NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

понедељак, 29. април 2019.

уторак, 16. април 2019.

Novembar (Kratke priče i duge pesme)


„Kada te snaga izda, najbolje je zaspati i sanjati godina trista, Unazad.”

Došao sam kasno uveče u Provalije. Bio je pun mesec, tako da se čitav predeo ku­pao u svetlosti. Kada sam se ispeo na brežuljak i prišao kući, ugledao sam Schmitz, kako stoji u vratima. Bila je pod maskom, smešila se, naslućivao sam to. Iako to nije bilo nikakvo iznenađenje, osećao sam se nelagodno. Znao sam da ona ima tri (orginalne?) viktorijanske maske: ženu-proleće, ženu-leto i ženu-zimu. Nedostajala joj je još jedna za komplet: žena-jesen. Kupila ih je u nekom komisionu, možda u istom onom gde je Riesling valjao svoje „babuške“. Rekla mi je jednom da ponekad odlazi sama u Begeristan i da tamo tumara po komisionima i antikvarnicama. Ali ja više volim venecijanske maske, zapravo, likove, figure: Pulčinela, Arlekino, Pantalone itd. – volim komendiju. Kako je svest slaba, zapravo, svesnost? Iako sve znaš, ništa ne vredi, opet se plašiš, kao malo dete. Doduše, maske su zbilja nezgodne, pokrivaju samo gornji deo lica, tako da brada i usta ostaju vidljivi i baš to čini magiju, taj spoj mrtvog i živog, ta pobrkanost stvarnog i fiktivnog, nepomično čelo i oči, koji pripadaju nekom ili nečem drugom i obrazi i usta koje dobro poznaješ i koji se miču. Schmitz je sada bila pod maskom žene-zime: napuderisano bledo lice, sa velikim hladnim plavim očima i kosom prošaranom srebrnim vlasima, začešljanom i pričvršćenom safirnim šnalama sa strane. Da li sam se probudio? Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno. Ali šta je privid? Pa, ta stalna promena oblika, promenjivost pejsaža. Valjda?! Ne možeš ni za šta čvrsto da se uhvatiš. To je ta kontroverza. Kao kad se voziš autićem: misliš da napreduješ, a u stvari samo kulise, samo pejzaš se pomera, klizi. Kao da neko tera šegu sa tobom. Sve živo je u stalnom pretvaranju, u nastajanju-nestajanju, neuhvatljivo je, samo mrtve stvari su postojane. Zbilja, prijatel!? Maska mi to otvoreno govori, ona narušava iluziju. Kao da hoće da kaže: ja sam stvarna, a ne ono lice, koje se smeje ispod, koje drhti, koje se stalno menja. Ali šta je Scmitz htela da mi saopšti stavljajući masku, kakva je njena poruka? Žena-zima, brrrr! Izgleda da se nešto promenilo, nešto o čemu ja ni ne sanjam.
Ipak, pozna je jesen, novembar je uspavljivo doba. Previše je snova. Ali još više dremljivosti i spavanja. „Srce čamom diše/O taj ritam kiše.“ Eto!


3. novembar

Prehlađen sam, imam kijavicu, tipična nove(m)barska bolest. Ipak, hvala bogu, ne vidim nigde špiclove. Setio sam se da je Jozef K. bio prehlađen onog sudnjeg dana. Curi. Odvratno! Taj moj nos mi je zagorčavao život: ili je imao običaj da nekud odluta, ili je curio. I slina i cinober. Zato, što više cimeta, u cimetu je spas! Ali hajde da opet provozamo tu priču. Prijaptelju, prijaptelju… i mali korak u tom pravcu je onespokojavajući. Umiranje, tj. uviranje, kao provala nagomilane nepotrošene patnje, kazna zbog izbegavanja patnje, kazna i naplata zbog izbegavanja da se bol ravnomerno rasprostre, razredi i kako-tako bude podnošljiv. Lako je nestati kad se dođe na prag, a bol je već potrošen. Onda se samo sklizne i gotovo. Misliš, prijatel? Osećanje krivice zbog nečinjenja, jer čitav život treba da bude samo priprema za nestanak, neprestano isčezavanje na rate, kao priprema za prelazak na onu stranu. Mračno. Ipak, da li je onostranost stanje, neki oblik postojanja, ili jeonostranost nepostojanje, odsutnost, praznina, Ništa? Ali šta je Ništa? Da li se to pitanje uopšte može postaviti? Večita nepojamna razlika između postajanja-nestajanja i postojanja-nepostojanja, dijahronija i sinhronija, razlika, ona čuvena pukotina na kojoj Transcendencija svira najveličanstveniju muziku koja će se na kraju pretvoriti u kakofoniju, u buku i bruku, zbog nepripremljenosti za prelaz. Kraj u agoniji, u patnji, u plaču i zapomaganju, u vrištanju. Zbilja žalosno. Kao Goethe (čitaj čirilicu) na samrti: mehr Licht, mehr Licht! Iako, nije baš dobar primer. Možda je Gete to povikao u oduševljenju, u očaranosti. Opet prozivaš genijalne ljude koje nisi poznavao. Nemoj, prijatel! Ali sve ovo zamišljanje je u okovima logike, tj. teta Meta-fizike, nema nikakve veze sa Istinom. Ali ima veze sa iskustvom, doduše, tuđim. Utešno je možda samo to što je umiranje, tj. patnja, ipak samo život, dakle, u vremenu je, prolazno je, ima svoj kraj. Ali šta ako je nestanak samo privid, prelaz u definitivno stanje večne patnje? Nema nepostojanja! Deeeda! Ipak, stanje je samo forma, oblik, dakle, ispražnjen od svakog sadržaja koji je uvek u vremenu, tj. troši se, curi kao slina ili kao cinober. Ili je baš obrnuto: sadržaji, stanja su večna, a oblici su u vremenu, dakle, podložni promeni i nestajanju. Ali mani se toga! U patnji najteže je to što se čini kao da se vreme zaustavlja, da patnja ne prolazi, ili prolazi veoma sporo, kao da hoće da se ovekoveči. To stanje zakočenosti, zarobljenosti bolom je najstrašnije od svega, ta nemoć. I potpuna usamljenost, prepuštenost samom sebi. Nema nikoga. Kada bi bol bio samo trenutan? Ali onda bi bio i večan. Ipak, sama činjenica patnje je nešto neutešno, prilično onespokojavajuće. „Neko kao da se bola sa uzdahom reši/Drveće se čini kao da se smeši…“ A? Taj odlazak patnje je možda najveći užitak, najveće zadovoljstvo. Povratak radosti, jer običan svakodnevni život je stalno iskrsavanje, pojavljivanje, u stvari, uživanje. No, možda ću jednog dana kad opet dobijem kijavicu iščileti, ispariti, nestati. Ne volim patnju, čak ni tako razblaženu, vodnjikavu, kakva je jedna prehlada. E, moj prijatel! Ipak, seti se šta je Brkati povodom patnje govorio. Baš me briga! Drevna verna pseta: Bol i Strah, kojih ne mogu da se rešim. Nekadašnji čuvari postali su najveći mučitelji staro-modernog človeka kakav sam ja. Apsolutno nepoželjni, i nepoželjni i nepotrebni. Spasavali su nakada mog divljeg pretka, ali danas mene ne treba niko da spasava, ne treba ništa da me upozorava da se moje telo promenilo, da se degenerisalo, ili da mi se duša raspada. Sve to vidim i sam i stalno preduzimam korake da to predupredim. Pažljiv sam, pažljivo živim. Ali oni su ipak tu, traže platu, muče me.
Sećam se, jednom me je deda Titurel vodio u Rim. Bilo je to krajem šezdesetih. Imao sam, možda, dvadesetak godina. Išao sam u Panteon da se poklonim senima Arkanđela Korelija, čiju sam muziku obožavao. Iako, deda me je poveo tamo kao mladog Tanhojzera, izgleda da je nešto naslućivao o patnji koja me je raspinjala, nadao se da ću u Rimu ozdraviti. To poslepodne pao je letnji pljusak i kada sam ušao u Panteon, pod se blistao pokriven tankim slojem vode. Unutra nije bilo nikog. Samo gore u kupoli lebdela je jedna velika ptica. Sledeće noći u snu mi se prikazao poznato-nepoznat ženski lik. (Da li to beše Jagoda B.?) Nešto očaravajuće. Sve vreme provedeno u Rimu bio sam pod utiskom tog sna, zapravo, tog lika. U trenutku sam čak pomislio da ga se neću nikada osloboditi, da ću poludeti od radosti. Međutim, čim smo napustili Rim, čarolije je nestalo.
Noćas sam, pak, sanjao nešto veoma zajebano. Možda bi trebalo da posetim svog vrača. Nismo se već dugo videli. Ali možda smo se rastali jednom zauvek. U svakom slučaju, njegovo predviđanje se ispunilo. No, teško da bih se i usudio da mu ispričam noćašnji san. Sramota me je.
U uzrastu sam od oko dvanaestak godina. Zvirim kroz ključaonicu ordinacije. Vidim neku devojku koja leži potpuno naga na stolu i koja neverovatno liči na Jagodu Branković. Noge su joj raskrečene i presavijene preko niklovanih kuka za čerečenje. Čitav prizor posmatram sa strane, tako da vidim telo u horizontalnom položaju, kao neki krajolik. Na zidu iznad je velika reprodukcija slike „Kula plavih konja“ Franca Marka. Pored stola stoji doktor Kost i rukom polako prelazi preko devojčinih grudi koje se kao dve planine nadimaju uzbuđene. Zatim se ta Kostova ruka spušta prema stomaku i dalje. Odjednom u kadru se pojavljuje još jedna prilika sa krunom na glavi. To je niko drugi nego deda Titurel, doktor Stevan Nerejlić kao vrhovni majster. Go je od pojasa na niže. Ima pripasan ogroman falus od slonovače sa kojim nasrće među raširene butine. Čini mi se da je to neka alatka iz njegovog umetničkog arsenala. Devojka proječi, kaže mu: „Izvadi mi to, molim te, izvadi mi.“ Na šta joj doktor Nerejlić odgovara: „Moram prvo da ti to stavim, da bih ti onda to izvadio.“ Zatim, Doktor Kost obuhvati devojku oko struka i okrene je. Ona sada leži potrbuške na stolu, pod stomak joj podmeće neko jastuče tako da joj je stražnjica izdignuta. Doktor Nerejlić se ispne na sto i ne časeći otpozadi joj zarije spolovilo duboko u utrobu. Ona počinje da vrišti ali to vrištanje ubrzo pređe kao u neko grgoljanje ili čak gugutanje. Onda doktor Nerejlić izvuče krvavi falus napolje koji se sav cakli, a zatim iz devojčine utrobe izleti neka šarena ptičica koja nastavi da leprša iznad stola. Doktor Kost kaže: „Eto, zar nismo mi dobri doktori?“ Koji cinizam, užasnut sam. Da li sam ovo sanjao ili se to stvarno dogodilo? Ili se ipak radi o sećanju?

14. novembar

Sneg je pao veoma rano, iznenada, u stvari, susnežica. Uveče sam morao da odvezem Schmitz njenoj kući. Bilo je mokro i mrzlo. Nije mi se nikuda išlo, ali nisam mogao da je pustim da ide sama. Obukao sam kratki crni kaputić, obuo cipele sa debelim đonom, tzv. sendvičare. Schmitz je verovatno pomislila da će mi biti hladno u kratkom kaputu, ali nije ništa rekla. Izašli smo napolje. Crveni autić je bio pokriven vlažnim snegom. Rukavicama sam obrisao šoferšajbnu. Krupne teške pahuljice pune vode su se spuštale kroz mrak. Ušli smo u auto i odmah krenuli. Pošto ga nisam predhodno zagrejao, tresao se u vožnji, a prilikom zaustavljanja na semaforima i gasio. Čim dođe zima počinju problemi sa tim autićem, dosta je star. Često ga sanjam (sanjam autić?): isprskan blatom i ostavljen pored puta, zatim, izudaran nekim tupim predmetom i gurnut u kanal, ili, potpuno zaleđen u strahovitoj zimi, tako da ne mogu da otključam vrata. Ali ne treba se čuditi, rat je na pedesetak kilometara od nas, čujemo noću rafalnu paljbu, odjekuju detonacije. Mislim da to ima veze, ti snovi, sa žalosnim događajima odmah tu iza bregov. Ali nisam baš siguran. Možda je taj crveni autić blastula, posteljica, dakle, prenatalno stanje u kojem se još uvek nalazim. Veoma ozbiljna stvar, he, he. Ali i onda je besneo rat, ili je tek zaćutao i muklina je još ležala na svemu. Mama je gladovala, nije bilo hrane. Ili sanjam kako sam na nekoj nizbrdici i kočnice uopšte ne rade, auto juri sve brže i brže i ne znam kako se završava ta suluda vožnja, pošto se budim u panici. Porođaj, porođaj se primiče, prijatel?! Onda sanjam kako vozim unazad i udarim u drvo. I sve tako neke žalosne stvari. U životu taj mi je auto, inače, priuštio dosta radosti i moglo bi se reći da ga volim, u presudnim trenucima nikada nije zatajio. Ali sada je već dosta star i to postaje problem. Ali takođe, sve manje je i goriva na pumpama, malo koji dan pumpe su zatvorene, nema benzina. Posteljica je bila dobra ali sise su bile prazne. Zašto živim u dvoipodimenzionalnom, tzv. spoljašnjem prostoru? U prenatalnom stanju, okružen sam i hranjen blastulom sa svih strana, kada sam izbačen u spoljašnji svet, preda mnom su bile samo sise, dakle, površina koja nije davala dovoljno mleka. Ili mi se mleko uopšte nije sviđalo, ukus, nešto mu je nedostajalo. Blastula je sfera, a sisa je tabla iza koje nema ništa, kenotaf. Eto, eto, prođe leto/i jesen i leto! Kada smo stigli na raskrsnicu ispred mosta, zaustavili smo se i motor se ugasio. Automatski su se upalile crvene lampice na kilometar-satu. Sa strepnjom sam pomislio da je nestalo benzina, uvek sam vozio na rezervi, ali na sreću ipak nisam bio u pravu. Pošto se na semaforu upalilo zeleno, startovao sam motor i putovanje se nastavilo. Bila je noć, vozio sam Schmitz njenoj kući, to je bila java, ili sam sve sanjao, dakle, opet java, ali u tečnom stanju. Jednog trenutka osećao sam se okeanski, bez vremenskih i prostornih kordinata. Bilo gde i bilo kada? To je to prenatalno stanje. Ipak, čvrsto sam držao volan. Rojevi pahuljica, obasjani farovima, naletali su na šoferšajbnu stvarajući iluziju dubine prostora koji je kao levak uvlačio mali crveni auto u sebe. Uopšte ne mogu da shvatim onu priču o zakrivljenosti prostora. Ako je to tačno, onda nema beskonačnosti. Sve je samo uvrtanje, tj. uviranje. Prostor-vreme se stalno smanjuje, tj. skraćuje, propada. Mišelučki tunel je crna rupa. Zaprav, postoji samo unutrašnja beskonačnost. Prijatel?! Ali sve ovo je samo peglanje, u stvari, spljošteni klizili smo putem kao tamna senka, pomerali smo se na rate. Ušli smo u tunel koji je ceo u blagoj dugačkoj krivini. Pahuljice su nestale. Pod svetlošću narandžastih reflektora, boja auta se promenila. Od crvene prešla je u neku neobičnu mešavinu, žuto-zelankastu, od koje kao da mi se nešto steglo u grudima, ali prijatan je osećaj, iako, boja je žuta kao pokvareno jaje. Lako kvarljiva boja, tako nešto. Schmitz je sedela pored mene i ćutala potpuno odsutna. Pomislio sam kako je to nešto o čemu neću nikada ništa znati.
Nije mi padalo na pamet da je oslovim, da je probudim, pošto je to moglo da bude opasno. Svaki iskorak je neprijatan i neizvestan. Izašli smo iz tunela i pred nama je opet bila crvena hauba autića, navukao je opet svoju veselu crvenu odeždu. Dole, ispod je bio Dunav. U mraku se valjala hladna vodena masa u koju su padale krupne pahuljice, vodurina u kojoj su neslavno završili Jagoda i doktor Kost. Zašto neslavno, prijatel? Kada smo skrenuli u brda, na put koji nas je vodio prema Provalijama, opet sam se setio nekih snova, u kojima je autić bio u nevolji: kao, ustopiraju me neki putnici, planinari, međutim, imaju ogroman prtljag, uguraju sve u kabinu. Opterećenje je izuzetno, autić štekće, čuju se ventili, jedva ide. Ili: Na pustoj autostradi, potpuno pravoj, tako da se ne vidi ni početak ni kraj, niti bilo kakav izlaz, ipak mi nestane benzina. Eto, to je to što sam rekao: nije bilo hrane, preko pupčane vrpce nije ništa stizalo, ali nije blastula bila kriva za to. Ares, proždrljivac! Svi plaćaju putarinu, čak i nerođeni. I dan-danas, često u ustima osećam ukus benzina, tj. izduvnih gasova i mleka. Nešto čarobno… osećam neizmernu žeđ za Večnošću… buduće prenatalno stanje…Svuda okolo je ogromno ljubičasto nebo i na njemu samo jedan beli oblačić. Potpuno sam bespomoćan. Međutim, pribrao sam se, znam da je ovo samo tren u kome vozim Schmitz njenoj kući. Kasetofon je bio u kvaru. Muklina je vladala. Istrajno smo vijugali kroz noć uskim puteljkom u brda. Najzad, kada smo stigli, kuća je neosvetljena ćutala na brežuljku sa toliko vremena u sebi. Izašli smo iz autića i popeli se gore. Duvao je jak vetar, tamo uvek mantlija. U kući je bilo hladno, ledeno. Schmiz je upalila gasnu lampu u uglu sobe, rekla je: Hoćeš li da ostaneš? Rekao sam: Da. Odmah smo se obučeni uvukli u krevet. Zagrlili smo se i istog trenutka zaspali.

18. novembar

Vetar okreće sasušeni list na lipovoj grani, ali ga ne otkida. Mirisa koji me je progonio je davno nestalo, kao i pasa. Ali gde su psi? Novembar je na planeti Zemlji. Hladno je, ali na južnoj polulopti je proleće. Zamisli, proleće! Najlepši prolećni mesec novembar. Ne ide, gmiže, puzi. Ipak, kao da vidim tu svetlost u novembru.
Sinoć sam bio u šumici. Dunav je proplamsavao između nepostojećih stabala. Brujao sam u sutonu, na goloj obali.

23. novembar

Posle podne sam bio na Dunavu u sad već nepostojećoj šumici. Duva je proplamsavala, pustinjska reka koja sahne. Po sunčanom i vetrovitom vremenu, voda postaje tamna i prozračna istovremeno. Sjajno-crni talasi stvaraju senku, ali svetlost joj daje prozračnost i dubinu.
Čekajući u autu, pred jednim semaforom, setio sam se Burkhartova opisa tandema Čezare Bordžija Leonardo da Vinči. Centarfor i leva polutka. Opet me spopadaju te gluposti. Svi su fudbaleri, pogotovo u Italiji, renesansna tradicija loptanja. Leonardo je bio mračni humanista, humanista i mizantrop istovremeno. Čezare Bordžija je, pak, bio krvolok kakvih je malo u svekolikoj ljudskoj istoriji. U crnom trikou, u kojoj pozi? Za pojasom lični bodež. Šta pričaš, prijatel!? Istorija je bestijarijum.
Na sve strane, sve veća zver od veće. Obojica su bili pobožni hrišćani, ali doterivali su stvari po svojoj meri. Vera je, kako god bilo, podržavala njihove zahteve, zaprav, opravdavala: ako ima Boga sve je dozvoljeno, prijatel! Bog će sve dugove namiriti i poravnati, utešiće sve, čak i ubijene i silovane, što je i siroti Skardaneli govorio. Leonardo je imao i taj problem što možda i nije bio religiozan, a imao je ipak simpatija za Bordžiju, preuzimao je na sebe odgovornost, tj. krivicu. Inženjer sprava za ubijanje, služio je bogu rata. Znao je on dobro šta Bordžije rade. Ta fantazija o noćnom Rimu me uzbuđuje. Kako je bilo moguće da se jedan tako genijalan umetnik prikloni vlastodršcu-krvoloku. Prvi je obljubljivao leševe devojčica, drugi secirao žive ljude. Šta se stresaš, prijatel? Pomisli šta se događa danas tu na pedesetak kilometara iza bregov? Da, ali ovo nisu renesansni virtuozi, ovo su seoski kasapi, prijatel! Papa Alexandar VI, Bordžijin otac, tolerisao je sinovljeva zverstva možda i zbog straha za sopstveni život, ali ga je i koristio za svoje ciljeve. Dečji nestašluci. I papa je učestvovao u tim dečjim igrama. I sada, upravo ovog trenutka, Čezare Bordžija, u „lamborginiju“, crnom kao gavranovo krilo, ili u „ferariju“, kao krv crvenom, jurca noćnim Rimom, a senka genija promiče ispred Kvirinala. Sve se ponavlja, ali šta sa tim? Užas postaje dosadan. Kada je vladarska porodica u pitanju, mislim na Bordžije, incestna simbioza u kojoj žive, u kojoj su živeli, postoji mišljenje da je to pad u varvarstvo, u primitivizam. Zapravo, to je krajnja situacija iskustva, iskušenje poslednjih ljudi, najprezrenijih, što bi rekao Brkati. Vrlo orginalno mišljenje! To je samo civilizacijski vrhunac koji se već toliko puta ponavljao tokom istorije, baš ta iskvarenost, to samoljublje. Ništa. Ipak, to je samo jedno viđenje koje se sablažnjava. U krajnjoj liniji koga je briga šta oni rade sami sebi, ako ne diraju druge. A šta ja radim sam sebi? Ja i deda Titurel smo sami, nisam nikada imao porodicu, dedinu služavku ne mogu da računam u porodicu ili Schmitz. Iako Schmitz je izgleda ipak neko ko je našao načina da bude sa mnom. Već sam govorio o tome da je svaka priča u stvari Roršahova mrlja, iako, to je čuvena Nađ Kiš Danielova metafora, da ne ispadne da se kitim tuđim perjem, da se zaogrćem mrljom. No, ko o čemu, ja o Roršahovoj mrlji. Dakle, učitavanje, svako može da vidi u njoj šta hoće. Tako i ja pišući tu pričicu, u stvari, čitam šta me je volja, nema tu nikakve pravednosti, čačkam sve i svašta, što je pozicija pacera, neodgovornog človeka. Naravno, mrlja se širi, razgranava se kao krošnja, ili čak kao šuma. Ali simetrična je, leva strana se preslikava na desnu, ipak ono što je dole nije isto sa onim što je gore, što protivureči čuvenom drevnom pravilu. Po vertikali je asimetrična kao i svaka krinolina. Piskaranje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka. Nekada u detinjstvu kada sam živeo bez reči, za ovo su mi bila potrebna samo ogledala.
Ali danas moram da se napinjem, da se prljam, da širim telo preko sopstvenih granica, telo koje je u stvari jedna velika mrlja koja drhti. Najveći problem sa telom je gde su njegove granice, dokle se ono zaista prostire. To je neodredivo, bilo da stremiš napolje, bilo unutra. Konačno, telo je tekst je porodica je četvorstvo. Majka i otac su isti, samo što je ona leva,kao i sin i ćerka. Sveta porodica u Ujedinjenom kraljevstvu, dakle, u mojoj krunisanoj glavi, bez obzira što nisam prošao kroz to iskustvo. Otac, mati, ćerka i sin, sve sam to ja. Ja sam sam sebi otac, ja sam svoja majka, sam sebi sin i svoja ćerka. Na primer, danas sam ćerka. Konstelacija mrlje. Gde je otac, gde mati, a gde sin. Sinstvo se izmetnulo, to su ti jajoglavi što briju temena. Sišli su u realni svet. Vidim ih u mrlji. Ali povremeno ne vidim oca, nema ga nigde. Moguće su zamene mesta, pogrešne identifikacije. Otac ubije sina, razapne ga, sin ubije majku, pa poludi, majka ubije oca, prekrije ga mrežom (blastulom), a pretendent ga zavari sekirom itd. Ili odsutni otac produženom rukom ubije mrtvog sina?! Kako god okreneš, incest je na pomolu, pošto između koitusa, ubistva i krštenja nema nikakve razlike. Krstiti nekog, znači, jebati ga, da izvinete, i to u glavu. Ali mnogo veći problem je pored seksualne nezajažljivosti, zaprav, finansijska nezajažljivost, apetiti na mistični višak vrednosti, zaprav, na novac. Jer novac je krv. Krv je energija, energija je kosmos. Svaki ubijeni človek vapi do neba, nemošću zapomaže, kada bi mogao nestati, ali ne može. Ubistvom se ne rešava ništa, tela su neuništiva. Možeš ih zakopati, spaliti, baciti u reku, u okean, ona uvek isplivaju, pojave se negde. Isisati nekom krv, znači baciti ga u tamnicu tela, u ropstvo materije, ma kako to inače bilo predstavljano u medijima, tj. opravdano, kao, sve je to u vašem, tj. višem interesu. Tela su ugašena, više ne isijavaju, ne smeju se, kreću se u krajoliku kao dolgi sivi miši, zaprav, krajolik se sam pomera, kulise se smenjuju, nekad veoma brzo. A šta ćemo tek sa lažnim novcem, sa falsifikovanim novčanicama? Dati prosjaku falsifikovanu novčanicu, baciti ga u još veću nevolju. To samoproždiranje, veštačka hrana, šampon kojim se filuje bajato mrtvo meso, e, to je ono. Dakle, nije u pitanju nikakvo viđenje, nikakva predstava. Nemaju oni, mislim na Bordžije, ništa sa tim. Ljudi se čak više ne žale da loše žive, u nemaštini nisu više željni ničega. Rakija im je dovoljna. Ali nije to problem. Problem je što sve lošije izgledaju, postaju sve nestvarniji, ne komuniciraju, senke su koje lelujaju, ma, kakve senke, papci u pihtijama, a nisu toga ni svesni. Iako, oni samo nemošću zapomažu: kada bismo mogli zaspati, nestati! A ne primećuju da ih više niko i ne čuje. Leonardo je jednom pitao nekog siromaha, koji je upravo umirao, vrhovni majster se spremao da ga friško istranžira čim ovaj ispusti dušu: „Šta osećaš, prijatelju, da li te nešto boli?“ A siromah mu je odgovorio: „Ništa me ne boli, gospodaru, samo osećam veliki umor.“

26. novembar

Str. je rekao da je, u stvari, On kriv za sve, a ne Ja, ne zmija. Ali On je zmija, on je Ja. Užas! Ipak, ko to može razumeti? Naravno, človek (onaj koji človi) je potpuno nevin, što je i siroti Škurla tvrdio, a i siroti Skardaneli, autoriteti kada je moral u pitanju. Taj problem slobode i krivice je nerešiv, iako lepo je i velikodušno, osloboditi človeka. Človeki su smešni kada se ljute jedni na druge. To je ta večita komendija, glava na zemlji, noge u nebesima. Ili kada opraštaju. Nemaš šta drugom oprostiti kada su svi siroti siromasi. Niko, u stvari, nema ništa, ne poseduje čak ni sam sebe. Ali kako osloboditi krivice ove krvave šaljivčine, sinove što jurcaju okolo u crnim džipovima sa krstovima? Samo neko ko je iz slobode počinio nešto, izbitne želje, može biti kriv, može pasti u ropstvo krivice, nema providnosti, pošto je sve odnjega počelo. To je jasno. Međutim, On je neprikosnoven, uzrok je nepojmljiv, tj. ne postoji, uvek se izmiče a sinstvo se podmetnulo, sinovi porodica, to su ti jajoglavi – sin folira krivca. Iako, ne razmišljaju oni puno o tome, pametni su. Znaju da im je ionako sve oprošteno. Zato i veruju. To je to što sam već rekao: ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neki človeki se, ipak, osećaju krivima za dela koja, u stvari, nisu počinili. Osećaj krivice je ono božansko u njima. Kao što im se priviđa krivica, tako im se priviđa i sloboda. Taj človek, tj. prijaptelj, je nevin nedvosmisleno, ali sa druge strane, kriv je jer još uvek želi slobodu, želi moć, tj. čin, tj. spoznaju. Dakle, sve što je nestalo u vremenu. Njegova krivica nije u činu i spoznaji, već u primislima ili u lošim mislima, u pogrešnim namerama. Stvaranje, kreacija, dakle i pisanje, pa i piskaranje, je samozarobljavanje, pad u ropstvo lažne krivice, dakle, nešto veoma loše. Pričinjava ti se pisanje a u stvari samo čitaš i tuguješ, tj. samooptužuješ se. Koliko likova u „Zlim dusima“ se bavi pisanjem ili pokušava da piše, čak i sam Stavrogin koji je skoro nepismen. Užasnut sam nesrećama koje se trenutno događaju drugima, mislim da je mene to zaobišlo. Koja naivnost! Čujem ponešto o tome na radiju i to je izgleda stvarno istina. U ovom ratu koji besni okolo najčudovišnija su ta silovanja po službenoj dužnosti, silovanja žena ali i muškaraca koji su se pretvorili u žene za kaznu, zaprav, da bi tek bile kažnjene.Kako to da sa milo lice komšije, suseda, očas pretvori u masku dželata, ili u nedobronamerno lice sudskog izvršitelja, ili samo u hadno lice šalterskog službenika? U svakom slučaju, Ares, tj. oni, sinovi, valjaju iza bregov. Taj totalitet događanja je nešto što svi dele, svi moraju da prođu kroz to kad-tad. Što pre to bolje, treba to obaviti na vreme. Koje licemerje! Ipak človekov život je odlaganje, izbegavanje tog susreta sa užasom. Aporetički kogito: Odugovlačim, dakle, ne postojim! Vreme je i raj i pakao, to sporo, zaprav, sve sporije i sporije približavanje i ubrzano, sve brže i brže udaljavanje ili ubrzano približavanje i sporo udaljavanje, tap, tap, tap… Zakrivljenost!? A uviranje, prijatel? U sveukupnosti gde ne postoji vreme, sve patnje i radosti su namirene i pomešane. To je jedna mikstura specifičnog ukusa i arome. Treba sebi to odmah priuštiti. Zato na sreću imamo televiziju koja ne poznaje vreme, da sve lakše progutamo. Misliš, prijatel?! Uskočiti u to. Dakle, puši!

28. novembar

Probudio sam se u Provalijama, sedeo sam na ivici kreveta. Kao da sam regresirao u uzrast od pet-šest godina. Osećao sam glad. Schmitz je nestala, na neki način sam to znao. Ko će mi sada pružiti kolačić? Utronjao sam se, ne volim da budem sam, pogotovo ne u Provalijama. I ranije je imala običaj da se izgubi na dan-dva, ali sada je bilo ozbiljno. Ipak, možda se šali. Tu je negde, ali je ne vidim. Tešim se. Da li sam krenuo da je tražim? Stajao sam na nekom proplanku ili raskršću puteva u šumi. Video sam kako moja dva pretka po maminoj i tatinoj liniji, jedan od njih je deda Florjan, u stvari, deda Titurel (Florjan je samo Titurelova senka koja se odvojila i ostala u galicijskom kupusištu.), svaki na lakim saonicama sa natovarenim prtljagom, koje vuku konji, zamiču na desnu stranu nekim putem koji vodi u planine. Jedan je čak imao dvoje sanki. Uopšte nije bilo snega, ali sanke su išle lako tim puteljkom. Ja sam skrenuo levo, u neki čestar. Sa mnom je i moj pas. Tu se iznenada stvori i neki drugi, dosta veći pas i ja uzmem svog psa na leđa da ga zaštitim, ali bez potrebe, ovaj veliki pas je neki šareni ptičar, neko biće, pola pas, pola čovek. Izgleda da nije opasan.
Koja greška? Štitim svog psa umesto da on štiti mene. Iako, viđao sam već slične situacije u kojima je gazda branio svog psa, svog kera. Ali setio sam se i da deda Titus nije zaštitio Čortika, dozvolio je da psa na njegove oči ubije onaj pandur. Užas! Ja tako idem dalje kroz šumu noseći svog psa na leđima i dolazim do ulaza u neki tunel koji ide nadole. Možda je to ulaz u Tvrđavu, u njene lagume. Ne, to je ipak Mišelučki tunel kroz koji sam toliko puta prošao. Kolebam se šta da radim. Nikada nisam kroz njega išao peške, samo automobilom. Sada, kada više nema benzina, autić je neupotrebljiv. Ipak se odlučim da krenem nadajući se da ću nekako izaći na drugu stranu. Idem kroz totalni mrak. Na kraju stignem do nekih velikih teških vrata u čijem sklopu su jedna manja, ali ona su zatvorena. Tu je mnogo raznih životinja koje su popadale niz strminu u mraku, ili su to ljudska bića sa životinjskim maskama. Sada zbacim psa sa leđa i on se strmoglavi u ponor. Da li sam u jajovodu? Da li je ovo tzv. usađivanje, sam čin začeća? Dakle, preblastularno stanje. Ne znam šta da radim, da li da pokušam da se vratim pipajući kroz mrak. Vidim da je tu i nekakva boca sa kiseonikom i švajs aparat. Znači, bravarski zanat! Kako se to radi? Da sam Jozef Bravar, sigurno bih se snašao, ali ja sam izgleda Jozef Š. No, možda ta vrata nisu uopšte zamandaljena, treba samo pritisnuti kvaku. Ipak, ne smem da pokušam, bolje je da ostanem u nadi da mogu da ih otvorim. Dakle, klupica. Sešću i čekaću da se pojavi Neko, tj. Niko, a onda sledi razgovor. Međutim, niko se ne pojavljuje. Nikolase, gde si,bezobrazniče? Koliko je prošlo vermena? Sam Bog zna. Ustanem i priđem vratima. Pokušaću da ih otvorim, pa šta bude. U stvari, ona su odškrinuta. Sasvim lako ih raskrilim. Preda mnom blesne vatra na nebu, talasi nekog mora u svim duginim bojama me zapljusnuše, rastvoriše me. Neopisiva čar me preplavi, ali onda se setim da je Schmitz nestala i opet se sunovratim u ljubavnu tugu noći. Jaoj, prijaptelju! Međutim, nije nestala, samo se pretvorila u crvenu mušicu, ili je to patuljasta zvezda koja kruži oko moje krunisane glave. Nema razloga za plač, svaki oblik je ionako samo privid, bitno je da je ona tu blizu, osećam to. Schmitz je uvek Schmitz, makar kao crvena tačkica, kao što je i mama uvekbloody mama. Čak sada mi je bliže nego ikad.

31. novembar

Ne volim sadašnjost, ne volim tzv. matoru stvarnost, a uvek sam se zaklinjao u aktuelni svet? Ipak, mnogo se laže. Nekada nisam mnogo mario za to, mislio sam da treba da me interesuju samo novosti, dakle čitaj novine, slušaj radio, gledaj TV. Šta je sadašnjost, šta je stvarnost? Oko toga ne treba trošiti reči. Ali ipak to laganje, ta površnost, daleko su svi ti tipovi dogurali, zaista. Uostalom, i nije problem što to šta govore ti ljudi nije istina, nego ta količina i ubrzanje privida, to kuljanje, narastanje haosa, zatrpavanje. Danas sam pročitao u novinama da je naš prijatelj Riesling nominovan za Nobelesa. Zbilja neverovatno! Da li sam osetio zavist? „Dnevni list“ je povodom te nominacije objavio i poduži intervju sa njim. Postao je svetski putnik, ali i politički aktivista demokratske provenijencije, vanparlamentarni opozicionar, član je nevladinih organizacija. Setio sam se da sam ga pre par godina sreo na ulici u Begeristanu, ali je izbegao da mi se javi, pravio se da me ne poznaje. Povremeno bi se po javio i u Đurvideku, na nekim književnim večerima. Bio sam u iskušenju da odem na te priredbe, ali sam na sreću u poslednjem trenutku uspeo da se obuzdam. Ali kao što ja, na primer, zazirem od Ginisa, tako i Riesling zazire od mene i sličnih tipova. Od Zerlinskog?! Iako, kada malo bolje razmislim, nije mi baš jasna njegova uloga u čitavoj ovoj priči. Ali ni ja ne treba da se iznenadim ako se pronađem u nekoj njegovoj knjizi. On je provincijalac koji je stigao u Begeristan otprilike u isto vreme kad i ona naša čuvena baka u Đurvidek. Politika ga je odmah ščepala ili je i došao po njenim instrukcijama, dakle, već je bio organizovan. Imao je obezbeđen urednički posao, ali ne i radno mesto. U stvari, imao je radno mesto, samo je ono bilo tajno. Pripasao je kecelju! Ko zna šta danas on radi, osim što piše knjige. Doduše, prilično dobre. Bio bih s mesta spreman da ih potpišem kao provincijske, pardon, policijske izveštaje. Misliš? Policijski izveštaji su najbolja literatura, prijatel! A i Nobeles,milion dolara, prijatel! Ali čim neko piše knjige, to nisu čista posla. Sećam se da mi je Riesling jednom rekao: „U pisanju se sve oprašta, osim naivnosti.“ Naravno, to je ta njegova neprejebivost. Kako nadmudriti samog sebe? Ipak, mislim da kada je pisanje u pitanju, pa i piskaranje, sve se može oprostiti osim dosade.

Objavljeno u: PROFEMINA (br. 51/52, 2008)

четвртак, 03. јануар 2019.

Intervju: Možda će nas tehnologija definitivno sve ujediniti


Kako gledate na književnost danas, posebno u ex Jugoslaviji? Čini se pored nekih sportskih i tajkunskih biografija, kao arhaična, vremenom pregažena stvar?
Nemam predstavu celine. Na primer, danas ne znam ništa o slovenačkoj književnosti, a pre raspada Jugoslavije znao sam sve: Pirjavec, Kermavner, Zupan, Zajc, Strniša, Šalamun, Istok Gajster Plamen, Ivo Svetina. Ni sa hrvatskom ne stojim bolje. Srpska književnost je teško razumljiva, mislim na koncept, na poetike. Teško da tu ima nekog sistema pa da bi se mogao dati kritički sud, samo pojedinačni slučajevi, bolji ili lošiji. Naravno, književnost kao umetnički medijum je prevaziđena, produkcija je ogromna, što je apsurd, svi pišu knjige, svaki lekar ima kompjuter u ordinaciji i misli da je njegov život sam po sebi zanimljiv i značajan. Takođe, trpimo teror stvarnosnog. To je posledica medijskog posredovanja. Konzumenta interesuje samo nešto stvarno, što se dogodilo ili se događa i gde može videti sebe ili sebi vrlo slične. U centru pažnje su likovi a ne dela.

Čini se da svi živimo u “pravim vremenima” i da smo zenit civilizacije. Vi ste uhvatili kreativni umjetnički momenat kad se rađao rokenrol, subkluture, pogledi na svijet, hipi, pank, nju vejv, droge koje su išle uz to, kao i promjene država i nacija. U tom kumbulju, kako možete definisati sadašnjost i generacije danas koje su došle nakon svega navedenog?
Svedoci smo nastanka novog čoveka koji je intiligentniji, brže misli, zna bolje račun, u svakom smislu uz pomoć tehnologije neuporedivo se lakše snalazi u svetu. Meni je teško sa tom decom i da razgovaram pošto ne samo što brzo misle, nego jako brzo i govore. Ne mislim o tome ništa loše, dapače, ali ja kao čovek dvadesetog veka ne znam šta oni osećaju, njihove emocije… moguće je da je to nešto neuporedivo, nešto čarobno. Svi ti fenomeni koje ste naveli kao odrednice dvadesetog veka su nešto zaista izuzetno uzbudljivo ali početak dvadeset prvog veka, taj tehnološki skok je možda nešto još uzbudljivije, ali to mogu samo da naslućujem. Imam poverenja u tu decu, apsolutno.

Često čujemo sa današnjih distanci, da je vrijeme socijalizma bilo represivno po slobodarski duh, i da je avangarda bila po defaultu biti samo protiv toga i završiti u zatvoru. Kako gledate na taj period u odnosu na današnju slobodu?
U krivičnom zakonu više ne postoji verbalni delikt, dakle, država vam ne može suditi zbog reči, ali zato vam može suditi ulica, brojni su primeri. Šta je bolje, šta je gore? Država vas je slala u zatvor, ulica vas šalje na onaj svet.

Izjavili ste često da je Novi Sad zaslužan za vašu umjetnost. Kako gledate na taj grad danas. I šta po vašem mišljenju on ima danas da ponudi i kreativnom i umjetničkom smislu?
Nema vam ponuditi ništa, to je jedan propali uništeni grad, bolje reći mesto. Uništen je u kulturnom i posebno u arhitektonskom smislu, što je posledica centralizovane vlasti, tzv. duboke države. Grad će nositi ovu ružnoću još sledećih dvesta godina za šta mi Novosađani nismo krivi, jednostavno, ne odlučuješ ni o čemu, niko te ništa ne pita, o svemu odlučuju ljudi koji ne žive ovde. Za moju književnost presudno je iskustvo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Dakle, u pitanju je arheologija. Novi Sad je tada imao nešto autentično, ali je to izgubio.

Bendove La Strada i Luna mnogi smatraju kultnim, što su dokazali koncerti. Kako gledate na taj vaš muzički izraz?
Uvek sam bio jako vezan za muziku, kako za rokenrol, tako i za tzv. klasičnu muziku. Da nije bilo istrajnog, pre svega, slušanja klasike, teško da bi bilo nešto od moje književnosti. Naravno, nas je rokenrol interesovao kao umetnost a ne kao zabava, videli smo tu mogućnost da se umetnički izrazimo, zbog toga smo i ostali na nivou kulta, to je, ipak muzika za posvećene, odabrane, nije to muzika za svačije uši. Ne uznosim se, svako može da razume tu umetnost samo ako se malo potrudi, ako ima strpljenja. Novi talas je u rokenrolu bio nešto sasvim izuzetno, vrlo srećan trenutak. Ima dosta onih koji se ne bi složili: Bora Đorđević je jednom prilikom rekao da je novi talas septička jama rokenrola. Zbilja žalosno.

Uspon desnice na svjetskom nivou je sve izraženiji. U čemu bismo mogli naći sredinu? Šta može danas činiti sredinu, koja je to snaga, ili pak manjina?
Iako sam demokratski orijentisan, mislim da više nema podele na levo i desno, desno je levo i levo je desno. Globalno problem je patrijarhalni svetski poredak. Dok se tu nešto ne promeni ništa neće valjati, rat će biti mera svega kao kao što je i uvek bilo. Očevi, tj. otadžbine ne mogu bez toga. Patnja! Veliko deo čovečanstva živi bedno. Religije su kao konfesije propale, bave se politikom a to je nedopustivo. No, možda će nas tehnologija definitivno sve ujediniti, čovečanstvo će govoriti jednim jezikom, nacije će nestati, to je izvesno i to je jako dobro, čovečanstvo će se okrenuti univerzumu sa jednim presudnim temeljnim pitanjem. Verujem da nam se svima piše radost, kako je rekao Artur Rembo. Ili Betovenova, tj. Šilerova Oda radosti.

Koga od vaših savremenika cijenite kao umjetnika, a ko vas je razočarao?
Ne mogu da kažem koga najviše cenim, ili volim, pošto bih onda možda nekog povredio. Niko me nije razočarao u svetu umetnosti, pokušavam da razumem svakog umetnika, neuspeh je jako teška stvar, sam se sa tim borim, svestan sam svojih promašaja, svoje uniženosti. Uložite ceo svoj život u nešto i na kraju ništa, ćorak. To su moje strašne sumnje. Možda sam sam sebe najviše razočarao.

Pisali ste i prozu i poeziju. Šta vam je bliže, da li naracija ili emocija?
Počeo sam sa pisanjem pesama, to mi je primarna vokacija. Ali nisam se proslavio. Imao sam pedeset godina kada sam počeo da pišem prozu, dakle dosta kasno. Ali ostao mi je taj pesnički refleks. Što se tiče naracije nisam naročito maštovit, a posebno sam slab u dramatizaciji, ne umem da pišem dijaloge, više pripovedam, što je pomalo staromodan koncept. Pošto sam pisao tzv. jezičku poeziju logično je bilo da u prozi budem tekstualista, dakle, prevashodno se bavim tekstom, tražim formu kroz tekst, pokušavam da ga uobličim, što često ne daje rezultat, otima se, sve ostane na tri ćoška, asimetrično je. No, i to je neka estetika. Ipak, treba reći da sam ja u suštini diletant, talentovani amater, ne znam zanat. U Srpskoj književnosti ne predstavljam ništa, ja sam Kaspar Hauzer srpske književnost, ne znam ni ko sam, ni odakle sam. Činjenica je da sam polupismen, ali imam suprugu koja je profesionalni lektor. Čitao sam vrlo malo, moja omiljena knjiga je “Pale sam na svijetu”, to je prva knjiga koju sam pročitao.

Preuzeto sa portala BUCANPAS

недеља, 23. децембар 2018.

недеља, 25. новембар 2018.


Na slici s leva na desno:
Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Slobodan Tišma

понедељак, 19. новембар 2018.

недеља, 18. новембар 2018.

ZOVEM SE KTRBRT


Sinoć sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika i ubice, koji ima čak i spomenik u centru Đurvideka. Išao sam u pravcu zapada. Sunce se spuštalo. Inače, hodam utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. Putanja ima oblik oštrog slova S. U daljini, na autobuskoj stanici, prekoputa Železničkog parka, primetio sam u zalazećoj svetlosti, u zlatu vremena, utvaru, prijapa. Bio je to mali ćelavi čovek sa retkom riđom bradom. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i počeo žurno da veslam nazad u pravcu kuće, ali sam pomislio da to nije dobro, pošto je prijap sigurno primetio moje uzmicanje. Dakle, vratio sam se, prošao sam pored njega, dok me je on uporno posmatrao. Pomislio sam: Više se ne šetam ovim bulevarom. Ali danas sam zaboravio na to i opet sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika. Odjednom, opet sam video u daljini na istom mestu prijaška. Ipak, nastavio sam da napredujem, ali brzo sam shvatio da je to ustvari Srba B., bivši rok-muzičar koji je već duže vremena “s uma sišavši”. Primetio me je izdaleka i cerio se, zapravo, radovao se da me vidi. Čim sam mu prišao počeo je sa salvama potpuno nerazumljivih rečenica. Nisam hteo da ga naprasno otkačim. Prekinuo sam ga pitanjem: Ko ti kuva ručak? Na šta je on dao sasvim razumljiv odgovor: Keva mi skuva nešto. Pitao sam ga da li mu je vrućina, što se tako natruntao, bio je obučen kao da je neki zimski dan. Inače oko njega se širio karakterističan težak vonj koji obično odaju skitnice. Odgovorio je: Nema veze, sad ću čim stignem kući da se bućnem. Pitao sam ga od čega žive on i keva. Rekao je da im je ostala neka penzija od ćaleta. A šta je sa njim bilo? Kaže: Na Vikendici u Fruškoj Gori strelom je ubio nekog čoveka, posle je umro u zatvoru. Čudno, na istom ovom mestu gde smo stajali, pre nekoliko godinam ustreljen je neki mladić, verovatno sa prozora neke od susednih kuća. Ubica nikada nije pronađen. Pomislio sam: Srbino ludilo je posledica usamljenosti, nedostatka komunikacije. Haos u njegovoj glavi se prekida suvislim pitanjem, koje ga osvešćuje. Narodni poslanik na čijem smo bulevaru stajali, dobro je to znao. Kada je bio u opasnosti da postane “s uma sišavši”, jednostavno, lišio je života onog koji je svojom pričom pretio da stvori haos u njegovoj glavi. Zdrav postupak. Seksualna afera kao sredstvo da se diskredituje politički protivnik je razrešena krajnjim činom, tj. sredstvom. Na ivici ludila. Ekstremni politički činovi koji odlučuju o sudbini jednog čoveka ili sudbini na hiljade ljudi, svejedno, uvek su na ivici ludila ako i nisu već samo ludilo.
Danas sam pomislio kako ispisujem ove crtice iz svakodnevlja, gomilam materijal sa nadom da će se javiti neka ideja kojom ću objediniti tekst u celinu. Dakle, ovo jeste neka vrst nenamernog lova na ideju, na formu. Ali šta će mi ta ideja? Pa počeo sam ovo pisanje sa namerom da relativizujem naraciju i likove kako bih oslobodio čitaoca, kako bih ga oslobodio terora autoriteta. Čak i kulturno najuzvišeniji i najosvešćeniji ljudi ne mogu da se osveste i da se oslobode potrebe za autoritetom. Šteta! Treba samo da nastavim da tumaram. Ali ako se pojavi ideja celine teško da ću joj odoleti. Zašto je to tako? Ne znam. Ipak, za očekivati je da se ona neće pojaviti. Ako se ideja ipak pojavi, tekst je propao. Sada pokušavam da prebacim ceo tekst u buduće vreme da bih neutralisao utisak da se radi o nekoj vrsti dnevnika, pošto ne želim da pišem dnevnik, to mi apsolutno nije bila namera. Ipak, jedina dva autoriteta kada je domaća književnost u pitanju, mislim pre svega na prozu, su Danilo Kiš i Aleksandar Tišma. Kiša nikada nisam sreo, čak ni na ulici, iako je on često dolazio u Novi Sad. Tišmu sam poznavao. On mi je čak objavio prve pesme u Letopisu gde je bio urednik. Ja sam inače slabo šta čitao, od Kiša sam pročitao samo Grobnicu za Borisa Davidoviča, a od Tišme romane Za crnom devojkom i Sečaj se večkrat na me… dakle, prvi i poslednji Tišmin roman. Moj prijatelj Miroslav Mandić se intenzivno družio sa Tišmom, iskreno je voleo i poštovao Šacu, kako su Tišmu zvali svi njegovi prijatelji. Tišma se povremeno raspitivao i za moje zdravlje. Miroslav mu je između ostalog bio i glavni izvor informacija. Ali voleo je da se druži sa Miroslavom, pošto je ovaj umeo da mu postavlja prava pitanja i da ga tako pokreće da razmišlja i da govori. Kada sam sredinom devedesetih objavio moju prvu zbirku pesama, Tišma se zainteresovao i Miroslav, koji je inače bio i izdavač te knjižice u ediciji Ruža lutanja, mu je dao jedan primerak. Pošto je pročitao pesme, Tišma je rekao Miroslavu da je njegov doživljaj ravan nuli, da on misli da tu nema ničega. Onda mu je Miroslav predložio da mu u jednoj šetnji on čita moje Marinizme. Šetali su se kejom pored Dunava i Miroslav mu je pročitao celu zbirku. Dok su se oni šetali kejom, ja sam se šetao šumicom, dole uz samu obalu Dunava. Naravno, tog trenutka oni to nisu znali. Kada je Miroslav završio, Tišma mu je rekao: Sada kada vi ovako čitate, sve mi izgleda drugačije, mislim da nisam bio u pravu kada sam rekao da tu nema ničega. Posle izvesnog vremena Miroslav je predložio Tišmi da napravimo jedno književno veče u Petrovaradinu, u Kafe galeriji, koje bi se zvalo “Trišma”: tri Tišme zajedno, Aleksandar, njegov sin Andrej i njihov daleki rođak Slobodan. Pristao je. Naravno, Adrej i ja smo takođe pristali. U međuvremenu, informacija o tom upriličenom književnom događaju je nekim privatnim kanalima procurila. Zvala me je telefonom gospođa Radmila Gligić, urednica Trećeg programa Radio Beograda i pitala da li može da dobije plakat. Rekao sam joj da neće biti problema, ali uskoro me je Miroslav obavestio da je Aleksandar Tišma izričito zabranio plakatiranje i bilo kakvo oglašavanje dotične knj. večeri. Da ne razočaram gospođu Gligić, na kompjuteru sam grafički obradio neki plakat, izvukao ga na štampaču i poslao na adresu Trećeg programa. Naravno, uskoro smo održali to knj. veče, tj. poslepodne. Međutim ja sam napravio gaf, umesto da čitam pesme iz Marinizama, čitao sam prozne odlomke iz mog još neobjavljenog pesničkog dnevnika, što se Tišmi nije svidelo i na čemu mi je otvoreno odmah na licu mesta zamerio. Taj moj dnevnik nazvan “Blues diary” će biti objavljen nekoliko godina kasnije takođe u Ruži lutanja i dovešće opet do malo nelagodnosti. Naime, iste te godine je izašao i Tišmin veliki Dnevnik, na oko hiljadu strana. Kada je čuo od Miroslava da je izašao i moj pesnički dnevnik, poručio mi je da mu lično donesem tu knjižicu, radilo se zaista o knjižici od nekih sto šezdeset strana. Koliko sutradan sam ga posetio u njegovom kabinetu u Akademiji. Pošto sam osećao nekakvu tenziju, odmah sam prešao na stvar i razbio sve njegove sumnje, rekao sam mu: Znate, ovo je mali pesnički dnevnik koji se ne bavi stvarnim događajima, to je samo jedna zbirčica lirskih impresija i razmišljanja jednog usamljenog šetača pored Dunava. Osetio sam da mu je trenutno laknulo. Posle sam mu čak napisao i posvetu i poklonio sirotu knjižicu, koju on sigurno nikada nije ni otvorio i koja je verovatno završila u kontejneru za đubre, pošto je poznato da je Tišma bacao knjige koje je dobijao na poklon. Bar to tvrdi Laslo Blašković u svom romanu “Adamova jabučica”.
Prolazeći danas pored knjižare Bulevar-books, u izlogu sam ugledao knjigu “Vere i zavere”. U trenutku kao da me je nešto štecnulo. Na koricama iznad naslova mnogo većim slovima stajalo je samo Tišma, bez imena autora. Kud god se okrenem to Tišma me zvizne po sred čela, da nisam u angsioznoj neurozi zbog sopstvenog prezimena? Ili je u pitanju i nešto gore, paranoja? U ostalom, ko sam ja? Niko! Pomislio sam: Ovo više neće moći ovako, pored prezimena moraće da se piše i ime. Poslaću mog advokata izdavaču, dakle, Bori Babić, ili nosiocu autorskih prava, dakle, Andreju Tišmi. Ipak sam ja nekakav pisac, deset nagrada, između ostalih i Ninova. Šta meni treba da mi prilaze ljudi sa tom knjigom na potpis? Molim, koliko je njih kupilo tu knjigu misleći da sam ja Aleksandar Tišma. Prema tome, dužni su mi i novac. Ne znam tačno kakva su moja prava, ali videćemo. Moram zvati mog prijatelja, advokata Vujketa Vujičića. Ali dok sam se vraćao kući već sam se ohladio. Pomislio sam: Koliko sam sujetan? A nešto ovamo izigravam frajera. Samo mi još treba da se ponižavam, da mi se ljudi smeju. Progutaj to i ćuti, zaboravi. Veliko je pitanje da li je taj problem korišćenja imena uopšte regulisan u zakonu na pravi način. Naravno, negde na Zapadu, u Evropi to ne bi moglo tako. Ali ovde sve može. U ostalom, ko mi je kriv što se ne prezivam … ovaj, kako se danas zovem?: Ktrbrt! Kada sam se već približio kući čuo sam da me neko viče iz bašte nekog restorana na bulevaru. Bili su to Laslo Vegel i njegova supruga. Zvali su me da sednem malo sa njima ali sam im rekao da se žurim na ručak, da me Jasna čeka. Dok sam stajao izmenili smo nekoliko rečenica. Bili su kod lekara u dežurnoj ambulanti. Vegel je imao neki virus. Nismo trebali da se rukujemo, ali sad je bilo gotovo, šta je tu je. Oprostio sam se od njih i požurio kući. Setio sam se kako je Vegel bio veliko prijatelj sa Tišmom koji mu je bio čak neka vrst mentora. Šta bi mi on rekao kada bi saznao za taj moj problem sa imenom. Teško da bi imao razumevanja, pošto je on jedan od onih koji smatraju da Aleksandar Tišma ima licencu na to prezime. Ipak, od kada sam počeo da se igram sa tim imenima kao da sam se relaksirao. Svest o tome da sam niko i ništa ili da mogu biti bilo ko je tako oslobađajuća. Ali šta će mi ta igra? Pa u tome je suština, taj problem identiteta i njegova relativizacija. Svi autoriteti padaju, smešni su. Sada se osećam sasvim opušteno pred nekim mudonjama. Otvoreno govorim o svojim slabostima, o svojoj ništavnosti, ja koji sam dobio deset nagrada za moju umetnost. Nisam završio ništa, ne znam ni jedan strani jezik, polupismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu, ali dobio sam Ninovu nagradu. Na sve strane govorim da je ti čista sreća. Komentar uglednih mudonja je da je to velika sramota za srpsku književnost. Ali taj problem identiteta je jedino čime mogu da se bavim, moja persona. Meni je to jedino važno.U istoriji me nigde nema, na sreću, nisam bio u ratu, nikog nisam ubio i niko me nije ubio. Ali još uvek sam živ. Kada je bila stogodišnjica sarajevskog atentata dao sam intervju za novosadski Dnevnik. Pričao sam o tome kako je moj otac rođen na dan sarajevskog atentata, da je deda nekoliko meseci kasnije bio mobilisan i poslat u Galiciju na Ruski front, gde su ga Rusi ubili iz snajpera. Dogodilo se to jedne noći na obali reke Zlote Lipe, kada je pokušao da zapali cigaretu. Ostao je u onom čuvenom kupusištu o kojem je Crnjanski pisao u Dnevniku o Čarnojeviću. Baba je posle dobila odlikovanje za odanost Caru. Sutradan pošto je intervju izašao, neko mi je na parkingu ispred kuće skinuo tablice sa automobila. Dakle, još uvek sam u istoriji. Ipak?! Početkom devedesetih ili sredinom, ne sećam se više, zvao me je telefonom Aleksandar Tišma. Rekao mi je da on i Sonja odlaze u Francusku. Pomislio sam šta ja imam sa tim i zašto mi sad to govori. U svakom slučaju, jasno mi je bilo da me je pozvao sa nekim razlogom. Problem je bio što su imali pun frižider hrane koju je Sonja kupila u Segedinu. Da ne bi bacili tu hranu u đubre, predložio mi je da je ja preuzmem, u pitanju su bili razni suhomesnati proizvodi i sirevi. Hteo je da mi učini dobro delo, vremena su bila oskudna. Ali ja sam mu odgovorio da je ne jedem te stvari, već sam nekoliko godina bio na makrobiotici. On nikako nije mogao to da shvati, insistirao je da mi to uruči. Ali ja sam bio uporan u odbijanju. Nije mi padalo na pamet da to primim. Da li sam bio ohol? Ipak, Jasna i Filip su mogli uživati u kulenu i ementaleru. U to vreme moj otac nije više bio među živima, inače, izuzetno je poštovao Tišmu od koga je bio stariji ravno deset godina. Sredinom šezdesetih bili smo pretplaćeni na Letopis i zajedno smo čitali Tišmin roman “Za crnom devojkom” koji je izlazio u nastavcima. Ja sam u to vreme bio gimnazijalac i veoma mi se svideo roman, posebno atmosfera severa Vojvodine, Senta, gde se roman događa. Otac je bio takođe oduševljen. Imao je samo jednu malu zamerku, rekao mi je: Tišma je malo preterao sa seksom. Otac se interesovao za umetnost, ali bio je čovek starog kova, uostalom kao i Tišma kome se, na primer, nije sviđalo što se Kiš oblači u džins i što je pustio kosu, jednom prilikom je to rekao Miroslavu Mandiću. Inače, otac je bio karlovački đak, pre drugog svetskog rat završio je pravni fakultet u Beogradu i radio je kao advokatski pripravnik u Pančevu. Kada je izbio rat, stanovao je kod jedne Jevrejke, učiteljice, kao podstanar. Jedne noći došli su policajci i odveli su tu ženu. Ona je stravično zapomagala, molila je oca da je zaštiti, ali on je samo prestravljen sve posmatrao, nije smeo da pisne. Doživeo je veliko poniženje. Nije zapravo jasno u kakvim je on odnosima bio sa tom ženom. Možda mu je ona bila nešto više od stanodavke. U svakom slučaju, mislim da je taj događaj nešto što je presudno obeležilo njegov život.
Prepodne sam na Drugom programu slušao emisiju “U prvih pet”. Gost je bio profesor Aleksandar Jerkov. Setio sam se jedne situacije od pre nekoliko godina u Narodnoj biblioteci Srbije kada sam primio nagradu za najčitaniju knjigu. Posle ceremonije predaje nagrade, na banketu dok sam stajao sa Jerkovim prišao mi je direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj da mi čestita. Međutim, ja sam odbio pruženu ruku, što je Fajgelja uvredilo. U trenu tu se stvorio i izraelski ambasador koga je Fajgelj imao običaj da svuda vodi sa sobom. Situacija je bila napeta tako da se ambasador, valjda u nameri da me odobrovolji, zaleteo na mene i počeo da me obasipa čestitanjem, naravno, na engleskom jeziku. U trenutku sam primetio da se Jerkov zacrveneo u licu i počeo da se osmehuje sa nekom nelagodom. Za njega nije bio problem što sam uvredio Fajgelja koji, uzgred budi rečeno, govori petnaest jezika, bar tako se priča. U stvari, Jerkov je znao da ja ne govorim engleski i bilo mu je zbog toga neprijatno pred ambasadorom. To da dobitnik jedne tako ugledne nagrade ne zna da govori engleski, beše žestoka blamaža za njegov profesorski superego. Reagovao sam hitro obrativši se ambasadoru rečima: Sori-aj-dont-spik-ingliš. Istog trenutka Jerkovu kao da je pao kamen sa srca, crvenila je nestalo: ipak, nije baš da nema pojma, zna bar da kaže da ne zna i to je nešto. Ambasador je onda rekao kako to i nije važno što ne govorim engleski, kako je samo važno da umem dobro da pišem, da znam jezik književnosti. Toliko sam razumeo. Rekao je isto ono što je Jozef Hajdn odgovorio Mocartu kada je ovaj pokušao da ga obeshrabri pred njegov put u London. Navodno, Mocart je rekao Hajdnu: Kako ćete se tamo snaći kad ne znate engleski? Na šta mu je papa Hajdn odgovorio: Ne brine me to, ja znam jezik muzike i to je jedino bitno. I bio je u pravu. U Londonu je postigao veliki uspeh. Prihvatili su ga kao naslednika Georga Fridriha Hendla. Ipak ovo poređenje u mom slučaju nije baš adekvatno. Jezik književnosti je drugačiji od jezika muzike. Veliko je pitanje da li ja poznajem dovoljno dobro jezik književnosti pošto sam polupismen i u gramatičkom i u literarnom smislu. Ipak, ja mogu iako sam polupismen da pišem roman a neko ko ne zna da ispisuje notni tekst apsolutno ne može da komponuje simfoniju. Čuo sam da u Francuskoj urednici po izdavačkim kućama, kad čitaju ponuđeno, čim primete prve gramatičke greške, odmah bacaju tekst. Inače, u toj radijskoj emisiji Jerkov je rekao za sebe da je frustrirani Srbin. Setio sam se teksta Tatjane Rosić, ”Panika u redovima tj. Balkan, zemlja s one strane ogledala”, objavljenog u tematskom broju časopisa Sarajevske sveske, u kome je ona definisala nekoliko tipova subjektiviteta koji su se formirali tokom devedesetoh na prostorima bivše Jugoslavije, između ostalih “povređeni subjekt” i “uvređeni subjekt“, zapravo razgraničila ih je. Frustrirani Srbin ili frustrirani Hrvat je tip “uvređenog subjekta” koji nije pretrpeo nikakve stvarne povrede, ali je stalno ogorčen i iz te pozicije postavlja određene zahteve, tj. nalazi se u ulozi tužioca ili bolje reći onoga koji stalno optužuje drugu stranu. Ili pak ćuti ali ostaje ogorčen, loše raspoložen. I upravo je taj “uvređeni subjekt” najveće opterećenje i glavna prepreka da se prevaziđe loše stanje u Srbiji i uopšte na Balkanu. Govoreći o toj knjizi prilikom promocije u Bulevar-booksu uzeo sam za primer operu Parsifal Riharda Vagnera da bih slikovitije predočio ovu Rosićkinu podelu na povređene i uvređene. Inače, Parsifal pretstavlja hrišćansku paradigmu zbog čega je Niče okrenuo leđa Vagneru. U operi pored Parsifala imamo lik kralja Amfortasa koji je smrtno ranjen, dakle, na mukama je, ali nikako da umre. Postoji bolan obred otvaranja Amfortasove rane, davanja krvi kojom se puni pehar da bi se vitezovi pričestili i tako obnovili zajedništvo, tj. etnos. Amfortas pokušava da to izbegne pošto prilikom obreda trpi nepodnošljive bolove. Ali Amfortasov otac, stari kralj Titurel ga opomonje na njegovu svetu dužnost patnje u intersu zajednice. Upravo su Amfortas i Titurel ova dva tipa subjektiviteta. Amfortas bi bio “povređeni subjekt” a Titurel “uvređeni subjekt”. I zapravo mi imamo problem sa “uvređenim subjektom”, sa starim kraljem, deda Titurelom, kao frustriranim Srbinom koji stalno nameće patnju i bol zarad očuvanja etnosa.
Danas kada sam se vraćao sa pijace na raskrsnici kod Aleksandar palate video sam opet čoveka u crnom odelu. Pomislio sam: Šta Zebald radi u Novom Sadu? U svakom slučaju, bio sam ubeđen da je to neki stranac i da je u Novom Sadu nekim važnim poslom. Iako, izgledao je dokon i pomalo zbunjen. U nedelju sam pročitao pola romana “Šum vremena” od Džulijana Barnsa. Ako je on jedan od najboljih svetskih pisaca, ja sam onda sigurno najbolji u kaćkoj opštini. To je, u stvari, romansirana biografija Dmitrija Šostakoviča, mog omiljenog kompozitora. Lepopis, uredno očešljana štreberska proza. Iako ima pretenziju da pretstavi prilike u Rusiji za vreme Staljinove vladavine, u romanu nema ništa od tzv. istorijske dekonstrukcije, dobijamo samo stereotipno, već dobro poznato prikazivanje staljinizma. Takve je knjige kod nas nekada pisao Slobodan Selenić, apsolutno prohodno, čitljivo i ništa više od toga. Šta je Barns u odnosu na Džona Barta? Bart zaista piše.
Kada sam se vratio iz šetnje, ušao sam u kupatilo i pogledao se u ogledalu. Loše sam izgledao, ostario sam, stravično sam poružneo. Šta će mi pisanje? Sve je to nepotrebno, logosa ionako nema, a nema ni individualne pameti. Da li me pisanje može privesti Mudrosti? Ne verujem. Biti lep, zračiti, to jedino ima smisla. Sam čisti eros. Čudno je kako neki ljudi i u starosti sačuvaju dobar izgled, jednostavno, starost im dobro stoji, dobro je nose. Inače, u šetnji sam išao utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. I zaista nisam sreo nikoga poznatog.


Odlomak iz neobjavljenog romana “Astal Tiš Riba Fiš”
Preuzeto sa portala Sarajevske sveske