NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

четвртак, 24. новембар 2016.

Intervju: "Haos u jednoj glavi, pod jednom krunom"



Za Slobodana Tišmu (1946), ako žele najkraće da ga predstave, dobro upućeni kažu da je u svojim tridesetim bio panker i roker, u pedesetima pesnik, a u šezdesetoj je postao prozni pisac.

(Iz razgovora za novosadski Dnevnik povodom nagrade za moderan umetnički senzibilitet)

Nedavno ste dobili nagradu Fonda “Todor Manojlović” za moderni umetnički senzibilitet, koja se odnosi na vaš celokupni umetnički opus. Kada ste se najviše osećali modernistom, kao muzičar, pesnik, pripovedač, romansijer?

- U pitanju je nedostatak vokacije, kolo muza vas vrti, a Apolona predvodnika nigde na vidiku. Ali Mnemosina je najvažnija, to jest sećanje, to svaki umetnik dobro zna. Obično se na tu promenjivost gleda sa prezirom, kao na nešto neozbiljno, a u renesansi u Italiji to je skoro bilo pravilo, umetnik je vajao, slikao, muzicirao, pisao poeziju. Samo onda su to bili virtuozi. Na primer, Leonardo, ili Benvenuto Čelini. U renesansi je i koren modernosti.

Danas imamo svaštare na delu koji nemaju pojma ni o čemu, sve što rade je bofl. Ja sam dobar primer. Bavio sam se nekada rokenrolom, a nisam znao da sviram, danas se bavim pisanjem, a nepismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu. Ali to je “anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu”, haos u jednoj glavi, pod jednom krunom.

I u političkom smislu sam apsolutno nepouzdan, nisam ni na čijoj strani, to jest uvek sam protiv, a pružio bih ruku i crnom đavolu, jer to je suština anarhije koja je moja temeljna umetnička i politička pozicija. Umetnik-izdajnik je takođe i đubre od čoveka! Umetnički šljam! Ne pravi se nikakva razlika između politike i umetnosti, a i ne treba, iako bih ja kao ljudsko biće uvek pomogao svakom u nevolji.

Ali najviše sam se osećao kao modernista na početku umetničke karijere, kada sam pisao pesmice. Izigravao sam dendija, bio sam veliki kicoš, esteta u svakom pogledu. A i poezija mi je bila takva, prazna, oslobođena bilo kakvog sadržaja. Ja sam sam, kao lik, bio umetničko delo: lep i prazan.

Rekoste da savremeni mediji stalno traže i nude spektakl u vidu nasilja, estrade, sporta… Gde je onda mesto za modernu umetnost, gde da se ona “nudi” poklonicima?

- U svim tim fenomenima ima modernog duha, ali problem je u stalnom vraćanju istog. Temeljna propozicija modernosti je “novum”, toga u ovoj sadašnjoj kulturnoj situaciji nedostaje, zato obično govorimo: sve smo to već videli. Međutim, mediji, pre svega televizija, uvek nude iste sadržaje, ne žele ništa da menjaju. Tehnologija stalno napreduje, sve se ubrzava, ali sadržaji ostaju isti. A taj šok spektakla uvek upali, drma čoveka. Iako, nekada nam je dosta fudbala, ili pop muzike, o političarima da ne govorim. Govorim ovo u smislu da sve to vidim samo kao estetske fenomene. Međutim, sa druge strane, nikada nam nije dosta pobede i nadvladavanja protivnika, konkretnije rečeno, neprijatelja, stara priča koliko i ovaj svet…

Autor: Radmila Lotina
Izvor: Dnevnik, 5. mart 2014.


среда, 07. септембар 2016.

Priča za D. ili RE-FORM TORTA


Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.

Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.

Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“

„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“

„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“

Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“

Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.

Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!

Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.

I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.

Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.

Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“

„Auuu!“

Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.

Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.

„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“

„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.

Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…

Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.

Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.

„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“

Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.

(Preporuka: dalje ne čitati)

Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.

Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:

„Sanjala sam nešto strašno.“

„Šta si sanjala?“

„Sanjala sam da smo svi mi…“

Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.

P.S.

Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?


ProFemina, broj 35/36, proleće/leto 2004.
 

субота, 20. август 2016.

среда, 18. мај 2016.

недеља, 27. март 2016.

среда, 16. март 2016.

Intervju: Доста нам је фудбала, о политичарима да (и) не говорим


За Слободана Тишму (1946), ако желе најкраће да га представе, добро упућени кажу да је у својим тридесетим био панкер и рокер, у педесетима песник, а у шездесетој је постао прозни писац.
Зову га “одметником стегнутог срца” и “прваком у уметничком вишебоју”, а сматрају га и  једним од оних финих, све ређих  ликова грађанског Новог Сада, које је увек лепо срести. Слободан Тишма је поштован, читан, награђиван, али и незадовољан собом. Ево зашто.

* Недавно сте добили награду ФондаТодор Манојловићза модерни уметнички сензибилитет, која се односи на ваш целокупни уметнички опус. Када сте се највише осећали  модернистом, као музичар, песник, приповедач, романсијер?
- У питању је недостатак вокације, коло муза вас врти, а Аполона предводника нигде на видику. Али Мнемосина је најважнија, то јест сећање, то сваки уметник добро зна.  Обично се на ту промењивост гледа са презиром, као на нешто неозбиљно, а у  ренесанси у Италији то је скоро било правило, уметник је вајао, сликао, музицирао, писао поезију. Само онда су то били виртуози. На пример, Леонардо, или Бенвенуто Челини. У ренесанси је и корен модерности.
Данас имамо сваштаре на делу који немају појма ни о чему, све што раде је бофл. Ја сам добар пример.  Бавио сам се некада рокенролом, а нисам знао да свирам, данас се бавим писањем, а неписмен сам, прочитао сам десетак књига у животу. Али то је “анархија у Уједињеном Краљевству”, хаос у једној глави, под једном круном.
И у политичком смислу сам апсолутно непоуздан, нисам ни на чијој страни, то јест увек сам против, а пружио бих руку и црном ђаволу, јер то је суштина анархије која је моја темељна уметничка и политичка позиција. Уметник-издајник је такође и ђубре од човека! Уметнички шљам! Не прави се никаква разлика између политике и уметности, а и не треба, иако бих ја као људско биће увек помогао сваком у невољи.
Али највише сам се осећао као модерниста на почетку уметничке каријере, када сам писао песмице. Изигравао сам дендија, био сам велики кицош, естета у сваком погледу. А и поезија ми је била таква, празна, ослобођена било каквог садржаја. Ја сам сам, као лик, био уметничко дело: леп и празан.

* Рекосте да савремени медији стално траже и нуде спектакл у виду насиља, естраде, спорта... Где је онда место за модерну уметност, где да се онанудипоклоницима?
- У свим тим феноменима има модерног духа, али проблем је у сталном враћању истог. Темељна пропозиција модерности је “новум”, тога у овој садашњој културној ситуацији недостаје, зато обично говоримо: све смо то већ видели. Међутим, медији, пре свега телевизија, увек нуде исте садржаје, не желе ништа да мењају. Технологија стално напредује, све се убрзава, али садржаји остају исти. А тај шок спектакла увек упали, дрма човека. Иако, некада нам је  доста фудбала, или поп музике, о политичарима да не говорим. Говорим ово у смислу да све то видим само као естетске феномене. Међутим, са друге стране, никада нам није доста победе и надвладавања противника, конкретније речено, непријатеља, стара прича колико и овај свет.
А што се тиче модерне уметности у историјском смислу, ње има, на пример, гледали смо на РТС дигиталу, Мопасанове приче, или “Браћу Карамазове” на РТВ-у, да не спомињем Мецо, где сваки дан можете слушати музику Густава Малера. Али не постоји интерес за нову текућу уметничку праксу, то медије углавном не занима, можда, са изузетком театра. Имамо у новинама културне додатке и то је све, но можда је и то доста за једну лешину, јер савремена уметност доиста јесте лешина.
Радмила Лотина

Нови Сад губи аутентичност

* Има ли Нови Сад довољно потенцијала: шта му недостаје да постане једна од европских престоница културе?
- Могло би се рећи да је имао потенцијала, али како ствари стоје, чини ми се да је све даље од тога да постане културна престоница, да добије тај статус. Губи аутентичност. У архитектонском смислу доживљава праву катастрофу, и у сваком другом смислу, али то је последица транзиције кроз коју пролазимо. Иако, то пропадање је почело одавно, још средином двадесетог века: уништено је градско језгро, са улица су склоњени трамваји, нестало је аутентичних ликова који су имали референце и у Европи, мислим пре свега на фудбалере и књижевнике. То је изгледа и судбина многих мањих градова диљем средње и источне Европе, претварају се у “места”, сви личе један на другог.

Preuzeto sa: www.dnevnik.rs 

 

субота, 02. јануар 2016.

четвртак, 31. децембар 2015.

уторак, 22. децембар 2015.

SONATINA


Quasi una  fantasia
 
Upravo sam pročitao u nekom časopisu jednu
Rieslingovu pričicu, zaprav, ispovest. Kaže kako je
jednog trenutka u životu ostao potpuno sam. Svi prijatelji
su ga napustili. Počeo je strahovito da pije, samo žestinu.
Bio je na putu propasti. A onda je osetio jaku želju da
nešto delje. Jednostavno, uzeo bi parče drveta i nož. I
udri! To ga je spaslo, postao je drvodelja, pravio je lutke
od drveta, nešto kao ruske "babuške". Lutka u lutki.
Ravno devet komada u kompletu. Prodavao ih je prvo na
pijaci a onda u jednom komisionu. U međuvremenu
prodavac u komisionu, kome je Riesling isporučivao svoje lutke, iznenada umre. Jednog dana, ode Riesling do komisiona da vidi kako stoje stvari i tamo zatekne nekog mladića koji je sada preuzeo čitav posao. Naravno, on nije znao da je Riesling tvorac lutaka i kada ga je ovaj upitao kako ide posao sa lutkama, mladić mu je napričao bajke, kao, prodaju se u enormnim količinama. Mislio je da je Riesling potencijalni kupac, pa je tvrdio pazar. Riesling je ukapirao odmah sve i otkupio svoje lutke. Međutim, kada je otišao kući i otvorio komplet, ispostavilo se da fali ona poslednja, deveta, najmanja lutka. Nedostajalo je samo srce stvari, suština kreacije. Riesling ode do komisiona da reklamira manjkavost kompleta. Mladić se navodno iznenadi, kao ništa nije znao o tome. Posle se ipak setio da je tu unutrašnju, najmanju lutku prodao nekoj ženi koja je htela baš samo nju. Izvanredno. A?

Ali hteo sam ovo da rečem. Kaže da su ga svi prijatelji napustili?! Nije tačno. Napustili su ga samo oni za kojima je čeznuo. Ili je čeznuo za onima do kojih nikako nije mogao da dođe. Za Kafkom, na primer, ili za Ničeom. To je uvek tako. I on je napustio one koji su želeli njegovo društvo. Ali malo je on mario za njih. Skroman čovek uvek nađe prijatelje, svuda ima puno usamljenika. Ja sam u mladosti čeznuo za Rieslingovim društvom, bili smo prijatelji, međutim, jednog trenutka on me je, jednostavno, otkačio. Kada je shvatio da u intelektualnom pogledu zaostajem, da više nisam na njegovom nivou, šutnuo me je. Nije imao više o čemu sa mnom da razgovara. Šta je mogao od mene interesantno da čuje? Ništa. Kada mi je pre nekoliko godina, po jednom zajedničkom poznaniku, poslao svoju novoizašlu knjigu, u posveti je ironično pisalo: Arturu, u večnosti, s prijateljskim sećanjem, Riesling. Doslovce je tako napisao. Naime, setio sam se sada ovoga, ali nisam nikako mogao tog trenutka tačno da rekonstruišem posvetu. Tražio sam tu Rieslingovu knjigu po policama, ali nje nije bilo nigde. Kao da je u zemlju propala. Pitao sam Schmitz da li možda zna gde je ta knjiga, rekao sam joj da pišem jednu pričicu u kojoj hoću da citiram baš tu Rieslingovu posvetu meni. Ne obazirući se puno na moje pitanje, rekla mi je da je shvatila koliko je muzika superiornija kao medij u odnosu na književnost. "Potpuno se slažem", odvratio sam, "a da li znaš zašto?", upitao sam je, "Pa, zato što je muzika čista matematika." "Tačno!", rekla je, "Koliko je svako muzičko delo kao celina organizovanije od bilo koje knjige." "Jeste, u svakoj priči ima dosta trabunjanja, proizvoljnosti, tako ti je sa rečima u krajnjoj liniji. Muzika je, pak, mnogo konkretnija. I apstraktnija i konkretnija. Bez ičeg suvišnog", dodao sam. Zagrlila me je. Osetio sam njenu ljubav kako se uliva u mene. Moji drveni udovi su se pokrenuli, zaškripali su. Kao lutak, oživeo sam. Beše tako okrepljujuće. Spasavala me je od užasne hladnoće koja mi je pretila. Otišao sam do pijace. Kada sam se vratio, Schmitz je stajala sa Rieslingovom knjigom u ruci: "Je li to ta knjiga?" Odmah sam pogledao posvetu. Fina ironija, ali zaronjena u esenciju. Ono: Arturu Tišleru, u večnosti - pohezija! To da smo nekada bili prijatelji, jednom, ali zauvek, neprolazni tren, to je ipak dovoljno. Sve sam mu oprostio. Nije bilo uopšte važno što je on otkačio mene, a ne ja njega. Uvek neko nekoga napusti, ostavi ga u nigdini. "Kad nema pomoći, da se poljubimo, pa da se rastanemo." U suštini, nema tu ničeg ličnog. Životi su naši neprolazna slava i reči... 


Procvetale su dafine na Dunavu. Schmitz ih je osetila dok smo šetali kejom. Kažu da žene imaju mnogo osetljivije čulo mirisa. Ja, međutim, nisam primetio ništa, ta čar se širila, zapahnula me je, ali za mene nije postojala. Prepodne, šetajući se u šumici, ili je to bilo na povratku kući, veoma živo sam uspeo sebi da predočim Ništa. Pomislio sam: kada ne bi bilo ničega, jednostavno, ništa ne postoji, nema ni prostora ni vremena, nema predmeta. Nikada ih nije ni bilo, niti će ih biti. Uživeo sam se u tu pomisao bez straha. Ali sigurno, jednom nije bilo ničega, ništa nije postojalo. Kada se svrši vreme, večnost kao odsutnost, kao praznina. Međutim, ako postoji Ništa, onda postoji i Sve. Ali ne, ne postoje, postoji samo ono između, Nešto, ni Ništa, ni Sve. Nešto nepojmljivo, samo delić nečega. I to Nešto stoji nasuprot meni, odeljuje se od mene. Ako pak postojim, postojim samo kao Sve i Ništa, kao celina, inače nema me. Ako nisam ceo, ako mi je potreban neko, nestajem. Ako nekom dajem svoju ljubav, preliću se u nešto drugo tek za koji tren i gotovo, nema me. A kada neko daje meni ljubav? U svakom slučaju, to Nešto, nepojmljivo, uvek stoji između nas. Ali ako sam Sve ili Ništa, ako zaista postojim, onda sam opet apsolutno sam, što je strašno, postojanje je tako teško, užasno. Međutim, izgleda da ipak postoji samo to Nešto, delić nečega što me napušta i što će postojati uvek ali bez mene. Tužne li radosti. Ja sam ta Rieslingova unutrašnja najmanja lutka koja nedostaje, babuška koja je nestala? Ipak, kakva-takva uteha je i to da ju je ugrabila neka žena. U metaforičnom smislu ta najmanja lutka mogla bi da pretstavlja još nešto, nešto što je Riesling deljao u samoći. No, daleko bi nas to odvelo a i ne zvuči baš lepo. Ili bi lutka mogla da se shvati i kao njegov unutrašnji ženski lik, kao anima ili kao duša. Dakle, Rieslingova duša kao "babuška", što opet nije lepo. A šta bi tek moglo da se kaže na moj račun? Kako se ja prikazujem u odnosu na Rieslingovu priču? Da li u svojoj podsvesti sebe vidim kao njegov pimpek, ili sam ja njegov unutrašnji ženski lik, njegova izgubljena nevesta? Ha, ha! Šta bi Riesling rekao na ovo? Gluposti. Jadni moj prijaptelju, prijaptelju, nestali u večnosti... U stvari, ovo su banalnosti koje ne znače ništa. Sve je providno, nema više nikakve sablazni, nema sramote. Prijatelji, kada se rastaju na pijaci, pošto nisu sigurni da će se ponovo videti, obično kažu jedan drugom: "Svega će biti, samo nas neće biti." Muka mi je. Ali nije važna istina, nje i onako nema, važan je doživljaj, mudrost te maksime, pomirenost sa večnošću koja je uvek nešto drugo od onoga za šta je smatramo. Ipak je to neka uteha, za razliku od njene suprotnosti koja bi glasila: "Ničega neće biti, samo mene biće." Baš to sam nedavno rekao na ulici jednom poznaniku i on me je zaprepašćeno pogledao. Verovatno je pomislio da sam poludeo, što nije bilo daleko od istine. Ja kao Sve i Ništa. Strašno! Apsolutna samoća. 


"I tako, posle svega Nema te, ne postojiš
A dan je lep
Na plavom nebu veliki beli oblak
Šumi iznad grada
Jedan prozor je otvoren
U sobi sedi neko, bez misli je, bez sećanja"

Noćas sam opet sanjao neka prestrojavanja. Iznajmljena je jedna veoma skupocena violina, ali samo za jednu priliku (verovatno "gvarneri"). Međutim, ništa ne vredi, pošto znam da ne znam da sviram.

Deda Titurel mi je zaista kupio jednu izuzetnu violinu, bar za učeničke potrebe, vanserijska, od majstora Bele, u Poštanskoj ulici. Posle je otkriveno da ima jedan gadan feler - krivio joj se vrat. A, u stvari, taj krivi vrat u sprezi sa "ementalerom" i crnom čokoladom, koje sam obožavao, pospešivao je krivi rast mojih prstiju, pogotovo na levoj šaci, prstiju koji su uranjali u strune. Inače, divan tamnocrveni mahagoni, specijalni lak, zaprav, nekoliko slojeva. Taj čas života ima glazuru još uvek, nije se pohabala, možda tek s krajeva.

Sneg na ulici miriše. Profesor Puharek tako osetljiv na ženske, posebno na učenice. Ako dođem ranije i čekam da se prethodni čas završi, prisustvujem masnim tiradama. U toku časa, navrati i Puharekov kolega, profesor violonč ela, Balašević. Komentarišu sviranje neke starije učenice koja mi se inače dopada. Uopšte se ne obaziru na moje prisustvo. Devojka svira i crveni. Puharek je bio veliki kicoš, nosio je prugasta odela od engleskog štofa, pušio je lulu, takođe, crveni mahagoni, čarobni miris holandskog duvana, riđobrad, uvek zalizan briljantinom, sa visokim zaliscima. Na čiviluku crni filcani "idnhut". Šta reći? Don Đovani - učenice-seljančice, ili Kazanova - učenice-opatice? Obično bi na času skinuo sako i podučavao u beloj košulji, sa obaveznim prslukom čija se leđna svilena strana presijavala a takođe su se caklila i dugmeta na manžetama dok bi pokazivao određene zamahe gudalom. Komentari su bili u stilu: "Treba jače zategnuti to gudalo, draga moja." Čuo bih kako njegov kolega Balašević poluglasno dodaje: "Ah, treba joj gudalo, treba njoj sablja, čoveče." A kada bi se čas završio i ona sirotica zbrisala glavom bez obzira, prelazili bi na mene: "Vidi ga, šimi cipele, farmerke, mali je izgleda počeo praksu." Otprilike sam naslućivao šta je ta reč "praksa" mogla da znači u njihovom privatnom žargonu. Ili: "A sad kad odeš kući, odmah u kupatilo i - TRAS!" Đubrad. I dan-danas ih mrzim. "Šta radi ona štajerska konjina?", raspituje se Puharek za mog razrednog starešinu Stroceka, profesora nemačkog jezika, inače svog daljeg rođaka sa kojim je i odrastao u Šafarikovoj ulici. Đavo mi ne da mira: "Pitao me je juče koliko sam violina pretesterio?" "Vrlo glup človek", kaže na to Puharek. Ne mogu da otćutim: "Pametniji je od vas!" "Šta?! Ovo je drskost koju ćeš skupo platiti", sikće sav zajapuren Puharek. "Budeš ti, bezobraznik, dobil ednu za uho!", ubacuje se i profesor Balašević. Puharek seda za sto, iz ladice vadi dopisnicu. "Koja je tvoja kućna adresa? O ovoj nečuvenoj drskosti biće obavešteni tvoji roditelji." Prilično utronjan kažem mu: "Pavlova ulica, broj 1." Lažem, u stvari, stanujem u Železničkoj ulici. Upisuje adresu na dopisnicu. "A sad marš da te moje oči ne vide, neka tvoji roditelji traže drugog profesora", završava Puharek. Pomislim: ova budala ne zna da ja nemam roditelje, u stvari pravi se da ne zna da su deportovani na Goli otok gde im se izgubio svaki trag. Ili je stvarno ubeđen da mi je deda Titurel otac. Ali za Puhareka nije ništa čudno da neko pravi decu i sa sedamdeset ili osamdeset godina. Pakujem violinu i već za nekoliko sekundi sam na ulici, šunjam se kao štakor po mraku uz zid, ispod prozora muzičke škole, da me slučajno neko ne vidi. Sa druge strane ulice je moja osnovna škola. Uvek je tako kada izađem iz muzičke, sa violinom ispod miške. Postoji opasnost da me primeti neko od starijih učenika osnovne škole, da budem predmet njihove zabave, surove, naravno. Nije problem fizičko iživljavanje, ali mogli bi da mi razbiju instrument. Šta ću onda?

Sutradan, kada se u podne vratim iz škole, nervozno pritiskam zvonce na vratima, nestrpljivo isčekujući da se pojavi dedina krupna prilika. Uvek sam živeo u strahu da će deda Titurel iznenada nestati i da ću ostati potpuno sam, bez igde ikog. Inače, ponekad mi se priviđa kako nema ni muzičke, ni osnovne škole, sredinom ulice teče neki potočić kojim gacam. Kada najzad stignem u Železničku ulicu, vidim da je naša kuća nestala, na njenom mestu zjapi velika crna rupa, sama praznina, ali što je najgore, nema nigde ni deda Nereja, nestao je. Sam sam, potpuno sam, na čitavom svetu. Sada je ipak sve na svom mestu, ali vrata se ne otvaraju. Uspaničeno pritiskam kvaku, vrata su u stvari otključana, odahnem, ulazim i vidim deda Titusa kako stoji u kuhinji. U ruci ipak drži onu dopisnicu. Namrgođen kaže:"Šta je ovo?" Ćutim, pokunjen. "Dobro, šta si rekao, profesoru Puhareku, hoću to da čujem iz tvojih usta?" "Pa, rekao sam mu da je moj razredni, iako je štajerska konjina, pametniji od njega", odgovaram snebivajući se. Jedan trenutak koji je dug kao večnost, deda ćuti zagonetno, a onda iznenada eksplodira, prasne u gromoglasan smeh, ludački se smeje da se sav kuhinjski nameštaj trese, stolice igraju. I ja počinjem da se smejem i naš smeh se prepliće, dedin bas-bariton i moj kontra- tenorčić postepeno prelaze u duet kao u nekoj Rosinijevoj komičnoj operi, pevamo topeći se od zadovoljstva i ne znamo da smo, u stvari, već odavno mrtvi, da prebivamo u podzemnoj galeriji nekog drevnog grada koji je potonuo u dubine. Iako, do kraja taj naš veseli duet kao da se pretvara u neku tugovanku. A i ručka nema, ali ne marim. U špajzu me čeka ementaler i crna čokolada. 

Izvor: zarez.hr

петак, 27. новембар 2015.

Intervju: Živimo u paklu, ali smo veseli


• Budući da je jedan od povoda našeg razgovora priča o novosadskoj avangardnoj sceni, hteo bih da od toga i počnemo. Kako sa ove vremenske distance posmatrate Novi Sad Vaše mladosti, i kako kao akter onoga što je izraslo iz Tribine mladih gledate na to vreme? Šta je, dakle, bilo presudno da Novi Sad bude takav kakav je bio?

- Novi Sad je pedesetih i još šezdesetih godina prošlog veka imao nešto autentično, srednjoevropsko, koje se sedamdesetih godina izgubilo, grad se pretvorio u mesto. Uklanjanje tramvaja sa gradskih ulica je bio presudan trenutak, nestalo je onog karakterističnog gradskog zvuka. Zatim, početkom šezdesetih godina počelo je rušenje gradskog jezgra. I danas tamo postoji poslastičarnica City, ali ni nalik onoj iz pedesetih godina. Već u sedamdesetim godinama gradska populacijska struktura je bitno izmenjena. Mi na Tribini mladih smo bili poslednji izdanak tog urbanog mentaliteta. Međutim, bili smo okruženi sa svih strana suburbanim i ruralnim elementom koji nas je brzo slistio. Treba reći da je Novi Sad imao još pedesetih godina nagoveštaj avangardnog duha u grupi Dei Leči koju su činili pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac. Oni su još tad radili nešto što se kasnije zvalo ulični akcionizam.

• Povodom toga se govorilo i pisalo da je Novi Sad imao, u umetničkom smislu, jedan drugačiji, kosmopolitskiji duh. Iz čega je on crpeo svoju alternativnost i umetničku autentičnost?

- Pa crpeo je upravo iz tog evropskog duha. Mi smo svi bili okrenuti Zapadu, gledali smo na Zagreb, Ljubljanu i dalje prema Evropi. Nama rod i tradicija nisu puno značili. Bili smo bezobrazni, bez poštovanja prema precima. Pripadali smo tom čoporu šezdesetosmaške dece, nastale iz braka Herberta Marcusea i Suzan Sontag. Možda to nije lepo, nije u redu, ali tako je bilo. Jedan od moćnika koji su nas progonili lansirao je krilaticu: Odmor od Slovenaca. Mi smo bili iskreni kosmopoliti, anacionalni, ali u suštini Jugosloveni i to mnogo bolji od onih koji su nas optuživali za izdajnike.

• Imajući na umu to ranije iskustvo, šta je ono što danas, da tako kažem, blokira mogućnost stvaranja umetničkih pokreta kakav je bio onaj novosadski? Naravno, ne u epigonskom smislu, već pre svega u onome što je autentičan umetnički pokret. Kakav, čini mi se, danas ne postoji.

- Vremena su se promenila, živimo u doba post-istorije. Mi smo bili poslednji autentični modernisti. Već sedamdesetih godina je počelo post-vreme. Naravno, svaka avangardnost je kratkoveka, ako bi duže trajala, pokvarila bi se. Mi smo na Tribini izdržali oko dve godine, da smo ostali duže, sada bi bili možda neki direktori, urednici. U modernizmu smo imali čvrst sistem vrednosti koji je onda omogućavao avangardnost, znalo se protiv čega se išlo. Danas je sve relativizovano, avangardnost je donkihotska pozicija, možeš samo da ispadneš smešan. Ja sam pišući prozu postao neka vrsta eklektika, izdajnika modernosti i ne samo modernosti, nego izdajnik svega, jednostavno izbegavaš bilo kakav stav, bilo kakvo opredeljenje, ne pripadaš nigde. Kao modernista ja sam bio svrstan, bio sam na nekoj, tj. nečijoj strani.

Bio je haos

• U jednom svom ranijem razgovoru ste kazali da je sukus onoga što je bila Tribina mladih nastao na Filozofskom fakultetu. Da li mislite da je danas humanistika u tom pogledu degradirana, svedena na nekakvo kenotafsko egzistiranje?

- Ne znam kakvo je danas stanje na fakultetima. Da li ima smisla studirati književnost? Za šta se studenti spremaju, da budu samo dobri predavači ili da se bave književnošću u jednom dubljem smislu? Nama je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu svetsku književnost predavao Sreten Marić koji bio zainteresovan samo za one studente koji su želeli da se bave književnošću u tom dubljem smislu. On je imao filozofsko obrazovanje i bio je jedan od najvećih znalaca moderne književnosti, posebno francuskig simbolizma, dakle, protomodernizma. Međutim, nama je predavao antičku književnost. Modernizam počinje sa Mallarmeom i Rimbaudom o kojima je on pisao izvanredne eseje. Njegov asistent je bio Đorđije Vuković, član najtvrđeg beogradskog šezdesetosmaškog jezgra. Bio je to pravi spoj. Imali smo kružok za izučavanje svetske poezije koji je vodio upravo Đorđije Vuković. Ali na tom istom fakultetu je studirao i neko ko je sa partijskih pozicija vodio hajku protiv nas, danas, inače, poznati vojvođanski i srpski političar. Vuković je već početkom sedamdesetih godina oteran sa fakulteta, a Sreten Marić je penzionisan, navodno, po slovu zakona. Ali mislim da samo studiranje na fakultetu ne mora da znači bog zna šta. Imamo primer Jovice Aćina koji je bio najbolji Marićev učenik, a nije bio jedan dan na fakultetu. Posećivao je Sretu privatno, naravno, ovaj je prepoznao njegov vanserijski talenat. Danas je Jovica Aćin naš najveći pisac, majstor dekonstrukcionističkog postupka. Ničeg boljeg i vrednijeg nema u savremenoj srpskoj književnosti. Čitanje njegove proze pričinjava najveće zadovoljstvo.

• Zanimljiva je takođe činjenica da je Vaša generacija umetnika, dobar deo nje, gotovo živeo u komuni kod Jodne banje. Kakvo iskustvo Vam je pružio taj eskapizam, ako o eskapizmu možemo govoriti u ovom slučaju?

- Jedan deo našeg bratstva je živeo u Teslinoj 18, naspram Jodne banje. Ali sama Tribina mladih kao omladinska institucija je bila neka vrsta gradske komune. Naše komunarsko bratstvo je uzurpiralo Tribinu, pre svega, zahvaljujući Juditi Šalgo, glavnoj i odgovornoj urednici, koja nas je podržavala. Naravno, posle je to skupo platila. Uredili smo stvari tako da je Tribina bila otvorena 24 časa, uveli smo nekoliko paralelnih programa: Parket salon, Levi hol, Književna tribina, Filmski program, Akcije u prostoru Katoličke porte, itd. Bio je haos. Naravno, sve je to zapalo za oko pre svega umetnicima tradicionalistima, tzv. umerenim modernistima, koji su po pravilu bili i članovi partije. Od njih je vrlo brzo i krenula hajka, zato što smo mi pre svega ugrožavali njihove pozicije. Inače, Partijska doktrina u umetnosti je bila tzv. umereni modernizam: bićemo moderni ali bez preterivanja. Sranje! Oni su lansirali mikeantićevsku paradigmu koju je posle nastavio Đorđe Balašević, to je vizija slaninarske, site, blatnjave Vojvodine koju smo mi gradska deca duboko prezirali. U početku mi nismo imali nikakve eskapističke ideje. Naprotiv, zagovarali smo komunikaciju, zato smo se i bavili uličnim akcionizmom, uostalom, kao i pariski situacionisti, nama je bio potreban grad, život na asfaltu. Ali bili smo vrlo brzo getoizirani, pod stalnom pretnjom od batina i pod policijskom prismotrom. Svi najpriznatiji novosadski umetnici su pisali sramotna opljuvavanja po lokalnim novinama. Profesori-umetnici su slali svoje studente da nas tuku. Naravno, kada smo rastureni, ideja eskapizma je postala aktuelna. Tražili smo nekakvo imanje u prirodi, salaš, da se sklonimo. Ali nisu nam dozvolili, bar ne u Vojvodini, policija je sprečavala vlasnike da nam prodaju bilo kakvu straćaru u nekom ataru. Na kraju, Božidar Mandić je uspeo da kupi jedno imanje na planini Rudnik, dakle, u Srbiji. Tako je nastala "Porodica bistrih potoka”.

• Sve se ipak završilo u svojevrsnoj represiji, šta su pored navedenog partijci tada zamerali novosadskim avangardistima?

- U početku njima ništa nije bilo jasno, a nije ih puno ni interesovalo, političari obično nemaju pojma kada je umetnost u pitanju. Postali smo im interesantni tek kada je naša umetnost počela da dobija političke konotacije. Umetnici su samo hteli da nas tuku, ovi su odmah zapretili zatvorom. Zbog teksta "Pesma o filmu” i pesme "Tribina andergraund Novi Sad”, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su osuđeni na zatvorske kazne i poslati u sremskomitrovačku kaznionu. Judita Šalgo je smenjena, a mi ostali smo razjureni sa Tribine. Pre dve godine, bivši šef partije u Vojvodini objavio je knjigu u kojoj je opet pokušao da se opravda. Mandić i Bogdanović su, po njemu, morali u zatvor zato što ti njihovo radovi nisu bili nikakva umetnost, to su bila samo mangupska posla koja su se mogla podvesti pod krivično delo uznemiravanja javnosti, osim toga oni su bili i loši studenti, pa nije šteta što su morali na robiju. Loši studenti, jednako loši umetnici. Eto, to je njegov način razmišljanja i dan-danas. A nije ih on slao na sud i u zatvor, nego je Tito lično zvao sudiju i rekao mu da ima da ih osudi. Smejurija! Ipak, ovo govorim ne da bih nekog optuživao, svako je morao da odigra svoju ulogu. Sve je to jedna utvarna igra.

Ja sam iluzionista

• Vaše bavljenje rokenrolom proizilazi, kako ste rekli jednom prilikom, iz usamljenosti. Šta je nakon Vašeg egzila u Beogradu bilo presudno da se odlučite za Lunu i La stradu? Tačnije, šta je muzika u tom trenutku mogla da Vam ponudi?

- Kada sam se posle dve godine vratio u Novi Sad, vrata kulturnih institucija su bila zatvorena za mene. Pošto sam morao da se bavim umetnošću, jedini izlaz je bio rokenrol. Sredinom sedamdesetih godina se pojavio punk i nešto kasnije njew wave, bili su to izrazito artistički pokreti u rokenrolu i to mi je jako odgovaralo, tako da sam ušao u to bez razmišljanja, osećao sam jaku privlačnost. Imao sam sreću da sam bio okružen sjajnim mladim ljudima koji su me odmah prihvatili bez rezerve, mislim tu pre svega na Branislava Babića Kebru, na Biljanu Babić, na Jasnu Manjulov, na Ivana Fecea Firčija, na Zorana Bulatovića Baleta, na Minu Mitrušić, na Boru Oslovčana, na Daniela Starog. I dan-danas sam sa tim ljudima u velikoj ljubavi, iako se ne viđamo baš često. Mene je rokenrol spasao, pomogao mi je da preživim kao umetnik. Da nije bilo rokenrola, nikada ne bi bilo ništa od moje književnosti. Da sam bio malo bolje muzički potkovan, verovatno bi se i sada bavio rokenrolom. Nekada se kajem što sam se vratio književnosti.

• Veći deo svog dosadašnjeg umetničkog života pisali ste poeziju, bavili se konceptualnom umetnošću i rokenrolom, pa ipak došli ste i do proze, do romana. Kako Vas je, iako ste joj se opirali, osvojila proza?

- Siniša Tucić, moj prijatelj, danas sigurno najtalentovaniji mlađi pesnik u Vojvodini i Srbiji, napravio je sa mnom još sredinom devedesetih godina jedan intervju, u kome sam rekao da me proza uopšte ne interesuje, da me samo zanimaju poezija, filozofija i muzika. Poeziju sam prestao da pišem zato što sam izgubio refleks, to ide sa godinama, nemam više brzinu misli, pesma nastaje u trenutku. Ali pišući prozu nastavio sam da se bavim poezijom. Ja pišem tzv. pesničku prozu u kojoj uvek treba da ima poezije, pokušavam da se bavim najdubljim postojanjem, pokušavam da otkrijem muziku koja je u samim temeljima bića. Iako je moj prijatelj izvanredni pesnik Nebojša Vasović rekao da u mom romanu "Bernardijeva soba” nije našao ni "p” od poezije.

• Pomenuta "Bernardijeva soba”, za koju ste dobili i NIN-ovu nagradu, za mene je kao čitaoca bila pre svega fascinantna po nekoj imanentnoj pustoši, koja je i prijemčiva i zastrašujuća istovremeno. Šta Vam je kao piscu bilo najvažnije kada je ovaj roman u pitanju?

- Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Biti nadahnut, to je osnovna ideja Pište Petrovića. Svet u kome živimo je uvek protiv toga, hoće da vas baci u bedu i to ne samo matrerijalnu, nego pre svega, u duhovnu bedu. Čovek mora stalno da se bori protiv toga, mora uvek da bude nadahnut, mora da se raduje usred pustoši. "U-žitak rad bi da večno traje”, kako je rekao Fridrih Niče. Jedini smisao je u radosti. Umetnost nam mora to pružiti, uprkos beznađu. Živimo u paklu, ali smo veseli. Jezik i govor, zaprav, permanentna jezička igra nam to omogućava, stvarajući taj otklon naspram užasa postojanja. Pišući stvaram environment, kreiram ugođaj. U tom smislu, ja sam iluzionista, opsrenar, i nije mi cilj da bilo koga kritikujem ili osvešćujem svojom književnošću.

Pesnik-budala

• Uprkos činjenici da ste kao pisac nagrađeni najvećom književnom nagradom u Srbiji, a koja se ipak čuje i u drugim zemljama postjugoslavije, stiče se utisak da ste pisac koji je u permanentnom unutrašnjem egzilu. Da li Vam je namera da budete na margini, i šta ta pozicija zapravo omogućava u sagledavanju sveta?

- Marginalnost je stanje duha. Jednom marginalac, uvek merginalac. Ne može mene nikakva nagrada pomeriti sa te pozicije. Možda je to bilo oportuno što sam primio nagradu, neke ljude, koji su se zaklinjali na mene, sam razočarao. Ali ja sam i u moralnom i u intelektualnom smislu inferioran tip, ili bolje reći infernalan, ne mogu pobeći od te činjenice. No to je kompleks iz kog je nastala moja umetnost, nisam nikakav heroj. Moj život je bio bedan, mnogo sam se ponižavao. Naravno, ta pozicija mi je omogućavala da sagledam svet iz jednog posebnog ugla. Ne verujem da moćni ljudi mogu da se na pravi način bave umetnošću, njihov prostor je istorija i politika. Naravno i u umetnosti imamo ljude koji su moćni u političkom smislu, ali su zato podeljeni, zbog toga trpi njihova umetnost. Ne treba biti naivan, svaka umetnost ima političku dimenziju, ona je ipak neka vrsta politike koja se služi svojim posebnim sredstvima. Ali između Krleže i Tina, ja se uvek opredeljujem za Tina. Znamo da je Krleža govorio da je Tin za Stenjevac, prezirao ga je, što je žalosno. Ali opet moramo priznati da su "Balade Petrice Kerempuha” neuporedive kao i čitavo Krležino delo, vrhunska poezija. Ipak ne možemo odvajati stvarni pesnički lik od literature, od poezije, život je neodvojiv od umetnosti, tu je suština u-žitka i uopšte svakog ugođaja.

• Takođe, književni svet ili bar ono što se njime po kanonu smatra, a kako ste istakli u jednom razgovoru, nije bio oduševljen činjenicom da ste dobili NIN-ovu nagradu. Zašto?

- Pa zato što ja kao lik ne zadovoljavam taj stereotip pisca, tu neophodnu masku. Pisac mora da bude obrazovan, da ima svoj pisaći sto, svoju kućnu biblioteku, da bude u nekom književnom društvu. A ja to ništa nemam. Ja sam čovek ulice, puno sam dangubio. Nisam ništa završio, nikada nisam bio zaposlen, nisam član nijednog književnog društva. Moj građanski lik je vrlo problematičan, nisam takođe član nijedne političke partije. Pesnik-budala. Nikada nisam dobio dinara od ministarstva kulture i nikada nisam putovao o trošku države. Ja sam za te ozbiljne ljude u institucijama jedan opskurni klošar iz kaste nedodirljivih. Imam poznanike, ugledne srpske pisce koji mi se kada se sretnemo obraćaju rečima: Gde si, genije? Naravno, to je posprdno, znaju oni dobro da nisam baš toliko lud da poverujem da sam genije. No, ja ćutim, otrpim tu uvredu, jer moram biti učtiv. U životu je najvažnija pristojnost, čovek ne treba da stvara nikakve relacije, da se odnosi prema drugima ili da se ponaša ovako ili onako. Jedan moj stari poznanik, inače veliki fan Lune, platio nam je čak studio da napravimo demo-snimke, danas najugledniji srpski pisac, ali bez NIN-ove nagrade, izjavio je o "Bernardijevoj sobi” da je NIN-ov žiri nagradio jedan loše napisan modernistički romančić. Verovatno je u pravu. Ali povodom tog njegovog komentara, setio sam se da sam sredinom osamdesetih godina odlazio u redakciju jednog rock časopisa gde je on bio zamenik glodura. Pitao sam glodura gde je taj moj poznanik i fan, na šta mi je glodur odgovorio: "Eno ga tamo u sobici iza redakcije, piše svoj novi roman". U to vreme ja nisam imao objavljenu nijednu knjigu, niti sam sanjao da ću pisati prozu. Da li je potreban neki komentar? Ali nisam ja tražio da mi daju tu nagradu. Takođe, jedan moj poznanik, novosadski pisac, kada sam dobio NIN-ovu nagradu, poslao mi je poruku: "Odkud pas među besmrtnicima? Skupo ćeš ovo platiti!". Naravno, nikakva nagrada neće naterati kolege da vas poštuju, naprotiv. Meni je nagrada donela pre svega ugled među mojim sugrađanima, komšijama i rođacima, među običnim svetom, gde ja i spadam, i to je lepo. Uspeh mi je, što je apsurdno, doneo medijsku marginalizaciju, zato što sam se deklarisao kao izdajnik, uzimao sam u romanima mađarski identitet, i uopšte moje ideološke pozicije su nejasne, rodne, nacionalne, profesionalne, sve je zamućeno, naravno, sasvim namerno. Još uvek postoji taj prečanski kompleks, to da mi iz Vojvodine moramo da iskazujemo patriotizam, tj. lojalnost Beogradu. Između ostalog, verovatno sam zbog toga oteran iz Lagune čiji sam bio autor pre dobijanja NIN-ove nagrade. Danas nemam izdavača.

Razgovor vodio: Đorđe Krajišnik
Izvor:  http://www.oslobodjenje.ba


уторак, 15. септембар 2015.

Luna u Rijeci


Foto: Damir Krizmanić Kriza
Izvor: YuPostPunk Blog

























уторак, 01. септембар 2015.


kopicl, drča, ana raković
slavko bogdanović i mirsolav mandić, mi smo dražesni dečaci, 1971

понедељак, 17. август 2015.

среда, 24. јун 2015.

понедељак, 13. април 2015.