NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

четвртак, 03. јануар 2019.

Intervju: Možda će nas tehnologija definitivno sve ujediniti


Kako gledate na književnost danas, posebno u ex Jugoslaviji? Čini se pored nekih sportskih i tajkunskih biografija, kao arhaična, vremenom pregažena stvar?
Nemam predstavu celine. Na primer, danas ne znam ništa o slovenačkoj književnosti, a pre raspada Jugoslavije znao sam sve: Pirjavec, Kermavner, Zupan, Zajc, Strniša, Šalamun, Istok Gajster Plamen, Ivo Svetina. Ni sa hrvatskom ne stojim bolje. Srpska književnost je teško razumljiva, mislim na koncept, na poetike. Teško da tu ima nekog sistema pa da bi se mogao dati kritički sud, samo pojedinačni slučajevi, bolji ili lošiji. Naravno, književnost kao umetnički medijum je prevaziđena, produkcija je ogromna, što je apsurd, svi pišu knjige, svaki lekar ima kompjuter u ordinaciji i misli da je njegov život sam po sebi zanimljiv i značajan. Takođe, trpimo teror stvarnosnog. To je posledica medijskog posredovanja. Konzumenta interesuje samo nešto stvarno, što se dogodilo ili se događa i gde može videti sebe ili sebi vrlo slične. U centru pažnje su likovi a ne dela.

Čini se da svi živimo u “pravim vremenima” i da smo zenit civilizacije. Vi ste uhvatili kreativni umjetnički momenat kad se rađao rokenrol, subkluture, pogledi na svijet, hipi, pank, nju vejv, droge koje su išle uz to, kao i promjene država i nacija. U tom kumbulju, kako možete definisati sadašnjost i generacije danas koje su došle nakon svega navedenog?
Svedoci smo nastanka novog čoveka koji je intiligentniji, brže misli, zna bolje račun, u svakom smislu uz pomoć tehnologije neuporedivo se lakše snalazi u svetu. Meni je teško sa tom decom i da razgovaram pošto ne samo što brzo misle, nego jako brzo i govore. Ne mislim o tome ništa loše, dapače, ali ja kao čovek dvadesetog veka ne znam šta oni osećaju, njihove emocije… moguće je da je to nešto neuporedivo, nešto čarobno. Svi ti fenomeni koje ste naveli kao odrednice dvadesetog veka su nešto zaista izuzetno uzbudljivo ali početak dvadeset prvog veka, taj tehnološki skok je možda nešto još uzbudljivije, ali to mogu samo da naslućujem. Imam poverenja u tu decu, apsolutno.

Često čujemo sa današnjih distanci, da je vrijeme socijalizma bilo represivno po slobodarski duh, i da je avangarda bila po defaultu biti samo protiv toga i završiti u zatvoru. Kako gledate na taj period u odnosu na današnju slobodu?
U krivičnom zakonu više ne postoji verbalni delikt, dakle, država vam ne može suditi zbog reči, ali zato vam može suditi ulica, brojni su primeri. Šta je bolje, šta je gore? Država vas je slala u zatvor, ulica vas šalje na onaj svet.

Izjavili ste često da je Novi Sad zaslužan za vašu umjetnost. Kako gledate na taj grad danas. I šta po vašem mišljenju on ima danas da ponudi i kreativnom i umjetničkom smislu?
Nema vam ponuditi ništa, to je jedan propali uništeni grad, bolje reći mesto. Uništen je u kulturnom i posebno u arhitektonskom smislu, što je posledica centralizovane vlasti, tzv. duboke države. Grad će nositi ovu ružnoću još sledećih dvesta godina za šta mi Novosađani nismo krivi, jednostavno, ne odlučuješ ni o čemu, niko te ništa ne pita, o svemu odlučuju ljudi koji ne žive ovde. Za moju književnost presudno je iskustvo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Dakle, u pitanju je arheologija. Novi Sad je tada imao nešto autentično, ali je to izgubio.

Bendove La Strada i Luna mnogi smatraju kultnim, što su dokazali koncerti. Kako gledate na taj vaš muzički izraz?
Uvek sam bio jako vezan za muziku, kako za rokenrol, tako i za tzv. klasičnu muziku. Da nije bilo istrajnog, pre svega, slušanja klasike, teško da bi bilo nešto od moje književnosti. Naravno, nas je rokenrol interesovao kao umetnost a ne kao zabava, videli smo tu mogućnost da se umetnički izrazimo, zbog toga smo i ostali na nivou kulta, to je, ipak muzika za posvećene, odabrane, nije to muzika za svačije uši. Ne uznosim se, svako može da razume tu umetnost samo ako se malo potrudi, ako ima strpljenja. Novi talas je u rokenrolu bio nešto sasvim izuzetno, vrlo srećan trenutak. Ima dosta onih koji se ne bi složili: Bora Đorđević je jednom prilikom rekao da je novi talas septička jama rokenrola. Zbilja žalosno.

Uspon desnice na svjetskom nivou je sve izraženiji. U čemu bismo mogli naći sredinu? Šta može danas činiti sredinu, koja je to snaga, ili pak manjina?
Iako sam demokratski orijentisan, mislim da više nema podele na levo i desno, desno je levo i levo je desno. Globalno problem je patrijarhalni svetski poredak. Dok se tu nešto ne promeni ništa neće valjati, rat će biti mera svega kao kao što je i uvek bilo. Očevi, tj. otadžbine ne mogu bez toga. Patnja! Veliko deo čovečanstva živi bedno. Religije su kao konfesije propale, bave se politikom a to je nedopustivo. No, možda će nas tehnologija definitivno sve ujediniti, čovečanstvo će govoriti jednim jezikom, nacije će nestati, to je izvesno i to je jako dobro, čovečanstvo će se okrenuti univerzumu sa jednim presudnim temeljnim pitanjem. Verujem da nam se svima piše radost, kako je rekao Artur Rembo. Ili Betovenova, tj. Šilerova Oda radosti.

Koga od vaših savremenika cijenite kao umjetnika, a ko vas je razočarao?
Ne mogu da kažem koga najviše cenim, ili volim, pošto bih onda možda nekog povredio. Niko me nije razočarao u svetu umetnosti, pokušavam da razumem svakog umetnika, neuspeh je jako teška stvar, sam se sa tim borim, svestan sam svojih promašaja, svoje uniženosti. Uložite ceo svoj život u nešto i na kraju ništa, ćorak. To su moje strašne sumnje. Možda sam sam sebe najviše razočarao.

Pisali ste i prozu i poeziju. Šta vam je bliže, da li naracija ili emocija?
Počeo sam sa pisanjem pesama, to mi je primarna vokacija. Ali nisam se proslavio. Imao sam pedeset godina kada sam počeo da pišem prozu, dakle dosta kasno. Ali ostao mi je taj pesnički refleks. Što se tiče naracije nisam naročito maštovit, a posebno sam slab u dramatizaciji, ne umem da pišem dijaloge, više pripovedam, što je pomalo staromodan koncept. Pošto sam pisao tzv. jezičku poeziju logično je bilo da u prozi budem tekstualista, dakle, prevashodno se bavim tekstom, tražim formu kroz tekst, pokušavam da ga uobličim, što često ne daje rezultat, otima se, sve ostane na tri ćoška, asimetrično je. No, i to je neka estetika. Ipak, treba reći da sam ja u suštini diletant, talentovani amater, ne znam zanat. U Srpskoj književnosti ne predstavljam ništa, ja sam Kaspar Hauzer srpske književnost, ne znam ni ko sam, ni odakle sam. Činjenica je da sam polupismen, ali imam suprugu koja je profesionalni lektor. Čitao sam vrlo malo, moja omiljena knjiga je “Pale sam na svijetu”, to je prva knjiga koju sam pročitao.

Preuzeto sa portala BUCANPAS

недеља, 23. децембар 2018.

недеља, 25. новембар 2018.


Na slici s leva na desno:
Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Slobodan Tišma

понедељак, 19. новембар 2018.

недеља, 18. новембар 2018.

ZOVEM SE KTRBRT


Sinoć sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika i ubice, koji ima čak i spomenik u centru Đurvideka. Išao sam u pravcu zapada. Sunce se spuštalo. Inače, hodam utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. Putanja ima oblik oštrog slova S. U daljini, na autobuskoj stanici, prekoputa Železničkog parka, primetio sam u zalazećoj svetlosti, u zlatu vremena, utvaru, prijapa. Bio je to mali ćelavi čovek sa retkom riđom bradom. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i počeo žurno da veslam nazad u pravcu kuće, ali sam pomislio da to nije dobro, pošto je prijap sigurno primetio moje uzmicanje. Dakle, vratio sam se, prošao sam pored njega, dok me je on uporno posmatrao. Pomislio sam: Više se ne šetam ovim bulevarom. Ali danas sam zaboravio na to i opet sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika. Odjednom, opet sam video u daljini na istom mestu prijaška. Ipak, nastavio sam da napredujem, ali brzo sam shvatio da je to ustvari Srba B., bivši rok-muzičar koji je već duže vremena “s uma sišavši”. Primetio me je izdaleka i cerio se, zapravo, radovao se da me vidi. Čim sam mu prišao počeo je sa salvama potpuno nerazumljivih rečenica. Nisam hteo da ga naprasno otkačim. Prekinuo sam ga pitanjem: Ko ti kuva ručak? Na šta je on dao sasvim razumljiv odgovor: Keva mi skuva nešto. Pitao sam ga da li mu je vrućina, što se tako natruntao, bio je obučen kao da je neki zimski dan. Inače oko njega se širio karakterističan težak vonj koji obično odaju skitnice. Odgovorio je: Nema veze, sad ću čim stignem kući da se bućnem. Pitao sam ga od čega žive on i keva. Rekao je da im je ostala neka penzija od ćaleta. A šta je sa njim bilo? Kaže: Na Vikendici u Fruškoj Gori strelom je ubio nekog čoveka, posle je umro u zatvoru. Čudno, na istom ovom mestu gde smo stajali, pre nekoliko godinam ustreljen je neki mladić, verovatno sa prozora neke od susednih kuća. Ubica nikada nije pronađen. Pomislio sam: Srbino ludilo je posledica usamljenosti, nedostatka komunikacije. Haos u njegovoj glavi se prekida suvislim pitanjem, koje ga osvešćuje. Narodni poslanik na čijem smo bulevaru stajali, dobro je to znao. Kada je bio u opasnosti da postane “s uma sišavši”, jednostavno, lišio je života onog koji je svojom pričom pretio da stvori haos u njegovoj glavi. Zdrav postupak. Seksualna afera kao sredstvo da se diskredituje politički protivnik je razrešena krajnjim činom, tj. sredstvom. Na ivici ludila. Ekstremni politički činovi koji odlučuju o sudbini jednog čoveka ili sudbini na hiljade ljudi, svejedno, uvek su na ivici ludila ako i nisu već samo ludilo.
Danas sam pomislio kako ispisujem ove crtice iz svakodnevlja, gomilam materijal sa nadom da će se javiti neka ideja kojom ću objediniti tekst u celinu. Dakle, ovo jeste neka vrst nenamernog lova na ideju, na formu. Ali šta će mi ta ideja? Pa počeo sam ovo pisanje sa namerom da relativizujem naraciju i likove kako bih oslobodio čitaoca, kako bih ga oslobodio terora autoriteta. Čak i kulturno najuzvišeniji i najosvešćeniji ljudi ne mogu da se osveste i da se oslobode potrebe za autoritetom. Šteta! Treba samo da nastavim da tumaram. Ali ako se pojavi ideja celine teško da ću joj odoleti. Zašto je to tako? Ne znam. Ipak, za očekivati je da se ona neće pojaviti. Ako se ideja ipak pojavi, tekst je propao. Sada pokušavam da prebacim ceo tekst u buduće vreme da bih neutralisao utisak da se radi o nekoj vrsti dnevnika, pošto ne želim da pišem dnevnik, to mi apsolutno nije bila namera. Ipak, jedina dva autoriteta kada je domaća književnost u pitanju, mislim pre svega na prozu, su Danilo Kiš i Aleksandar Tišma. Kiša nikada nisam sreo, čak ni na ulici, iako je on često dolazio u Novi Sad. Tišmu sam poznavao. On mi je čak objavio prve pesme u Letopisu gde je bio urednik. Ja sam inače slabo šta čitao, od Kiša sam pročitao samo Grobnicu za Borisa Davidoviča, a od Tišme romane Za crnom devojkom i Sečaj se večkrat na me… dakle, prvi i poslednji Tišmin roman. Moj prijatelj Miroslav Mandić se intenzivno družio sa Tišmom, iskreno je voleo i poštovao Šacu, kako su Tišmu zvali svi njegovi prijatelji. Tišma se povremeno raspitivao i za moje zdravlje. Miroslav mu je između ostalog bio i glavni izvor informacija. Ali voleo je da se druži sa Miroslavom, pošto je ovaj umeo da mu postavlja prava pitanja i da ga tako pokreće da razmišlja i da govori. Kada sam sredinom devedesetih objavio moju prvu zbirku pesama, Tišma se zainteresovao i Miroslav, koji je inače bio i izdavač te knjižice u ediciji Ruža lutanja, mu je dao jedan primerak. Pošto je pročitao pesme, Tišma je rekao Miroslavu da je njegov doživljaj ravan nuli, da on misli da tu nema ničega. Onda mu je Miroslav predložio da mu u jednoj šetnji on čita moje Marinizme. Šetali su se kejom pored Dunava i Miroslav mu je pročitao celu zbirku. Dok su se oni šetali kejom, ja sam se šetao šumicom, dole uz samu obalu Dunava. Naravno, tog trenutka oni to nisu znali. Kada je Miroslav završio, Tišma mu je rekao: Sada kada vi ovako čitate, sve mi izgleda drugačije, mislim da nisam bio u pravu kada sam rekao da tu nema ničega. Posle izvesnog vremena Miroslav je predložio Tišmi da napravimo jedno književno veče u Petrovaradinu, u Kafe galeriji, koje bi se zvalo “Trišma”: tri Tišme zajedno, Aleksandar, njegov sin Andrej i njihov daleki rođak Slobodan. Pristao je. Naravno, Adrej i ja smo takođe pristali. U međuvremenu, informacija o tom upriličenom književnom događaju je nekim privatnim kanalima procurila. Zvala me je telefonom gospođa Radmila Gligić, urednica Trećeg programa Radio Beograda i pitala da li može da dobije plakat. Rekao sam joj da neće biti problema, ali uskoro me je Miroslav obavestio da je Aleksandar Tišma izričito zabranio plakatiranje i bilo kakvo oglašavanje dotične knj. večeri. Da ne razočaram gospođu Gligić, na kompjuteru sam grafički obradio neki plakat, izvukao ga na štampaču i poslao na adresu Trećeg programa. Naravno, uskoro smo održali to knj. veče, tj. poslepodne. Međutim ja sam napravio gaf, umesto da čitam pesme iz Marinizama, čitao sam prozne odlomke iz mog još neobjavljenog pesničkog dnevnika, što se Tišmi nije svidelo i na čemu mi je otvoreno odmah na licu mesta zamerio. Taj moj dnevnik nazvan “Blues diary” će biti objavljen nekoliko godina kasnije takođe u Ruži lutanja i dovešće opet do malo nelagodnosti. Naime, iste te godine je izašao i Tišmin veliki Dnevnik, na oko hiljadu strana. Kada je čuo od Miroslava da je izašao i moj pesnički dnevnik, poručio mi je da mu lično donesem tu knjižicu, radilo se zaista o knjižici od nekih sto šezdeset strana. Koliko sutradan sam ga posetio u njegovom kabinetu u Akademiji. Pošto sam osećao nekakvu tenziju, odmah sam prešao na stvar i razbio sve njegove sumnje, rekao sam mu: Znate, ovo je mali pesnički dnevnik koji se ne bavi stvarnim događajima, to je samo jedna zbirčica lirskih impresija i razmišljanja jednog usamljenog šetača pored Dunava. Osetio sam da mu je trenutno laknulo. Posle sam mu čak napisao i posvetu i poklonio sirotu knjižicu, koju on sigurno nikada nije ni otvorio i koja je verovatno završila u kontejneru za đubre, pošto je poznato da je Tišma bacao knjige koje je dobijao na poklon. Bar to tvrdi Laslo Blašković u svom romanu “Adamova jabučica”.
Prolazeći danas pored knjižare Bulevar-books, u izlogu sam ugledao knjigu “Vere i zavere”. U trenutku kao da me je nešto štecnulo. Na koricama iznad naslova mnogo većim slovima stajalo je samo Tišma, bez imena autora. Kud god se okrenem to Tišma me zvizne po sred čela, da nisam u angsioznoj neurozi zbog sopstvenog prezimena? Ili je u pitanju i nešto gore, paranoja? U ostalom, ko sam ja? Niko! Pomislio sam: Ovo više neće moći ovako, pored prezimena moraće da se piše i ime. Poslaću mog advokata izdavaču, dakle, Bori Babić, ili nosiocu autorskih prava, dakle, Andreju Tišmi. Ipak sam ja nekakav pisac, deset nagrada, između ostalih i Ninova. Šta meni treba da mi prilaze ljudi sa tom knjigom na potpis? Molim, koliko je njih kupilo tu knjigu misleći da sam ja Aleksandar Tišma. Prema tome, dužni su mi i novac. Ne znam tačno kakva su moja prava, ali videćemo. Moram zvati mog prijatelja, advokata Vujketa Vujičića. Ali dok sam se vraćao kući već sam se ohladio. Pomislio sam: Koliko sam sujetan? A nešto ovamo izigravam frajera. Samo mi još treba da se ponižavam, da mi se ljudi smeju. Progutaj to i ćuti, zaboravi. Veliko je pitanje da li je taj problem korišćenja imena uopšte regulisan u zakonu na pravi način. Naravno, negde na Zapadu, u Evropi to ne bi moglo tako. Ali ovde sve može. U ostalom, ko mi je kriv što se ne prezivam … ovaj, kako se danas zovem?: Ktrbrt! Kada sam se već približio kući čuo sam da me neko viče iz bašte nekog restorana na bulevaru. Bili su to Laslo Vegel i njegova supruga. Zvali su me da sednem malo sa njima ali sam im rekao da se žurim na ručak, da me Jasna čeka. Dok sam stajao izmenili smo nekoliko rečenica. Bili su kod lekara u dežurnoj ambulanti. Vegel je imao neki virus. Nismo trebali da se rukujemo, ali sad je bilo gotovo, šta je tu je. Oprostio sam se od njih i požurio kući. Setio sam se kako je Vegel bio veliko prijatelj sa Tišmom koji mu je bio čak neka vrst mentora. Šta bi mi on rekao kada bi saznao za taj moj problem sa imenom. Teško da bi imao razumevanja, pošto je on jedan od onih koji smatraju da Aleksandar Tišma ima licencu na to prezime. Ipak, od kada sam počeo da se igram sa tim imenima kao da sam se relaksirao. Svest o tome da sam niko i ništa ili da mogu biti bilo ko je tako oslobađajuća. Ali šta će mi ta igra? Pa u tome je suština, taj problem identiteta i njegova relativizacija. Svi autoriteti padaju, smešni su. Sada se osećam sasvim opušteno pred nekim mudonjama. Otvoreno govorim o svojim slabostima, o svojoj ništavnosti, ja koji sam dobio deset nagrada za moju umetnost. Nisam završio ništa, ne znam ni jedan strani jezik, polupismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu, ali dobio sam Ninovu nagradu. Na sve strane govorim da je ti čista sreća. Komentar uglednih mudonja je da je to velika sramota za srpsku književnost. Ali taj problem identiteta je jedino čime mogu da se bavim, moja persona. Meni je to jedino važno.U istoriji me nigde nema, na sreću, nisam bio u ratu, nikog nisam ubio i niko me nije ubio. Ali još uvek sam živ. Kada je bila stogodišnjica sarajevskog atentata dao sam intervju za novosadski Dnevnik. Pričao sam o tome kako je moj otac rođen na dan sarajevskog atentata, da je deda nekoliko meseci kasnije bio mobilisan i poslat u Galiciju na Ruski front, gde su ga Rusi ubili iz snajpera. Dogodilo se to jedne noći na obali reke Zlote Lipe, kada je pokušao da zapali cigaretu. Ostao je u onom čuvenom kupusištu o kojem je Crnjanski pisao u Dnevniku o Čarnojeviću. Baba je posle dobila odlikovanje za odanost Caru. Sutradan pošto je intervju izašao, neko mi je na parkingu ispred kuće skinuo tablice sa automobila. Dakle, još uvek sam u istoriji. Ipak?! Početkom devedesetih ili sredinom, ne sećam se više, zvao me je telefonom Aleksandar Tišma. Rekao mi je da on i Sonja odlaze u Francusku. Pomislio sam šta ja imam sa tim i zašto mi sad to govori. U svakom slučaju, jasno mi je bilo da me je pozvao sa nekim razlogom. Problem je bio što su imali pun frižider hrane koju je Sonja kupila u Segedinu. Da ne bi bacili tu hranu u đubre, predložio mi je da je ja preuzmem, u pitanju su bili razni suhomesnati proizvodi i sirevi. Hteo je da mi učini dobro delo, vremena su bila oskudna. Ali ja sam mu odgovorio da je ne jedem te stvari, već sam nekoliko godina bio na makrobiotici. On nikako nije mogao to da shvati, insistirao je da mi to uruči. Ali ja sam bio uporan u odbijanju. Nije mi padalo na pamet da to primim. Da li sam bio ohol? Ipak, Jasna i Filip su mogli uživati u kulenu i ementaleru. U to vreme moj otac nije više bio među živima, inače, izuzetno je poštovao Tišmu od koga je bio stariji ravno deset godina. Sredinom šezdesetih bili smo pretplaćeni na Letopis i zajedno smo čitali Tišmin roman “Za crnom devojkom” koji je izlazio u nastavcima. Ja sam u to vreme bio gimnazijalac i veoma mi se svideo roman, posebno atmosfera severa Vojvodine, Senta, gde se roman događa. Otac je bio takođe oduševljen. Imao je samo jednu malu zamerku, rekao mi je: Tišma je malo preterao sa seksom. Otac se interesovao za umetnost, ali bio je čovek starog kova, uostalom kao i Tišma kome se, na primer, nije sviđalo što se Kiš oblači u džins i što je pustio kosu, jednom prilikom je to rekao Miroslavu Mandiću. Inače, otac je bio karlovački đak, pre drugog svetskog rat završio je pravni fakultet u Beogradu i radio je kao advokatski pripravnik u Pančevu. Kada je izbio rat, stanovao je kod jedne Jevrejke, učiteljice, kao podstanar. Jedne noći došli su policajci i odveli su tu ženu. Ona je stravično zapomagala, molila je oca da je zaštiti, ali on je samo prestravljen sve posmatrao, nije smeo da pisne. Doživeo je veliko poniženje. Nije zapravo jasno u kakvim je on odnosima bio sa tom ženom. Možda mu je ona bila nešto više od stanodavke. U svakom slučaju, mislim da je taj događaj nešto što je presudno obeležilo njegov život.
Prepodne sam na Drugom programu slušao emisiju “U prvih pet”. Gost je bio profesor Aleksandar Jerkov. Setio sam se jedne situacije od pre nekoliko godina u Narodnoj biblioteci Srbije kada sam primio nagradu za najčitaniju knjigu. Posle ceremonije predaje nagrade, na banketu dok sam stajao sa Jerkovim prišao mi je direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj da mi čestita. Međutim, ja sam odbio pruženu ruku, što je Fajgelja uvredilo. U trenu tu se stvorio i izraelski ambasador koga je Fajgelj imao običaj da svuda vodi sa sobom. Situacija je bila napeta tako da se ambasador, valjda u nameri da me odobrovolji, zaleteo na mene i počeo da me obasipa čestitanjem, naravno, na engleskom jeziku. U trenutku sam primetio da se Jerkov zacrveneo u licu i počeo da se osmehuje sa nekom nelagodom. Za njega nije bio problem što sam uvredio Fajgelja koji, uzgred budi rečeno, govori petnaest jezika, bar tako se priča. U stvari, Jerkov je znao da ja ne govorim engleski i bilo mu je zbog toga neprijatno pred ambasadorom. To da dobitnik jedne tako ugledne nagrade ne zna da govori engleski, beše žestoka blamaža za njegov profesorski superego. Reagovao sam hitro obrativši se ambasadoru rečima: Sori-aj-dont-spik-ingliš. Istog trenutka Jerkovu kao da je pao kamen sa srca, crvenila je nestalo: ipak, nije baš da nema pojma, zna bar da kaže da ne zna i to je nešto. Ambasador je onda rekao kako to i nije važno što ne govorim engleski, kako je samo važno da umem dobro da pišem, da znam jezik književnosti. Toliko sam razumeo. Rekao je isto ono što je Jozef Hajdn odgovorio Mocartu kada je ovaj pokušao da ga obeshrabri pred njegov put u London. Navodno, Mocart je rekao Hajdnu: Kako ćete se tamo snaći kad ne znate engleski? Na šta mu je papa Hajdn odgovorio: Ne brine me to, ja znam jezik muzike i to je jedino bitno. I bio je u pravu. U Londonu je postigao veliki uspeh. Prihvatili su ga kao naslednika Georga Fridriha Hendla. Ipak ovo poređenje u mom slučaju nije baš adekvatno. Jezik književnosti je drugačiji od jezika muzike. Veliko je pitanje da li ja poznajem dovoljno dobro jezik književnosti pošto sam polupismen i u gramatičkom i u literarnom smislu. Ipak, ja mogu iako sam polupismen da pišem roman a neko ko ne zna da ispisuje notni tekst apsolutno ne može da komponuje simfoniju. Čuo sam da u Francuskoj urednici po izdavačkim kućama, kad čitaju ponuđeno, čim primete prve gramatičke greške, odmah bacaju tekst. Inače, u toj radijskoj emisiji Jerkov je rekao za sebe da je frustrirani Srbin. Setio sam se teksta Tatjane Rosić, ”Panika u redovima tj. Balkan, zemlja s one strane ogledala”, objavljenog u tematskom broju časopisa Sarajevske sveske, u kome je ona definisala nekoliko tipova subjektiviteta koji su se formirali tokom devedesetoh na prostorima bivše Jugoslavije, između ostalih “povređeni subjekt” i “uvređeni subjekt“, zapravo razgraničila ih je. Frustrirani Srbin ili frustrirani Hrvat je tip “uvređenog subjekta” koji nije pretrpeo nikakve stvarne povrede, ali je stalno ogorčen i iz te pozicije postavlja određene zahteve, tj. nalazi se u ulozi tužioca ili bolje reći onoga koji stalno optužuje drugu stranu. Ili pak ćuti ali ostaje ogorčen, loše raspoložen. I upravo je taj “uvređeni subjekt” najveće opterećenje i glavna prepreka da se prevaziđe loše stanje u Srbiji i uopšte na Balkanu. Govoreći o toj knjizi prilikom promocije u Bulevar-booksu uzeo sam za primer operu Parsifal Riharda Vagnera da bih slikovitije predočio ovu Rosićkinu podelu na povređene i uvređene. Inače, Parsifal pretstavlja hrišćansku paradigmu zbog čega je Niče okrenuo leđa Vagneru. U operi pored Parsifala imamo lik kralja Amfortasa koji je smrtno ranjen, dakle, na mukama je, ali nikako da umre. Postoji bolan obred otvaranja Amfortasove rane, davanja krvi kojom se puni pehar da bi se vitezovi pričestili i tako obnovili zajedništvo, tj. etnos. Amfortas pokušava da to izbegne pošto prilikom obreda trpi nepodnošljive bolove. Ali Amfortasov otac, stari kralj Titurel ga opomonje na njegovu svetu dužnost patnje u intersu zajednice. Upravo su Amfortas i Titurel ova dva tipa subjektiviteta. Amfortas bi bio “povređeni subjekt” a Titurel “uvređeni subjekt”. I zapravo mi imamo problem sa “uvređenim subjektom”, sa starim kraljem, deda Titurelom, kao frustriranim Srbinom koji stalno nameće patnju i bol zarad očuvanja etnosa.
Danas kada sam se vraćao sa pijace na raskrsnici kod Aleksandar palate video sam opet čoveka u crnom odelu. Pomislio sam: Šta Zebald radi u Novom Sadu? U svakom slučaju, bio sam ubeđen da je to neki stranac i da je u Novom Sadu nekim važnim poslom. Iako, izgledao je dokon i pomalo zbunjen. U nedelju sam pročitao pola romana “Šum vremena” od Džulijana Barnsa. Ako je on jedan od najboljih svetskih pisaca, ja sam onda sigurno najbolji u kaćkoj opštini. To je, u stvari, romansirana biografija Dmitrija Šostakoviča, mog omiljenog kompozitora. Lepopis, uredno očešljana štreberska proza. Iako ima pretenziju da pretstavi prilike u Rusiji za vreme Staljinove vladavine, u romanu nema ništa od tzv. istorijske dekonstrukcije, dobijamo samo stereotipno, već dobro poznato prikazivanje staljinizma. Takve je knjige kod nas nekada pisao Slobodan Selenić, apsolutno prohodno, čitljivo i ništa više od toga. Šta je Barns u odnosu na Džona Barta? Bart zaista piše.
Kada sam se vratio iz šetnje, ušao sam u kupatilo i pogledao se u ogledalu. Loše sam izgledao, ostario sam, stravično sam poružneo. Šta će mi pisanje? Sve je to nepotrebno, logosa ionako nema, a nema ni individualne pameti. Da li me pisanje može privesti Mudrosti? Ne verujem. Biti lep, zračiti, to jedino ima smisla. Sam čisti eros. Čudno je kako neki ljudi i u starosti sačuvaju dobar izgled, jednostavno, starost im dobro stoji, dobro je nose. Inače, u šetnji sam išao utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. I zaista nisam sreo nikoga poznatog.


Odlomak iz neobjavljenog romana “Astal Tiš Riba Fiš”
Preuzeto sa portala Sarajevske sveske

 

среда, 12. септембар 2018.

Viljuška puna ljubavi


S posla kad se vratim kući ja
moja svest se lako raspada
misli moje hrpa đubreta
moje telo puno otrova
Da kupiš cigare trebaju ti pare
da kupiš pare trebaš cigare...
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Moja svest se lako razmrda
Misli moje drvo banana
Telo moje puno otvora
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Sa poda viljuška me pogleda
U srcu mome ljubav nebeska
U lavabou izdahnula
Da kupiš gigaret trebaju ti pane
Da kupiš pane trebaš landale,
da kupiš landale trebaš...
Da kurpiš, da kurpiš, da kurpiš da ljurbiš
Da ljurbiš, da ljurbiš, da ljurbiš da kurpiš

"Viljuška puna ljubavi"
tekst: Slobodan Tišma
muzika: Luka Stanisavljević

недеља, 24. децембар 2017.

Intervju: Luna me je spasila



“Sumnjam u izvesnost novosadskog koncerta “Lune” 1. aprila zato što moramo da se navežbamo. Bale (Zoran Bulatović, prim.aut) će doći 22. marta i imamo nekih osam dana. To nije tako malo vremena, problem je što imam 70 godina, apsolutno ne pevam godiama, ne sviram gitaru. Pitanje je u kakvoj sam kondiciji, da li ću moći da izdržim. Ali ja sam obećao, pošto nisam želeo da ih razočaram. Malo je nezgodno najavljivati koncert, ljudi će doći, ne znam kakva je situacija oko karata, da li se naplaćuje ulaz…” govori nam književnik i umetnik Slobodan Tišma, dok ga podsećamo da su bile besplatne i mnogo važnije – razgrabljene do podneva.

Ah, znači besplatno. Ipak je to promocija monografije o „Luni“, to je bitno i to će sigurno biti. Pride bi trebala da bude ta svirka, pola sata, nekih pet, šest stvari, ako uspemo da se navežbamo. Za Baleta, Firčija (Ivan Fece)  i Minu (Jasmina Petrušić) to neće biti problem, biće u top formi, ali da li ću ja moći da pevam je pitanje. Mina će sigurno pevati „Okean“, te stvari u koje ja ne mogu da se petljam. Problem je što „Luna“ ima bek vokale koji su jako važni, za nas su govorili da smo jugoslovenska grupa sa najboljim bek vokalima, Mina i Bale stravično to odrađuju, to su ludačke linije i to je vrednost. Ja samo recitujem.

Koliko je svirka vaša iskrena potreba ili je deo šire kampanje i motiva?

Imam obavezu i odgovornost prema članovima benda, ipak su puno učinili za mene, bez obzira na svađu i razlaz na kraju. To nema veze, ipak smo proživeli četiri divne godine. Oni su mene spasli, ko zna šta bi sa mnom bilo, da li bih uspeo da se bavim umetnošću. Oni su mi pomogli da preživim. Između nas je postojala velika empatija, ljubav, zaista smo se voleli. Bio sam puno stariji i ipak su me prihvatili, i pored zezanja „deda“, tu nema vređanja, bilo je dobronamerno.

Zašto ste se posvađali?

Bale i ja smo se posvađali oko autorstva. Priznajem, ja sam kriv, ispao sam matora budala. Bio sam frustrirani, propali pesnik i video sam utehu u bavljenju muzikom i rokenrolom i krenuo je neki uspeh „Lune“. Onda sam se napalio da sam ne znam ko i onda je počelo „šta je ko napravio“, pitanje autorstva, što je bilo besmisleno. Razumem da je Baletu bilo stalo, puno je uložio i „Luna“ je sigurno više njegov projekat nego moj. Ja sam imao „La Stradu“, gde sam plasirao autorski rad. Ovde nije bilo razloga za to. Trebalo je da pređem preko toga i prihvatim njegove zahteve, a ne da delimo instrumentalnu muziku, vokalnu muziku, gluposti.

Rekli ste da je s Baletom ipak bilo teško izaći na kraj?

Uz monografiju se dobija album „Nestvarne stvari“. Najvrednija je muzika, instrumentalna pre svega, to je Baletov rad pre svih. Izvanredno je urađeno, majstorski. Firči ga uvek optužuje da je bio diktator, ali to je najvrednije. Ti aranžmani, to je ozbiljan umetnički rad. Ne pravim se sada važan, moj doprinos je minimalan, moji su tekstovi hajde da kažemo, a nisam zadovoljan ni sa tekstovima. Pravljeni su programski, znao sam tačno šta treba da uradim, kakav tekst muzika zahteva. To je različito od onoga što sam pravio za La Stradu, koja je bila više moj osećaj, ovo je bila nova psihodelija i to je koliko-toliko pasovalo.

U redu, ali usuđujem se reći da je danas klasika.

Neki nivo ima sigurno. Ipak, tekstovi nisu ništa posebno u odnosu na muziku koja je izvanredna.

Oprostite, skromnost je lepa ali je istina lepša.

Nemam problema s tim. Od sujete sam oslobođen, meni to više ništa ne znači. Jako ih volim i osećam obavezu da to uradim, kao što sam morao da pomognem i Egzitu. Problem grupe je bila disproporcija, oni su bili izuzetno potkovani muzički, a ja sam bio amater, diletant. To nije skromnost, nego činjenica.

Kada ste dobili Ninovu nagradu za roman „Bernardijeva soba“, jedan od predloga Olje Bećković za Utisak nedelje bio je TV prilog u kom sumnjate u svoje kvalitete i pitate se da li ste zaslužili nagradu.

Pa da, ne možeš nikada biti siguran.

Opet, ne sećam se kada sam poslednji put video takav manir na javnoj sceni.

Nemam ja problema. To je neka zrelost. Kada čove prođe neke stvari. Imao sam unutrašnja previranja, sazrevao, imao velikih kriza, svašta doživljavao. Operisan sam od sujete, stvarno.

Šta nam to govori o društvu, da je predlog za Utisak nedelje vaša prosta ljudska, suzdržana izjava?

Zato što se zna šta su nagrade. Možeš da zamisliš kolika je sujeta književne persone u književnom svetu, koji drže do toga, koji pate da se okite nagradom. Pisci ceo život pišu da bi dobili Ninovu nagradu, to im je kruna karijere i onda je ne dobiju, razbole se i umru. Neki su stvarno umirali, da ne spominjem ko. Uopšte nisam očekivao da ću je dobiti. Ja sam čovek margine, živim u katastrofalnim materijalnim uslovima, nikada ništa nisam dobio ni od koga, tako sam navikao, snalazim se. U književnom svetu nemam nikave iluzije da nešto predstavljam, da gradim personu, kao, ja sam neki ugledni pisac. Normalno, nisam ja Aleksandar Tišma, to je svima jasno. On je čovek bio akademik, ugledan „matičar“, dobio isto Ninovu nagradu. I ja sam je dobio, kako je do toga došlo, to je stvar sreće. Ljudi misle da tu odlučuje samo kavalitet, to nije tačno.

Osim žirija, nekada je važno i da su drugi manje loši?

Dobro, kada odaberu uži izbor romana oni moraju biti koliko-toliko dobri. Kada ti da kažeš koji je od šest romana najbolji, to je stvar afiniteta. Čak je i lik dosta bitan, neki animozitet ili simpatije koje član žirija možda ima prema autoru. To je stvar sreće i šta sad.

Ne bih bio novinar da vas ne pitam, da li ste i vi čuli govorkanja u Novom Sadu da vam je nagrada dodeljena zbog pranja savesti i popravljanja vašeg lošeg materijalnog položaja novcem od nagrade i boljom prodajom, koju praktično garantuje Ninova nagrada?

(smeh) Čuo sam to. Raznih priča je bilo, to uvek ide kada neko dobije Ninovu nagradu. Kao, eto, sažalili su se na sirotog Tišmu pa su mu dali nagradu da ga uteše i poprave mu materijalni status. Prvo, imao sam tu nesreću da sam objavio knjigu u Kulturnom centru Novog Sada, koji nije nikakav izdavač. Nisam mogao da očekujem da mi pomognu u smislu da prodam knjigu i zaradim.

Govorimo o periodu kada je direktor KCNS bio Laslo Blašković, pre uprave iz Treće Srbije.

Da. Spajić (Nebojša, preminuo jutro nakon intervjua, prim.aut), koji je bio glavni urednik NIN-a predložio je da NIN preuzme prodaju i da ide preko kioska. Onda je knjiga jeftinija i tiraž se nagura. Kažu da su Filip David i Dragan Velikić prodali tako oko 50.000 primeraka. Međutim, bio je problem investiranje u štampanje velikog tiraža. KCNS nije mogao da obezbedi novac. Političari, onaj glavni, je obećao da će se novac obezbediti i to se nije desilo. Laslo nije imao novac da plati štampanje i mogao je da izdrži samo tih 10.000.

Pričate o tadašnjoj gradskoj vlasti?

Gradskoj i pokrajinskoj, to je sve povezano, neću imena da spominjem. Oni su mene uvek prezirali, ja to znam, nema veze, i uopšte im nije prijalo što sam dobio nagradu.

Zašto?

Zato što imaju svoje prijatelje umetnike koji su me uvek mrzeli. To je u svakom gradu tako, nije to ništa strašno. Političari imaju, što se kaže „do noge“ neke face novosadske iz umetničkog sveta, koji im sufliraju. Političari nemaju pojma, to je činjenica, i moraju da imaju nekoga ko će da im kaže „ovo je dobro, pogledaj to“ i onda oni na to padnu. To je razlog zašto nisam dobio pare za štampanje.

Da li vas je obradovalo što su ljudi gladni „Lune“?

Lepo je to, ne znam šta da mislim. Meni je to malo kasno stiglo. Čovek treba da bude popularan dok je mlad, dok mu nešto znači. Onda to može da iskoristi. To godi, to je Eros, taj povratni fidbek, daješ nešto i vraća ti se. Ja sam mator i više sam okrenut unutra, introspekcija i razmišljanje.

Optužuju me da sam mrzitelj zato što smatram da nekulturni građani i vlast nisu zaslužili titulu evropske prestonice kulture 2021, vaš stav?

Moguće da nismo. Ne gledam tako na stvar, iz političkog ugla. Ceo život sam proveo ovde, samo se ovde nisam rodio. Imam poseban odnos sa Novim Sadom, moja umetnost je potpuno posvećena Novom Sadu. Milje, pejsaž, sve što se događa u moj književnosti dešava se ovde. Mnogo toga je ovde pohranjeno, patnje, radosti, tuge. Meni je drago zbog titule, možda si ti u pravu, možda nismo zaslužili, možda nismo ni spremni.

Drago je i meni, ali građani ne glasaju, ne posećuju pozorište i muzeje, zagađuju okolinu, dok izabrana vlast dodeljuje novac poslušnim „kulturnjacima“, fiktivnim udruženjima građana, imenuje najgore da nam vode kulturu i koliko prekjuče – bez najave i obrazloženja uklanja Remedov mural. Na koncu, opravdano se bojim da će se fondovi za EPK trošiti nenamenski i netransparentno.

To je uvek opasnost. Zato moramo imati institucije kontrole. EU će davati novac, hoće da znaju za šta.

Svesni ste kakve su nam institucije i kome daju novac?

Nemam pojma oko para, veruj mi, nikada nisam aplicirao za neki novac kod nekog fonda i nikada nisam dobio kinte. Ne razmišljam na taj način.

U manjini ste. Pare u kulturi dobijaju stranka, drugari i familija.

Pojma nemam. Nemam među političarima nikoga da me podrži. Znam kako funkcioniše taj mehanizam ali s tim nemam nikakve veze. Imam deset nagrada i sa tim ništa. Možda je neko za mene lobirao, bog zna, ali nisam imao moćne prijatelje.

Kada bi imali moć da odlučujete kako će Novi Sad dočekati EPK 2021, šta bi uradili?

Tražili su da im dam izjavu za televiziju tim povodom, rekao sam da je Egzit bio presudan. A onda sam rekao da znamo ko je najzaslužniji pre svih – Bojan Bošković, Rajko Božić i Aleksandra Kolar. Nisam spomenuo Dušana Kovačevića i šta se desilo? Prilog koji je išao u Novosadskim razglednicama je isečen i nema tih imena. Rekao sam da su smenjeni političkom voljom, morali su da idu. Oni kažu da su sami otišli ali ja im ne verujem. Ne kažem, Dušanova zasluga je velika, poštujem ga i želim da Egzit i dalje gura, ne mora da se ljuti na mene…

…ali Dušan je taj koji može da se fotografiše sa aktuelnim gradonačelnikom Milošem Vučevićem, a ostali ne?

Pa da, jasno. Iako kažu da su Bojan, Rajko i Aleksandra bili „demokratska opcija“ ali to nije važno u krajnoj liniji. I Dušan i oni su deca koja su napravili veliku stvar.

Bez sumnje. A da li vam nedostaje društveno-politički aktivan festival, kakav je bio?

Znaš šta, sada se promenio ali ja ne idem na Egzit od kada su Bojan i Rajko otišli jer su mi ukinuli propusnice. Nemam para da je kupim. Ne znam šta se događa, nisam bio od kada je Dušan direktor. To je sigurno minus, šteta, mora da bude angažovan i da govori istinu, to je sigurno. Ali šta da radim, takva je situacija, ipak je bitnije da opstane takav kakav je, makar i da je otupeo tu oštricu i odrekao se političkog angažmana.

Remedov mural je uklonjen bez ijedne reči?

Jasno je šta je to, kakva je pozicija. Ja sam ateista. Prvo, religija me ne interesuje. Crkva je uključena u sve tokove i povezana s politikom. Mislim da je to jako pogrešno ali kler bi mi rekao da nemam pojma i da je takva situacija, da crkva mora da se bavi politikom i da je to normalna stvar. Religija je za mene čista stvar, samo okrenutost bogu i ka transcedenciji. Ako oni moraju da to rade onda ne znam šta da mislim.

Kada Slobodan Tišma oseti spiritualno iskustvo?

Ko i svaki star čovek, imam tu intospekciju, približavam se nekom kraju, to je neminovno i postavljam sebi pitanja o tome. Napisao sam poslednji roman, ima lik matorog, senilnog skribomana, hajde da kažemo da sam to ja, čiji je osnovni problem to što je stigo na kraj, a nije pronašao boga. Nikada nisam religiju shvatao u konfesionalnom smislu. Bog je individualna stvar svake ličnosti, svako mora da ga pronađe u sebi. U crkvi ga neće pronaći, znam sigurno da tamo boga nema. Problem sa svim religijama danas je politizacija.

Uvek je rešenje u nama?

Logos je nesumnjiv, postoji zakon, principi u univerzumu, ali čovek tu participria delimično i ne može to da sazna do kraja. Svaki čovek ima različito rastojanje od logosa, neko je vrlo daleko, prepušten slučaju i fortuni, dok onaj ko je došao do unutrašnjeg mira on je bliže logosu, bliže istini.

Vi ste defenitivno osoba koju ne bih smeo da pitam šta čovek da uradi da bi se oslobodio letargije i defetizma koji vladaju, ali ipak, kako se to menja?

Teško je. Istorija i politika su u stanju čistog pragmatizma. Ne postoje ideje. Postoji samo strategija, snalaženje u političkom prostoru. Postoji interes koji je samo materijalan i razne strategije kako da se obezbedi. Ne postoje ideje na višem nivou, koje se bave čvečanstvom, nacijama. Najveća ideja je zapravo očuvanje nacionalnog interesa ali kakva je to ideja? Tu nema ni trunke otvorenosti za sve ljude. Nacionalni interes je sebičan, koji vodi računa o sebi i svojim pripadnicima. Teško čovek može da se trgne iz toga, to je svetski tok. Tramp isto to govori, mi ćemo samo da branimo svoje interese. Ako vodeća nacija ima takvu vodeću političku ideju, šta da očekuješ od malih naroda, Srba i Mađara? Mađari se ograđuju žicom, Srbi pokušavaju da sačuvaju Kosovo, te ideje su jako prozaične i pragmatične. Ništa tu nema.

A opet, i da je Kosovo zaista deo Srbije, mi ne bismo postali bolji ljudi?

Problem je kulturnog nivoa. Mi govorimo kakvi su političari, a katastrofa su zato što je narod takav. Kulturni nivo je nizak, narod je na niskim granama i to se podudara. Ja sam mator čovek, bolje ovde da otegnem papke, mladi odlaze – normalno da odlaze. Ne zbog materijalnog momenta, čisto zbog samopoštovanja.

Poštovanja prema svom intelektu, duhu i telu.

Sigurno. Da se ne bi ponižavali. Kaže, ponižavaće se i tamo. Dobro, možda i hoće, meni je lakše da trpim poniženje u Americi nego ovde. Tamo bar kažem da sam stranac. To je hiperboreja, živiš na Severom polu, niko si i ništa, nemaš prava, ali si se skonio od ovog užasa.

Preuzeto sa: znastizasto.com 

 

недеља, 15. октобар 2017.

субота, 14. октобар 2017.

LUNA - Uživo (Mikser House, Beograd 31.03.2017.)


Intervju: Oblomov je moj heroj


































by Dejan Marić
vektorski crtež, digitalna štampa 45x32 cm и 14x10 cm na 300gr kunsdruk papiru 


недеља, 09. април 2017.

Luna uživo (Beograd, 31.3.'17)







































Fotografisao: Duško Damjanović

уторак, 28. март 2017.

Luna ponovo, Luna zauvek!



"Čuvena novosadska novotalasna grupa Luna će posle 12 godina ćutanja održati dva koncerta: u Beogradu (Mikser House) 31. marta i u Novom Sadu (Firchie Think Tank) 1. aprila.

Povodom objavljivanja monografije „Ogledala Lune“, Jasmina Mitrušić Mina, Ivan Fece Firči, Zoran Bulatović Bale i Slobodan Tišma će održati još dva koncerta. Mikser House u Beogradu je mesto Luninog uskrsnuća u petak, 31. marta, a „povratak kući“ će se desiti naredne večeri u Novom Sadu u Firchie Think Tank studiju. Koncerti u trajanju do 60 minuta obe večeri počinju od oko 21:00. U 19:30 na oba mesta su predviđene promocije „Ogledala Lune“ Predraga Popovića, Saše Rakezića i Goran Tarlaća. Knjiga će te večeri moći da se kupi po sniženoj ceni, a uz kupljenu knjigu se dobija na poklon i CD.

Ulaz na oba koncerta je besplatan, a svoje ulaznice za beogradski koncert (maksimalno četiri karte po osobi) možete preuzeti samo na blagajni Mikser House-a, od ponedeljka 20 marta.

Organizatori koncerata su Društvo ljubitelja popularne kulture kao izdavač pomenute monografije, Mikser House i Firchie Think Tank."

Facebook events:
https://www.facebook.com/events/1363620987015183/


петак, 17. фебруар 2017.

"Ogledala Lune"















OGLEDALA LUNE - Predrag Popović, Saša Rakezić, Goran Tarlać

Za nekoliko dana u knjižarama će se naći biografska knjiga o čuvenom novosadskom bendu Luna.
Grupa Luna je postojala dve godine: od jeseni 1981. do jeseni 1983. Slobodan Tišma, Zoran Bulatović, Ivan Fece i Jasmina Mitrušić su za to vreme održali 15 koncerata i izdali jedan album. Osim nastupa na Exitu 2004, nikad se više nisu sastali. Objavljena 1984. u 920 primeraka za mariborski Helidon, njihova ploča "Nestvarne stvari" danas na aukcijskim sajtovima dostiže rekordne cene.
Kičmu ove knjige od 380 strana čine intervjui sa Minom, Firčijem, Baletom i Tišmom te sa 20 Luninih saradnika, poštovalaca i prijatelja. Većina od oko 250 fotografija, uglavnom sa nabujale novosadske novotalasne scene, nikad ranije nije objavljena. Posebna poglavlja "Ogledala Lune" su tekstovi pesama, citati iz recenzija, izveštaja i intervjua, stripovi inspirisani Lunom… Poklon uz knjigu je remasterovani CD album "Nestvarne stvari".
Predrag Popović i Saša Rakezić su Lunu pratili početkom 80-ih za "Džuboks", Goran Tarlać grupu nikada nije gledao. U godini kada je kultna ploča "Nestvarne stvari" nečujno proslavila 30. rođendan, njih trojica su počeli da beleže razgovore sa nekadašnjim članovima ovog benda. Kocke su uskoro počele da se slažu i pitanja – ko i kako je napravio pesme, odakle su došle i gde su odletele – počela su da dobijaju uzbudljive i neočekivane odgovore.
Nakon trogodišnjeg istraživanja, 70 sati intervjua, obimne potrage za starim fotografijama, izgubljenim snimcima, zaboravljenim imenima i datumima, pred nama je svedočanstvo o meteorskom usponu i sagorevanju jednog velikog benda. Grupe čije je stvaralaštvo do danas ostalo neuporedivo sa bilo čim u bivšoj i sadašnjim zemljama.
Tematski okvir "Ogledala Lune" nisu samo dve godine grupe, već životi njenih članova pre i posle toga. A oni su se, nakon dvogodišnjeg delovanja, razišli na razne strane: Tišma se vratio pisanju čija je kruna bila Ninova nagrada 2011. godine, Mina se posvetila klasičnoj muzici, komponovanju i pedagogiji. Nakon što su po 10-15 godina proveli u Njujorku, gde su sa gradilišta stigli i do svirki u CBGB-u, Bale danas živi u gradiću Alberobelo na jugu Italije i bavi se muzikom i pozorištem, dok se Firči vratio u rodni grad, gde je osnovao Firchie Think Tank studio.
Nakon monografije nekadašnjeg Džuboksovog urednika Branka Vukojevića "Kako je bio rokenrol" (2005), ovo je drugo, ali ne i poslednje izdanje Društva ljubitelja popularne kulture, udruženja prijatelja iz Beograda najpoznatijeg po lansiranju web magazina Popboks 2004. godine.
Izdavač: Društvo ljubitelja popularne kulture, Beograd, 2017.
Dizajn i prelom: Uroš Vuković, dizajn korica: Olja Mandic / Uroš Vuković, foto: Predrag Popovic
Izbor fotografija: Goranka Matić
Lektor: Natasa Ivanovic
Dizajn korica: Olja Mandic / Uroš Vuković, foto: Predrag Popović
Dizajn i prelom: Uroš Vuković
Izbor fotografija: Goranka Matić
Obrada fotografija: Vladimir Popović
Autori fotografija: Dragan Gojić, Goranka Matić, Matilda Ruljec, Predrag Popović, Robert Šoko, Slobodan Antic, Stanislav Milojkovic, Vladimir Radojičić, Violeta Mitrušić, Zoran Jovanović, Muzej savremene umetnosti Vojvodine i privatne arhive.
=====================================
Ostali sagovornici:
Vladimir Kopicl, Miroslav Jokić, Predrag Vranešević,
Vitomir Simurdić
Nenad Čanak, Dragan Gojković Goja, Dragan Kremer, Marinko Vukmanovic Mare, Milena Bulatović Šijački
Vladislav Bajac, Marko Brecelj, Saša Habić, Đorđe Petrović, Zoran Prodanović Prlja
Dragan Ambrozic, Petar Janjatovic, Ljubomir Pejic, Vranjkovic Nikola, Aleksandar Žikić
=====================================
Osim onih čija se imena pojavljuju u knjizi, nesebičnu pomoć u njenom nastanku su nam pružili i prijatelji: Boris Bele, Boris Mladenovic, Brankica Draskovic, Dusanka Kastel, Đulija Kaluči, Ivan Marinković, Nebojša Marić, Novi Nebojša Milenković, (dobri duh) Moma Rajin, Marin Rosić, Radoman Kanjevac, Robert Klajn, Slavisa Lekic, Sladjana Popovic Tarlac, Srdjan Popovic, Vojislav Depalov... Hvala im svima!

Fejzbuk stranica


недеља, 25. децембар 2016.

Intervju: Ne čitam domaće pisce



Znate ono kad kaže Lala: ‘Više volem intervju da dajem, neg lebac da jem'”, šaleći se na svoj način i na svoj račun počinje razgovor za Ekspres pisac i muzičar Slobodan Tišma, koji za razliku od Lale, dozirano govori za medije i meri svaku reč jer intervjue doživljava kao svojevrstan književni žanr. Iako Staropazovac, Tišma slovi za jednu od poslednjih pravih ikona Novog Sada i njegove kulturne scene, na koju je višestruko uticao – kao muzičar, pesnik, pisac, konceptualni umetnik. Sa tvorcem nekadašnjih novotalasnih rok bendova “Luna” i La strada” i višestruko nagrađivanim književnikom razgovaramo u jeku Beogradskog sajma knjiga o srpskoj književnoj sceni, rokenrolu i Bobu Dilanu, večitom rivalstvu srpske prestonice i “srpske Atine”, budućnosti Vojvodine i Srbije…

    Pisci se danas često žale da Beogradski sajam knjiga gubi kulturnu vrednost ili se pretvara u vašarište.

– Ne znači mi ništa. Nemam izdavača. Obično objavljujem novu knjigu svake četvrte godine. Mislim da je i to mnogo. Svaki sajam je velika pijaca, ima svega i svačega, ne treba se čuditi, ne treba imati nikakva očekivanja. Izdavaštvo, merkantilna strana književnosti je banalna, kao i svaka druga trgovina. Bitan je samo novac, ali to je jedna užasno dosadna i otrcana priča. Naravno, najbolje se prodaje đubre, ono što je najmanje vredno, kao brza hrana.

    Kakva je naša književnost danas? Jedni kažu tanka i nikakva, pretenciozna i dosadna, drugi da su retki pisci posvećenici, a sve brojniji oni kojima književnost služi kao instrument za sticanje određenog statusa.

– Žalosna je istina da ne čitam domaću književnost. Čitam samo savremenu svetsku književnost: Murakamija, Knausgora, Krasnahorkaja. Murakamijev roman “Kafka na obali okeana” je divan, čaroban. Što se tiče domaće književnosti, sigurno je da ima svega i svačega, ima i dobrih i loših pisaca, takođe i onih koji se književnošću bave iz veoma sumnjivih pobuda, naravno, to ne znači da pišu lošu književnost. Dešava se da iz sumnjivih pobuda nastane nešto genijalno. Apsurd, ali… Problem je što naša književnost ne predstavlja ništa na svetskom nivou, a to je jedino važno. Nismo nikom zanimljivi. Iako su u pitanju predrasude. Problem je što smo zabačeni, Balkan kao podneblje je neprivlačan, zona je ni tamo ni ovamo. Blizu smo Evrope a nismo Evropa. Nismo original, a nismo ni razlika. Sa vojvođanskim piscima je još gora situacija, ako izuzmemo Aleksandra Tišmu, koji nešto predstavlja u Nemačkoj. Meni je pre dve godine Lajpciger literaturferlag preveo i objavio roman “Bernardijeva soba”. Promocija je bila na Lajpciškom sajmu knjiga kojoj ja, naravno, nisam prisustvovao. Izdavač Viktor Kalinke samo mi se jednom obratio, napisao mi je dopisnicu rukom, potpisao sam ugovor, i to je sve. Video sam i da je u “Tageblatu”, dakle u dnevnim novinama, izašao veoma pohvalan prikaz. Jedan umetnik iz Beča, koji je učestvovao na Dunavskim susretima, u međuvremenu je umro, rekao mi je da je moj roman kupio prijatelju za rođendan. Naravno, ne pada mi na pamet da se obratim izdavaču da ga pitam šta je sa mojom knjigom. Verovatno je prodato desetak primeraka.

    Kada ste pre nekoliko godina dobili NIN-ovu nagradu za roman “Bernardijeva soba”, izazvali ste ljutnju i gnev brojnih kolega. Slično, ali u mnogo širim razmerama, imala je odjek dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu.

– Činjenica je da se tzv. lirski diskurs iz književnosti preselio u pop muziku. Poezija se tako spasla, opstala je. Niko ne čita više zbirke pesama. Ali svet ne može bez poezije. I u tom smislu mislim da nije greška to što je Nobelova nagrada data za tzv. rok poeziju. Problem je što je Bob Dilan jedan veoma loš pesnik, poezija mu je katastrofalna, isprazno, stereotipno fraziranje, koje je dobro za pevanje i ništa više. Pesme mu zaista dobro zvuče, ali bez muzike su nula. Nisam čitao njegova prozna dela, ali od Vitomira Simurdića, do čijeg mišljenja držim, čuo sam da je to gomila gluposti. Mogli su ‘ladno da daju nagradu Lenardu Koenu i niko ne bi mogao ništa da prigovori.

Neki umetnici drežde u institucijama i tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je potrebno

    Kažu da se muzika danas drugačije sluša nego pre 30 godina. Da li je isto i sa čitanjem? Koliko su čitaoci danas posvećeni, strpljivi? Zašto ste na kraju romana “Bernardijeva soba” u jednom poglavlju prepričali sopstveni roman na nekoliko stranica?

– To je izazov, prepričati, tj. napisati roman na dve-tri stranice. Dužina nije žanrovsko određenje nego forma. Može se napisati pripovetka na dvesta strana. Najduža pripovetka ikad napisana je Džojsov “Uliks”. Najkraći roman je, pak, napisao Artur Rembo, “Pustinje ljubavi”, na dve strane. U tehničkom smislu, to je izvodljivo, sažimanje ili konceptualizacija uvek je opravdana jer vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti, a i esencija, odnosno žestina je ono pravo. Naravno, uvek se postavlja pitanje šta se time dobija. Da li delo postaje komunikativnije ili hermetičnije? U svakom slučaju, sažimanje podiže estetski nivo. Ali smanjuje ugođaj. Prust je bio preobiman pošto je užitak bio da rad večno traje. No, možda je vrhunsko zadovoljstvo trenutačno, van vremena je. Postavlja se pitanje kakvo je zadovoljstvo internet generacija pošto oni čitaju mnogo brže nego što se čitalo u dvadesetom veku. Mi stari ljudi, dvadestovekovljani, prisustvujemo nastanku novog tipa čoveka. Mladi ljudi imaju promenjenu percepciju, pa je onda i njihova recepcija nekog književnog dela drugačija. Moj sin veoma brzo govori, a to je zato što veoma brzo misli. Verovatno tako i čita, ali koliko uživa, to je teško reći. Ne mogu da ga pratim.

    Dok većina kuka kako je rokenrol propao i da se od muzike teško živi, vi kažete da se ponekad kajete što ste se vratili književnosti a napustili muziku. Zašto?

– Nikada se nisam bavio umetnošću zbog novca, bila je to neka dublja potreba, suštastvena želja. Oć’ da budem umetnik, pa u PM! Međutim, iako nisam zarađivao od umetnosti, uvek je postojalo neko rešenje da ne moram da se bavim ničim drugim, nikada nisam bio zaposlen, ni dana. Uvek sam imao novca da preživim. Kada čujem neku dobru pop pesmicu, pomislim – to je sve. U ta tri minuta stane čitav jedan svet, čitav život. Na primer, Morisijeva pesma “Every day is like Sunday” i dan-danas me rasplače. Počeo sam sa pisanjem pesmica i slušanjem muzike, i to pre svega barokne muzike. Kao mladić obožavao sam Korelijeva i Hendlova končerta grosa. Kasnije sam mnogo zavoleo muziku Gustava Malera, njegove simfonije. Volim sve, od ranog baroka do poznog romantizma. Nažalost, nisam bio istrajan u učenju, muzika je kao matematika, bez temeljnog biflanja nema ništa. Literarni medij bio je neko rešenje, svaka danguba može da uzme pero u ruku. Tako sam i počeo sa pisanjem poezije, pre svega inspirisan francuskim simbolizmom, a završio sam kao prozni pisac. Šta me tera da pišem? To je pitanje života i smrti. Kada prestanem, gotov sam. Naravno, više bih voleo da sam bio kantor u šesnaestom ili sedamnaestom veku, u nekoj gotskoj katedrali u kojoj dreždi neka zver od orgulja. Ali…

    Kako ste Vi, a kako Vaši sugrađani primili vest da će Novi Sad postati evropska prestonica kulture 2021? Koliko će ova titula pomoći Novom Sadu u lečenju “prečanskih kompleksa”, kako ste jednom opisali odnos prema Beogradu?

– Pa, ima euforije. Inače, ja sam ravnodušan. Imam sedamdeset godina, a 2021. je mnogo daleko. Meni kao politički nekompetentnoj osobi taj čin izgleda prilično dvosmislen. Srbija 2021. najverovatnije neće biti u Evropskoj uniji, a Novi Sad će biti prestonica kulture?! To je kao neka vrsta ekstrakcije grada koji nije čak ni glavni grad Pokrajine. Inače, ta titula ne predstavlja bogzna šta. Naravno, dobiće se neka sredstva koja će biti potrošena na nešto od čega velika većina Novosađana neće imati ništa. Možda se desi da opet sruše neku lepu staru zgradu u centru grada, da bi na njenom mestu podigli, na primer, Teslinu palatu. Uvek sam živeo u Novom Sadu kao stranac, nisam imao pristup ničemu. Moje detinjstvo u Pavlovoj ulici bilo je veoma traumatično. Kao mladić oteran sam sa Tribine mladih. Novi Sad je pre svega grad Aleksandra Tišme, ovde postoji njegov kult, tako da su dvojica Tišmi previše. Da ne bude nesporazuma, mislim da Aleksandar Tišma to apsolutno zaslužuje, on je evropsko ime. Naravno, smešno je da se poredim sa njim, ali mnogi ovde ne žele ni da čuju za mene jer to, po njihovom mišljenju, prlja lik i delo velikog Tišme, vide me kao nekog trabanta, klošara koji koristi priliku da se šlepa. Ja sam pre dve godine objavio knjigu intervjua koja se zove “Velike misli malog Tišme”, ja sam mali Tišma. Možda je to strahovito pretenciozno, ali tako je, ma koliko se to nekom ne sviđalo. Čitavo moje prozno stvaralaštvo bavi se Novim Sadom, tj. Urvidekom, u pitanju su četiri romana, dva još uvek neobjavljena, i jedna zbirka priča. Ali taj moj Novi Sad teško da ima išta zajedničko sa Novim Sadom Aleksandra Tišme. S druge strane, ja sam u svojim knjigama uzimao mađarski identitet, što je za neke ljude veoma problematično, a i deklarisao sam se javno kao izdajnik, pošto je to, po mom mišljenju, izvorna pozicija umetnika. I naravno, da nemam pristupa na tzv. javnom servisu. Ko mi je kriv? A i šta će mi to?
Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini

    Posle promene vlasti u Vojvodini, čula su se mišljenja da će “severna pokrajina u budućnosti biti merilo evropeizacije Srbije”. Može li Vojvodina bez Srbije i Srbija bez Vojvodine?

– Opet me navlačite da trabunjam. Politika me apsolutno ne interesuje. Ja živim u tzv. unutrašnjem egzilu. Ne vidim nikakvu budućnost ni za Vojvodinu, a ni za Srbiju. Teško da ćemo ikada ući u Evropsku uniju. Razlog je korumpiranost, pohlepa, samoljublje, nemoral i grabež gornjeg sloja, mislim tu na političare i tzv. tajkune koji su u sprezi, a i neosvešćenost, nizak kulturni nivo donjeg sloja društva kojim smo okruženi sa svih strana. Ako je verovati medijima, živimo u državi u kojoj se i dan-danas prikrivaju ubice one sirote dece na Topčideru, u državi u kojoj u vlasti participiraju oni koji su za vreme Miloševića učestvovali u pljački penzijskog fonda, pa danas stari ljudi umiru jer nemaju novca da kupe lekove. Ali i treba da pomru da se rastereti fond, to je politika. Znamo šta je medijska stvarnost, ali izgleda da je ovo ipak istina. Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili. Đinđić je bio neodlučan i to ga je koštalo glave, Tadić je bio kukavica, mislim da je on želeo da izgubi izbore, zbrisao je, i državu i partiju je ostavio ljudima koji su i u moralnom i u intelektualnom pogledu inferiorni. Poslednji izbori u Demokratskoj stranci su katastrofa. Sada već bivši predsednik stranke je izjavio: “Ovo je propast elite!” On sebe smatra elitom? Čovek koji je jednog trenutka poverovao da su neki revijski muzičari na proputovanju kroz Novi Sad – Zagrebački solisti. Đuskao je sa celom porodicom iz prvog reda sve vreme koncerta, video sam to svojim očima. Da li je tu potreban komentar? Kako sam zajedljiv, ovo nije baš lepo s moje strane! Inače, poslednji put pravi Zagrebački solisti svirali su krajem 1990. godine u Novom Sadu u Župnoj crkvi imena Marijina. Lično prisustvovao. Ali nije problem ni ta halavost političara na moć, na novac, mogu to da razumem, ljudi su u pitanju, ja apsolutno ne želim to što oni žele, problem je estetska strana njihovih činova, dakle kič, neukus kojim nas bombarduju preko medija. Taj odvratni resantiman, stalna kuknjava kako im neko radi o glavi, kako ih Zapad ne voli, tj. ne voli srpski narod, a oni su najbolji sinovi tog naroda. Zato izbegavam da gledam informativne emisije na televiziji i ne čitam novine. Ja ne znam ko su oni i kako se oni zovu, ali ne znam ni gde živim.

    Kako to mislite?

– Inače, ja sam za ukidanje granica, a ne za bilo kakvu secesiju. Kažem: Ja sam za… Smešno! Zašto bih se delio od mojih prijatelja u Beogradu – od Nenada, Danice, Božidara, Dubravke, Miška, Saše, Ivana, od Koje? Mnogo volim Beograd, on ima toplinu koju Novi Sad nema. Nekoliko godina ranog detinjstva živeo sam u Spasićevoj zadužbini, u ulici 7. jula, sa roditeljima i sestrom Natalijom, koja se i rodila u Beogradu. Posle sam živeo još dve godine u Beogradu kada sam studirao književnost. Stanovao sam u Dositejevoj ulici. Vidim i sad sliku kako ujutro izlazim i idem do Bajlonijeve pijace, sneži, tanak sloj snega prekriva asfalt, srećan sam što sam živ. Koje uzbuđenje?! To se ne zaboravlja. Uvek se preporodim kada dođem u Beograd. Opšte je poznato da Vojvodina ne može ni bez Evrope a ni bez Srbije. U stvari, Vojvodina bi možda i mogla kad bi je pustili. Na ovu ili onu stranu? Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini. Karolj Kovač je pre desetak godina napravio izvanrednu seriju emisija o privrednim i kulturnim resursima Vojvodine. Mi nemamo pojma šta sve postoji u Pokrajini. Ali sve je zapušteno, u užasnom stanju, samo da spomenem irigacioni sistem, kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ako pogledate geografsku kartu, videćete da je Vojvodina sva premrežana železničkim prugama, nema tog mesta do kog ne ide pruga, ali to je sve zatravljeno, vozovi ne idu. A Srbija ima samo dva železnička pravca. Međutim, danas je Vojvodina uništena, i to pre svega zbog njenog nedefinisanog statusa, obespravljena je.

Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim, Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili

    O sebi kao muzičaru govorili ste kao o “surovom amateru”, iako bendovi “Luna” i “La strada” uživaju kultni status na domaćoj rok sceni i, po mišljenju mnogih, nemaju pandane na jugoslovenskoj rok sceni. Postali ste panker u tridesetima, šta ste bili pre toga?

– Pa, pre toga sam bio pesnik i konceptualista, član grupe “Kod”. Radio sam na Tribini mladih, kao urednik književnog programa. Napravili smo revoluciju, praktično, Tribina je bila gradska komuna, otvorena 24 sata. Avangardisti, situacionisti, defilovali su umetnici sa svih strana, koji su stvarali u duhu tzv. nove umetničke prakse. Bilo je potrebno da prođu dve godine da političari shvate o čemu se radi i onda su nas oterali, i to je dobro jer bismo se verovatno pokvarili. Ali to je već poznata priča i prilično otrcana, dosadno mi je da to ponavljam. Ja sam u stvari svaštar, veoma neozbiljna prilika. Nisam ja nikakav ozbiljan pisac, niti želim to da budem, apsolutno ne marim za to. Kao dvadesetogodišnjak skitao sam po Limanu (južni deo grada Novog Sada, pored Dunava), pevao sam i svirao na jednoj staroj lauti, na kojoj je bilo urezano ime Džona Daulenda, koji je komponovao muziku za Šekspirove komade. Uglavnom, zabavljao sam svoje prijatelje, nisam imao nikakve ozbiljne planove u životu. Sve ovo što mi se posle dešavalo jeste maslo Rozenkrojcera sa Fridrihom Novalisom na čelu. Šalim se!

    Još sredinom osamdesetih primetili ste kako se rok etički “iskvario” još šezdesetih i da ga sviraju “oni koji žele da dođu do love ili lakše maznu ribu”. Da li je bilo bendova i muzičara na ovim eksjugoslovenskim prostorima, koji su se, iz Vašeg ugla, iskreno bavili rokom?

– Mogu da ih izdvojim. To su oni koji su se bavili rokenrolom iz najdublje nasušne potrebe, dakle, rokenrol je njihov život, oni istrajavaju i danas, uspeli su da prežive: Branislav Babić Kebra, vođa “Obojenog programa”, i Dušan Kojić Koja, vođa “Discipline kičme”. Njima bih pridodao još i Marka Brecelja, bivšeg frontmena “Buldožera”. Takođe, novosadski ženski bend “Boye”. Ali ne mogu da zaboravim ni starca, mog vršnjaka, Peđu Vraneševića, koji sada pravi divne iskrene autorske pesme, sam ih peva prateći se na gitari. Kao stari Džoni Keš.

    O sebi neretko govorite kao o marginalizovanom umetniku koji je, čini mi se, svesno odabrao tu poziciju. Da li je marginalizovan umetnik danas jedino i SLOBODAN umetnik?

– Ne mora da znači. Margina često može da bude zaludna, besmislena, da bude neka vrsta tamnice. Morate stavljati svoju slobodu na probu. Ernst Jinger je stvorio lik valdgengera, odmetnika, lutajući samuraj mora jednom da prihvati službu, da nađe gospodara, da uđe u instituciju, da bi onda menjao pravila. Ako ostane van sistema, neće učiniti ništa, njegova uloga biće zaludna. Ima dosta te dečice koja u alternativi vide sve, tavore na margini i do kraja im se izgubi svaki trag. Tužno je to. Slava im! S druge strane, imate umetnike koji drežde u institucijama i koji tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ipak ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je to potrebno. Ne mislim da je to dalo nekog rezultata, ali to je neki način preživljavanja. Morate iskrsavati, nestajati i opet se pojavljivati.

    O sebi kao umetniku obično govorite u negaciji. Tvrdite da niste bili dovoljno talentovan ni muzičar ni pesnik ni pisac. Šta ste Vi u stvari?

– O tome sam već govorio. Ali evo da pokušam ponovo da dam definiciju: ja sam staro đubre što se dimi na vetru.

Preuzeto sa: ekspres.net