FRAGMENTI

Kako je sve počelo?
“Trebalo bi se lirski, kroz sećanje vratiti u Novi Sad, tamo negde, krajem šezdesetih-početkom sedamdesetih. Trebalo bi se zagnjuriti u vreme čiji su elementi bili: sloboda, hrabrost, originalnost promene i kreativnost. Takav duh vremena zahvatio je ceo svet, pa i naše geografske prostore. Ja sam tada imao osamnaest godina, svuda se još osećala tiha žeravica omladinske revolucije ’68. Napustio sam fudbal i izavršivši jednu iskustvenu lestvicu našao se na tlu umetnosti. Prvo sam bio fasciniran mogućnostima koje je u to vreme pružala avangardna umetnost. Radovao sam se pokušaju da spojim radničke ideje sa umetnošću koja je tada izlazila iz galerija, iz akademskih vrednosti, našavši se na ulici i među ljudima. Bio sam mlad neobrazovan, neupućen, ali sam uz pomoć starijih prijatelja upoznao i dosegao novo u umetnosti. Uspeo sam da je primim i sagledam sa unutrašnje strane, što će biti osnov i trajno opredeljenje za sve moje puteve kasnije. Bila je to moja škola, univerzitet, hod kroz život, vreme i događanja.

Šta je Novi Sad u to vreme značio?
Tih godina Novi Sad je bio jedan od najznačajnih centara moderne umetnosti u Jugoslaviji. Sa Zagrebom, Kranjem i Ljubljanom predstavljao okosnicu savremenih događaja u izložbama hrabrosti. Bilo je to horizontalno četvorstvo umetničkih centara čije su tačke na mapi tvorile jednu liniju. Ovu grafitnu liniju krasilo je prijateljstvo i široko polje zajedničkog rada i osećanja.
U Novom Sadu je tada delovalo petnaestak mladih ljudi sa intezivnim osećanjem za novo u umetnosti, sa produženom radoznalošću koja je naišla posle enformela, pop-arta i nove figuracije. Postojalo je nekoliko divnih meta za stalno traganje i okupljanje ljudi. Bila je to, pre svega, Tribina mladih kao najisturenije mesto i kao urbani ašram zajedničkog senzibiliteta, SKC, časopisi: Index, Polja, Uj simpozijum...Tih godina rasturali su klasičnu umetnost štafelaja i postamentne skulpture, uvodili su elemente običnosti i životnog. Vizuelna poezija zamenila je reči znakovima i glasovnom komunikacijom. U svemu tome osećao se ne samo umetnički već i društveni angažman promena. Mene je sve to podsećalo na dadaizam, jer su se komešali razni pravci, materijali i ritmovi slobode stvaralaštva. Svako veče nešto se događalo budeći svest grada i podsticanje u meni. Palila su se svetla i jedan mali grad postajao je svetliji i svesniji. Filmovi su se vrteli po tri dana bez prekida, smenjivali su se hepeninzi, parket-saloni, večeri poezije i radikalne tribine. Ljudi su se držali za ruke i trčali ulicama, razgovaralo se o Govnetu, novim idejama i promenama u svesti. Masa se brzo uzbuđivala i stapala u jedno, kao da se giba i oseća. Ja sam pre podne radio kao automehaničar, prvo u staroj „Remont-Bačka” a zatim u servisu “Autovojvodina”. Bio sam srećan I radostan jer sam znao da ću uveče nešto doživeti, da će se nešto dogoditi. Iz svojih radničkih pantalona, čija se plava boja pretvarala u masnoću i napor, odlazio sam prema safirima umetnostima. U radnički prostor donosio sam delove umetnosti, ali sam uvek nailazio na otpor i nerazumevanje. Radnici kao da su ignorisali svoje duhovne potrebe, kao da su namerno zatvarali oči...

Kako se tvoj rad razvijao u to vreme?
Ja sam sa Vladimirom Mandićem (sa kojim nisam u nikakvom srodstvu) osnovao grupu Smrdljivi Bil i kompanija. Radili smo razne stvari, ulične projekte, vanjske teatre, kontakt-manifestacije, osnovali smo likovnu akademiju u šupi i ispunjavali vreme ludističkim akcijama. Prvi projekat smo realizovali u našoj ulici: naduvali smo jednu plastičnu kesu komprimovanim vazduhom i obesili je o bagrem u uličnom drvoredu. Vrlo često smo se mazali po licu masnim bojama i bili smo pokretni eksponati po ulicama, na plaži i mestima gde se vrzmao svet. Negde u jesen sedamdesete napravili smo prvu hepening izložbu u hodniku Tribine mladih. Hepening se zvao: JEDNO VEČE ZVANO VEČE, trajao je oko tri sata. Bilo je dosta ljudi i mi smo imali veliku dozu treme. Stariji prijatelji su nam dali savete, jer smo o svemu tome veoma malo znali. Na sreću niko nas ništa nije pitao, prisutni ljudi su se oduševljavali mogućnošću da delujemo bez kompleksa i znanja. Jednu od najlepših pohvala dobili smo od likovnog kritičara iz Zagreba, Zvonka Makovića. Izlagali smo otiske automobilskih guma, vezivali smo i bacali konce raznih boja koje su se potom stapali u jedno monolitno klupče boja; izložili smo razne automobilske delove, spajali smo blato i kukuruz, posetiocima nudili prljavu vodu umesto alkohola, čitali smo pesme i skakali u mestu. U sebi smo nosili mladost i fizičku snagu (Vladimir je bio gimnastičar, docnije baletan) i završili smo jednim saltom sa stolice. Vladimir se okliznuo i vrhom temena zakačio metalni deo stolice. Krv je šiknula i razlila se po njegovom licu, dok je on sa svojih petnaest godina vikao: “Revolucija! Revolucija!”Možda je to I bio razlog više da nas niko ništra nije pitao. Krv je bila zalog i potvrda da se možemo baviti umetnošću. Na privatnim časovima, Miroslav nas je učio: Kad ja pomerim stolicu, to je umetnost, kad vi pomerite stolicu to nije umetnost. Sada smo i mi bili pomerili stolicu, ulazili smo u unutrašnje biće umetnosti. Posle hepeninga sam odveo Miroslava u stanicu hitne pomći. Velika čavla od bele gaze i sedam kopči krasile su njegov zalog da se igra sa životom i umetnošću. Puno toga se radilo, ali bez dokumentacije. Svaki dokument smatrali smo falsifikatom istinskog događanja. Takođe, plašili smo i izbegavali da naša dela postanu plod jedne opsežne kartoteke koja se tek počela graditi. Izbegavali smo pendreke i kontakt sa represivnim organizacijama. Kad se jesen približavala granici sa zimom, prisustvovali smo na JAVNOM ČASU UMETNOSTI koji se održavao na keju pored dunava. Mi smo ofarbali jednu klupu i prostor oko nje belom masnom bojom. Želeli smo da izdvojimo estetsku informaciju i pojačamo pažnju prolaznika u sivilu ustaljenog urbanizma. Miroslav M. Je pravio tautologije sa travom TRAVA i Dunavom DUNAV. Puštao je slova da plove niz reku. Slavko B. I Mirko R. su pravili apoteze Džeksonu Poloku i koloritni lend-art. Razbacivali su boje po stazi za šetanje i pravili multiplicirane otiske. Goran Trbuljak je izložio krompire sa pobodenim ekserima. Slobodan T. Je nacrtao svoj autoportret žutom bojom. Bila je to jedna linija kao otvoreni trougao sa grbom, koju je na asfaltu prožimala njegova ličnost i konceptualna umetnost. Vešali smo flaše o bandere premeštajući dunavsku vodu u ograničenost staklenih formi, osmišljavali minimal-art i siromašnu umetnost, pravili fluxuse i vizuelnu poeziju, koji su otvarali oči novosadskoj kulturi.

Koji su ljudi sačinjavali tu skupinu?
Bilo je tu desetak ljudi, divnih oreola umetnosti, nekoliko zanimljivih grupa i jedna velika u koju smo se svi stapali: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Vujica Rešin Tucić, Bogdanka Poznanović, Slavko Bogdanović, Dejan Poznanović,Ana Raković, Čeda Drča, Vladimir Kopicl, Miša Živanović, Peđa Vranešević, Vladimir Mandić, Branko Andrić, Mirko Radojičić, Božidar Mandić. Vladao je zajednički senzibilitet i bratstvo velike snage. Kao i svi ostali pokreti u moderni, i naš je proisticao iz druženja i intime. Recimo: impresionisti, dada, nadrealisti, gorgona, mediala – svi su imali sinegetičke puteve umetničkih i životnih paralela. U nas su postojale dve grupe: Kod i Obrnuto E. Rad se uopšte odvijao kolektivno kako bi se izgubila uloga umetnika. Kolektivni rad donosio je nova iskustva. Kolektivna i individualna umetnost dve su različite priče. U januaru 1971. svi smo se udružili u jednu veliku grupu Januar. Grupa je menjala ime kako su se menjali meseci. U tom mesecu (na dan Lenjinove smrti) imali smo sedmodnevnu manifestaciju u prostorijama Tribine mladih. Život ove dvospratne zgrade bio je ispunjen živošću od ujutru do uveče. Slavko Bogdanovići ja pucali smo karbitom tako da se cela zgrada tresla. Tolerantna direktorica Judita Šalgo i sama se uplašila. Čitali smo poeziju, postavljali projekte – ljudi su dolazili i prolazili. Mnogo se razgovaralo. Miroslav Mandić je na staroj hiljadarki napisao: „Jebem vam svima mater”. Došli su studenti sa likovne akademije I napali nas pod patronatstvom svojih ukipljenih profesora. Divljaci su izdržali. Jedan profesor, mislim J. Soldatović, ponudio je da proskribovanu hiljadarku otkupi za milion dinara, ali, naravno, takva umetnost nema cenu. Ona ima zadovoljstvo u neprodatom. Moderna umetnost tih godina mnogo je više sezala istini, iskrenosti, političkom i društvenom buđenju, nego estetskom.
U februaru, grupa se zvala Februar, imali smo promociju svoje umetnosti u Beogradu, u Domu Omladine. Bila je to prodorna manifestacija. Mislim da se zvala ZAKUSKA SA VOJVOĐANSKIM UMETNICIMA. Naravno, ono vojvođanski odražavalo je samo naše geografsko stecište, nikako ne opredeljenje prema podneblju. Svi smo bili opredeljeni internacionalistički i izvorno komunistički. Veče je imalo veliki odjek među prepunom dansing salom. Odjeka j.e bilo i u štampi i na televiziji. Sećam se, Miroslav je predložio da mu TV kamera napravi portret a onda da se lagano spušta prema prizemlju i njegovom donjem delu, koji bi bio go. Grupa Kod je izvodila svoj projekt, kolektivni performans sa amorfnom masom, prethodno izveden na prvom FEST-u. Tišma se zamalo, tada tada već pritešnjen mrvicama klaustrofobije, nije ugušio. Sa čudnom ulogom i pažnjom prišao mu je P. Zubac i pokušao da pomogne da se izvuče iz velike zapletene mreže belog platna. Vujica je uz pomoć električne mogućnosti mikrofona javno psovao tadašnjeg komesara komiteta Vojvodine (kao da je znao da će on uskoro biti skinut sa svih partijskih i političkih funkcija), psovao je i neke druge ličnosti. Miroslav je imao portret od: govana, sperme, mokraće, krvi, pljuvačke kose, stidnih dlaka, slina. Sve to imalo je i svoju smradnu težinu. Poneki posetilac koji je želoi da se uveri u verodostojnost materijala brzo je zatvarao nozdrve i udaljavao se od ovog neobičnog autoportreta.
Ja sam svoje radove postavio po podu u želji da ih konzumenti izgaze i tako učine negaciju umetnosti. Pored toga, na javnom predstavljanju rekao sam da sam ja Božidar Mandić i da u grupi Februar imam najmanji kurac. Ono što mi je još kristalno jasno ostalo u sećanju bio je kratki susret sa Ljubišom Jocićem. Na kraju, napuštajući ovaj koktel, rekao je: „Zanimljivo, ali, ipak, malo konvencionalno!” Bilo je to prijateljski, sa upućenjem da treba ići još dalje…Povodom ove večeri izašlo je 76 napadačkih tekstova, pa i iz, tada, liberalnih pera.
Grupa Februar je digla veliku frku, nastao je opšti napad sa svih strana. Prednjačili su omladinski forumi, institucije i političke organizacije. Nastojali su dezavuisati rad grupe i onemogućiti javne nastupe. Tako je otkazana tribina u Francuskoj 7 (iznenada), redakciju Polja su zakucali čamovim daskama, smenjeni su urednici Tribine mladih, Indexa – počeo je pritisak, sužavao se prostor za rad. Zavrnute su finansijske slavine, pa se delovanje bližilo kraju. U samoj grupi došlo je do pometnje i razlaza u mišljenjima. Dva pitanja su na s najviše zaokupljala: da li nastaviti ili prestati? Nastaviti – značilo bi višestruko sukobljavanje sa institucionalnim, zvaničnim mišljenjem, ili njegovo prihvatanje. Prestati – značilo bi nastaviti dalje na novom, očišćenom terenu intimne umetnosti. Kao što rudari kopaju svoje podzemno blago nalazeći nove količine rude tako smo i mi prešli u neku vrstu podzemne aktivnosti. Shatili smo da je umetnost večno traganje u prostranstvu bez granica.

Kako je priveden kraj?
U martu (1971) imali smo poslednju manifestaciju. Jednu tridesetak metara dugačku vreću, nosili smo kroz grad, oko Trga slobode, dva sata izazivajući pažnju i zastoje slučajnih prolaznika. Onda su došli čuvari reda, legitimisali nas i uklonili u zatišni deo Katoličke porte. Neko od nas je primetio i obratio se jednom od policajaca: „Pa to je Trg slobode!””Baš zato ste nepoželjni jer je trg”, odgovorio je službenik. Ova manifestacija je bila svetskog karaktera. Pored Novog Sada u isto vreme slični projekti događali su se I u Amsterdamu, Njujorku i Firenci. Bila je to grupa Mart.
Posledica pisanja u časopisima u danima pred kraj godine odvodi naša dva druga (Miroslava Mandića prvo, a zatim i Slavka Bogdanovića) u jednogodišnju posetu zatvoru. Problem su bili tekstovi Pesma o filmu, objavljenom u Uj Simpozijumu. To je pisao Miroslav – bio je oproštajni tekst od pisanja, od filmske kritike i javnog učestvovanja. Vrlo brzo je osuđen. Vest sam pročitao jednog dana u ljubljanskom Delu. Dok sam pišao u WC-u došao je kod mene poručnik F. K. I rekao:”Pročitaj, osudili su ti brata”. Bio sam vojnik pet meseci. Slavko Bogdanović je kao odgovor na ovo suđenje napisao tekst Andergraund Tribine mladih, koji je objavljen u plavom Studentu. Tako su se dva bliska prijatelja ubrzo našla u mitrovačkom zatvoru. Posećivao sam ih svake druge subote, donosio im cigarete, pakete i čekao da izađu. Kovali smo velike planove. Jedan od prijatelja odlazi u šizoidnu arhitekturu bolnice, dvojica u zatvor, jednom sude, ja odlazim u vojsku, jedan dobija otkaz – oseća se kraj jednog idiličnog ciklusa. Nastaje pustoš na poljima novosadske kulture. Gase se svetla – pozornica ostaje prazna. Prekida se nit mladalačkog pokušaja da se promeni čovek i svet.

Kako si ti izašao iz svega toga?
Iz ove male hronologije ja sam izašao malo rezigniran, kao što sam na početku bio fasciniran. Bio sam mlad čovek, radnik, imao sam nadu i verovao u promene i napredak. Napustio sam put umetnosti ubeđen u njenu jalovost i nemoć. Tristan Cara je govorio:“Moć umetnosti samo je groteska stvarne političke moći.“
Tu je otprilike koren našeg sadašnjeg života u Brezovici. To je doba koje je ostalo u tami zapisa Moderne umetnosti koje nema ni do dana današnjeg relevantnu vrednost. Oko svega toga postoji malo dokumentacije, a I to što postoji nije izašlo na svetlost javnosti. Ostaje samo senka, sećanje i sud oralne istorije po katedrama privatnih „akademija” I setni pogledi unazad.

Kako se razvijalo postumetničko vreme?
Nastao je mali vakum. Svako je sređivao svoje probleme, prolazio kroz lična čišćenja i išao svojim putem. Mnogi stari prijatelji su otpali opredelivši se za afirmaciju i liniju zvanične kulture. Došlo je do sužavanja bratskog kruga koji se udaljavao od umetnosti, galerija, informacija, književnih časopisa i javnog pojavljivanja. Polako se ocrtavala neraskidiva veza bratstva i naših tačaka astralne povezanosti. U Teslinoj 18 formirana je gradska komuna. Trajala je oko godinu dana. Tu je živeo jedan deo naših prijatelja. U njoj smo se okupljali svako veče, šalili se, Čeda je kuvao izvrsne čajeve, a iz parka – zbog blizine – dopirao je sveži vazduh. Ja nisam živeo u staroj vili sa prostranim dvorištem i bašticom punom cveća, ali sam bio duhovno prisutan i svakodnevno pomagao.
Sledeće dve godine živimo svi odvojene, ali vlada jedno neverovatno plazmatično stanje između nas. Stvara se duh komune. Mnogo razgovramo o zajednici i mogućnostima da čovek pronađe spas u ovom bezosećajnom čovečanstvu, u ovoj – jednoj od najtužnijih civilizacija. Vreme provodimo igrajući fudbal na travnatom terenu Đačkog igrališta. Trčimo i šutiramo loptu sa žarom malo dece. U ovoj dinamičnoj igri često nam se pridružuje Ž. Žilnik. Pravimo privatne književne večeri i pozorišne predstave, razgovaramo o savremenom čoveku i ćorsokaku u kome se našlo svetsko društvo. Razgovaramo i analiziramo stare knjige, pričamo o filmu, o poeziji francuskih simbolista, komentarišemo društvene teme, lagano sakupljajući čestice skupnog senzibiliteta. Često se okupljamo u našem stanu. Svi zajedno odlazimo na Dunav i, peskovite plaže Oficirskog ostrva, prikupljamo grane za veliku vatru. Pravimo zajedničke ručkove i živimo fluid potencijalne komune. Shvatamo da bi trebalo još intezivnije da živimo, da pronađemo oblike u kojima bismo bili još bliži jedni drugima. U meni se rađa ideja: komuna je skup ljudi koji se vole na jednom mestu i u isto vreme.

Koji su ljudi u to vreme prisutni?
U Intimi su Miroslav, Čeda, Ana, Asja, Slobodan, Lana, Marko i ja. Mene počinje ispunjavati zrelo opredeljenje da jednog dana realizujem intezivnu komunu. Prošle su i neke devojke, uglavnom su se zadržavale kratko. Posle dve godine, plazma zajedničkih odnosa počela je da slabi. Tražili smo dublja rešenja ljudskih mogućnosti za kolektivnim. Želeli smo da budemo kao jato ptica, no put ka dubljim rešenjima počeo je razarati našu malu zajednicu i bratstvo. Ja sam bio skupio nešto para, pa smo na samom rubu razlaza pokušali još jednom da zajednički pronađemo mesto i kuću za život. Pokušavali smo da sprečimo raspad. Stvarali smo planove i tražili idealno mesto.Hteli smo da živimo negde van grada. Svako od nas bio je zadužen za jedan kraj zemlje. Putovali smo, ispitivali i pretraživali. Obišli smo velike površine Vojvodine, Istre, Bosne, pronašli smo mnogo napuštenih kuća oko kojih su se vrzmale zmije, slepi miševi i zalutali duhovi, ali kuću nismo kupili. Jedan salaš u Bajši nam se posebno dopao. Pronašli su ga Čeda i Tišma. Delovao je kao napuštena hacijenda na vrhu vojvođanskog brdašca. Veliku kuću od naboja okružavala je šuma od bagrema i debelih orahovih stabala. Mi smo hteli da je kupimo, vlasnik je hteo da je proda, ali su neke pravne začkoljice otežavale taj proces i lagano nas – kako je vreme proticalo – udaljavale od njega. Tako smo saznali da je kuću teško kupiti. KUĆA JE VELIKA IDEJA.
Nekoliko godina, u to vreme, nosio sam, amajliju okačenu oko vrat. Bila je od potamnelog mesinga u obliku pravougaonika. Na njoj je bilo urezano – K U Ć A.
U tim prelomnim trenucima i linijama teškoća oko kupovine kuće, raspala se naša potencijalna komuna. Ja započinjem put sa Brailom. Zajednički, ne odustajemo da pronađemo kuću, kupimo je i započnemo nov život, na nov način, sa novim ljudima.
Ova komuna koja je u meni trajalo oko četiri godine bila je moje duboko iskustvo o bratstvu i prijateljstvu. Naučio sam mnogo. Upoznao sam prikriven praosećaj čoveka za zajedništvom i kolektivnom svešću. U njoj sam spoznao nadindividuaciju. Upoznao sam prostranstva i svetost koji proizilaze iz neposrednosti nadkosmičkih svetova, prosvetljenja i najdubljih tačaka moga bića. Naravno, ta znanja spoznaje, za mene, sada su samo sećanje. Docnije sam sakupljao znanja, proširivao svest i intelekt, ali nikada više nisam bio tako blizu Istine i Svetlosti.“

BOŽIDAR MANDIĆ "Porodica Bistrih Potoka"


-----------------------------------------------------------


"NOVOSAĐANI U ŠTUTGARTU 04. 05. 2005."

Međunarodna izložba "On Difference #1" otvara se 20. maja u Virtemberškom umetničkom udruženju u Štutgartu. Na izložbi će biti predstavljena novosadska umetnička scena, prema koncepciji Zorana Pantelića i Kristiana Lukića iz Centra za nove medije kuda.org.
Pantelić i Lukić učestvuju po pozivu na toj izložbi, čiji su glavni kuratori Hans Krist i Iris Dresler, saopštio je Gete institut. U okviru sekcije kuda.org, biće predstavljeni neki od glavnih aktera novosadske konceptualne scene 70-ih godina, među kojima su Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Bogdanka Poznanović, Želimir Žilnik, Miroslav Mandić, Katalin Ladik i drugi. Biće predstavljena i savremena produkcija prvenstveno novomedijske umetnosti, proistekla iz aktivnosti i mreže centra kuda.org (Apsolutno, Eastwood, Vladan Joler, Luka Frelih).
U Štutgartu će 21. i 22. maja biti održana i konferencija na kojoj će učestvovati Miško Šuvaković i Želimir Žilnik. Izložbu je podržao Kulturstiftung des Bundes. (SeeCult)


-----------------------------------------------------------------------------------


"Opet pravite neke pizdarije!"

Performasi KOD-a nisu ostajali neprimećeni.
Pokušavali smo da uemtnost izmestimo iz tih konvencionalnih protora gde se prezentovala, iz galerija, sala, zatvorenih protora, često koristivči Katoličku Portu (Novi Sad) kao ambijent. To su bili ti prvi performansi, rađani zajedno sa Miroslavom Mandićem, danas sigurno najvećim najvećim performerm na ovim prostorima. Sećam se, recimo, prvog Festa (1971.), bila je rpojekcija u Domu Sindikata za vreme koje smo mi ušli u jedno ogromno belo platno (vreće dimenzija 5x5, prim. D.P.) i razišli se po prostoru zatvorivši prostor. Kad se prestava završila, i publika izašla iz sale – to je buio šok. Ambijen je bio u potpunosti izmenjen, nije bilo praznog hola koji su ostavili ušavši u salu, oni je sad bilo potpuno ispunjen tom ogromnom belom masom. Zastalkis us svi, nisu mogli dsa prođu, znatiželja se probudila, počelo je to da ih iritira, počeli su to da ispitaju, da vuku, pipaju, da prevću, nekei su pokušpali da se provuku ispod te vreće pa su nas rušili, mi smo padali, to se sve kovitlalo, nastao je opšti metež, haos, neki su bili uplašeni, neki šokirani. Ja sam držao otvor od vreće, taj ulaz-izlaz i kako je postalo već jako opasno, ja sam kao najplašljiviju u čitav oj grupi prvi promolio glavu video šta swe događa. Međutimk, prvo licem okoje sam ugledao je bio Đorđije Vuković (danas potpredsednik društva književnika Srbije), tad moj asistent na katedri za svetsku književnost u Novom Sadu, koji me je glerdao zabezeknuto, je rekao: „Šta je? Opet pravite neke pizdarije!?“.
Na istom Festu smo Slavka Bogdanovića i Peđu Vraneševića (kasniej #Laboratorija zvuka“) uvili belim zavojima kao „sijamse blizance“ i izložili.

Slobodan Tišma, (Rock Express)


-----------------------------------------------------------------------------------


Tribina "Izostavljena istorija"
Petak 18. Novembar u 17:00 časova
Kino sala, Muzej Vojvodine 37, Novi Sad

Cilj naše tribine "Izostavljena istorija" je da predstavimo deo lokalne istorije koja javnosti i dalje nije poznata ili je često fragmentarna i zasnovana na ličnim interpretacijama. Osnovna pitanja tokom tribine biće vezana za slobodu umetničkog izražavanja i (ne)mogućnost rada u uslovima politički kontrolisane javne sfere sa akcentom na lokalni kontekst Novog Sada.
Koliko se globalna politika prelamala na ovu lokalnu novosadsku scenu, a koliko su dešavanja oko "Tribine mladih" proizvod lokalnih i međusobnih interakcija u kulturi i politici Novog Sada? To vreme je na globalnom planu obeležio Vijetnam, demonstracije i omladinski bunt, okupacija Čehoslovačke, poslerankovićevska liberalizacija i rehabilitacija nacionalizama u Jugoslaviji, studentske demonstracije, a zatim i državna reakcija na liberalne tendencije.
Tribinu treba da posmatramo kao početak zajedničke rasprave u javnosti, a medijska promocije izložbe "Trajni čas umetnosti" i diskusije "Izostavljena istorija" bi trebalo da otvori ovo polje za dalja interdisciplinarna istraživanja iz oblasti istorije i teorije umetnosti, sociologije, kulturologije, politikologije i istorije.
Između 1972. i 1974. godine smenjeni su urednički odbori novosadskih umetničkih i književnih časopisa "Polja", "Új Symposion-a" na mađarskom, studentskog časopisa "Index", i filmske kuće "Neoplanta". Godine 1971., umetnici Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić su bili osuđeni i zatvoreni zbog svojih umetničkih aktivnosti. Filmovi uspešne filmske kuće "Neoplanta" su bili bunkerisani i zabranjeni za distribuciju. Sprovedena je opsežna akcija tokom koje je onemogućen intelektualni, kulturni, pa i demokratski potencijal lokalne sredine. Sada, posle trideset i više godina neophodna je revalorizacija umetničke prakse tog vremena koja je bila usko vezana za osnovne principe demokratije i prava na slobodu govora i izražavanja.
Upravo politički događaji krajem osamdesetih u Novom Sadu su pokazali slabost društvene i demokratske alternative, a u vezi sa tim tokom tribine možemo postaviti i pitanje da li je diskontinuitet koji se desio početkom sedamdesetih oslabio društvenu percepciju i inhibirao kritičku branu populističkim tendencijama kasnih osamdesetih. S obzirom da su učesnici tribine iz Beograda, Novog Sada i Zagreba, nadamo se da ćemo dobiti i jasniju interpretaciju šta se dešavalo na "Tribini mladih" i oko nje.
Nadamo se da će naš Javni razgovor "Izostavljena istorija" s jedne strane pokušati da rasvetli šta se dešavalo početkom sedamdesetih u Novom Sadu, a sa druge da ponudi moguće modele kako čitati i pisati novu istoriju sedamdesetih godina.

Umetnici predstavljeni na izložbi “Trajni čas umetnosti”

(E
(E - Kôd
Ana Raković
Bálint Sombathy
Branislav Štrboja
Branko Andrić
Bogdanka Poznanović
Boro Dragaš
Božidar Mandić
Čedomir Drča
Darko Hohnjec
Dejan Poznanović
Dušan Bijelić
Dušan Sabo
Februar
Janez Kocijančić
Januar
Judita Šalgo
Katalin Ladik
Kiss Jovák Ferenc
Kôd
László Végel
Mirko Radojičić
Miroslav Mandić
Miša Živanović
Ottó Tolnai
Peda Vranešević
Slavko Bogdanović
Slobodan Tišma
Tibor Várady
Vladica Mandić
Vladimir Kopicl
Vojislav Despotov
Vujica Rešin Tucić
Zoran Mirković
Želimir Žilnik

Radovi predstavljeni na izložbi “Trajni čas umetnosti”

Želimir Žilnik, "Rani radovi", 1969.

Slavko Bogdanović /KÔD, "Porez na promet", 1970.

Slobodan Tišma /KÔD, "Kocka", 1970.

Mirko Radojičić /KÔD, "Estetika", 1970.
Mirko Radojičić /KÔD, "Tekst 1", 1970.

(E Grupa, "1 /10", 1971.

Vladimir Kopicl, Čedomir Drča, Ana Raković, "Komunikacija", 1971.

Slavko Bogdanović, "Informacije", 1971.

Grupa Februar, "Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti", 1971.

Bogdanka Poznanović, "Kontakt Art", 1971.

Tibor Várady, "Unutra,spolja", 1971.

Peda Vranešević /KÔD, "NZ", 1971.

Grupa Februar /Miroslav Mandić, "Zakuska novih umetnosti", 1971.

Slavko Bogdanović, "Strip o grupi KÔD", 1971.

Bogdanka Poznanović, "Feedback letter box", 1973.

Slobodan Tišma, Čedomir Drča, "The End", 1973.

Slobodan Tišma, Svetlana Belić, Čedomir Drča, Mirko Radojičić, "Nevidljivi band", 1973.

"Nevidljivi umetnik", 1973.

Slobodan Tišma, Čedomir Drča, "Primeri nevidljive umetnosti", 1975.

Čedomir Drča, Slobodan Tišma, "Ponavljanje", 1975.

Katalin Ladik, "Phonopoetica", 1976.

Referentna literatura predstavljena na izložbi “Trajni čas umetnosti”

1. Adresa, časopis, uredili: Vujica Rešin Tucić, Dušan Bjelić, br. 7, 1976.
2. Adresa, časopis, uredili: Vujica Rešin Tucić, Dušan Bjelić, br. 8, 1976.
3. Aktuelle Kunst in OstEuropa, Klaus Groh, Du Mont Aktuell, Schauberg, Köln, 1972.
4. Branko Andrić, Modern World Poetry, Novi Sad, 1972. (autorsko izdanje)
5. Branko Andrić, Ja sam mamin mali seksualac, Novi Sad, 1971. (autorsko izdanje)
6. Slavko Bogdanović, Politika tela: izabrani radovi 1968-1997; Miško Šuvaković, Eseji o Slavku Bogdanoviću, Književni novosadski krug K21K, Prometej, Novi Sad, 1997.
7. Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi 1920-2000. /granični fenomeni, fenomeni granica/, Muzej savremene likovne umetnosti Novi Sad, septembar 2002.
8.Bora Ćosić, Želimir Žilnik - Rani radovi, ROK - časopis za književnost, umetnost i estetičko ispitivanje, br. 3, Beograd, decembar 1969.
9. DT 20 Informiše, Student, posebno izdanje - Specijal number: tematski broj: Student - Uporedna vežbanka za kulturnu revoluciju, UOSSB, Beograd, 16. decembar 1971.
10. Đurić Dubravka & Šuvaković Miško, Impossible Histories /Historical avant-gardes, Neo-avant-gardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991/, Massachussetts Institute of Technology, 2003.
11. Flajer - "Šta ce biti sa Tribinom mladih?", Kultura u centru grada, povodom 50. godina od osnivanja "Tribine mladih", Dizalica - Inicijativa za rekonstrukciju kulture i društva, Novi Sad, 20. decembar 2004.
12. Grupa KÔD, grupa (E, grupa (E -KÔD /retrospektiva/, Galerija savremene likovne umetnosti Novi Sad, maj 1995.
13. Informationen, D & B Poznanović a DT 20 atelěer tájékoztatója, Új symposion, 86. szám, Forum Nyomda, Újvidék, 1972 (na srpskohrvatskom madarskom i engleskom jeziku)
14. Jaje u čeličnoj ljusci, Vujica Rešin Tucić, Serija AG 70, Tribina mladih, Novi Sad 1970.
15. Jezik i mit, Ernst Kasirer, preveo: Sreten Marić, Tribina mladih, Novi Sad, 1972.
16. Lettere - Documento di Artisti Sulla Condizione Attuale del Fare Arte, Carrega imprimavit, Milano, Maggio, 1976.
17. Nova umetnost u Srbiji 1970 - 1980 /pojedinci, grupe, pojave/, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Galerija savremene umjetnosti Zagreb i Galerija umetnosti Priština, 1983.
18. Stéphane Mallarmé, Bacanje kocki nikad nece ukinuti slucaj - Poema, prijevod: Zvonimir Mrkonjić; komentar: Josip Tomić, Studentski centar Sveučilišta u Zagrebu, OOUR Kulturne djelatnosti, Biblioteka, Zagreb, 1976.
19. OHO katalog, Izdala "Tribina mladih" povodom izložbe "Prapradedovi", Milenko Matanović, David Nez, Marko Pogačnik, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun u Salonu Tribine mladih, mart - novembar 1969.
20. Otvoreno pismo Jugoslovenskoj javnosti, Grupa za nove umetnosti "Februar" kod novosadske "Tribine mladih", 1971.
21. Polja, časopis za kulturu i umetnost, 140 - 141, Tribina mladih, Novi Sad, godina XV, maj - juni 1970.
22. Polja, časopis za kulturu i umetnost, 143, Tribina mladih, Novi Sad, godina XVI, 15. avgust - 15. septembar 1970.
23. Polja, časopis za kulturu i umetnost, 156, Tribina mladih, Novi Sad, godina XVIII, februar 1972.
24. Student, posebno izdanje - Specijal number: tematski broj: Student - Uporedna vežbanka za kulturnu revoluciju, UOSSB, Beograd, 16. decembar 1971.
25. The New Art Practice in Yugoslavia 1966-1978, Documents 3-6, edited by Marijan Susovski, Gallery of Contemporary Art, Zagreb, 1978.
26. Új Symposion , 68. szám, Forum Nyomda, Újvidék, 1970.
27. Új Symposion , 62. szám, Forum Nyomda, Újvidék, 1970.
28. Új Symposion, 77. szám, Forum Nyomda, Újvidék, 1971.
29. WR - Misterija organizma, Neoplanta film, Dokumentacija (za internu upotrebu), Novi Sad, 1971.



Video dokumentacija predstavljena na izložbi “Trajni čas umetnosti”

1. Manijak 7001, format: film 8mm, crno-belo; trajanje 6'32'', Tribina mladih Novi Sad, 1970.
2. Izložba kod klozeta, format: film 8mm, crno-belo; trajanje 49'', Novi Sad, 1970.
3. Akcija "Srce", format: film 8mm, crno-belo; trajanje 1'23'', Tribina mladih Novi Sad, 1971.
4. Reke, kocke, format: 8mm film, crno-belo; trajanje 1'13'', Tribina mladih Novi Sad, 1971.
5. Performans, format 8mm film, crno-belo; trajanje 3'14'', Futoški park Novi Sad, 1974.
6. Ulica P. Čarnojevića 19, format 8mm, crno-belo; trajanje 6'05'', Novi Sad, 1973/4.
7. Jahači, format: 8mm film, crno-belo; trajanje 2'55'', Novi Sad, 1974.
8. Wood of souls/Jailor give me water, format: film 8mm, crno-belo/kolor; trajanje 5'16'', Novi Sad, 1974.


------------------------------------------------------------------------------------


Šta će biti sa Tribinom mladih?
Naslov teksta u Indexu br. 205 od 11.11.1970.
Povodom 50 godina od osnivanja Tribine mladih

2004. je bila godina jednog značajnog jubileja, 50 godina od početka aktivnosti Tribine mladih, danas poznate pod nazivom Kulturni Centar Novog Sada. Tribina mladih je nastala u atmosferi tzv. umerene demokratizacije Jugoslavije koja je usledila posle Titovog razlaza sa Informbiroom i približavanja Zapadu (neki tvrde da se taj nagli talas "demokratizacije" desio posle susreta Tita sa Čerčilom 1953. u Londonu). U tom smislu je interesantno i napuštanje dogmatskog socrealizma u umetnosti i kulturi, a na Radio Novom Sadu se u to vreme puštaju džez i zapadna muzika (o počecima džeza u Novom Sadu i vezi sa globalnom politikom piše Vlada Hajtvogel u svojoj knjizi "Rok je došao posle") . Sve u svemu, umereni modernizam predratne građanske provenijencije je pedesetih postao mejnstrim mlade socijalističke države. Ova umerena liberalizacija je proizvela određenu vrstu slobode u izražavanju koja je tokom vremena imala svoje oscilacije, da bi krajem šezdesetih nova generacija (tzv. bejbi bum generacija, rođena posle 1945) podstaknuta revolucionarnom atmosferom 1968. počela radikalno preispitavati temelje jugoslovenskog socijalističkog samoupravnog sistema. Omladinsko pitanje se postavlja kao legitimno društveno pitanje.
Na novosadskoj Tribini mladih upravo kraj šezdesetih i početak sedamdesetih predstavljaju vreme kada se ovaj revolucionarni i kritički duh inkorporirao u rad jedne zvanične omladinske ustanove, koja je u tom smislu predstavljala svojevrsnu autonomnu zonu. Tada se na Tribini razgovaralo o autonomiji umetnosti, o potrebi totalne revolucije, raspravljalo se o ideološkim modalitetima i društvenom uređenju, trockizmu, anarhizmu, maoizmu, kapitalizmu, socijalizmu, fašizmu, razgovaralo se o problemu cenzure, o slobodi govora. U sferi umetnosti oštro je napadnut kako tradicionalizam tako i umereni modernizam koji je tada u umetničkim krugovima bio dominantan. Sigurno je da je ovaj vid odstupanja od jezika javnog diskursa umerenog modernizma samoupravnog socijalizma ugrozio tadašnju koaliciju predratne buržoazije i posleratnih oslobodilaca koja nije bila spremna da prihvati ovakav protest omladine koja je bila nezahvalna.
Pritisak kojima su bili izloženi pojedini protagonisti tadašnje scene od strane lokalnih struktura sigurno je uticao na njihov kasniji rad ili kao kod nekih na potpuni prestanak bavljenja umetnošću kao svestan čin. Ali ove lične i kolektivne traume ne bi bile drugačije od nekih sličnih iskustava iz Istočne Evrope da se o njima pričalo. Ali trideset godina posle, i dalje se malo zna šta se na Tribini mladih u Novom sadu zapravo događalo. Isprepletene lične sudbine koje se često prepliću falsifikovanim zvaničnim izveštajima i nepostojanje sistemske dokumentacije utiču na brisanje istorije kao takve. Učestvujući u razgovoru povodom 50 godina Tribine mladih u KCNS decembra 2004. u organizaciji "Dizalice", urednik Tribine mladih od 1971-73 Darko Hohnjec je izjavio da prvi put javno govori o Tribini mladih posle trideset godina! Zoran Mirković, suprug preminule Judite Šalgo, urednice Tribine od 1969-1971. tada govori o pritiscima kojima je Judita bila izložena zbog liberalnog programa Tribine. Takođe ne možemo zaboraviti ni zabrane filmova Makavejeva i Žilnika ili zatvaranje Slavka Bogdanovića i Miroslava Mandića. Konačno, Tribina mladih je 1977. promenila ime u Kulturni Centar Novog Sada, a zaposleni su primljeni u stalni radni odnos.
Činjenica da kritika društva tog vremena iz Tribine mladih dolazi upravo sa pozicije nedogmatske levice (širok spektar anarho-liberalnih, marksističkih, trockističkih, maoističkih ideja) ugrozilo je prirodu tadašnjeg dominantnog socijalističkog diskursa. Tj. kako to Želimir Žilnik tvrdi Tito se uplašio dve stvari: okupacije Češke i kritike levog fronta 1968. na same temelje socijalističkog ustrojstva. Kao odgovor na ove događaje jugoslovensko rukovodstvo je postepeno gasilo liberalne tendencije i izvršene su određene kadrovske čistke. Za ovu tzv. restaljinizaciju Titove Jugoslavije možemo vezati i raspuštanje uredničkog tima Judite Šalgo, pa i kasnije raspuštanje uredničkog tima Darka Hohnjeca. U lokalnom novosadskom kontekstu to je značilo radikalan raskid sa kritičkom praksom koju je negovala Tribina mladih. Upoređujući program Tribine mladih iz 1971. i recimo 1975. možemo uočiti izvesne razlike. Navešćemo samo neke primere:
1971-72
Program Društvene teorije i prakse 1971 - 72: Razgovor sa mladim slovenačkim intelektualcima - urednicima studentskog lista 'Tribuna' (učestvuju Jože Konc, Andrej Medved, Jaša Zlobec; u martu razgovor sa urednicima časopisa 'Problemi' (pored ostalih učestvuju Dimitrij Rupel, Tomaž Šalamun...); Mihalo Marković predaje o Lingvistici i filozofiji; Trivo Indić drži predavanje o Anarhokomunizmu; razgovor sa redakcijom beogradskog 'Studenta' (učestvuju Jovica Aćin, M.Vučelić...); Stipe Šuvar govori o socijalnim razlikama u jugoslovenskom društvu; Benedikt Šcarc drži predavanje Fašizam i filozofija, a Jaša Zlobec i Mladen Švarc o trockizmu. Zanimljivo je da se u martu 1972. otvoreno razgovaralo o tada aktuelnoj filmskoj cenzuri gde su na tribinu pod nazivom 'Filmska cenzura - Šta je to?' pozvani članovi pokrajinske komisije za pregled filmova.
1975
Program Razgovori / predavanja iz društvenih nauka 1975: Društveno - ekonomske osnove samoupravnog socijalističkog društva sa aspektima neophodnosti razvoja, predavač Dragoje Žarković, program realizovan u saradnji sa organizacijom SSOV mesne zajednice Dunav; Koncepcija i idejno - politička uloga časopisa Savremenost. Učestvuju: Ljubiša Stankov - Zemba i Aleksandar Raić. Posebna zanimljivost je bio 'Ciklus 30 godina slobode' u okviru koga se organizuje okrugli sto pod nazivom 'Svoju slobodu ne dugujemo nikom', učestvuju: Dušan Živković, Novak Petrović Mare i Vlado Strugar; pa potom 'Plejada sinova ove zemlje - tradicije NOR-a i Revolucije', učestvuju: Đorde Radišić, Radivoje Radisavljević i Ranko Končar; 'Oružano tehnička moć JNA', govori: Borislav Vučetić; '30 godina ORA', govori: Jan Srnka, 'Novo oružje JNA', učestvuju: Steva Korda i Vojislav Andonović. Po samoj strukturi ovih tema možemo uočiti ovaj preokret u koncepciji Tribine.
Interesantno je da su glavni saradnici političara i svojevrsni 'potkazivači' svojih kolega bili lokalni umetnici i kulturni radnici od kojih će mnogi ubrzo postati stub svojevrsne novosadske kulturokratije brežnjevskog tipa, koja je, treba joj odati priznanje, preživela većinu društvenih promena u zemlji i velik uticaj ima i danas u Novom Sadu. U Srbiji za razliku od Istočne Nemačke dosijea tajnih službi još uvek nisu otvorena, sigurno bi se našlo zanimljivih stvari vezanih i za to vreme u Novom Sadu. Ta lokalna kulturna birokratija realno nema nikakav značaj osim svojevrsne moći koja se ne može lako determinisati, i koja nije niti finansijska, niti stručna, već nekako više inertivna.
U jednoj budućoj monografiji Tribine mladih moraju se jasno valorizovati pojedinačne celine i aktivnosti redakcija u istoriji Tribine mladih i u krajnjoj instanci mora se saznati Istina koja ima mnogo verzija i tumačenja. Ona mora biti predmet širokog istraživanja koje bi obuhvatilo istoriju umetnosti i kulture druge polovine XX veka. Pri tom treba imati u vidu okvir delovanja, kontakata i uticaj Tribine, časopisa Polja, Uj Symposiona koji pokriva široku teritoriju južnoslovenskih i mađarskog jezičkog područja. Postoji tendencija da se izbriše iz sećanja proces gašenja nezavisne i avangardne misli na Tribini mladih koje se odigralo sedamdesetih. Ovaj period je maglovit i tribina koju je u decembru 2004. organizovala 'Dizalica' je nadamo se, tek početak dijaloga i debate o istoriji ne(podobnosti) u kulturi druge polovine XX veka u Novom Sadu.
Umetnost, kultura i 'civilno društvo'?

Iako su nekad poređenja nezahvalna, paralele su potrebne da bi se određena pozicija jasno definisala. Tako na primer, u nekim drugim centrima tadašnje Jugoslavije (posebno u Sloveniji) slične postšezdesetosmaške tendencije su doživljavale osudu, ali su se takođe posmatrale i u kontekstu kreativne kritike mlade inteligencije koja će jednog dana biti elita društva. Opet, s druge strane ne smemo upasti u zamku licitiranja koja jugoslovenska sredina je proteklih decenija bila šampion u demokratiji, zato što su tadašnji centri bili povezani, postojala je živa razmena ideja i ipak je većina tadašnjih 'revolucionara' tokom 'olovnih' sedamdesetih bila marginalizovana. Sa tom razlikom što je u Novom Sadu čitava jedna generacija bila jednostavno izbrisana, takoreći diferencirana. Poredeći Novi Sad i Ljubljanu, Slavko Bogdanović u svom čuvenom javnom pismu u decembru 1971. Jaši Zlobecu kaže: 'Dragi Jaša... dok u Ljubljani može da se dogodi da šef Centralnog komiteta piše otvoreno pismo šefu Tribune (Šetinc Koncu proletos) i da u tom pismu polemiše sa njim i s tobom o programskoj orijentaciji Tribune (imao sam utisak UPUĆUJE VAM BLAGU PARTIJSKU KRITIKU) u Novom Sadu se to ne može zamisliti. Ovde se ne barata argumentima nego silom. Redakciju koja je malo više nego što je dozvoljeno levo orijentisana, lakše je šutnuti nego polemisati sa njom. Partijski forumi su izjednačeni sa SK i nepogrešivi su, sve se rešava u Pokrajinskom komitetu i stvar je nižih rukovodstava i članstva da slušaju i ne razmišljaju previše, u suprotnom će doći pritisci i napraviće se čistka. Ima velik broj primera koji te lako mogu uveriti da ovde mogućnost dijaloga ne postoji. Politički dijalog u Novom Sadu je masakr za drukčije mislećeg ako samo nabrojim: Egerića, Bošnjaka, Index, Tribinu mladih i hajku na mađarski časopis Uj Symposion koja je upravo u toku...'
Možda je ovakav mekši pristup u Sloveniji kasnije i rezultirao svojvrsnim tolerisanjem novih društvenih pokreta od strane državnih struktura Slovenije. Krajem sedamdesetih i osamdesetih u Ljubljani se dešava bum panka i alternativne kulture, javlja se grupa Neue Slowenische Kunst, a takozvana Lakanovska škola na celu sa danas čuvenim Slavojem Žižekom preko Lakana, Altisera, Frojda pokušava da dokuči ideološki konstrukt zvan SFRJ. Po teoretičarki umetnosti i medija Inke Arns (Berlin, Nemačka) umetnička i kulturna avangarda je značajno uticala na promenu političkog kursa u Istočnoj Evropi osamdesetih godina XX veka što je kulminiralo simboličnim padom Berlinskog zida i razgradnjom država realnog socijalizma osamdesetih.
Kada se osamdesetih talas protesta počeo širiti istočnim blokom i zahtev za demokratizacijom društva pojačavao, u Novom Sadu u institucijama više nije postojao relevantan okvir koji bi mogao ispratiti promenu društvene klime i adekvatno je razmotriti. Zato se i prelaz iz real-socijalističke u nacional-socijalističku državnu doktrinu krajem osamdesetih mogao desiti tako lako i gotovo preko noći. Na području umetnosti vakuum koji je postojao od gašenja Tribine mladih uticao je da se u kulturnoj javnosti Novog Sada uspon Miloševića isprati bez značajnije javne kritičke refleksije nezavisnih intelektualaca i umetnika. Kako se nije poznavala niti razumela priroda starog državnog socijalizma tako se nije razumela niti se javno razgovaralo ni o prirodi novog državnog nacionalsocijalizma. Uopšte čini se da se tada u intelektualnim krugovima Novog Sada, ali i šire malo poznavala priroda bilo kog sistema: feudalnog, kapitalističkog, staljinističkog ili samoupravnog. Naime, iz Istočne Evrope su stizale vesti da je vreme za promene, ali čini se da je priroda tog zahteva za promenom ostala negde kod Horgoša.
50 godina Tribine zaslužuje jedan 'pogled unazad' i široku debatu o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jedne ovakve institucije ali i svega onoga što je ona predstavljala i što treba da predstavlja. Odnos kulturnog relativizma, proizvoljnosti, samoreferencijalnosti, negativne selekcije nije odraz jedne generacije, već praksa koja traje decenijama. Vreme je da se upravo u institucije kulture vrati kvalitet, stručnost, programska orijentacija. Svakako dnevna politika nikako ne sme uticati na karakter i profil jedne ovakve institucije. Danas je ovaj prostor tu gde jeste, sa programom, bez značaja, sa sadržajem, bez težine. Neproduktivno je upirati prstom i tražiti krivce za to što se događalo. Treba pogledati i videti da postoji energija mladih ljudi i upravo zbog toga Kulturni Centar Novog Sada / Tribina mladih mora opet postati mesto koje će proizvoditi refleksiju društvene stvarnosti.

Kristian Lukić


---------------------------------------------------------------------------------


Legat Bogdanke i Dejana Poznanović

Vrlo znacajne osobe na našoj kulturnoj sceni poslednjih decenija XX veka, bili su Bogdanka i Dejan Poznanović. Oni su svojim radom na 'Tribini mladih' predstavljali društvene integratore tadašnje kulturne scene u Novom Sadu sa kulturnim prostorom Jugoslavije i Evrope. Poznanovici su bili jedni od osnivaca 'Tribine mladih', koja je promovisala nova shvatanja u umetnosti i književnosti nasuprot zvanicnoj propagandi 'socijalistickog realizma'. 'Tribina' je tada bila mesto susreta nosioca novih tendencija u kulturi, kao što su Vasko Popa, Oskar Davico, Miodrag Pavlovic, Branko Miljkovic, Tomaž Šalamun, Michelangelo Pistoleto, Marina Abramovic, slovenacki, makedonski, hrvatski i umetnici sa celokupnog prostora Jugoslavije. U periodu od 1954. godine, Tribina je predstavljala mesto integracije umetnika iz Novog Sada i Vojvodine, ciji je kriticki i konceptualni rad uticao na formiranje jedinstvenog kulturnog identiteta ovih prostora. Medu tim umetnicima su Slavko Bogdanovic, Miroslav Mandic, Slobodan Tišma, Mirko Radojicic, Ceda Drca, Vladimir Kopicl, grupa Bosch+Bosch, grupa OHO, itd.

Bogdanka Poznanovic je bila urednica 'Likovnog salona' na Tribini mladih koju je u potpunosti otvorila novim umetnickim tendencijama. Uporedo je razvijala svoju umetnicku karijeru, koja je na pocetku bila okrenuta slikarstvu, da bi kasnije u svoj rad uvela interdisciplinaran pristup, kombinujuci fotografiju, koncept i video izraz. Ona je jedan od prvih umetnika koji se bavio 'Mail Artom' kao novom, konceptualnom kategorijom. Svoj rad je usavršavala na brojnim specijalistickim putovanjima i boravkom u razlicitim evropskim i svetskim institucijama. Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji, gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja. Danas živi u Novom Sadu.

Dejan Poznanovic je bio glavni i odgovorni urednik književnog casopisa 'Polja' u periodu od 1958. do 1962. godine, u doba kada je taj casopis aktivno objavljivao stvaralaštvo slovenackih, hrvatskih, makedonskih umetnika i umetnika iz Vojvodine. Aktivno se bavio prevodilackim radom sa slovenackog, makedonskog i ruskog jezika. U njegovom prevodu izvodene su na Sterijinom pozorju drame 'Kongres' Primoža Kozaka (1969) i 'Oslobodenje Skoplja' Dušana Jovanovica (1979). Prvi je preveo tekstove sa slovenackog jezika o radu konceptualne grupe 'OHO', cime je uticao na njihovu promociju i povezivanje sa ostalim tendencijama konceptualne umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Svoj književni rad je objavljivao u brojnim casopisima, medu kojima su Delo, Student, Vidici, Politika, Polet, Borba, Književnost, Književna Rec, Scena, Književne novine, Letopis Matice srpske, itd . Preminuo je 1996. godine u Novom Sadu.

Individualni i rad u okviru 'Tribine mladih' Bogdanke i Dejana Poznanovica imao je izrazitu integratorsku ulogu. Njihov svestrani angažman je povezivao i kreirao savremeni kulturni prostor, cija je autenticnost ocuvana u bogatoj dokumentaciji dogadaja, izložbi, diskusija, performansa, akcija, razgovora, itd. Legat Bogdanke i Dejana Poznanovica predstavlja jedinstven materijal koji svedoci o ovom plodnom periodu naše kulturne prošlosti. Legat sadrži veliki broj autenticnih knjiga i kataloga, knjiga sa licnim posvetama, pisama, fotografija, negativa, slajdova, video traka, SVHS, VHSC i audio traka, ploca, fotokopija, originalnih umetnickih radova, itd.

Jedan deo legata (ukupno 658 naslova) Dejana i Bogdanke Poznanovic se vec nalazi u kuda.org biblioteci i medijateci. Ona je time obogacena ekskluzivnim, autenticnim i raritetnim materijalima (katalozi, knjige, fotokopije) koji do sada nisu bili dostupni javnosti, a koji predstavljaju jedine primerke te vrste na našim prostorima. Legat obuhvata period umetnicke prakse i teorije šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka u našoj zemlji, regionu i evropi. Dokumentacija je jedinstvena po znacajnim dogadajima, kao što je ucestvovanje naših konceptualnih umetnika na Bijenalu mladih u Parizu 1971. godine, predavanje Josepha Beuysa u SKC-u u Beogradu, ili ulicni performansi, akcije i alternativne forme teatra izvodene u Novom Sadu, itd.

Cuvanje i promovisanje legata Bogdanke i Dejana Poznanovica je dugorocan projekat koji ce publici uciniti dostupnim ovaj jedinstveni materijal. Po njegovom preuzimanju, neophodno je sprovesti nekoliko koraka: njegovu sistematizaciju, obradu i arhiviranje, što ce doprineti dostupnosti legata širokom krugu ljudi.