APRIL LOVE

Poezija treba da se bavi politikom

Jer je reka u vezi

I sa telom i sa egom

I sa uhom i sa rukom

Jer je ruka u vezi

I sa telom i sa egom

I sa uhom

Kada dođe april, onda je već kasno

Jer april je najlepši i najstrašniji mesec

Aprilska ljubav, smrt u aprilu

Low love

Jedino što je preostalo uhu

Dakle, mora da se bavi rukom

Jer reka je u vezi i sa egom

I sa telom

I sa uhom

Slobodan Tišma
"Život pesnika" (2022)

 

Siniša Tucić, Slobodanu Tišmi

 

Figura u tekstu

Ova pesma je pesma-roman,
A mogla bi biti i roman-pesma.

Nisam napustio grad,
Iako su neki moji drugovi to odavno učinili,
Istrajni u nomadizmu,
Neumorni u komuni.

Ja sam figura u romanu, u pesmi,
U tekstu, u stanu,
Neki,
Nepoznati ljudi,
Nastanili su moj prostor.

Pomerao sam figuru u polisu,
U situaciji,
Na biciklu,
Na parkingu,
U slupanom automobilu.

Moja majka je otišla,
Kroz šumu, preko potoka,
Živela je sa čovekom,
Iza planine na farmi.

Stanovao sam...
Nameštaj u sobi.
Figura u stanu.
Nepoznati ljudi.
San!
More, magistrala...
Parking
I olupina mercedesa.

Kaseta je ostala prazna,
Knjižica ništa nije otkrila.

Ostao sam
Figura u polisu,
U situaciji
U slupanom automobilu,

Majčina ruka me nije dotakla,
Potok nismo prešli

Zauvek nespretan,
u tekstu, u situaciji.

 

KOCKA (1970)

 

KOCKA / Slobodan Tišma
Katolička porta, Novi Sad, 1970.

 

Na fotografiji Mirko Radojičić
Rad: KOCKA / Slobodan Tišma
Katolička porta, Novi Sad, 1970.

Intervju: Kako smo postali društvo utvara i senki

 
"Usud politike je uništio sve, ništa više nema značaja osim politike i sporta, jer tu leži lova. Velika većina se keša za sitniš i zadovoljni su tim otpacima. Iz dana u dan tako, duranje, gubljenje snage. Diktator je veliki kradljivac snaga, krvopija, demokratska opozicija je propala, uništena je. Populacija postaje utvarna"

Slobodan Tišma je jedan od ne tako brojnih zaštitnih znakova Novog Sada, bar onog Novog Sada koji koliko-toliko drži do kulture i ne okuplja se po, naprednjački dominantnim, kafićima iz kojih trešti novokomponovana muzika. Ovaj književnik, nekadašnji frontmen novotalasnih bendova Luna i La Strada, te multimedijalni umetnik, sebe uvek postavlja na umetničku marginu, potcenjujući vlastiti opus. S tim se ne slažu, međutim, čitaoci i ljubitelji rokenrola – za njih Tišma ima kultni status, a La Stradin Okean se smatra jednom od najboljih novosadskih pesama svih vremena. Sa njim se ne slažu ni književni kritičari, pa je Tišma dobio neke značajne nagrade, između ostalog i onu vrhovnu, Ninovu nagradu za roman godine (Bernardijeva soba, 2011). Tačno je međutim da Tišma izbegava halabuku i voli da stvari posmatra sa strane, a odatle se one veoma često vide mnogo bolje nego iz ugla onih koji plivaju u "glavnim tokovima", boreći se sa maticama.

"VREME": Iako su vaša proza i poezija u dobroj meri intimističke, a vi kao stvaralac život uglavnom provodite u krugovima umetnosti, daleko od svetala velikih reflektora, ipak pripadate grupi intelektualaca koja se određuje prema stvarnosti koja ga okružuje. Gde je ta mera, koliko je važno da umetnici progovaraju o svom okruženju?

SLOBODAN TIŠMA: Naravno da je važno, to je suština. Umetnik je svedok. Umetnost ne može promeniti svet, ali može svedočiti, ona je izvor nade. Nije nam potrebna vera, ali nada svakako jeste. Ako neko sretne na ulici raščupanu ženu koja razgovara sama sa sobom i koja se zove Nada, taj neka zna da je to savremena umetnost. Iako govori sve nerazumljivijim jezikom, prava umetnost se predstavlja bez zazora, ona ništa ne krije, za razliku od politike. Možda je rascep između bića i logosa nepremostiv, tj. između postojanja i istine, ali mora postojati bar namera da se svedoči istina, to je pozicija svake prave umetnosti, to je okrepa na putu punom neizvesnosti. Jedno je sigurno, umetnost ne daje lažna obećanja kao politika, na primer.

Spomenuli ste nadu, a valjda nikada više nego sada društvom vladaju beznađe, bezidejnost, defetizam. Svi beže u unutrašnje egzile. Ima li ipak nekakve nade za nas?

Svaki umetnik, ali i svaki čovek, lomi se između ljubavi i mržnje prema čovečanstvu, i ljubavi i mržnje prema Bogu, naravno, bezimenom. I shodno tome on se opredeljuje za osamu, za duhovnost, za unutrašnji egzil koji može biti lažna duhovnost ili za prisutnost u spoljnjem svetu, za političke proteste koji obično nikada ne daju rezultata. Problem je i što oveštala država, a ni Crkva ne nude ništa uzbudljivo, inspirativno. Kada je država u pitanju, postoje samo nacionalni i ekonomski interesi. Ili religijske konfesije koje se bave samo ritualom opstanka, da se razmnožimo, da nas je sve više i da se obožimo, a od tog oboženja nema ničega. Jasno je da se mirnim putem ne može ništa promeniti. Deo ljudske populacije, pogotovo one intelektualnije, koja je u manjini, to ne interesuje, iako ta manjina čini samu srž čovečanstva. Na svetskom nivou postoji novi tip ljudi koji imaju sasvim nov odnos prema svojini i uopšte prema materijalnim dobrima: ne interesuje ih vlasništvo, vezivanje za kapital i slične gluposti, sve je to opterećujuće i nepotrebno za nekog ko želi da bude slobodan. Oni se savršeno snalaze u svetu i bez velikog konta u banci, njihov kapital je njihova inteligencija i njihova suptilna želja, to je ono najvrednije što je doneo tehnološki i informatički bum. Primeri su Asanž i Snouden. To su savremeni nomadi, svetski putnici, Crkva ih naziva Ahasferima i dan-danas zato što su neupotrebljivi, država ih smatra kriminalcima jer ne može da ih kontroliše. No biće ih sve više i oni će revolucionisati svet, nadam se. Naravno, i mi koji ostajemo doma da živimo u beznađu, ili sa ludom nadom u umetnost. Ništa nam drugo nije preostalo.

Često kritikujete nacionalizam. Da li je nacionalizam najskuplja srpska reč, kako neki kažu, ili je on tek sredstvo u rukama onih koji bi da se dokopaju naših novaca?

Kada su se narodi tobože individualizovali i postali nacije, odmah je nastala i bolest koja se u psihijatriji naziva paranoidna šizofrenija. S jedne strane, manija gonjenja, to da nam neko stalno radi o glavi, da hoće da nas uništi, a sa druge strane, sumnja u identitet, i shodno tome potreba da stalno dokazujemo da smo mi ti koji jesmo, tj. sumnja u podsvesti i strah da smo mi možda neki drugi. Posledica te bolesti je korupcionaštvo, veselje u laganju i pljački. Naravno, ova dijagnoza se pre svega odnosi na male narode.

Kada ste se, tih šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, bavili muzikom i umetnošću, pomno prateći svetske trendove, da li ste mogli da zaključite da će ondašnja država skončati u krvavim ratovima i tranzicionim decenijama prepunim očaja?

Mi smo svi, ili bar velika većina, bili anacionalni i areligiozni. Slovenci i Hrvati, mislim na omladinsku populaciju, bili su naša braća. OHO grupa, zagrebački umetnici, riječki i ljubljanski bendovi – postojala je čvrsta komunikacija. I danas meni izlaze knjige u Hrvatskoj i Sloveniji, ili reizdanja ploča. Nije se tu ništa promenilo. Mi znamo ko smo. Marko Brecelj je moj brat, iako nemamo često prilike da se viđamo. Taj svet umetnosti je u Jugoslaviji bio prilično nezavisan od politike i države, tako da mi niti smo marili niti gledali šta se događa u Savezu komunista, nije nas bilo briga. Neko će reći da je postajala represija nad umetnicima, što je donekle tačno, moji prijatelji su zbog umetničkih dela bili u zatvoru, ali nije bilo ideološkog upliva, niko nije od nas tražio da stvaramo ovakvu ili onakvu umetnost. Verovatno su bili mogući drugačiji put i rasplet da su političari više pitali umetnike, ratova sigurno ne bi bilo. Ili su pitali pogrešne umetnike, kakav je bio Dobrica Ćosić, koji je pre svega bio ideolog.

Dakle, mogli ste da predosetite ono što će doći? Vaše povlačenje sa javne scene, barem one muzičke, poklapa se sa početkom velike krize na ovim prostorima. Kako danas gledate na devedesete?

Teško je bilo predvideti do čega će sve to dovesti, iako smo odmah na početku imali slučaj Čaušesku. Ali pojava Slobodana Miloševića je zgrozila većinu umetnika, njegov javni nastup, govorio je kao neki predsednik seljačke radne zadruge. Pre svega taj estetski plan je bio katastrofalan, prostakluk koji su sejali na sve strane radikali. Sećam se da je početkom devedesetih, u Beogradu, bila neka muzička tribina. Umetnici su se skupili na Kalemegdanu i zapalili sveće za mir, klečali su. Pojavio se čovek čije ime ne mogu ni da izgovorim, zapravo ja ne znam kako se on zove, utvara sa svojim podmlatkom i naredio umetnicima preko megafona da se raziđu u roku od dva minuta. Jedan umetnik, onaj najplašljiviji, prvi je ustao, a onda polako drugi i treći i razišli su se. Bila je to velika sramota. Ili slučaj u Saveznoj skupštini kada je opet neki fantom javno ponižavao premijera Milana Panića, a predsednik Republike je iz prvog reda sve to gledao ćuteći, niko se nije usudio da ga zaštiti. Ako ideš na protest, moraš biti spreman na najgore, ali ne smeš se ponižavati. Inače ne izlazi iz sobe. Dakle, na devedesete gledam kao na veliku sramotu. Intelektualci nisu imali petlje da se pobiju sa primitivcima. Posledice znamo.

U kojoj meri vas čini nesrećnim to što danas živite u državi kojom apsolutistički vlada politička kreatura iz devedesetih, Aleksandar Vučić okružen plejadom "klimoglavaca", u kojoj su se mediji pretvorili u kombinaciju najprimitivnijeg šunda i političkog progona neistomišljenika?

Mene spasava umetnost. Možda je to bedno, ali ne vidim drugo rešenje. Ova situacija sa koronom mi je, ako ništa drugo, bar omogućila da se ekstrahujem iz sredine, pre svega iz medijskog prostora i zapravo tu se videlo koliko je taj medijski prostor presudan. Prvi put kada je otkriveno da Krizni štab daje lažne podatke, odlučio sam da više ne gledam domaće kanale, čak ni N1. Dakle, samo HRT i RAI. Novine inače ne čitam već odavno. I život mi se iz temelja promenio, kao da ne živim u Srbiji, ne viđam više te kreature. Stabilne diktature kao što su u Rusiji, Belorusiji i Srbiji, posledica su oportunizma velikog dela stanovništva, posebno mladih koji rezonuju u fazonu: Ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se. Naravno, neko će reći, lako je tebi, ti si mator, a mladi su željni svega. Razumem, ali drugačije bi razmišljali kada bi im umetnost nešto značila u životu. Kada sam bio mlad, moja religija je bila poezija, kakva politika, kakvi mercedesi. Imao sam puno prijatelja kojima je bilo ispod časti da se učlane u Savez komunista, kako bi došli do privilegija. Nama su ideal bili umetnici, Kiš, Tišma, Bora Ćosić. Šta je nekakav partijski referat naspram jednog dobrog romana?

Da li bi neko kao Vučić mogao biti junak vaše proze?

Pa mogao bi, kao što svako može biti junak ili antijunak u nekom romanu. Naravno, ne bi mogao biti kao realna osoba, ali kao stvarnosni predložak, kao model, da. Ali tu je i problem što je suviše jednostavno da ga predstavim kakav stvarno jeste. Bilo bi sa umetničke tačke gledišta mnogo izazovnije da pokušam da ga prikažem u pozitivnom svetlu, da ga opravdam. Da li sam to u stanju? Ili da ga podvrgnem orijentalnoj dijagnozi, u smislu, šta nam govori njegova donja usna. I kakve bi to posledice imalo, kako bi to čitaoci čitali. Ja svakako nisam realista, ili ne pišem feljton, samo posežem za stvarnosnim predlošcima i onda ih transponujem u jeziku. Ako se neko prepozna u nekom liku, to je njegov lični problem, ali to nije on. Zato je potrebna uvek ironijska distanca. U romanu Grozota ili... ironijskom distancom sam tematizovao neke teške i tragične situacije. Zamerili su mi to neki ljudi, pre svega iz sveta umetnosti. Ja sam neuračunjiv kada je pisanje u pitanju, volim da se igram sa nečim sa čime se nije igrati. U suštini, pisanje je za mene hula, čist bezobrazluk, sloboda. Ne pridajem li ovim sebi previše značaja?

Nedavno je sociolog Đokica Jovanović govorio o tome da se kriza kod nas (politička kriza, ekonomska kriza, kriza morala...) pretvorila u stanje, i da su se ljudi na njega manje-više svikli.

Jeste. To su stanja u stabilnim diktaturama, otupelost u beznađu. To je slučaj sa Rusima koji su trpeli staljinističku diktaturu, skoro čitav dvadeseti vek. U Jugoslaviji to nije bio slučaj, zato što smo imali umetnost, pre svega književnost i film, a posle i rokenrol. I pored kritika i pretnji, nastajali su romani Kada su cvetale tikve ili Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Filmovi su bunkerisani, ali su se ipak snimali, danas možemo da ih gledamo. Danas imamo bledunjavu književnost, a rokenrola nema. Ipak, nisam u pravu, pre će biti da sam ja bledunjav čitalac, slabo čitam, a rokenrol ne pratim, nemam pojma šta se događa. Taj usud politike je uništio sve, ništa više nema značaja osim politike i sporta, jer tu leži lova. Velika većina se keša za sitniš i zadovoljni su tim otpacima. Iz dana u dan tako, duranje, gubljenje snage. Diktator je veliki kradljivac snaga, krvopija, demokratska opozicija je propala, uništena je. Populacija postaje utvarna, društvo utvara i senki.

Izađimo malo iz našeg dvorišta i pogledajmo svet. Tramp, Džonson, Bregzit, Putin... Sve izgleda kao da se nešto debelo iščašilo, da smo ušli u voz u kojem su sve stanice pogrešne. Mnogi imaju apokaliptična predviđanja.

Da li živimo u najgorem od svih svetova? Kažu da nismo još dohvatili dno, a mi smo odavno na dnu. Zar ne živimo u Paklu? Ne, živimo u Limbu, svet je Limb, izmestio se, zona, kosmička periferija, ali iz Limba se ide pravac u Pakao, u crnu rupu, ne u Raj. Ti veliki glumci su kreature koje se opasno krevelje, koje nas plaše svojim tobožnjim optimizmom u fazonu "biće bolje", što zapravo znači "biće gore" i to odmah, ne sutra, nego još danas. Političari su se uvek tako ponašali, to je bio i Čerčilov manir. Morate patiti, to je vaša patriotska dužnost. Patrijarhat, dominacija muškaraca je pokrivala sve društvene sisteme, robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam, real-socijalizam i nikada ništa nije valjalo, samo patnja. Sveopšta istorija beščašća, kako reče Borhes. Rembo je pak rekao da je Bog taj kradljivac snaga, krvopija, stari svrab. Ali smrt Boga je značila i smrt čoveka, smrt subjekta, to je podrazumevala ta patrijarhalna vertikalna struktura. Da li je subjekt zlo, nosilac zla, slobodan da čini šta mu je volja? Međutim, danas je zlo institucionalno, ono je stvar konstelacija, prikriveno je. Nema više Napoleona. Moglo bi se reći da već Hitler i Staljin nisu bili individue, subjekti. A pogotovo to nisu Tramp i Putin. Liberalni kapitalizam je sa svojim korporacijama definitivno otvorio, zapravo fingirao, ponor. Subjekt, moć, zlo, sve se relativizovalo, postalo je neuhvatljivo. Ne znaš ništa i ne možeš ništa da učiniš.

Novi Sad i Vojvodina

Vi ste jedan od simbola Novog Sada, grada koji je proteklih tridesetak godina promenio svoje obličje. Povećao se broj stanovnika, grade se ogromne građevine, niču celi gradovi ("Novi Sad na vodi")... Šta je po vama ta naša nesrećna tranzicija donela, a šta oduzela glavnom gradu Vojvodine?

Oduzela mu je suštinu. Novi Sad je poružneo, pretrpeo je urbanističku katastrofu. Pupinova palata je kao neka izraslina, kao tumor, sagrađena je tamo gde joj nije mesto. Ona je opomena svim Vojvođanima i Novosađanima koji su zaboravili svoj nacionalni identitet, koji su zaboravili kakvu je srpsku pamet iznedrila ova ravnica. Apsurdno je što nam to podmeću, što nas na to podsećaju ljudi koji nisu rasli na ovim prostorima i koji čak ne žive u Novom Sadu. Novi Sad iz pedesetih i šezdesetih godina, kojeg se sećam, imao je nešto autentično vojvođansko, to je nestalo. Grad se pretvorio u mesto kakvih ima na desetine diljem istočne Evrope i Balkana. Grad se jeste urbanizovao, povećao se i proširio, ali ne vidim u tome neku prednost. Činjenica je da je Novi Sad ne tako davno bio spoj ruralnog i urbanog, Podbara, Salajka, Telep su bili ruralna naselja, gde je pokoja kuća imala štale i svinjce. U Banatiću, gde stanujem, srušene su trščare koje su bile pod zaštitom države i izgrađen je tzv. Kraljev park – da ne ulazim u to na koji način je to izvedeno, svi Novosađani to dobro znaju. Ipak, ja nisam nikakav simbol ovog grada, to je bio i uvek će biti Aleksandar Tišma. Ja sam samo utvara Pavlove ulice, koja je uvek bila ružnjikava i nikakva.

A gde se danas nalazi Vojvodina? Kao da se pretvorila u prazan, geografski pojam.

Vojvodina je uništena. To je počelo sa tzv. jogurt revolucijom, kada smo mi, Vojvođani, doživeli veliko poniženje, osramoćeni smo. Da li smo mi Vojvođani išli nekud da nekog disciplinujemo, da ga dozovemo pameti? Posle je tzv. Koštuničin ustav dovršio započeto obespravljivanje Vojvodine. Ta farsa sa pokrajinskim budžetom je eklatantan primer siledžijstava, zavrtanja ruke. Beograd nam vraća sedam posto pokrajinskog dohotka, ali i to je mnogo, biće vam dovoljno i četiri posto. Neverovatno! U najmanju ruku je nepristojno stavljati ruku u tuđ džep. Priča se da postoji nekakav erl od Vojvodine, ili vojvoda koji je isparcelisao i pokupovao sve vojvođanske njive. Šta će da sadi na tim njivama? Ja ne znam, a i ne interesuje me, gledam svoja posla. Čujem da se ponovo seče Fruška gora, isto kao i u vreme Miloševića, kada je svaki političar, ako mu je trebao novac za novi džip, mogao da ode na Frušku i da naseče hrastovine. Da ne pričamo o naftnoj industriji koja je prodata Rusima u bescenje!

U jednom intervjuu ste govorili o "prečanskom karakteru", o tome da Vojvođani imaju potrebu da pokazuju lojalnost Beogradu. Da li je to provincijalizam, potreba da se na nekom drugom mestu dobije pečat kvaliteta?

Ja jako volim Beograd, to je strava grad, živeo sam tamo u dva navrata. Novi Sad ne može da se poredi. Beograd je bio prema meni mnogo dobronamerniji, gostoljubiviji. Sedamdesetih sam bio takoreći oteran iz Novog Sada. Uostalom, sve što sam postigao u umetnosti vezano je za Beograd, ako sam nešto postigao. U Beogradu imam puno prijatelja, koji su svi izuzetni umetnici, divni ljudi. Ovo govorim da se ne pomisli da sam ja nekakav mrzitelj Beograda. Ali nije problem u podaničkom mentalitetu Vojvođana, iako ima i toga (ne mogu da se ne setim onog javnog susreta Vučića sa poznatim vojvođanskim muzičarem koji je bio u lalinskoj nošnji, kada su hteli da se poljube, Vučić mu je slučajno glavom oborio slameni šešir), nego problem je što nam stalno stvaraju kompleks krivice, Vojvođani, tj. prečani su potencijalne izdajice, nepouzdani su, zato ih moramo stalno opominjati i držati na povocu. Ali tako je bilo izgleda uvek, od kada je Vojvodina ušla u sastav Kraljevine SHS, pa do danas. No, možda je sve to deplasirano i irelevantno u ovim novim prilikama ili, bolje reći, neprilikama.

Nedim Sejdinović
preuzeto sa portala Vreme

 

Tile i četiri bogalja

Tile i četiri bogalja: Ruja Radujkov, Miroslav Jokić, Mirko Koldžin, Tomislav Tkalec i Slobodan Tišma

Intervju: La Strada (Džuboks, 1987)

Muzika La strade je apolitična i aseksistična. Jer, rok se etički iskvario krajem šezdesetih i danas se ljudi često njime bave da bi došli do love ili lakše maznuli ribu. To u krajnjoj liniji vodi u nemoral, nemoral u razvrat, razvrat u perverziju, perverzija u bolest, a bolest u sidu

Sa 39 godina Slobodan Tišma je premlad za enciklopediju, ali u zbornicima moderne umetnosti piše:
"Slobodan Tišma, rođen u Staroj Pazovi 1946. Studirao filozofiju u Novom Sadu. Piše poeziju i bavi se rok muzikom. ('Nova umetnička praksa 1966 - '78)." 
Pre prvog izdanja "La strade", pa "Lune" sa kojom je snimio jedan album i dobio nagradu "Sedam sekretara SKOJ-a" i nove La strade, Tišma je bio jedan od najznačajnijih novosadskih konceptualnih umetnika.
Neki od projekata su i provlačenje žutog i crnog konopca kroz Tribinu mladih, dizanje gvozdene kocke na visinu od 9 m, put po Evropi radi kontakta sa umetnicima (prekinut u Milanu)...

Pripremljena pitanja su otpala, pa se razgovor pretvorio u monovju (uz moje manje važne upadice), jer Tišma nije bio oduševljen da razgovara o svojoj poeziji, konceptualnom periodu, ni kult statusu koji ima na novosadskoj rok sceni pošto:

Bitna je '77. i pojava panka

- ... Lična mitologija funkcioniše kako je drugi vide, a ne kakva ličnost stvarno jeste. Kao muzičar ja sam surovi amater, "La strada" je proizvod kućne radinosti i o nama se sporadično čulo preko medija, tako da nema ni govora o nekom kult statusu.

Ja sam kratko išao u muzičku školu, ali to nije naročito važno. Kao i sve mlade umetnost me interesovala kao neki izlaz, međutim nisam nikakav pesnik, niti umetnik i na tom planu ništa ne značim, jer nemam zbirku pesama, niti sam član Udruženja književnika.
Ja sam rok muzičar i to me određuje od 17-te. Moj odnos prema ozbiljnoj umetnosti i nije tako ozbiljan.
Uostalom stalno pričamo o meni, a ja bih pre o "La stradi", a to su i Robert Radić, bubnjevi, Mina Mitrušić, klavijature i prateći vokal, gitarista Danijel Stari i Zoran Lekić, bas. 
O mom bavljenju konceptualizmom ne volim da pričam jer to i nije nešto značajno (preskromno - op.a.). Ništa od toga nije ostalo za istoriju umetnosti, osim možda te kocke, pošto je bila prvo konceptualno delo u Srbiji.
Posle sam bio pod uticajem mita o Aricijskom gaju, pa sam u jednoj šumi kraj Dunava pravio svoje pozorište.

Ali i to bih zaboravio. Bitna je '77. i pojava panka. 
Ja nisam bio zadovoljan muzikom tipa ELP, Deep Purple ili "Led Zeppelin".
Slušao sam jedino "Pink Floyd" i njihovu muziku kao ambijent.
Vozeći se po gradu čuo sam "Sex Pistols" i bio šokiran. Kroz pank je moja akumulirana energija tražila izlaz iz intimnog kruga. Pank me ubedio da je rok živa stvar puna dinamike, koncerata, jurnjave ...
"Džuboks" je sjajno prenosio atmosferu Londona, pa sam čak i ploče kupovao na osnovu tih tekstova.
Prve grupe koje sam pažljivo slušao bile su "Clash", njihov prvi album, i "Stranglers".
Imao sam '78 najbolju kolekciju nju vejv i pank ploča i često pozivao prijatelje da čuju "Siouxsie and the Banshees" i "Devo".

"La strada" je nastala početkom 79. više kao nju vejv nego pank grupa. Muzika je išla na senzibilitet, na nijanse u osećanjima. Pratila je neku liniju "Kinks" - Al Stewart - "Monochrome set". Bilo je tu dosta tempa, tekstovi su govorili o gradskim temama.
"Luna" je bila post pank bend, kontrapunkt između otkačenosti i agresivnosti koju smo nosili Mina i ja. Bila je to divlja muzika, odlična za koncerte, ali se grupa nije mogla održati zbog strahovitog naboja agresivnosti i stalnih sukoba između nas samih.
Ali i to je rok.  

Ovo i nije vreme umetnosti već medija 

"La stradi" sam se sa Minom vratio jer sam se uželeo mekše muzike, muzike koja kreira prijatan ugođaj i nema za cilj da saopštava neke poruke. Tekstovi nastaju pre muzike (u "Luni" sam ih pisao na dogovorenu temu) i obično počivaju na nekom iskustvu.
Problem je što su tematski suženi i bave se usamljenošću. Nije tu razvijena simbolika, osim recimo u pesmi "Okean".

Muzika "La strade" je apolitična i aseksistična. Motivi za bavljenje seksom i politikom, čestim odrednicama za komercijalnost, odnosno komunikativnost, su sumnjivi. To je način da se bude provokativno i time komercijalno.
Jedino je možda "Azra" iskrena na tom planu.
Rok muzika i ne bi trebalo da bude angažovana, jer je više određena ka umetnosti Ali, ovo i nije vreme umetnosti već medija.
"La strada" se obraća ljudima koji teško ostvaruju kontakt sa drugima ili imaju egzistencijalne probleme. E sad je tu problem medija, koji nisu zainteresovani za takav estetski koncept. Jer je po svojoj prirodi defanzivan, što mediji kao jako gruba stvar ne vare.

Svet rok establišmenta predstavlja se u novinama lepši no što jeste, a u njemu ima mnogo loših stvari. S jedne strane motivacija ljudi koji se time bave, a s druge, konzumentske strane, način prezentiranja u medijima.
Rok se etički iskvario još šezdesetih (do tada su se njime bavili pobožni i porodični ljudi) i danas se njime ljudi često bave da bi došli do love ili lakše maznuli ribu.
To u krajnjoj liniji vodi u nemoral, nemoral u razvrat, razvrat u perverziju, perverzija u bolest, a bolest u SIDU.

Rex Ilusivii je profesionalac sa jasnom predstavom šta hoće

Inače rok zvezde su prepune neke lažne ljubavi. Recimo, Juri Stubliku, čoveku koji je napravio moju najomiljeniju pesmu "Istina piše na zidu", svaka druga reč je "ljubav" i sve mi više liči na Zvonka Špišića.

YU rok još nije dostigao stepen zrelosti da ima autore koji su na visokom i izvođačkom i estetskom nivou. Ima ljudi koji znaju da sviraju ili pevaju, a totalne su vezare na estetskom planu.
Max iz "Dorian Gray" je fenomenalan pevač, ali je nula kao autor, jednostavno netalentovan.
Grupa je bila dobra u početku, dok on nije izbio u prvi plan. Kako nije mogao da povuče autorski, šlepuje muzičare koji čekaju priliku da sviraju u nekom velikom bendu.

Novosadska rok scena je potcenjena još od pank perioda kad su recimo u Ljubljani "Pekinšku patku" smatrali parodijom panka, a Čonta je sa Đoletom jedini jugoslovenski muzičar koga je Novi Sad imao. 
Sada se ponovo aktivirao "Obojeni program".
"Boje" nemaju visok zanatski nivo i njihova vrednost je na autorskom planu. Kako nisu mogle prevazići svoju marginalnu situaciju okrenule su se od pitkog popa rokerskijem zvuku.
Producent za ploču biće im verovatno Koja.
Što se tiče Rex Ilusivii - on je profesionalac sa jasnom predstavom šta hoće, a hoće da radi sa zvezdama, čak i sa jednom Marinom Perazić, koja je sa svojom napadnom namerom da se dopadne, najdegutantnija pojava naše estrade.

Napisao: M. Lazović, snimio: Branko Lučić, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1987.)
Izvor: Yugopapir

Primeri nevidljive umetnosti: The End (1976)

U iščekivanju dobrih duhova (2017)

GROZOTA ILI... (Čarobna knjiga, 2019)

Nakon dugih osam godina, pred nama je novi roman jednog od najneobičnijih pisaca današnjice, dobitnika Ninove nagrade – Slobodana Tišme. Ova knjiga je sablažnjiv ogled o prirodi nasilja koje živimo svi, a koje razume malo ko. Neodoljivim šarmom otpadnika i gubitnika, autor dočarava lik dečaka, pa momka, s margine društva. Obezglavljenost njegovog života i njegov hod po mukama bude nam zaborav od kojeg smo pobegli tih ne tako davnih izgubljenih godina.
Ova knjiga je nastala samo kao pokušaj pisanja i rezultat je nemogućnosti da se pripovedanje ovaploti u formi romana. Put nesreće glavnog junaka Stiva biće trasiran samoubistvom njegovog očuha, koji je završio u talasima Jadranskog mora, zatim kidnapovanjem i silovanjem njegove majke, za šta su odgovorne trolopovske formacije u novom balkanskom ratu, što će imati za posledicu njegov smeštaj u dom za nezbrinutu decu, gde će upoznati svog zaštitnika i svog ubicu, Ljuba Džavola. Ovaj roman je surova pripovest o jednom svetu bez Boga, ali i bez čoveka, u kom je jedini spas od patnje i bola u pisanju kao pseudoumiranju.

"Grozota ili..." (Čarobna knjiga, 2019)

Prilog četvrtom trijenalu jugoslovenske likovne umetnosti

Miroslav Mandić i Slobodan Tišma
Prilog četvrtom trijenalu jugoslovenske likovne umetnosti
Polja br. 143, Novi Sad, 1970.
 

Novembar (Kratke priče i duge pesme)

„Kada te snaga izda, najbolje je zaspati i sanjati godina trista, Unazad.”

Došao sam kasno uveče u Provalije. Bio je pun mesec, tako da se čitav predeo ku­pao u svetlosti. Kada sam se ispeo na brežuljak i prišao kući, ugledao sam Schmitz, kako stoji u vratima. Bila je pod maskom, smešila se, naslućivao sam to. Iako to nije bilo nikakvo iznenađenje, osećao sam se nelagodno. Znao sam da ona ima tri (orginalne?) viktorijanske maske: ženu-proleće, ženu-leto i ženu-zimu. Nedostajala joj je još jedna za komplet: žena-jesen. Kupila ih je u nekom komisionu, možda u istom onom gde je Riesling valjao svoje „babuške“. Rekla mi je jednom da ponekad odlazi sama u Begeristan i da tamo tumara po komisionima i antikvarnicama. Ali ja više volim venecijanske maske, zapravo, likove, figure: Pulčinela, Arlekino, Pantalone itd. – volim komendiju. Kako je svest slaba, zapravo, svesnost? Iako sve znaš, ništa ne vredi, opet se plašiš, kao malo dete. Doduše, maske su zbilja nezgodne, pokrivaju samo gornji deo lica, tako da brada i usta ostaju vidljivi i baš to čini magiju, taj spoj mrtvog i živog, ta pobrkanost stvarnog i fiktivnog, nepomično čelo i oči, koji pripadaju nekom ili nečem drugom i obrazi i usta koje dobro poznaješ i koji se miču. Schmitz je sada bila pod maskom žene-zime: napuderisano bledo lice, sa velikim hladnim plavim očima i kosom prošaranom srebrnim vlasima, začešljanom i pričvršćenom safirnim šnalama sa strane. Da li sam se probudio? Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno. Ali šta je privid? Pa, ta stalna promena oblika, promenjivost pejsaža. Valjda?! Ne možeš ni za šta čvrsto da se uhvatiš. To je ta kontroverza. Kao kad se voziš autićem: misliš da napreduješ, a u stvari samo kulise, samo pejzaš se pomera, klizi. Kao da neko tera šegu sa tobom. Sve živo je u stalnom pretvaranju, u nastajanju-nestajanju, neuhvatljivo je, samo mrtve stvari su postojane. Zbilja, prijatel!? Maska mi to otvoreno govori, ona narušava iluziju. Kao da hoće da kaže: ja sam stvarna, a ne ono lice, koje se smeje ispod, koje drhti, koje se stalno menja. Ali šta je Scmitz htela da mi saopšti stavljajući masku, kakva je njena poruka? Žena-zima, brrrr! Izgleda da se nešto promenilo, nešto o čemu ja ni ne sanjam.
Ipak, pozna je jesen, novembar je uspavljivo doba. Previše je snova. Ali još više dremljivosti i spavanja. „Srce čamom diše/O taj ritam kiše.“ Eto!

3. novembar

Prehlađen sam, imam kijavicu, tipična nove(m)barska bolest. Ipak, hvala bogu, ne vidim nigde špiclove. Setio sam se da je Jozef K. bio prehlađen onog sudnjeg dana. Curi. Odvratno! Taj moj nos mi je zagorčavao život: ili je imao običaj da nekud odluta, ili je curio. I slina i cinober. Zato, što više cimeta, u cimetu je spas! Ali hajde da opet provozamo tu priču. Prijaptelju, prijaptelju… i mali korak u tom pravcu je onespokojavajući. Umiranje, tj. uviranje, kao provala nagomilane nepotrošene patnje, kazna zbog izbegavanja patnje, kazna i naplata zbog izbegavanja da se bol ravnomerno rasprostre, razredi i kako-tako bude podnošljiv. Lako je nestati kad se dođe na prag, a bol je već potrošen. Onda se samo sklizne i gotovo. Misliš, prijatel? Osećanje krivice zbog nečinjenja, jer čitav život treba da bude samo priprema za nestanak, neprestano isčezavanje na rate, kao priprema za prelazak na onu stranu. Mračno. Ipak, da li je onostranost stanje, neki oblik postojanja, ili jeonostranost nepostojanje, odsutnost, praznina, Ništa? Ali šta je Ništa? Da li se to pitanje uopšte može postaviti? Večita nepojamna razlika između postajanja-nestajanja i postojanja-nepostojanja, dijahronija i sinhronija, razlika, ona čuvena pukotina na kojoj Transcendencija svira najveličanstveniju muziku koja će se na kraju pretvoriti u kakofoniju, u buku i bruku, zbog nepripremljenosti za prelaz. Kraj u agoniji, u patnji, u plaču i zapomaganju, u vrištanju. Zbilja žalosno. Kao Goethe (čitaj čirilicu) na samrti: mehr Licht, mehr Licht! Iako, nije baš dobar primer. Možda je Gete to povikao u oduševljenju, u očaranosti. Opet prozivaš genijalne ljude koje nisi poznavao. Nemoj, prijatel! Ali sve ovo zamišljanje je u okovima logike, tj. teta Meta-fizike, nema nikakve veze sa Istinom. Ali ima veze sa iskustvom, doduše, tuđim. Utešno je možda samo to što je umiranje, tj. patnja, ipak samo život, dakle, u vremenu je, prolazno je, ima svoj kraj. Ali šta ako je nestanak samo privid, prelaz u definitivno stanje večne patnje? Nema nepostojanja! Deeeda! Ipak, stanje je samo forma, oblik, dakle, ispražnjen od svakog sadržaja koji je uvek u vremenu, tj. troši se, curi kao slina ili kao cinober. Ili je baš obrnuto: sadržaji, stanja su večna, a oblici su u vremenu, dakle, podložni promeni i nestajanju. Ali mani se toga! U patnji najteže je to što se čini kao da se vreme zaustavlja, da patnja ne prolazi, ili prolazi veoma sporo, kao da hoće da se ovekoveči. To stanje zakočenosti, zarobljenosti bolom je najstrašnije od svega, ta nemoć. I potpuna usamljenost, prepuštenost samom sebi. Nema nikoga. Kada bi bol bio samo trenutan? Ali onda bi bio i večan. Ipak, sama činjenica patnje je nešto neutešno, prilično onespokojavajuće. „Neko kao da se bola sa uzdahom reši/Drveće se čini kao da se smeši…“ A? Taj odlazak patnje je možda najveći užitak, najveće zadovoljstvo. Povratak radosti, jer običan svakodnevni život je stalno iskrsavanje, pojavljivanje, u stvari, uživanje. No, možda ću jednog dana kad opet dobijem kijavicu iščileti, ispariti, nestati. Ne volim patnju, čak ni tako razblaženu, vodnjikavu, kakva je jedna prehlada. E, moj prijatel! Ipak, seti se šta je Brkati povodom patnje govorio. Baš me briga! Drevna verna pseta: Bol i Strah, kojih ne mogu da se rešim. Nekadašnji čuvari postali su najveći mučitelji staro-modernog človeka kakav sam ja. Apsolutno nepoželjni, i nepoželjni i nepotrebni. Spasavali su nakada mog divljeg pretka, ali danas mene ne treba niko da spasava, ne treba ništa da me upozorava da se moje telo promenilo, da se degenerisalo, ili da mi se duša raspada. Sve to vidim i sam i stalno preduzimam korake da to predupredim. Pažljiv sam, pažljivo živim. Ali oni su ipak tu, traže platu, muče me.

Sećam se, jednom me je deda Titurel vodio u Rim. Bilo je to krajem šezdesetih. Imao sam, možda, dvadesetak godina. Išao sam u Panteon da se poklonim senima Arkanđela Korelija, čiju sam muziku obožavao. Iako, deda me je poveo tamo kao mladog Tanhojzera, izgleda da je nešto naslućivao o patnji koja me je raspinjala, nadao se da ću u Rimu ozdraviti. To poslepodne pao je letnji pljusak i kada sam ušao u Panteon, pod se blistao pokriven tankim slojem vode. Unutra nije bilo nikog. Samo gore u kupoli lebdela je jedna velika ptica. Sledeće noći u snu mi se prikazao poznato-nepoznat ženski lik. (Da li to beše Jagoda B.?) Nešto očaravajuće. Sve vreme provedeno u Rimu bio sam pod utiskom tog sna, zapravo, tog lika. U trenutku sam čak pomislio da ga se neću nikada osloboditi, da ću poludeti od radosti. Međutim, čim smo napustili Rim, čarolije je nestalo.

Noćas sam, pak, sanjao nešto veoma zajebano. Možda bi trebalo da posetim svog vrača. Nismo se već dugo videli. Ali možda smo se rastali jednom zauvek. U svakom slučaju, njegovo predviđanje se ispunilo. No, teško da bih se i usudio da mu ispričam noćašnji san. Sramota me je.

U uzrastu sam od oko dvanaestak godina. Zvirim kroz ključaonicu ordinacije. Vidim neku devojku koja leži potpuno naga na stolu i koja neverovatno liči na Jagodu Branković. Noge su joj raskrečene i presavijene preko niklovanih kuka za čerečenje. Čitav prizor posmatram sa strane, tako da vidim telo u horizontalnom položaju, kao neki krajolik. Na zidu iznad je velika reprodukcija slike „Kula plavih konja“ Franca Marka. Pored stola stoji doktor Kost i rukom polako prelazi preko devojčinih grudi koje se kao dve planine nadimaju uzbuđene. Zatim se ta Kostova ruka spušta prema stomaku i dalje. Odjednom u kadru se pojavljuje još jedna prilika sa krunom na glavi. To je niko drugi nego deda Titurel, doktor Stevan Nerejlić kao vrhovni majster. Go je od pojasa na niže. Ima pripasan ogroman falus od slonovače sa kojim nasrće među raširene butine. Čini mi se da je to neka alatka iz njegovog umetničkog arsenala. Devojka proječi, kaže mu: „Izvadi mi to, molim te, izvadi mi.“ Na šta joj doktor Nerejlić odgovara: „Moram prvo da ti to stavim, da bih ti onda to izvadio.“ Zatim, Doktor Kost obuhvati devojku oko struka i okrene je. Ona sada leži potrbuške na stolu, pod stomak joj podmeće neko jastuče tako da joj je stražnjica izdignuta. Doktor Nerejlić se ispne na sto i ne časeći otpozadi joj zarije spolovilo duboko u utrobu. Ona počinje da vrišti ali to vrištanje ubrzo pređe kao u neko grgoljanje ili čak gugutanje. Onda doktor Nerejlić izvuče krvavi falus napolje koji se sav cakli, a zatim iz devojčine utrobe izleti neka šarena ptičica koja nastavi da leprša iznad stola. Doktor Kost kaže: „Eto, zar nismo mi dobri doktori?“ Koji cinizam, užasnut sam. Da li sam ovo sanjao ili se to stvarno dogodilo? Ili se ipak radi o sećanju?

14. novembar

Sneg je pao veoma rano, iznenada, u stvari, susnežica. Uveče sam morao da odvezem Schmitz njenoj kući. Bilo je mokro i mrzlo. Nije mi se nikuda išlo, ali nisam mogao da je pustim da ide sama. Obukao sam kratki crni kaputić, obuo cipele sa debelim đonom, tzv. sendvičare. Schmitz je verovatno pomislila da će mi biti hladno u kratkom kaputu, ali nije ništa rekla. Izašli smo napolje. Crveni autić je bio pokriven vlažnim snegom. Rukavicama sam obrisao šoferšajbnu. Krupne teške pahuljice pune vode su se spuštale kroz mrak. Ušli smo u auto i odmah krenuli. Pošto ga nisam predhodno zagrejao, tresao se u vožnji, a prilikom zaustavljanja na semaforima i gasio. Čim dođe zima počinju problemi sa tim autićem, dosta je star. Često ga sanjam (sanjam autić?): isprskan blatom i ostavljen pored puta, zatim, izudaran nekim tupim predmetom i gurnut u kanal, ili, potpuno zaleđen u strahovitoj zimi, tako da ne mogu da otključam vrata. Ali ne treba se čuditi, rat je na pedesetak kilometara od nas, čujemo noću rafalnu paljbu, odjekuju detonacije. Mislim da to ima veze, ti snovi, sa žalosnim događajima odmah tu iza bregov. Ali nisam baš siguran. Možda je taj crveni autić blastula, posteljica, dakle, prenatalno stanje u kojem se još uvek nalazim. Veoma ozbiljna stvar, he, he. Ali i onda je besneo rat, ili je tek zaćutao i muklina je još ležala na svemu. Mama je gladovala, nije bilo hrane. Ili sanjam kako sam na nekoj nizbrdici i kočnice uopšte ne rade, auto juri sve brže i brže i ne znam kako se završava ta suluda vožnja, pošto se budim u panici. Porođaj, porođaj se primiče, prijatel?! Onda sanjam kako vozim unazad i udarim u drvo. I sve tako neke žalosne stvari. U životu taj mi je auto, inače, priuštio dosta radosti i moglo bi se reći da ga volim, u presudnim trenucima nikada nije zatajio. Ali sada je već dosta star i to postaje problem. Ali takođe, sve manje je i goriva na pumpama, malo koji dan pumpe su zatvorene, nema benzina. Posteljica je bila dobra ali sise su bile prazne. Zašto živim u dvoipodimenzionalnom, tzv. spoljašnjem prostoru? U prenatalnom stanju, okružen sam i hranjen blastulom sa svih strana, kada sam izbačen u spoljašnji svet, preda mnom su bile samo sise, dakle, površina koja nije davala dovoljno mleka. Ili mi se mleko uopšte nije sviđalo, ukus, nešto mu je nedostajalo. Blastula je sfera, a sisa je tabla iza koje nema ništa, kenotaf. Eto, eto, prođe leto/i jesen i leto! Kada smo stigli na raskrsnicu ispred mosta, zaustavili smo se i motor se ugasio. Automatski su se upalile crvene lampice na kilometar-satu. Sa strepnjom sam pomislio da je nestalo benzina, uvek sam vozio na rezervi, ali na sreću ipak nisam bio u pravu. Pošto se na semaforu upalilo zeleno, startovao sam motor i putovanje se nastavilo. Bila je noć, vozio sam Schmitz njenoj kući, to je bila java, ili sam sve sanjao, dakle, opet java, ali u tečnom stanju. Jednog trenutka osećao sam se okeanski, bez vremenskih i prostornih kordinata. Bilo gde i bilo kada? To je to prenatalno stanje. Ipak, čvrsto sam držao volan. Rojevi pahuljica, obasjani farovima, naletali su na šoferšajbnu stvarajući iluziju dubine prostora koji je kao levak uvlačio mali crveni auto u sebe. Uopšte ne mogu da shvatim onu priču o zakrivljenosti prostora. Ako je to tačno, onda nema beskonačnosti. Sve je samo uvrtanje, tj. uviranje. Prostor-vreme se stalno smanjuje, tj. skraćuje, propada. Mišelučki tunel je crna rupa. Zaprav, postoji samo unutrašnja beskonačnost. Prijatel?! Ali sve ovo je samo peglanje, u stvari, spljošteni klizili smo putem kao tamna senka, pomerali smo se na rate. Ušli smo u tunel koji je ceo u blagoj dugačkoj krivini. Pahuljice su nestale. Pod svetlošću narandžastih reflektora, boja auta se promenila. Od crvene prešla je u neku neobičnu mešavinu, žuto-zelankastu, od koje kao da mi se nešto steglo u grudima, ali prijatan je osećaj, iako, boja je žuta kao pokvareno jaje. Lako kvarljiva boja, tako nešto. Schmitz je sedela pored mene i ćutala potpuno odsutna. Pomislio sam kako je to nešto o čemu neću nikada ništa znati.

Nije mi padalo na pamet da je oslovim, da je probudim, pošto je to moglo da bude opasno. Svaki iskorak je neprijatan i neizvestan. Izašli smo iz tunela i pred nama je opet bila crvena hauba autića, navukao je opet svoju veselu crvenu odeždu. Dole, ispod je bio Dunav. U mraku se valjala hladna vodena masa u koju su padale krupne pahuljice, vodurina u kojoj su neslavno završili Jagoda i doktor Kost. Zašto neslavno, prijatel? Kada smo skrenuli u brda, na put koji nas je vodio prema Provalijama, opet sam se setio nekih snova, u kojima je autić bio u nevolji: kao, ustopiraju me neki putnici, planinari, međutim, imaju ogroman prtljag, uguraju sve u kabinu. Opterećenje je izuzetno, autić štekće, čuju se ventili, jedva ide. Ili: Na pustoj autostradi, potpuno pravoj, tako da se ne vidi ni početak ni kraj, niti bilo kakav izlaz, ipak mi nestane benzina. Eto, to je to što sam rekao: nije bilo hrane, preko pupčane vrpce nije ništa stizalo, ali nije blastula bila kriva za to. Ares, proždrljivac! Svi plaćaju putarinu, čak i nerođeni. I dan-danas, često u ustima osećam ukus benzina, tj. izduvnih gasova i mleka. Nešto čarobno… osećam neizmernu žeđ za Večnošću… buduće prenatalno stanje…Svuda okolo je ogromno ljubičasto nebo i na njemu samo jedan beli oblačić. Potpuno sam bespomoćan. Međutim, pribrao sam se, znam da je ovo samo tren u kome vozim Schmitz njenoj kući. Kasetofon je bio u kvaru. Muklina je vladala. Istrajno smo vijugali kroz noć uskim puteljkom u brda. Najzad, kada smo stigli, kuća je neosvetljena ćutala na brežuljku sa toliko vremena u sebi. Izašli smo iz autića i popeli se gore. Duvao je jak vetar, tamo uvek mantlija. U kući je bilo hladno, ledeno. Schmiz je upalila gasnu lampu u uglu sobe, rekla je: Hoćeš li da ostaneš? Rekao sam: Da. Odmah smo se obučeni uvukli u krevet. Zagrlili smo se i istog trenutka zaspali.

18. novembar

Vetar okreće sasušeni list na lipovoj grani, ali ga ne otkida. Mirisa koji me je progonio je davno nestalo, kao i pasa. Ali gde su psi? Novembar je na planeti Zemlji. Hladno je, ali na južnoj polulopti je proleće. Zamisli, proleće! Najlepši prolećni mesec novembar. Ne ide, gmiže, puzi. Ipak, kao da vidim tu svetlost u novembru.

Sinoć sam bio u šumici. Dunav je proplamsavao između nepostojećih stabala. Brujao sam u sutonu, na goloj obali.

23. novembar

Posle podne sam bio na Dunavu u sad već nepostojećoj šumici. Duva je proplamsavala, pustinjska reka koja sahne. Po sunčanom i vetrovitom vremenu, voda postaje tamna i prozračna istovremeno. Sjajno-crni talasi stvaraju senku, ali svetlost joj daje prozračnost i dubinu.

Čekajući u autu, pred jednim semaforom, setio sam se Burkhartova opisa tandema Čezare Bordžija Leonardo da Vinči. Centarfor i leva polutka. Opet me spopadaju te gluposti. Svi su fudbaleri, pogotovo u Italiji, renesansna tradicija loptanja. Leonardo je bio mračni humanista, humanista i mizantrop istovremeno. Čezare Bordžija je, pak, bio krvolok kakvih je malo u svekolikoj ljudskoj istoriji. U crnom trikou, u kojoj pozi? Za pojasom lični bodež. Šta pričaš, prijatel!? Istorija je bestijarijum.

Na sve strane, sve veća zver od veće. Obojica su bili pobožni hrišćani, ali doterivali su stvari po svojoj meri. Vera je, kako god bilo, podržavala njihove zahteve, zaprav, opravdavala: ako ima Boga sve je dozvoljeno, prijatel! Bog će sve dugove namiriti i poravnati, utešiće sve, čak i ubijene i silovane, što je i siroti Skardaneli govorio. Leonardo je imao i taj problem što možda i nije bio religiozan, a imao je ipak simpatija za Bordžiju, preuzimao je na sebe odgovornost, tj. krivicu. Inženjer sprava za ubijanje, služio je bogu rata. Znao je on dobro šta Bordžije rade. Ta fantazija o noćnom Rimu me uzbuđuje. Kako je bilo moguće da se jedan tako genijalan umetnik prikloni vlastodršcu-krvoloku. Prvi je obljubljivao leševe devojčica, drugi secirao žive ljude. Šta se stresaš, prijatel? Pomisli šta se događa danas tu na pedesetak kilometara iza bregov? Da, ali ovo nisu renesansni virtuozi, ovo su seoski kasapi, prijatel! Papa Alexandar VI, Bordžijin otac, tolerisao je sinovljeva zverstva možda i zbog straha za sopstveni život, ali ga je i koristio za svoje ciljeve. Dečji nestašluci. I papa je učestvovao u tim dečjim igrama. I sada, upravo ovog trenutka, Čezare Bordžija, u „lamborginiju“, crnom kao gavranovo krilo, ili u „ferariju“, kao krv crvenom, jurca noćnim Rimom, a senka genija promiče ispred Kvirinala. Sve se ponavlja, ali šta sa tim? Užas postaje dosadan. Kada je vladarska porodica u pitanju, mislim na Bordžije, incestna simbioza u kojoj žive, u kojoj su živeli, postoji mišljenje da je to pad u varvarstvo, u primitivizam. Zapravo, to je krajnja situacija iskustva, iskušenje poslednjih ljudi, najprezrenijih, što bi rekao Brkati. Vrlo orginalno mišljenje! To je samo civilizacijski vrhunac koji se već toliko puta ponavljao tokom istorije, baš ta iskvarenost, to samoljublje. Ništa. Ipak, to je samo jedno viđenje koje se sablažnjava. U krajnjoj liniji koga je briga šta oni rade sami sebi, ako ne diraju druge. A šta ja radim sam sebi? Ja i deda Titurel smo sami, nisam nikada imao porodicu, dedinu služavku ne mogu da računam u porodicu ili Schmitz. Iako Schmitz je izgleda ipak neko ko je našao načina da bude sa mnom. Već sam govorio o tome da je svaka priča u stvari Roršahova mrlja, iako, to je čuvena Nađ Kiš Danielova metafora, da ne ispadne da se kitim tuđim perjem, da se zaogrćem mrljom. No, ko o čemu, ja o Roršahovoj mrlji. Dakle, učitavanje, svako može da vidi u njoj šta hoće. Tako i ja pišući tu pričicu, u stvari, čitam šta me je volja, nema tu nikakve pravednosti, čačkam sve i svašta, što je pozicija pacera, neodgovornog človeka. Naravno, mrlja se širi, razgranava se kao krošnja, ili čak kao šuma. Ali simetrična je, leva strana se preslikava na desnu, ipak ono što je dole nije isto sa onim što je gore, što protivureči čuvenom drevnom pravilu. Po vertikali je asimetrična kao i svaka krinolina. Piskaranje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka. Nekada u detinjstvu kada sam živeo bez reči, za ovo su mi bila potrebna samo ogledala.

Ali danas moram da se napinjem, da se prljam, da širim telo preko sopstvenih granica, telo koje je u stvari jedna velika mrlja koja drhti. Najveći problem sa telom je gde su njegove granice, dokle se ono zaista prostire. To je neodredivo, bilo da stremiš napolje, bilo unutra. Konačno, telo je tekst je porodica je četvorstvo. Majka i otac su isti, samo što je ona leva,kao i sin i ćerka. Sveta porodica u Ujedinjenom kraljevstvu, dakle, u mojoj krunisanoj glavi, bez obzira što nisam prošao kroz to iskustvo. Otac, mati, ćerka i sin, sve sam to ja. Ja sam sam sebi otac, ja sam svoja majka, sam sebi sin i svoja ćerka. Na primer, danas sam ćerka. Konstelacija mrlje. Gde je otac, gde mati, a gde sin. Sinstvo se izmetnulo, to su ti jajoglavi što briju temena. Sišli su u realni svet. Vidim ih u mrlji. Ali povremeno ne vidim oca, nema ga nigde. Moguće su zamene mesta, pogrešne identifikacije. Otac ubije sina, razapne ga, sin ubije majku, pa poludi, majka ubije oca, prekrije ga mrežom (blastulom), a pretendent ga zavari sekirom itd. Ili odsutni otac produženom rukom ubije mrtvog sina?! Kako god okreneš, incest je na pomolu, pošto između koitusa, ubistva i krštenja nema nikakve razlike. Krstiti nekog, znači, jebati ga, da izvinete, i to u glavu. Ali mnogo veći problem je pored seksualne nezajažljivosti, zaprav, finansijska nezajažljivost, apetiti na mistični višak vrednosti, zaprav, na novac. Jer novac je krv. Krv je energija, energija je kosmos. Svaki ubijeni človek vapi do neba, nemošću zapomaže, kada bi mogao nestati, ali ne može. Ubistvom se ne rešava ništa, tela su neuništiva. Možeš ih zakopati, spaliti, baciti u reku, u okean, ona uvek isplivaju, pojave se negde. Isisati nekom krv, znači baciti ga u tamnicu tela, u ropstvo materije, ma kako to inače bilo predstavljano u medijima, tj. opravdano, kao, sve je to u vašem, tj. višem interesu. Tela su ugašena, više ne isijavaju, ne smeju se, kreću se u krajoliku kao dolgi sivi miši, zaprav, krajolik se sam pomera, kulise se smenjuju, nekad veoma brzo. A šta ćemo tek sa lažnim novcem, sa falsifikovanim novčanicama? Dati prosjaku falsifikovanu novčanicu, baciti ga u još veću nevolju. To samoproždiranje, veštačka hrana, šampon kojim se filuje bajato mrtvo meso, e, to je ono. Dakle, nije u pitanju nikakvo viđenje, nikakva predstava. Nemaju oni, mislim na Bordžije, ništa sa tim. Ljudi se čak više ne žale da loše žive, u nemaštini nisu više željni ničega. Rakija im je dovoljna. Ali nije to problem. Problem je što sve lošije izgledaju, postaju sve nestvarniji, ne komuniciraju, senke su koje lelujaju, ma, kakve senke, papci u pihtijama, a nisu toga ni svesni. Iako, oni samo nemošću zapomažu: kada bismo mogli zaspati, nestati! A ne primećuju da ih više niko i ne čuje. Leonardo je jednom pitao nekog siromaha, koji je upravo umirao, vrhovni majster se spremao da ga friško istranžira čim ovaj ispusti dušu: „Šta osećaš, prijatelju, da li te nešto boli?“ A siromah mu je odgovorio: „Ništa me ne boli, gospodaru, samo osećam veliki umor.“

26. novembar

Str. je rekao da je, u stvari, On kriv za sve, a ne Ja, ne zmija. Ali On je zmija, on je Ja. Užas! Ipak, ko to može razumeti? Naravno, človek (onaj koji človi) je potpuno nevin, što je i siroti Škurla tvrdio, a i siroti Skardaneli, autoriteti kada je moral u pitanju. Taj problem slobode i krivice je nerešiv, iako lepo je i velikodušno, osloboditi človeka. Človeki su smešni kada se ljute jedni na druge. To je ta večita komendija, glava na zemlji, noge u nebesima. Ili kada opraštaju. Nemaš šta drugom oprostiti kada su svi siroti siromasi. Niko, u stvari, nema ništa, ne poseduje čak ni sam sebe. Ali kako osloboditi krivice ove krvave šaljivčine, sinove što jurcaju okolo u crnim džipovima sa krstovima? Samo neko ko je iz slobode počinio nešto, izbitne želje, može biti kriv, može pasti u ropstvo krivice, nema providnosti, pošto je sve odnjega počelo. To je jasno. Međutim, On je neprikosnoven, uzrok je nepojmljiv, tj. ne postoji, uvek se izmiče a sinstvo se podmetnulo, sinovi porodica, to su ti jajoglavi – sin folira krivca. Iako, ne razmišljaju oni puno o tome, pametni su. Znaju da im je ionako sve oprošteno. Zato i veruju. To je to što sam već rekao: ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neki človeki se, ipak, osećaju krivima za dela koja, u stvari, nisu počinili. Osećaj krivice je ono božansko u njima. Kao što im se priviđa krivica, tako im se priviđa i sloboda. Taj človek, tj. prijaptelj, je nevin nedvosmisleno, ali sa druge strane, kriv je jer još uvek želi slobodu, želi moć, tj. čin, tj. spoznaju. Dakle, sve što je nestalo u vremenu. Njegova krivica nije u činu i spoznaji, već u primislima ili u lošim mislima, u pogrešnim namerama. Stvaranje, kreacija, dakle i pisanje, pa i piskaranje, je samozarobljavanje, pad u ropstvo lažne krivice, dakle, nešto veoma loše. Pričinjava ti se pisanje a u stvari samo čitaš i tuguješ, tj. samooptužuješ se. Koliko likova u „Zlim dusima“ se bavi pisanjem ili pokušava da piše, čak i sam Stavrogin koji je skoro nepismen. Užasnut sam nesrećama koje se trenutno događaju drugima, mislim da je mene to zaobišlo. Koja naivnost! Čujem ponešto o tome na radiju i to je izgleda stvarno istina. U ovom ratu koji besni okolo najčudovišnija su ta silovanja po službenoj dužnosti, silovanja žena ali i muškaraca koji su se pretvorili u žene za kaznu, zaprav, da bi tek bile kažnjene.Kako to da sa milo lice komšije, suseda, očas pretvori u masku dželata, ili u nedobronamerno lice sudskog izvršitelja, ili samo u hadno lice šalterskog službenika? U svakom slučaju, Ares, tj. oni, sinovi, valjaju iza bregov. Taj totalitet događanja je nešto što svi dele, svi moraju da prođu kroz to kad-tad. Što pre to bolje, treba to obaviti na vreme. Koje licemerje! Ipak človekov život je odlaganje, izbegavanje tog susreta sa užasom. Aporetički kogito: Odugovlačim, dakle, ne postojim! Vreme je i raj i pakao, to sporo, zaprav, sve sporije i sporije približavanje i ubrzano, sve brže i brže udaljavanje ili ubrzano približavanje i sporo udaljavanje, tap, tap, tap… Zakrivljenost!? A uviranje, prijatel? U sveukupnosti gde ne postoji vreme, sve patnje i radosti su namirene i pomešane. To je jedna mikstura specifičnog ukusa i arome. Treba sebi to odmah priuštiti. Zato na sreću imamo televiziju koja ne poznaje vreme, da sve lakše progutamo. Misliš, prijatel?! Uskočiti u to. Dakle, puši!

28. novembar

Probudio sam se u Provalijama, sedeo sam na ivici kreveta. Kao da sam regresirao u uzrast od pet-šest godina. Osećao sam glad. Schmitz je nestala, na neki način sam to znao. Ko će mi sada pružiti kolačić? Utronjao sam se, ne volim da budem sam, pogotovo ne u Provalijama. I ranije je imala običaj da se izgubi na dan-dva, ali sada je bilo ozbiljno. Ipak, možda se šali. Tu je negde, ali je ne vidim. Tešim se. Da li sam krenuo da je tražim? Stajao sam na nekom proplanku ili raskršću puteva u šumi. Video sam kako moja dva pretka po maminoj i tatinoj liniji, jedan od njih je deda Florjan, u stvari, deda Titurel (Florjan je samo Titurelova senka koja se odvojila i ostala u galicijskom kupusištu.), svaki na lakim saonicama sa natovarenim prtljagom, koje vuku konji, zamiču na desnu stranu nekim putem koji vodi u planine. Jedan je čak imao dvoje sanki. Uopšte nije bilo snega, ali sanke su išle lako tim puteljkom. Ja sam skrenuo levo, u neki čestar. Sa mnom je i moj pas. Tu se iznenada stvori i neki drugi, dosta veći pas i ja uzmem svog psa na leđa da ga zaštitim, ali bez potrebe, ovaj veliki pas je neki šareni ptičar, neko biće, pola pas, pola čovek. Izgleda da nije opasan.

Koja greška? Štitim svog psa umesto da on štiti mene. Iako, viđao sam već slične situacije u kojima je gazda branio svog psa, svog kera. Ali setio sam se i da deda Titus nije zaštitio Čortika, dozvolio je da psa na njegove oči ubije onaj pandur. Užas! Ja tako idem dalje kroz šumu noseći svog psa na leđima i dolazim do ulaza u neki tunel koji ide nadole. Možda je to ulaz u Tvrđavu, u njene lagume. Ne, to je ipak Mišelučki tunel kroz koji sam toliko puta prošao. Kolebam se šta da radim. Nikada nisam kroz njega išao peške, samo automobilom. Sada, kada više nema benzina, autić je neupotrebljiv. Ipak se odlučim da krenem nadajući se da ću nekako izaći na drugu stranu. Idem kroz totalni mrak. Na kraju stignem do nekih velikih teških vrata u čijem sklopu su jedna manja, ali ona su zatvorena. Tu je mnogo raznih životinja koje su popadale niz strminu u mraku, ili su to ljudska bića sa životinjskim maskama. Sada zbacim psa sa leđa i on se strmoglavi u ponor. Da li sam u jajovodu? Da li je ovo tzv. usađivanje, sam čin začeća? Dakle, preblastularno stanje. Ne znam šta da radim, da li da pokušam da se vratim pipajući kroz mrak. Vidim da je tu i nekakva boca sa kiseonikom i švajs aparat. Znači, bravarski zanat! Kako se to radi? Da sam Jozef Bravar, sigurno bih se snašao, ali ja sam izgleda Jozef Š. No, možda ta vrata nisu uopšte zamandaljena, treba samo pritisnuti kvaku. Ipak, ne smem da pokušam, bolje je da ostanem u nadi da mogu da ih otvorim. Dakle, klupica. Sešću i čekaću da se pojavi Neko, tj. Niko, a onda sledi razgovor. Međutim, niko se ne pojavljuje. Nikolase, gde si,bezobrazniče? Koliko je prošlo vermena? Sam Bog zna. Ustanem i priđem vratima. Pokušaću da ih otvorim, pa šta bude. U stvari, ona su odškrinuta. Sasvim lako ih raskrilim. Preda mnom blesne vatra na nebu, talasi nekog mora u svim duginim bojama me zapljusnuše, rastvoriše me. Neopisiva čar me preplavi, ali onda se setim da je Schmitz nestala i opet se sunovratim u ljubavnu tugu noći. Jaoj, prijaptelju! Međutim, nije nestala, samo se pretvorila u crvenu mušicu, ili je to patuljasta zvezda koja kruži oko moje krunisane glave. Nema razloga za plač, svaki oblik je ionako samo privid, bitno je da je ona tu blizu, osećam to. Schmitz je uvek Schmitz, makar kao crvena tačkica, kao što je i mama uvekbloody mama. Čak sada mi je bliže nego ikad.

31. novembar

Ne volim sadašnjost, ne volim tzv. matoru stvarnost, a uvek sam se zaklinjao u aktuelni svet? Ipak, mnogo se laže. Nekada nisam mnogo mario za to, mislio sam da treba da me interesuju samo novosti, dakle čitaj novine, slušaj radio, gledaj TV. Šta je sadašnjost, šta je stvarnost? Oko toga ne treba trošiti reči. Ali ipak to laganje, ta površnost, daleko su svi ti tipovi dogurali, zaista. Uostalom, i nije problem što to šta govore ti ljudi nije istina, nego ta količina i ubrzanje privida, to kuljanje, narastanje haosa, zatrpavanje. Danas sam pročitao u novinama da je naš prijatelj Riesling nominovan za Nobelesa. Zbilja neverovatno! Da li sam osetio zavist? „Dnevni list“ je povodom te nominacije objavio i poduži intervju sa njim. Postao je svetski putnik, ali i politički aktivista demokratske provenijencije, vanparlamentarni opozicionar, član je nevladinih organizacija. Setio sam se da sam ga pre par godina sreo na ulici u Begeristanu, ali je izbegao da mi se javi, pravio se da me ne poznaje. Povremeno bi se po javio i u Đurvideku, na nekim književnim večerima. Bio sam u iskušenju da odem na te priredbe, ali sam na sreću u poslednjem trenutku uspeo da se obuzdam. Ali kao što ja, na primer, zazirem od Ginisa, tako i Riesling zazire od mene i sličnih tipova. Od Zerlinskog?! Iako, kada malo bolje razmislim, nije mi baš jasna njegova uloga u čitavoj ovoj priči. Ali ni ja ne treba da se iznenadim ako se pronađem u nekoj njegovoj knjizi. On je provincijalac koji je stigao u Begeristan otprilike u isto vreme kad i ona naša čuvena baka u Đurvidek. Politika ga je odmah ščepala ili je i došao po njenim instrukcijama, dakle, već je bio organizovan. Imao je obezbeđen urednički posao, ali ne i radno mesto. U stvari, imao je radno mesto, samo je ono bilo tajno. Pripasao je kecelju! Ko zna šta danas on radi, osim što piše knjige. Doduše, prilično dobre. Bio bih s mesta spreman da ih potpišem kao provincijske, pardon, policijske izveštaje. Misliš? Policijski izveštaji su najbolja literatura, prijatel! A i Nobeles,milion dolara, prijatel! Ali čim neko piše knjige, to nisu čista posla. Sećam se da mi je Riesling jednom rekao: „U pisanju se sve oprašta, osim naivnosti.“ Naravno, to je ta njegova neprejebivost. Kako nadmudriti samog sebe? Ipak, mislim da kada je pisanje u pitanju, pa i piskaranje, sve se može oprostiti osim dosade.

Objavljeno u: PROFEMINA (br. 51/52, 2008)