NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

недеља, 09. април 2017.

Luna uživo (Beograd, 31.3.'17)







































Fotografisao: Duško Damjanović

уторак, 28. март 2017.

Luna ponovo, Luna zauvek!



"Čuvena novosadska novotalasna grupa Luna će posle 12 godina ćutanja održati dva koncerta: u Beogradu (Mikser House) 31. marta i u Novom Sadu (Firchie Think Tank) 1. aprila.

Povodom objavljivanja monografije „Ogledala Lune“, Jasmina Mitrušić Mina, Ivan Fece Firči, Zoran Bulatović Bale i Slobodan Tišma će održati još dva koncerta. Mikser House u Beogradu je mesto Luninog uskrsnuća u petak, 31. marta, a „povratak kući“ će se desiti naredne večeri u Novom Sadu u Firchie Think Tank studiju. Koncerti u trajanju do 60 minuta obe večeri počinju od oko 21:00. U 19:30 na oba mesta su predviđene promocije „Ogledala Lune“ Predraga Popovića, Saše Rakezića i Goran Tarlaća. Knjiga će te večeri moći da se kupi po sniženoj ceni, a uz kupljenu knjigu se dobija na poklon i CD.

Ulaz na oba koncerta je besplatan, a svoje ulaznice za beogradski koncert (maksimalno četiri karte po osobi) možete preuzeti samo na blagajni Mikser House-a, od ponedeljka 20 marta.

Organizatori koncerata su Društvo ljubitelja popularne kulture kao izdavač pomenute monografije, Mikser House i Firchie Think Tank."

Facebook events:
https://www.facebook.com/events/1363620987015183/


петак, 17. фебруар 2017.

"Ogledala Lune"















OGLEDALA LUNE - Predrag Popović, Saša Rakezić, Goran Tarlać

Za nekoliko dana u knjižarama će se naći biografska knjiga o čuvenom novosadskom bendu Luna.
Grupa Luna je postojala dve godine: od jeseni 1981. do jeseni 1983. Slobodan Tišma, Zoran Bulatović, Ivan Fece i Jasmina Mitrušić su za to vreme održali 15 koncerata i izdali jedan album. Osim nastupa na Exitu 2004, nikad se više nisu sastali. Objavljena 1984. u 920 primeraka za mariborski Helidon, njihova ploča "Nestvarne stvari" danas na aukcijskim sajtovima dostiže rekordne cene.
Kičmu ove knjige od 380 strana čine intervjui sa Minom, Firčijem, Baletom i Tišmom te sa 20 Luninih saradnika, poštovalaca i prijatelja. Većina od oko 250 fotografija, uglavnom sa nabujale novosadske novotalasne scene, nikad ranije nije objavljena. Posebna poglavlja "Ogledala Lune" su tekstovi pesama, citati iz recenzija, izveštaja i intervjua, stripovi inspirisani Lunom… Poklon uz knjigu je remasterovani CD album "Nestvarne stvari".
Predrag Popović i Saša Rakezić su Lunu pratili početkom 80-ih za "Džuboks", Goran Tarlać grupu nikada nije gledao. U godini kada je kultna ploča "Nestvarne stvari" nečujno proslavila 30. rođendan, njih trojica su počeli da beleže razgovore sa nekadašnjim članovima ovog benda. Kocke su uskoro počele da se slažu i pitanja – ko i kako je napravio pesme, odakle su došle i gde su odletele – počela su da dobijaju uzbudljive i neočekivane odgovore.
Nakon trogodišnjeg istraživanja, 70 sati intervjua, obimne potrage za starim fotografijama, izgubljenim snimcima, zaboravljenim imenima i datumima, pred nama je svedočanstvo o meteorskom usponu i sagorevanju jednog velikog benda. Grupe čije je stvaralaštvo do danas ostalo neuporedivo sa bilo čim u bivšoj i sadašnjim zemljama.
Tematski okvir "Ogledala Lune" nisu samo dve godine grupe, već životi njenih članova pre i posle toga. A oni su se, nakon dvogodišnjeg delovanja, razišli na razne strane: Tišma se vratio pisanju čija je kruna bila Ninova nagrada 2011. godine, Mina se posvetila klasičnoj muzici, komponovanju i pedagogiji. Nakon što su po 10-15 godina proveli u Njujorku, gde su sa gradilišta stigli i do svirki u CBGB-u, Bale danas živi u gradiću Alberobelo na jugu Italije i bavi se muzikom i pozorištem, dok se Firči vratio u rodni grad, gde je osnovao Firchie Think Tank studio.
Nakon monografije nekadašnjeg Džuboksovog urednika Branka Vukojevića "Kako je bio rokenrol" (2005), ovo je drugo, ali ne i poslednje izdanje Društva ljubitelja popularne kulture, udruženja prijatelja iz Beograda najpoznatijeg po lansiranju web magazina Popboks 2004. godine.
Izdavač: Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd, 2017.
Dizajn i prelom: Uroš Vuković, dizajn korica: Olja Mandic / Uroš Vuković, foto: Predrag Popovic
Izbor fotografija: Goranka Matić
Lektor: Natasa Ivanovic
Dizajn korica: Olja Mandic / Uroš Vuković, foto: Predrag Popović
Dizajn i prelom: Uroš Vuković
Izbor fotografija: Goranka Matić
Obrada fotografija: Vladimir Popović
Autori fotografija: Dragan Gojić, Goranka Matić, Matilda Ruljec, Predrag Popović, Robert Šoko, Slobodan Antic, Stanislav Milojkovic, Vladimir Radojičić, Violeta Mitrušić, Zoran Jovanović, Muzej savremene umetnosti Vojvodine i privatne arhive.
=====================================
Ostali sagovornici:
Vladimir Kopicl, Miroslav Jokić, Predrag Vranešević,
Vitomir Simurdić
Nenad Čanak, Dragan Gojković Goja, Dragan Kremer, Marinko Vukmanovic Mare, Milena Bulatović Šijački
Vladislav Bajac, Marko Brecelj, Saša Habić, Đorđe Petrović, Zoran Prodanović Prlja
Dragan Ambrozic, Petar Janjatovic, Ljubomir Pejic, Vranjkovic Nikola, Aleksandar Žikić
=====================================
Osim onih čija se imena pojavljuju u knjizi, nesebičnu pomoć u njenom nastanku su nam pružili i prijatelji: Boris Bele, Boris Mladenovic, Brankica Draskovic, Dusanka Kastel, Đulija Kaluči, Ivan Marinković, Nebojša Marić, Novi Nebojša Milenković, (dobri duh) Moma Rajin, Marin Rosić, Radoman Kanjevac, Robert Klajn, Slavisa Lekic, Sladjana Popovic Tarlac, Srdjan Popovic, Vojislav Depalov... Hvala im svima!

Fejzbuk stranica


недеља, 25. децембар 2016.

Intervju: Ne čitam domaće pisce



Znate ono kad kaže Lala: ‘Više volem intervju da dajem, neg lebac da jem'”, šaleći se na svoj način i na svoj račun počinje razgovor za Ekspres pisac i muzičar Slobodan Tišma, koji za razliku od Lale, dozirano govori za medije i meri svaku reč jer intervjue doživljava kao svojevrstan književni žanr. Iako Staropazovac, Tišma slovi za jednu od poslednjih pravih ikona Novog Sada i njegove kulturne scene, na koju je višestruko uticao – kao muzičar, pesnik, pisac, konceptualni umetnik. Sa tvorcem nekadašnjih novotalasnih rok bendova “Luna” i La strada” i višestruko nagrađivanim književnikom razgovaramo u jeku Beogradskog sajma knjiga o srpskoj književnoj sceni, rokenrolu i Bobu Dilanu, večitom rivalstvu srpske prestonice i “srpske Atine”, budućnosti Vojvodine i Srbije…

    Pisci se danas često žale da Beogradski sajam knjiga gubi kulturnu vrednost ili se pretvara u vašarište.

– Ne znači mi ništa. Nemam izdavača. Obično objavljujem novu knjigu svake četvrte godine. Mislim da je i to mnogo. Svaki sajam je velika pijaca, ima svega i svačega, ne treba se čuditi, ne treba imati nikakva očekivanja. Izdavaštvo, merkantilna strana književnosti je banalna, kao i svaka druga trgovina. Bitan je samo novac, ali to je jedna užasno dosadna i otrcana priča. Naravno, najbolje se prodaje đubre, ono što je najmanje vredno, kao brza hrana.

    Kakva je naša književnost danas? Jedni kažu tanka i nikakva, pretenciozna i dosadna, drugi da su retki pisci posvećenici, a sve brojniji oni kojima književnost služi kao instrument za sticanje određenog statusa.

– Žalosna je istina da ne čitam domaću književnost. Čitam samo savremenu svetsku književnost: Murakamija, Knausgora, Krasnahorkaja. Murakamijev roman “Kafka na obali okeana” je divan, čaroban. Što se tiče domaće književnosti, sigurno je da ima svega i svačega, ima i dobrih i loših pisaca, takođe i onih koji se književnošću bave iz veoma sumnjivih pobuda, naravno, to ne znači da pišu lošu književnost. Dešava se da iz sumnjivih pobuda nastane nešto genijalno. Apsurd, ali… Problem je što naša književnost ne predstavlja ništa na svetskom nivou, a to je jedino važno. Nismo nikom zanimljivi. Iako su u pitanju predrasude. Problem je što smo zabačeni, Balkan kao podneblje je neprivlačan, zona je ni tamo ni ovamo. Blizu smo Evrope a nismo Evropa. Nismo original, a nismo ni razlika. Sa vojvođanskim piscima je još gora situacija, ako izuzmemo Aleksandra Tišmu, koji nešto predstavlja u Nemačkoj. Meni je pre dve godine Lajpciger literaturferlag preveo i objavio roman “Bernardijeva soba”. Promocija je bila na Lajpciškom sajmu knjiga kojoj ja, naravno, nisam prisustvovao. Izdavač Viktor Kalinke samo mi se jednom obratio, napisao mi je dopisnicu rukom, potpisao sam ugovor, i to je sve. Video sam i da je u “Tageblatu”, dakle u dnevnim novinama, izašao veoma pohvalan prikaz. Jedan umetnik iz Beča, koji je učestvovao na Dunavskim susretima, u međuvremenu je umro, rekao mi je da je moj roman kupio prijatelju za rođendan. Naravno, ne pada mi na pamet da se obratim izdavaču da ga pitam šta je sa mojom knjigom. Verovatno je prodato desetak primeraka.

    Kada ste pre nekoliko godina dobili NIN-ovu nagradu za roman “Bernardijeva soba”, izazvali ste ljutnju i gnev brojnih kolega. Slično, ali u mnogo širim razmerama, imala je odjek dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu.

– Činjenica je da se tzv. lirski diskurs iz književnosti preselio u pop muziku. Poezija se tako spasla, opstala je. Niko ne čita više zbirke pesama. Ali svet ne može bez poezije. I u tom smislu mislim da nije greška to što je Nobelova nagrada data za tzv. rok poeziju. Problem je što je Bob Dilan jedan veoma loš pesnik, poezija mu je katastrofalna, isprazno, stereotipno fraziranje, koje je dobro za pevanje i ništa više. Pesme mu zaista dobro zvuče, ali bez muzike su nula. Nisam čitao njegova prozna dela, ali od Vitomira Simurdića, do čijeg mišljenja držim, čuo sam da je to gomila gluposti. Mogli su ‘ladno da daju nagradu Lenardu Koenu i niko ne bi mogao ništa da prigovori.

Neki umetnici drežde u institucijama i tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je potrebno

    Kažu da se muzika danas drugačije sluša nego pre 30 godina. Da li je isto i sa čitanjem? Koliko su čitaoci danas posvećeni, strpljivi? Zašto ste na kraju romana “Bernardijeva soba” u jednom poglavlju prepričali sopstveni roman na nekoliko stranica?

– To je izazov, prepričati, tj. napisati roman na dve-tri stranice. Dužina nije žanrovsko određenje nego forma. Može se napisati pripovetka na dvesta strana. Najduža pripovetka ikad napisana je Džojsov “Uliks”. Najkraći roman je, pak, napisao Artur Rembo, “Pustinje ljubavi”, na dve strane. U tehničkom smislu, to je izvodljivo, sažimanje ili konceptualizacija uvek je opravdana jer vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti, a i esencija, odnosno žestina je ono pravo. Naravno, uvek se postavlja pitanje šta se time dobija. Da li delo postaje komunikativnije ili hermetičnije? U svakom slučaju, sažimanje podiže estetski nivo. Ali smanjuje ugođaj. Prust je bio preobiman pošto je užitak bio da rad večno traje. No, možda je vrhunsko zadovoljstvo trenutačno, van vremena je. Postavlja se pitanje kakvo je zadovoljstvo internet generacija pošto oni čitaju mnogo brže nego što se čitalo u dvadesetom veku. Mi stari ljudi, dvadestovekovljani, prisustvujemo nastanku novog tipa čoveka. Mladi ljudi imaju promenjenu percepciju, pa je onda i njihova recepcija nekog književnog dela drugačija. Moj sin veoma brzo govori, a to je zato što veoma brzo misli. Verovatno tako i čita, ali koliko uživa, to je teško reći. Ne mogu da ga pratim.

    Dok većina kuka kako je rokenrol propao i da se od muzike teško živi, vi kažete da se ponekad kajete što ste se vratili književnosti a napustili muziku. Zašto?

– Nikada se nisam bavio umetnošću zbog novca, bila je to neka dublja potreba, suštastvena želja. Oć’ da budem umetnik, pa u PM! Međutim, iako nisam zarađivao od umetnosti, uvek je postojalo neko rešenje da ne moram da se bavim ničim drugim, nikada nisam bio zaposlen, ni dana. Uvek sam imao novca da preživim. Kada čujem neku dobru pop pesmicu, pomislim – to je sve. U ta tri minuta stane čitav jedan svet, čitav život. Na primer, Morisijeva pesma “Every day is like Sunday” i dan-danas me rasplače. Počeo sam sa pisanjem pesmica i slušanjem muzike, i to pre svega barokne muzike. Kao mladić obožavao sam Korelijeva i Hendlova končerta grosa. Kasnije sam mnogo zavoleo muziku Gustava Malera, njegove simfonije. Volim sve, od ranog baroka do poznog romantizma. Nažalost, nisam bio istrajan u učenju, muzika je kao matematika, bez temeljnog biflanja nema ništa. Literarni medij bio je neko rešenje, svaka danguba može da uzme pero u ruku. Tako sam i počeo sa pisanjem poezije, pre svega inspirisan francuskim simbolizmom, a završio sam kao prozni pisac. Šta me tera da pišem? To je pitanje života i smrti. Kada prestanem, gotov sam. Naravno, više bih voleo da sam bio kantor u šesnaestom ili sedamnaestom veku, u nekoj gotskoj katedrali u kojoj dreždi neka zver od orgulja. Ali…

    Kako ste Vi, a kako Vaši sugrađani primili vest da će Novi Sad postati evropska prestonica kulture 2021? Koliko će ova titula pomoći Novom Sadu u lečenju “prečanskih kompleksa”, kako ste jednom opisali odnos prema Beogradu?

– Pa, ima euforije. Inače, ja sam ravnodušan. Imam sedamdeset godina, a 2021. je mnogo daleko. Meni kao politički nekompetentnoj osobi taj čin izgleda prilično dvosmislen. Srbija 2021. najverovatnije neće biti u Evropskoj uniji, a Novi Sad će biti prestonica kulture?! To je kao neka vrsta ekstrakcije grada koji nije čak ni glavni grad Pokrajine. Inače, ta titula ne predstavlja bogzna šta. Naravno, dobiće se neka sredstva koja će biti potrošena na nešto od čega velika većina Novosađana neće imati ništa. Možda se desi da opet sruše neku lepu staru zgradu u centru grada, da bi na njenom mestu podigli, na primer, Teslinu palatu. Uvek sam živeo u Novom Sadu kao stranac, nisam imao pristup ničemu. Moje detinjstvo u Pavlovoj ulici bilo je veoma traumatično. Kao mladić oteran sam sa Tribine mladih. Novi Sad je pre svega grad Aleksandra Tišme, ovde postoji njegov kult, tako da su dvojica Tišmi previše. Da ne bude nesporazuma, mislim da Aleksandar Tišma to apsolutno zaslužuje, on je evropsko ime. Naravno, smešno je da se poredim sa njim, ali mnogi ovde ne žele ni da čuju za mene jer to, po njihovom mišljenju, prlja lik i delo velikog Tišme, vide me kao nekog trabanta, klošara koji koristi priliku da se šlepa. Ja sam pre dve godine objavio knjigu intervjua koja se zove “Velike misli malog Tišme”, ja sam mali Tišma. Možda je to strahovito pretenciozno, ali tako je, ma koliko se to nekom ne sviđalo. Čitavo moje prozno stvaralaštvo bavi se Novim Sadom, tj. Urvidekom, u pitanju su četiri romana, dva još uvek neobjavljena, i jedna zbirka priča. Ali taj moj Novi Sad teško da ima išta zajedničko sa Novim Sadom Aleksandra Tišme. S druge strane, ja sam u svojim knjigama uzimao mađarski identitet, što je za neke ljude veoma problematično, a i deklarisao sam se javno kao izdajnik, pošto je to, po mom mišljenju, izvorna pozicija umetnika. I naravno, da nemam pristupa na tzv. javnom servisu. Ko mi je kriv? A i šta će mi to?
Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini

    Posle promene vlasti u Vojvodini, čula su se mišljenja da će “severna pokrajina u budućnosti biti merilo evropeizacije Srbije”. Može li Vojvodina bez Srbije i Srbija bez Vojvodine?

– Opet me navlačite da trabunjam. Politika me apsolutno ne interesuje. Ja živim u tzv. unutrašnjem egzilu. Ne vidim nikakvu budućnost ni za Vojvodinu, a ni za Srbiju. Teško da ćemo ikada ući u Evropsku uniju. Razlog je korumpiranost, pohlepa, samoljublje, nemoral i grabež gornjeg sloja, mislim tu na političare i tzv. tajkune koji su u sprezi, a i neosvešćenost, nizak kulturni nivo donjeg sloja društva kojim smo okruženi sa svih strana. Ako je verovati medijima, živimo u državi u kojoj se i dan-danas prikrivaju ubice one sirote dece na Topčideru, u državi u kojoj u vlasti participiraju oni koji su za vreme Miloševića učestvovali u pljački penzijskog fonda, pa danas stari ljudi umiru jer nemaju novca da kupe lekove. Ali i treba da pomru da se rastereti fond, to je politika. Znamo šta je medijska stvarnost, ali izgleda da je ovo ipak istina. Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili. Đinđić je bio neodlučan i to ga je koštalo glave, Tadić je bio kukavica, mislim da je on želeo da izgubi izbore, zbrisao je, i državu i partiju je ostavio ljudima koji su i u moralnom i u intelektualnom pogledu inferiorni. Poslednji izbori u Demokratskoj stranci su katastrofa. Sada već bivši predsednik stranke je izjavio: “Ovo je propast elite!” On sebe smatra elitom? Čovek koji je jednog trenutka poverovao da su neki revijski muzičari na proputovanju kroz Novi Sad – Zagrebački solisti. Đuskao je sa celom porodicom iz prvog reda sve vreme koncerta, video sam to svojim očima. Da li je tu potreban komentar? Kako sam zajedljiv, ovo nije baš lepo s moje strane! Inače, poslednji put pravi Zagrebački solisti svirali su krajem 1990. godine u Novom Sadu u Župnoj crkvi imena Marijina. Lično prisustvovao. Ali nije problem ni ta halavost političara na moć, na novac, mogu to da razumem, ljudi su u pitanju, ja apsolutno ne želim to što oni žele, problem je estetska strana njihovih činova, dakle kič, neukus kojim nas bombarduju preko medija. Taj odvratni resantiman, stalna kuknjava kako im neko radi o glavi, kako ih Zapad ne voli, tj. ne voli srpski narod, a oni su najbolji sinovi tog naroda. Zato izbegavam da gledam informativne emisije na televiziji i ne čitam novine. Ja ne znam ko su oni i kako se oni zovu, ali ne znam ni gde živim.

    Kako to mislite?

– Inače, ja sam za ukidanje granica, a ne za bilo kakvu secesiju. Kažem: Ja sam za… Smešno! Zašto bih se delio od mojih prijatelja u Beogradu – od Nenada, Danice, Božidara, Dubravke, Miška, Saše, Ivana, od Koje? Mnogo volim Beograd, on ima toplinu koju Novi Sad nema. Nekoliko godina ranog detinjstva živeo sam u Spasićevoj zadužbini, u ulici 7. jula, sa roditeljima i sestrom Natalijom, koja se i rodila u Beogradu. Posle sam živeo još dve godine u Beogradu kada sam studirao književnost. Stanovao sam u Dositejevoj ulici. Vidim i sad sliku kako ujutro izlazim i idem do Bajlonijeve pijace, sneži, tanak sloj snega prekriva asfalt, srećan sam što sam živ. Koje uzbuđenje?! To se ne zaboravlja. Uvek se preporodim kada dođem u Beograd. Opšte je poznato da Vojvodina ne može ni bez Evrope a ni bez Srbije. U stvari, Vojvodina bi možda i mogla kad bi je pustili. Na ovu ili onu stranu? Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini. Karolj Kovač je pre desetak godina napravio izvanrednu seriju emisija o privrednim i kulturnim resursima Vojvodine. Mi nemamo pojma šta sve postoji u Pokrajini. Ali sve je zapušteno, u užasnom stanju, samo da spomenem irigacioni sistem, kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ako pogledate geografsku kartu, videćete da je Vojvodina sva premrežana železničkim prugama, nema tog mesta do kog ne ide pruga, ali to je sve zatravljeno, vozovi ne idu. A Srbija ima samo dva železnička pravca. Međutim, danas je Vojvodina uništena, i to pre svega zbog njenog nedefinisanog statusa, obespravljena je.

Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim, Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili

    O sebi kao muzičaru govorili ste kao o “surovom amateru”, iako bendovi “Luna” i “La strada” uživaju kultni status na domaćoj rok sceni i, po mišljenju mnogih, nemaju pandane na jugoslovenskoj rok sceni. Postali ste panker u tridesetima, šta ste bili pre toga?

– Pa, pre toga sam bio pesnik i konceptualista, član grupe “Kod”. Radio sam na Tribini mladih, kao urednik književnog programa. Napravili smo revoluciju, praktično, Tribina je bila gradska komuna, otvorena 24 sata. Avangardisti, situacionisti, defilovali su umetnici sa svih strana, koji su stvarali u duhu tzv. nove umetničke prakse. Bilo je potrebno da prođu dve godine da političari shvate o čemu se radi i onda su nas oterali, i to je dobro jer bismo se verovatno pokvarili. Ali to je već poznata priča i prilično otrcana, dosadno mi je da to ponavljam. Ja sam u stvari svaštar, veoma neozbiljna prilika. Nisam ja nikakav ozbiljan pisac, niti želim to da budem, apsolutno ne marim za to. Kao dvadesetogodišnjak skitao sam po Limanu (južni deo grada Novog Sada, pored Dunava), pevao sam i svirao na jednoj staroj lauti, na kojoj je bilo urezano ime Džona Daulenda, koji je komponovao muziku za Šekspirove komade. Uglavnom, zabavljao sam svoje prijatelje, nisam imao nikakve ozbiljne planove u životu. Sve ovo što mi se posle dešavalo jeste maslo Rozenkrojcera sa Fridrihom Novalisom na čelu. Šalim se!

    Još sredinom osamdesetih primetili ste kako se rok etički “iskvario” još šezdesetih i da ga sviraju “oni koji žele da dođu do love ili lakše maznu ribu”. Da li je bilo bendova i muzičara na ovim eksjugoslovenskim prostorima, koji su se, iz Vašeg ugla, iskreno bavili rokom?

– Mogu da ih izdvojim. To su oni koji su se bavili rokenrolom iz najdublje nasušne potrebe, dakle, rokenrol je njihov život, oni istrajavaju i danas, uspeli su da prežive: Branislav Babić Kebra, vođa “Obojenog programa”, i Dušan Kojić Koja, vođa “Discipline kičme”. Njima bih pridodao još i Marka Brecelja, bivšeg frontmena “Buldožera”. Takođe, novosadski ženski bend “Boye”. Ali ne mogu da zaboravim ni starca, mog vršnjaka, Peđu Vraneševića, koji sada pravi divne iskrene autorske pesme, sam ih peva prateći se na gitari. Kao stari Džoni Keš.

    O sebi neretko govorite kao o marginalizovanom umetniku koji je, čini mi se, svesno odabrao tu poziciju. Da li je marginalizovan umetnik danas jedino i SLOBODAN umetnik?

– Ne mora da znači. Margina često može da bude zaludna, besmislena, da bude neka vrsta tamnice. Morate stavljati svoju slobodu na probu. Ernst Jinger je stvorio lik valdgengera, odmetnika, lutajući samuraj mora jednom da prihvati službu, da nađe gospodara, da uđe u instituciju, da bi onda menjao pravila. Ako ostane van sistema, neće učiniti ništa, njegova uloga biće zaludna. Ima dosta te dečice koja u alternativi vide sve, tavore na margini i do kraja im se izgubi svaki trag. Tužno je to. Slava im! S druge strane, imate umetnike koji drežde u institucijama i koji tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ipak ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je to potrebno. Ne mislim da je to dalo nekog rezultata, ali to je neki način preživljavanja. Morate iskrsavati, nestajati i opet se pojavljivati.

    O sebi kao umetniku obično govorite u negaciji. Tvrdite da niste bili dovoljno talentovan ni muzičar ni pesnik ni pisac. Šta ste Vi u stvari?

– O tome sam već govorio. Ali evo da pokušam ponovo da dam definiciju: ja sam staro đubre što se dimi na vetru.

Preuzeto sa: ekspres.net 

четвртак, 24. новембар 2016.

Intervju: "Haos u jednoj glavi, pod jednom krunom"



Za Slobodana Tišmu (1946), ako žele najkraće da ga predstave, dobro upućeni kažu da je u svojim tridesetim bio panker i roker, u pedesetima pesnik, a u šezdesetoj je postao prozni pisac.

(Iz razgovora za novosadski Dnevnik povodom nagrade za moderan umetnički senzibilitet)

Nedavno ste dobili nagradu Fonda “Todor Manojlović” za moderni umetnički senzibilitet, koja se odnosi na vaš celokupni umetnički opus. Kada ste se najviše osećali modernistom, kao muzičar, pesnik, pripovedač, romansijer?

- U pitanju je nedostatak vokacije, kolo muza vas vrti, a Apolona predvodnika nigde na vidiku. Ali Mnemosina je najvažnija, to jest sećanje, to svaki umetnik dobro zna. Obično se na tu promenjivost gleda sa prezirom, kao na nešto neozbiljno, a u renesansi u Italiji to je skoro bilo pravilo, umetnik je vajao, slikao, muzicirao, pisao poeziju. Samo onda su to bili virtuozi. Na primer, Leonardo, ili Benvenuto Čelini. U renesansi je i koren modernosti.

Danas imamo svaštare na delu koji nemaju pojma ni o čemu, sve što rade je bofl. Ja sam dobar primer. Bavio sam se nekada rokenrolom, a nisam znao da sviram, danas se bavim pisanjem, a nepismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu. Ali to je “anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu”, haos u jednoj glavi, pod jednom krunom.

I u političkom smislu sam apsolutno nepouzdan, nisam ni na čijoj strani, to jest uvek sam protiv, a pružio bih ruku i crnom đavolu, jer to je suština anarhije koja je moja temeljna umetnička i politička pozicija. Umetnik-izdajnik je takođe i đubre od čoveka! Umetnički šljam! Ne pravi se nikakva razlika između politike i umetnosti, a i ne treba, iako bih ja kao ljudsko biće uvek pomogao svakom u nevolji.

Ali najviše sam se osećao kao modernista na početku umetničke karijere, kada sam pisao pesmice. Izigravao sam dendija, bio sam veliki kicoš, esteta u svakom pogledu. A i poezija mi je bila takva, prazna, oslobođena bilo kakvog sadržaja. Ja sam sam, kao lik, bio umetničko delo: lep i prazan.

Rekoste da savremeni mediji stalno traže i nude spektakl u vidu nasilja, estrade, sporta… Gde je onda mesto za modernu umetnost, gde da se ona “nudi” poklonicima?

- U svim tim fenomenima ima modernog duha, ali problem je u stalnom vraćanju istog. Temeljna propozicija modernosti je “novum”, toga u ovoj sadašnjoj kulturnoj situaciji nedostaje, zato obično govorimo: sve smo to već videli. Međutim, mediji, pre svega televizija, uvek nude iste sadržaje, ne žele ništa da menjaju. Tehnologija stalno napreduje, sve se ubrzava, ali sadržaji ostaju isti. A taj šok spektakla uvek upali, drma čoveka. Iako, nekada nam je dosta fudbala, ili pop muzike, o političarima da ne govorim. Govorim ovo u smislu da sve to vidim samo kao estetske fenomene. Međutim, sa druge strane, nikada nam nije dosta pobede i nadvladavanja protivnika, konkretnije rečeno, neprijatelja, stara priča koliko i ovaj svet…

Autor: Radmila Lotina
Izvor: Dnevnik, 5. mart 2014.


среда, 07. септембар 2016.

Priča za D. ili RE-FORM TORTA


Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.

Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.

Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“

„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“

„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“

Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“

Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.

Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!

Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.

I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.

Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.

Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“

„Auuu!“

Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.

Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.

„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“

„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.

Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…

Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.

Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.

„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“

Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.

(Preporuka: dalje ne čitati)

Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.

Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:

„Sanjala sam nešto strašno.“

„Šta si sanjala?“

„Sanjala sam da smo svi mi…“

Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.

P.S.

Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?


ProFemina, broj 35/36, proleće/leto 2004.
 

субота, 20. август 2016.

среда, 18. мај 2016.

недеља, 27. март 2016.

среда, 16. март 2016.

Intervju: Доста нам је фудбала, о политичарима да (и) не говорим


За Слободана Тишму (1946), ако желе најкраће да га представе, добро упућени кажу да је у својим тридесетим био панкер и рокер, у педесетима песник, а у шездесетој је постао прозни писац.
Зову га “одметником стегнутог срца” и “прваком у уметничком вишебоју”, а сматрају га и  једним од оних финих, све ређих  ликова грађанског Новог Сада, које је увек лепо срести. Слободан Тишма је поштован, читан, награђиван, али и незадовољан собом. Ево зашто.

* Недавно сте добили награду ФондаТодор Манојловићза модерни уметнички сензибилитет, која се односи на ваш целокупни уметнички опус. Када сте се највише осећали  модернистом, као музичар, песник, приповедач, романсијер?
- У питању је недостатак вокације, коло муза вас врти, а Аполона предводника нигде на видику. Али Мнемосина је најважнија, то јест сећање, то сваки уметник добро зна.  Обично се на ту промењивост гледа са презиром, као на нешто неозбиљно, а у  ренесанси у Италији то је скоро било правило, уметник је вајао, сликао, музицирао, писао поезију. Само онда су то били виртуози. На пример, Леонардо, или Бенвенуто Челини. У ренесанси је и корен модерности.
Данас имамо сваштаре на делу који немају појма ни о чему, све што раде је бофл. Ја сам добар пример.  Бавио сам се некада рокенролом, а нисам знао да свирам, данас се бавим писањем, а неписмен сам, прочитао сам десетак књига у животу. Али то је “анархија у Уједињеном Краљевству”, хаос у једној глави, под једном круном.
И у политичком смислу сам апсолутно непоуздан, нисам ни на чијој страни, то јест увек сам против, а пружио бих руку и црном ђаволу, јер то је суштина анархије која је моја темељна уметничка и политичка позиција. Уметник-издајник је такође и ђубре од човека! Уметнички шљам! Не прави се никаква разлика између политике и уметности, а и не треба, иако бих ја као људско биће увек помогао сваком у невољи.
Али највише сам се осећао као модерниста на почетку уметничке каријере, када сам писао песмице. Изигравао сам дендија, био сам велики кицош, естета у сваком погледу. А и поезија ми је била таква, празна, ослобођена било каквог садржаја. Ја сам сам, као лик, био уметничко дело: леп и празан.

* Рекосте да савремени медији стално траже и нуде спектакл у виду насиља, естраде, спорта... Где је онда место за модерну уметност, где да се онанудипоклоницима?
- У свим тим феноменима има модерног духа, али проблем је у сталном враћању истог. Темељна пропозиција модерности је “новум”, тога у овој садашњој културној ситуацији недостаје, зато обично говоримо: све смо то већ видели. Међутим, медији, пре свега телевизија, увек нуде исте садржаје, не желе ништа да мењају. Технологија стално напредује, све се убрзава, али садржаји остају исти. А тај шок спектакла увек упали, дрма човека. Иако, некада нам је  доста фудбала, или поп музике, о политичарима да не говорим. Говорим ово у смислу да све то видим само као естетске феномене. Међутим, са друге стране, никада нам није доста победе и надвладавања противника, конкретније речено, непријатеља, стара прича колико и овај свет.
А што се тиче модерне уметности у историјском смислу, ње има, на пример, гледали смо на РТС дигиталу, Мопасанове приче, или “Браћу Карамазове” на РТВ-у, да не спомињем Мецо, где сваки дан можете слушати музику Густава Малера. Али не постоји интерес за нову текућу уметничку праксу, то медије углавном не занима, можда, са изузетком театра. Имамо у новинама културне додатке и то је све, но можда је и то доста за једну лешину, јер савремена уметност доиста јесте лешина.
Радмила Лотина

Нови Сад губи аутентичност

* Има ли Нови Сад довољно потенцијала: шта му недостаје да постане једна од европских престоница културе?
- Могло би се рећи да је имао потенцијала, али како ствари стоје, чини ми се да је све даље од тога да постане културна престоница, да добије тај статус. Губи аутентичност. У архитектонском смислу доживљава праву катастрофу, и у сваком другом смислу, али то је последица транзиције кроз коју пролазимо. Иако, то пропадање је почело одавно, још средином двадесетог века: уништено је градско језгро, са улица су склоњени трамваји, нестало је аутентичних ликова који су имали референце и у Европи, мислим пре свега на фудбалере и књижевнике. То је изгледа и судбина многих мањих градова диљем средње и источне Европе, претварају се у “места”, сви личе један на другог.

Preuzeto sa: www.dnevnik.rs 

 

субота, 02. јануар 2016.

четвртак, 31. децембар 2015.

уторак, 22. децембар 2015.

SONATINA


Quasi una  fantasia
 
Upravo sam pročitao u nekom časopisu jednu
Rieslingovu pričicu, zaprav, ispovest. Kaže kako je
jednog trenutka u životu ostao potpuno sam. Svi prijatelji
su ga napustili. Počeo je strahovito da pije, samo žestinu.
Bio je na putu propasti. A onda je osetio jaku želju da
nešto delje. Jednostavno, uzeo bi parče drveta i nož. I
udri! To ga je spaslo, postao je drvodelja, pravio je lutke
od drveta, nešto kao ruske "babuške". Lutka u lutki.
Ravno devet komada u kompletu. Prodavao ih je prvo na
pijaci a onda u jednom komisionu. U međuvremenu
prodavac u komisionu, kome je Riesling isporučivao svoje lutke, iznenada umre. Jednog dana, ode Riesling do komisiona da vidi kako stoje stvari i tamo zatekne nekog mladića koji je sada preuzeo čitav posao. Naravno, on nije znao da je Riesling tvorac lutaka i kada ga je ovaj upitao kako ide posao sa lutkama, mladić mu je napričao bajke, kao, prodaju se u enormnim količinama. Mislio je da je Riesling potencijalni kupac, pa je tvrdio pazar. Riesling je ukapirao odmah sve i otkupio svoje lutke. Međutim, kada je otišao kući i otvorio komplet, ispostavilo se da fali ona poslednja, deveta, najmanja lutka. Nedostajalo je samo srce stvari, suština kreacije. Riesling ode do komisiona da reklamira manjkavost kompleta. Mladić se navodno iznenadi, kao ništa nije znao o tome. Posle se ipak setio da je tu unutrašnju, najmanju lutku prodao nekoj ženi koja je htela baš samo nju. Izvanredno. A?

Ali hteo sam ovo da rečem. Kaže da su ga svi prijatelji napustili?! Nije tačno. Napustili su ga samo oni za kojima je čeznuo. Ili je čeznuo za onima do kojih nikako nije mogao da dođe. Za Kafkom, na primer, ili za Ničeom. To je uvek tako. I on je napustio one koji su želeli njegovo društvo. Ali malo je on mario za njih. Skroman čovek uvek nađe prijatelje, svuda ima puno usamljenika. Ja sam u mladosti čeznuo za Rieslingovim društvom, bili smo prijatelji, međutim, jednog trenutka on me je, jednostavno, otkačio. Kada je shvatio da u intelektualnom pogledu zaostajem, da više nisam na njegovom nivou, šutnuo me je. Nije imao više o čemu sa mnom da razgovara. Šta je mogao od mene interesantno da čuje? Ništa. Kada mi je pre nekoliko godina, po jednom zajedničkom poznaniku, poslao svoju novoizašlu knjigu, u posveti je ironično pisalo: Arturu, u večnosti, s prijateljskim sećanjem, Riesling. Doslovce je tako napisao. Naime, setio sam se sada ovoga, ali nisam nikako mogao tog trenutka tačno da rekonstruišem posvetu. Tražio sam tu Rieslingovu knjigu po policama, ali nje nije bilo nigde. Kao da je u zemlju propala. Pitao sam Schmitz da li možda zna gde je ta knjiga, rekao sam joj da pišem jednu pričicu u kojoj hoću da citiram baš tu Rieslingovu posvetu meni. Ne obazirući se puno na moje pitanje, rekla mi je da je shvatila koliko je muzika superiornija kao medij u odnosu na književnost. "Potpuno se slažem", odvratio sam, "a da li znaš zašto?", upitao sam je, "Pa, zato što je muzika čista matematika." "Tačno!", rekla je, "Koliko je svako muzičko delo kao celina organizovanije od bilo koje knjige." "Jeste, u svakoj priči ima dosta trabunjanja, proizvoljnosti, tako ti je sa rečima u krajnjoj liniji. Muzika je, pak, mnogo konkretnija. I apstraktnija i konkretnija. Bez ičeg suvišnog", dodao sam. Zagrlila me je. Osetio sam njenu ljubav kako se uliva u mene. Moji drveni udovi su se pokrenuli, zaškripali su. Kao lutak, oživeo sam. Beše tako okrepljujuće. Spasavala me je od užasne hladnoće koja mi je pretila. Otišao sam do pijace. Kada sam se vratio, Schmitz je stajala sa Rieslingovom knjigom u ruci: "Je li to ta knjiga?" Odmah sam pogledao posvetu. Fina ironija, ali zaronjena u esenciju. Ono: Arturu Tišleru, u večnosti - pohezija! To da smo nekada bili prijatelji, jednom, ali zauvek, neprolazni tren, to je ipak dovoljno. Sve sam mu oprostio. Nije bilo uopšte važno što je on otkačio mene, a ne ja njega. Uvek neko nekoga napusti, ostavi ga u nigdini. "Kad nema pomoći, da se poljubimo, pa da se rastanemo." U suštini, nema tu ničeg ličnog. Životi su naši neprolazna slava i reči... 


Procvetale su dafine na Dunavu. Schmitz ih je osetila dok smo šetali kejom. Kažu da žene imaju mnogo osetljivije čulo mirisa. Ja, međutim, nisam primetio ništa, ta čar se širila, zapahnula me je, ali za mene nije postojala. Prepodne, šetajući se u šumici, ili je to bilo na povratku kući, veoma živo sam uspeo sebi da predočim Ništa. Pomislio sam: kada ne bi bilo ničega, jednostavno, ništa ne postoji, nema ni prostora ni vremena, nema predmeta. Nikada ih nije ni bilo, niti će ih biti. Uživeo sam se u tu pomisao bez straha. Ali sigurno, jednom nije bilo ničega, ništa nije postojalo. Kada se svrši vreme, večnost kao odsutnost, kao praznina. Međutim, ako postoji Ništa, onda postoji i Sve. Ali ne, ne postoje, postoji samo ono između, Nešto, ni Ništa, ni Sve. Nešto nepojmljivo, samo delić nečega. I to Nešto stoji nasuprot meni, odeljuje se od mene. Ako pak postojim, postojim samo kao Sve i Ništa, kao celina, inače nema me. Ako nisam ceo, ako mi je potreban neko, nestajem. Ako nekom dajem svoju ljubav, preliću se u nešto drugo tek za koji tren i gotovo, nema me. A kada neko daje meni ljubav? U svakom slučaju, to Nešto, nepojmljivo, uvek stoji između nas. Ali ako sam Sve ili Ništa, ako zaista postojim, onda sam opet apsolutno sam, što je strašno, postojanje je tako teško, užasno. Međutim, izgleda da ipak postoji samo to Nešto, delić nečega što me napušta i što će postojati uvek ali bez mene. Tužne li radosti. Ja sam ta Rieslingova unutrašnja najmanja lutka koja nedostaje, babuška koja je nestala? Ipak, kakva-takva uteha je i to da ju je ugrabila neka žena. U metaforičnom smislu ta najmanja lutka mogla bi da pretstavlja još nešto, nešto što je Riesling deljao u samoći. No, daleko bi nas to odvelo a i ne zvuči baš lepo. Ili bi lutka mogla da se shvati i kao njegov unutrašnji ženski lik, kao anima ili kao duša. Dakle, Rieslingova duša kao "babuška", što opet nije lepo. A šta bi tek moglo da se kaže na moj račun? Kako se ja prikazujem u odnosu na Rieslingovu priču? Da li u svojoj podsvesti sebe vidim kao njegov pimpek, ili sam ja njegov unutrašnji ženski lik, njegova izgubljena nevesta? Ha, ha! Šta bi Riesling rekao na ovo? Gluposti. Jadni moj prijaptelju, prijaptelju, nestali u večnosti... U stvari, ovo su banalnosti koje ne znače ništa. Sve je providno, nema više nikakve sablazni, nema sramote. Prijatelji, kada se rastaju na pijaci, pošto nisu sigurni da će se ponovo videti, obično kažu jedan drugom: "Svega će biti, samo nas neće biti." Muka mi je. Ali nije važna istina, nje i onako nema, važan je doživljaj, mudrost te maksime, pomirenost sa večnošću koja je uvek nešto drugo od onoga za šta je smatramo. Ipak je to neka uteha, za razliku od njene suprotnosti koja bi glasila: "Ničega neće biti, samo mene biće." Baš to sam nedavno rekao na ulici jednom poznaniku i on me je zaprepašćeno pogledao. Verovatno je pomislio da sam poludeo, što nije bilo daleko od istine. Ja kao Sve i Ništa. Strašno! Apsolutna samoća. 


"I tako, posle svega Nema te, ne postojiš
A dan je lep
Na plavom nebu veliki beli oblak
Šumi iznad grada
Jedan prozor je otvoren
U sobi sedi neko, bez misli je, bez sećanja"

Noćas sam opet sanjao neka prestrojavanja. Iznajmljena je jedna veoma skupocena violina, ali samo za jednu priliku (verovatno "gvarneri"). Međutim, ništa ne vredi, pošto znam da ne znam da sviram.

Deda Titurel mi je zaista kupio jednu izuzetnu violinu, bar za učeničke potrebe, vanserijska, od majstora Bele, u Poštanskoj ulici. Posle je otkriveno da ima jedan gadan feler - krivio joj se vrat. A, u stvari, taj krivi vrat u sprezi sa "ementalerom" i crnom čokoladom, koje sam obožavao, pospešivao je krivi rast mojih prstiju, pogotovo na levoj šaci, prstiju koji su uranjali u strune. Inače, divan tamnocrveni mahagoni, specijalni lak, zaprav, nekoliko slojeva. Taj čas života ima glazuru još uvek, nije se pohabala, možda tek s krajeva.

Sneg na ulici miriše. Profesor Puharek tako osetljiv na ženske, posebno na učenice. Ako dođem ranije i čekam da se prethodni čas završi, prisustvujem masnim tiradama. U toku časa, navrati i Puharekov kolega, profesor violonč ela, Balašević. Komentarišu sviranje neke starije učenice koja mi se inače dopada. Uopšte se ne obaziru na moje prisustvo. Devojka svira i crveni. Puharek je bio veliki kicoš, nosio je prugasta odela od engleskog štofa, pušio je lulu, takođe, crveni mahagoni, čarobni miris holandskog duvana, riđobrad, uvek zalizan briljantinom, sa visokim zaliscima. Na čiviluku crni filcani "idnhut". Šta reći? Don Đovani - učenice-seljančice, ili Kazanova - učenice-opatice? Obično bi na času skinuo sako i podučavao u beloj košulji, sa obaveznim prslukom čija se leđna svilena strana presijavala a takođe su se caklila i dugmeta na manžetama dok bi pokazivao određene zamahe gudalom. Komentari su bili u stilu: "Treba jače zategnuti to gudalo, draga moja." Čuo bih kako njegov kolega Balašević poluglasno dodaje: "Ah, treba joj gudalo, treba njoj sablja, čoveče." A kada bi se čas završio i ona sirotica zbrisala glavom bez obzira, prelazili bi na mene: "Vidi ga, šimi cipele, farmerke, mali je izgleda počeo praksu." Otprilike sam naslućivao šta je ta reč "praksa" mogla da znači u njihovom privatnom žargonu. Ili: "A sad kad odeš kući, odmah u kupatilo i - TRAS!" Đubrad. I dan-danas ih mrzim. "Šta radi ona štajerska konjina?", raspituje se Puharek za mog razrednog starešinu Stroceka, profesora nemačkog jezika, inače svog daljeg rođaka sa kojim je i odrastao u Šafarikovoj ulici. Đavo mi ne da mira: "Pitao me je juče koliko sam violina pretesterio?" "Vrlo glup človek", kaže na to Puharek. Ne mogu da otćutim: "Pametniji je od vas!" "Šta?! Ovo je drskost koju ćeš skupo platiti", sikće sav zajapuren Puharek. "Budeš ti, bezobraznik, dobil ednu za uho!", ubacuje se i profesor Balašević. Puharek seda za sto, iz ladice vadi dopisnicu. "Koja je tvoja kućna adresa? O ovoj nečuvenoj drskosti biće obavešteni tvoji roditelji." Prilično utronjan kažem mu: "Pavlova ulica, broj 1." Lažem, u stvari, stanujem u Železničkoj ulici. Upisuje adresu na dopisnicu. "A sad marš da te moje oči ne vide, neka tvoji roditelji traže drugog profesora", završava Puharek. Pomislim: ova budala ne zna da ja nemam roditelje, u stvari pravi se da ne zna da su deportovani na Goli otok gde im se izgubio svaki trag. Ili je stvarno ubeđen da mi je deda Titurel otac. Ali za Puhareka nije ništa čudno da neko pravi decu i sa sedamdeset ili osamdeset godina. Pakujem violinu i već za nekoliko sekundi sam na ulici, šunjam se kao štakor po mraku uz zid, ispod prozora muzičke škole, da me slučajno neko ne vidi. Sa druge strane ulice je moja osnovna škola. Uvek je tako kada izađem iz muzičke, sa violinom ispod miške. Postoji opasnost da me primeti neko od starijih učenika osnovne škole, da budem predmet njihove zabave, surove, naravno. Nije problem fizičko iživljavanje, ali mogli bi da mi razbiju instrument. Šta ću onda?

Sutradan, kada se u podne vratim iz škole, nervozno pritiskam zvonce na vratima, nestrpljivo isčekujući da se pojavi dedina krupna prilika. Uvek sam živeo u strahu da će deda Titurel iznenada nestati i da ću ostati potpuno sam, bez igde ikog. Inače, ponekad mi se priviđa kako nema ni muzičke, ni osnovne škole, sredinom ulice teče neki potočić kojim gacam. Kada najzad stignem u Železničku ulicu, vidim da je naša kuća nestala, na njenom mestu zjapi velika crna rupa, sama praznina, ali što je najgore, nema nigde ni deda Nereja, nestao je. Sam sam, potpuno sam, na čitavom svetu. Sada je ipak sve na svom mestu, ali vrata se ne otvaraju. Uspaničeno pritiskam kvaku, vrata su u stvari otključana, odahnem, ulazim i vidim deda Titusa kako stoji u kuhinji. U ruci ipak drži onu dopisnicu. Namrgođen kaže:"Šta je ovo?" Ćutim, pokunjen. "Dobro, šta si rekao, profesoru Puhareku, hoću to da čujem iz tvojih usta?" "Pa, rekao sam mu da je moj razredni, iako je štajerska konjina, pametniji od njega", odgovaram snebivajući se. Jedan trenutak koji je dug kao večnost, deda ćuti zagonetno, a onda iznenada eksplodira, prasne u gromoglasan smeh, ludački se smeje da se sav kuhinjski nameštaj trese, stolice igraju. I ja počinjem da se smejem i naš smeh se prepliće, dedin bas-bariton i moj kontra- tenorčić postepeno prelaze u duet kao u nekoj Rosinijevoj komičnoj operi, pevamo topeći se od zadovoljstva i ne znamo da smo, u stvari, već odavno mrtvi, da prebivamo u podzemnoj galeriji nekog drevnog grada koji je potonuo u dubine. Iako, do kraja taj naš veseli duet kao da se pretvara u neku tugovanku. A i ručka nema, ali ne marim. U špajzu me čeka ementaler i crna čokolada. 

Izvor: zarez.hr