MANIFEST BEZOBRAZNE KNJIŽEVNOSTI

 

"Nema ljubavi bez ironije,
 ni seksa bez cinizma." - Dana Vuk

*komentar
(a ni pisanja bez sadizma)

Prestup je suština, prekoračenje estetičkih pravila, etičkih normi.
Ali kako to postići i zašto? Ako pretpostavimo da estetika i moral više nisu garant dobrog pisanja.
Provaliti provaljenu kapiju?! Ući na otvorena vrata?

U svom delu Moja borba (šesti tom), K. U. Knausgor je napisao da je Hitlerov Mein Kampf u ideološkom smislu neprihvatljiva knjiga, politički nekorektna, ali je literarno uspela, mnoge stranice nam na uzbudljiv način prikazuju Prvi svetski rat, stanje u nemačkoj vojsci i uopšte u nemačkom društvu, istorijski trenutak Evrope pre i posle tzv. Vajmarske republike. (Upozoren sam od mog izdavača, Relje Dražića, da ovo nije tačno. Ponovo sam pogledao šesti tom Moje borbe i zaista nisam nigde našao takvu tvrdnju. Dakle, utripovao sam, umislio sam. Ali to ne menja ništa na stvari.) Suština pisanja je u nametanju ličnog diskursa drugom (ali lični diskurs ne postoji?), pokušaj da se sugestivnošću obrati čitalac koji stoji naspram teksta kao neprijatelj ili bar kao neko ko je podozriv i sumnja u piščeve dobre namere i koji čak uživa kada vidi da pisac ne uspeva da bude ubedljiv. Dakle, pisanje je neka vrsta rata, polemosa u kome su bitni samo ideološki stavovi, bolje reći ideološki interesi. Nametnuti se razlici, onom drugom, bez obzira na posledice. Tako ispada da je pisanje hula, neka vrsta bezobrazluka. Najpouzdaniji znak da je pisac na dobrom putu su političke nekorektnosti koje su kontrapunkt teksta. Autentično stanje proznog pisca je paranoja (mašina se pregrejala, čak prokuvala). Treba računati sa čitaočevom radoznalošću, njegovom nemoći da se suprotstavi sopstvenoj znatiželji.

Dakle, uvrediti drugog, opeliti ga, neprijatno ga iznenaditi. Ipak, da li je to dovoljno, da li je spoljašnji polemos ono najviše u pisanju? Ne. Sa spoljašnjeg polemosa treba preći na unutrašnji polemos ili stasis kako je to nazivao još Sokrat, tj. Platon. U metaforičkom smislu nema razlike između antičkog polisa i nekog modernog subjekta, na primer, nekog romanopisca. Treba ući u rat sa samim sobom, dekonstruisati sebe pred drugim, pred razlikom, i to bez zazora, bez ikakvih estetičkih i moralnih skrupula. U antici, u dionizijskim obredima, padale su sve maske pristojnosti, ditiramb je pesma, usmena forma u kojoj se odigravao razuzdani, skaredni ples koji bi zahvatao gomilu, učesnici bi bili popišani i posrani, povređivani fizički i do kraja proždirani, kanibalizam je suština ljudske komunikacije, krajnja instanca, ne treba biti naivan. Ipak, više od toga bio bi odnos prema samom sebi, dakle, samokastracija i na kraju samoubistvo. Jan Kertis i Adrijan Borland su to postigli, u tome je smisao njihovih okrutnih činova. Ali tako bi trebalo da izgleda i da funkcioniše samo tekst nekog romana. Naravno, treba napomenuti da pisanje nije nikakva preporuka za život, za konkretne životne činove. Ipak, ne treba zaboraviti da stvarni rat uvek počinje rečima, svađom sa drugim, a završava se svađom sa samim sobom, tj. ludilom. Što se kaže: reč na reč i eto tuče u krajoliku namazanom, ili ispod maske vriska. Naravno, u polemosu, u napadu na drugo, na razliku, najubojitije sredstvo je, bolje reći oružje, cinizam kao neka posebna vrsta književne emocije ali koja jednog trenutka neminovno prelazi u stasis, u unutrašnji polemos. To je trenutak kada se ja (pripovedno lice) obruši na samo sebe, kada se prikazuje bez zazora, bez stida i srama, što bi se reklo. Međutim, tako podleže nečemu čega se užasava i od čega beži glavom bez obzira, a to je patetika. Autoironija prelazi u patos, paranoja se pretvara u shizofreniju, ekstremna mobilnost se preobraća u rasap, jang prelazi u jin. I tu je kraj kurčenju. Suština je sramotiti se, osramotiti se pred drugim (pred čitaocem), tj. pred samim sobom. To se upravo dešava Basari u njegovim poslednjim romanima koji predstavljaju izvanredan primer polemosa u književnosti koji u krajnjoj liniji prelazi u stasis (Minority report, inače, loš romančić u dobrom smislu). Ipak, postavlja se pitanje kako da Basara koji je najdalje otišao u domaćoj književnosti, koji je sam špic, a ništa bez špica, to je još Hegel tvrdio, u svetskoj, tj. evropskoj književnosti ne predstavlja ništa? Ali svetska književnost više ne postoji, postoji još samo pisanje diljem planete Zemlje, simbolička razmena, neizmerna količina teksta koji kruži i ne podleže nikakvom vrednosnom sistemu, zapravo, recepcija, tj. vrednovanje, zavisi samo od slučaja. Književne nagrade su takođe obesmišljene, one ne govore ništa o vrednosti književnog dela (nameštena lutrija u Vavilonu koji gori). Ali ipak postoji Srpska književnost, postoji Regionalna književnost i postoji Evropska književnost, dobro se zna ko tu figurira, ko predstavlja nešto. Ali kako? Prema tome ne treba se obazirati. Da li prikazivati i uvažavati svaku emociju, tretirati je na književni način, dakle, sa distancom? Međutim, cinizam je ultimativan, gorka šala, gorka emocija na kojoj treba istrajavati, a tu nema nikakve distance. Basara upravo to čini, cinkuje, govori neke gorke istine ili laži, svejedno. Lirski humor tzv. lepe književnosti, blaga ironija, više nisu zadovoljavajući, kako je i Rembo rekao u Sezoni, treba piti kipući metal, samu esenciju koja će te spržiti. Primer ugodne ironije su poslednji simpatični romančići Borisa Ćosića (Ruski vrtlar). Kada je pre pedesetak godina pisao Ulogu moje porodice, kontekst je bio sasvim drugačiji i taj manir je odlično funkcionisao, bio je provokativan, ali danas… samo vređanje. Odijum. Dakle, Basara je špic, subjekt, tj. autor. Ali šta sam ja koji sam na njegovom tragu? Epigon, loša kopija, ali koja ipak ima nešto posebno. Ja sam senka sa posebnom nijansom. Ne pravim razliku između teksta i autora koga u mom slučaju i nema. Tako dolazimo do tzv. parazitske ili siromašne književnosti, opravdanosti njenog postojanja. Neka siromašna froncla (rita), koja će zadovoljiti nečiji skroman ukus. Aure je nestalo kako je još Benjamin tvrdio i sa tim se treba pomiriti. Ali takvi čitaoci su retki, kao i pisci, skoro da ne postoje, a zapravo, njih ima najviše. Međutim political nigredo ima auru, crna magma svetluca, postoji nada, crna svetlost će se probuditi, ona se već probudila i peva: Ustajte prezreni na svetu, vi, sužnji koje mori glad. Ne samo ovde, u celom svetu će doći do revolucije. Autoritarni režimi su na sve strane. Zahvaljujući tehnologiji, tj. veštačkoj inteligenciji, koja je veštački Bog, doći će do globalnog prevrata, zlo će biti poraženo u celom svetu.

Ipak, ja ne stojim iza ovih propozicija, ili ispred, imenom i prezimenom: Lobod Trešnja, pošto preferiram ugođaj, vrhunski užitak, i to odmah, dakle, radost koja je na dohvat ruke, samo je treba zgrabiti. Primer, u pitanju je muzika: Messenger Valentina Silvestrova, u izvođenju pijanistkinje Elen Grimo, motiv iz Betovenove Šeste simfonije. Ako u romanu nema poezije, ne vredi ništa. Šta to znači? Otvoriti se, prevazići ideološki plan, otvoriti tekst, relativizovati ga. Jako je nedavno izjavio da je pesnik, što je vrlo hrabro, da li se može reći da u Basarinim romanima ima poezije? Teško. Ipak, poezija Desanke Maksimović je loša poezija. Zašto? Da li je ona svojim životom potvrdila ono: Ne, nemoj mi prići..? Bitno je telo, gest. Imamo primer Emili Dikinson. Loš roman je prihvatljiv, čak poželjan, ali loša pesma nikako. Za romanopisca, za pre-pesnika, autentična pozicija, bolje reći autistična, je pozicija political nigredo.

Šta je to? Politički nigredo je nada svih poniženih i uvređenih. Jednom... ali kada? Mi smo crna svetlost, Uhrlicht je suština svega. Propevaćemo tek u policiji, pred dželatima koji će se otopiti kao sladoled na suncu. Trenutno, zemlja u kojoj živim, tj. sanjam je u stanju građanskog rata niskog intenziteta. Ipak, kada je poezija u pitanju čulno iskustvo je nebitno, nepotrebno. To pre svega znači biti izvan polemosa, izvan rata, pa samim tim i izvan života (obitavanje na Asfodelskim poljima). Ta pozicija se stiče dijagnozom shizofrenije. Ako je neko institucionalno dijagnostikovan, ako ima karton u duševnoj bolnici, tj. pod kontrolom je državnih organa, on je automatski eliminisan iz političkog života, doduše, može da bira ali ne može da bude biran, on je polu-politički subjekt ili objekt manipulacije. Helderlin je postao pesnik tek kada je poludeo, kada je bio zatočen u kuli, pre toga se bavio politikom i pisao lošu poeziju. Naravno, među političarima često imamo duševno bolesne osobe, koje pišu lošu poeziju u potaji (najveća glupost), ali oni nisu institucionalno dijagnostikovani, nemaju karton i kao takvi su najopasniji, doguraju do najviših pozicija moći, u istoriji imamo mnogo takvih primera zbog kojih su sastradali milioni ljudi. Ispod Asfodelskih polja je Tartar gde obitavaju Hitler i Staljin, a uskoro će tamo naći utočište i mnogi današnji političari. Ali Tartar je svuda oko nas i gore i dole i levo i desno, crna rupa, tamna materija, tamna energija, čitav univerzum je Tartar. Preteruješ? I nije to stvar nikakve istorijske nužnosti, subjekt pokreće sve. Dakle, krivi su.

Hunting. Odlična reč!

Počinje lov na ljude. Ili lov na samog sebe.

Čovečanstvo je na pragu atomskog rata. Ili se to samo čuje zujanje usisivača za prašinu iz susednog stana?

MANEK – magazin nezavisne kulture / br. 14 / 2025.