URVIDEK

"NIKITA"

U proleće rano dok spava
Zebu mu ruke bez rukava

“Svaki moj pogled je krst” – izjava pobožnog snajperiste.
“Bog je svuda kod kuće, mislim, domaćin je, samo ne uvek, nekad izbiva.”

“Pejzaž zemaljski je predivan. Međutim…”

Pre svega, moram da kažem da se ovo što ću sada ispričati događa isključivo u mojoj glavi. Ako bi me neko ubedio da je ovo istina, poludeo bih, jednostavno, ne bih mogao to da podnesem. Ali, dragi čitaoče, nemoj očekivati bog zna šta, jer kada se malo bolje pogleda, nema u svemu tome ništa posebno, šta više, moglo bi se reći da je ovo jedna sasvim obična priča, obična da običnija ne može biti.

Svako jutro u našoj spavaćoj sobi, ali i dnevnoj i radnoj, jer ona je sve to, gužva je oko kompjutera. “Okrenimo se kompjuteru sirotinjskom, juriš na kompjuter!”, što reče onaj banatski uncut. Kompjuter je zaista sirotinjska zabava. Nemaš posao, nemaš kuda da ideš, onda sedi kod kuće, jer kompjuter je sve. Uvek se nađe parica da nađeš provajdera, da budeš na vezi. Jedino je problem što jadni komjuterčić opslužuje nas troje, tako da važi ono narodno pravilo – ko prvi do đevojke, njemu đevojka. Ja obično kuckam nešto u “word”–u, žena otvara pasijans ili se sličuga po internetu, a ćerkica igra igrice i to “war games”, nego šta, hoće da bude muško, pa, u p.m. Ne putujemo nikuda, a i što bismo, kad je kod kuće najlepše – opet nekog citiram, ovog puta mog svekra, pardon, tasta. Živimo svi u toj jednoj sobi kao podstanari kod ženinih roditelja koji nas, praktično, izdržavaju svojim penzijicama. Inače u sobi se nalaze osim već spomenutog kompjutera i stereo uređaj, televizor, police sa knjigama, orman okrugli stočić i dve stolice, zatim, tu su i tri kreveta i to dva dečja na sprat u kojim spavamo ja i žena i jedan veliki, bračni, za našu ćerku. Rečju, ne možeš se okrenuti, sedimo jedno drugom na glavi. Prostor se sažima, kubizam cveta, preklapaju se oblici, likovi srastaju. Često mi se čini da smo žena i ja kao sijamski blizanci leđima srasli jedno za drugo. Ili da mi je ćerka prilepljena uz list desne noge ili uz bedro i taj čudan osećaj ume nekad da potraje. Ali ima to i svojih prednosti, iako postajemo pomalo nervozni, uznemireni kao životinje, pogotovo kada mesečina naraste, pa stvari počnu da se gurkaju napučene vibracijama, voda ih povuče, padaju sitniji predmeti sa stočića, kotrljaju se, beže u najudaljenije uglove. Žena, obično, tada hoće da napravi novi razmeštaj, od čega se meni diže kosa iako nemam tri vlasi na temenu.

Uzeli smo se iz ljubavi, a poznato je da je brak ugovor, tj. posao. Nismo nikada ništa sanjali, pogotovo ne a obaramo jedno drugom ruke i slične gluposti. Kao da je obaranje ruku, ili krbanje, kako to mangupi zovu, puška koja na početku priče visi na zidu, a na kraju mora da opali. Jednostavno, bila je to čista slučajnost, to da smo se sreli. Ne znam šta da kažem za ženu, ali ja stvarno nisam bio rođen otac porodice, a i bio sam već u godinama kada se to postavilo to pitanje. Ali desi se jednog dana da žena ostane u drugom stanju. Naravno, nikakvi radikalni potezi nisu dolazili u obzir, dete će se roditi, morali smo se pre toga venčati da nikoga ne sekiramo. Žena je bila malo zabrinuta kako ćemo živeti, od čega. Ja sam joj obećao da ću se zaposliti, naći ću već nešto. Svi su bili presrećni, naši roditelji su blistali – kao, eto, sve se lepo završilo, postaćemo mama i tata, tj. oni će postati babas end dedas, a u stvari sve je tek počinjalo. Ženin stomak se već lepo zaokruglio. Jednog dana naslonio sam uho na njen goli pupak. Čuo sam jasno kako beba kaže, naravno, ne rečima, bila je to čista telepatija: “ Tata, ja sam princ!” Pomislio sam – razbojnik je, muškarac je, što mi je imponovalo. Žena je bila u četvrtom mesecu trudnoće kada smo se u oktobru venčali u jednoj fruškogorskoj varošici nadomak Urvideka. Odlučili smo se za to mestašce da izbegnemo gužvu. Na venčanje nismo zvali nikog od prijatelja, prisutni su bili samo naši roditelji i kumovi. Međutim, neko je provalio zaveru i kada smo izlazili iz crkve Svete trojice, još su odjekivali sa orgulja zvuci svadbenog marša, čekala nas je bulumenta koja nas je zasula cvećem i konfetama. Posle sam morao sve da pozovem na ručak u obližnju krčmu što me je udarilo prilično po ionako tankom buđelaru, ali jednom se čovek ženi, šta ćeš. Posle ručka koji se odužio žena i ja smo seli u jednu rasklimatanu oceanikplavu “bubu” okićeni ružičastim trakama, to su nam u međuvremenu prijatelji zakačili, i pobegli iz čitavog meteža koji nam i nije baš prijao. Kada smo izašli iz krčme, zapanjeno smo gledali, čitav predeo je bio bio pod snegom. Dok je trajao ručak, što je interesantno, počeo je da pada sneg iako beše oktobar, tako da smo se spustili svo troje (žena sa bebom u stomaku i ja) kao sa sankama niz fruškogorsku padinu. Spustiti se u proleće ili u jesen, u miris “fantazija”. U stvari, vratiti se, kud? Na početak emocija. Najvažniji trenutak: bio je sumrak, izašao sam iz stana, stajao sam u prohladnom hodniku, krenuo sam u šetnju prema Dunavu i nije postojalo ništa osim toga.

Dakle, već sutradan čekala me je potraga za poslom. Mislio sam, imam vremena, tražiću dok se dete ne rodi, a onda, ako do tad ništa ne nađem, zgrabiću bilo šta, neću se predomišljati. Uvek sam imao puno prijatelja, bio sam, moglo bi se reći, omiljena figura u mom gradiću, nešto kao dežurna budala, pesnik-luda. Naravno, sva ta prijateljstva su bila, tako da kažem, neiteresna. Ja sam bio slobodan čovek, nisam zavisio ni od koga. Nisam tražio na zajam, niti sam davao, čist račun, duga ljubav. Pre svega, nisam se nikada družio sa političarima, što i nije baš pametno. Naravno, u ovoj novonastaloj situaciji svi su se nudili da pomognu, imao sam njihova obećanja a i direktna posredovanja, ali ni je dan od tih prijatelja nije bio na nekom bitnom polažaju da bi mogao moj problem da reši za pet minuta. I tako, išao sam kod raznih direktora gradskih ustanova. Obično bi me ljubazno primili, ali se uvek do kraja ispostavljalo kao problem to što nisam završio fakultet.

Odem tako po preporuci kod direktora Matice iseljenika, jednog starijeg gospodina, inače stručnjaka za dijalektologiju. On me lepo primi, ali vidim da se nešto snebiva, kaže mi: “Znate, mogao bih da vam dam jedan posao, ali prosto mi je neprijatno da vam to predložim, nije to za vas.” “Pa dobro, recite šta je to, o kavom se poslu radi?” – kažem ja, takođe , malo snebivajući se. “To je posao redara u našoj čitaonici. Sedite gore za pultom i ako neko od čitalaca remeti mir, udarate prutom po pultu, ili viknete: tišina! A bogme, ako ni to ne pomogne, malo ga švićnete po nogama ili preko leđa, ali po glavi ne, to nikako.” “Hm, hm, zanimljivo.” “Znate kaj – kaže opet ovaj stariji gospodin – idite vi na policiju, pardon, ovaj, htedoh reći, idite i položite taj diplomski, ta, to možete da uradite za par meseci i onda dođite, daću vam pristojan posao.” Ja jedva dočekam ovaj predlog, pokupim se i tutanj kući.

Posle izvesnog vremena učestvovao sam na nekom konkursu za novinare-pripravnike u Gradskom listu. Pomešao sam se sa silnom dečicom, radili smo neke tesove. Naravno, nisu me primili iako je u komisiji sedeo moj najbolji drug iz osnovne škole. Razlog: treba im mlađa radna snaga koja je spremna da gine na terenu. Zatim sam išao, takođe po preporuci, kod direktora radija, jednog prevejanog partijskog čoveka koji me je zezao dobra dva meseca u fazonu dođi za tri dana, dođi za dve nedelje. Pametan čovek, neverovatno!

Ali desi se u međuvremenu opet nešto. Jedan moj dobar prijatelj, ali stvarno dobar, pokuša da posreduje kod direktorke televizije. Međutim, dođe do incidenta. Na pomen mog imena ova odvrati da ne može da me primi na televiziju jer je opšte poznato da sam ja problematična ličnost. Na to moj prijatelj šokiran plane, kao, šta joj to znači, neka objasni tu definiciju “problematična ličnost”, u pitanju je pre svega bio princip, ne ja lično. Ali ova odbije da objasni i reče mu da on i sam to dobro zna. I skoro se napsovaše, a bili su baš dobri.

Posle ovog dogodeka počele su da mi bivaju jasnije neke stvari koje sam primećivao u poslednje vreme. Naime, primetio sam da mi se neki ljudi više ne javljaju na ulici. I to nisu bili neki poznanici, nego prijatelji, naravno, ne oni iz najužeg kruga, ali školski drugovi, ali čak ljudi sa kojima sam delio i dobro i zlo ’68. godine. Razmišljao sam šta bi mogao biti razlog tome i došao sam do zaključka da je moguće da se pročulo da tražim zaposlenje na sve strane, pa se ti ljudi uplašili da i od njih ne tražim i sada okreću glavu kad me sretnu. Ali posle onog incidenta kojije imao moj prijatelj sa direktorkom televizije počeh da sumnjam da je nešto mnogo gore.

Bilo je to vreme kada je počelo da se zakuvava u zemlji, pretio je rat i rasulo, a zatim je došla famozna plišana dikatura da nas zaštiti i spase od svih zla – hvala joj i “nemojte nas više braniti!” Rat je ozbiljna stvar, on prvo počisti mangupe i budale. Da li je to tačno? Možda je pre istina da ih pokupi i iskoristi. Otud, valjda, i ta prevelika ukrućenost, ta poza ozbiljnih muževa, nemaju više vremena za šalu, otadžbina zove, crkva ili, pak, čovečanstvo zove, sam Gospod, treba spasavti naciju, veru, ili planetu, svet, čak transcendenciju, ali, naravno, za pare, ozbiljan čovek ništa ne radi za džabe. Ako su nekad i imali simpatija za nekog šaljivdžiju, sada je to vreme prošlo. Rat je i šansa da se posvete, da postanu heroji. Nema ništa bez slave, bez istorije, bez uglednog mesta u toj paradi. I ljudi su počeli da se svrstavaju levo i desno, uostalom, kako je uvek i bilo, da igarju lutriju, da secuju, što bi se reklo. Ipak, sve mi je to izgledalo kao neko teranje, kereća posla. Jedni su bili za čvrstu ruku, za diktaturu, drugi za demokratiju, jedni za rat, drugi za mir – opasne igrice, ali su u suštini dosadne i providne, i što je najgore iznurujuće. Ali da ne duljim, u čitavoj situaciji ja sam ostao nekako po strani. Nisam video sebe kao nekog ozbiljnog čoveka koji je trebalo da učestvuje u svemu tome. Moglo bi se reći da ja nikad nisam bio iniciran u svet odraslih, jednostavno, nikad nisam bio primljen u to društvo i samim tim nisam imao nikakv osećaj krivice i odgovornosti. Uostalom, nijedna partija me nije zvala da joj pristupim, nisam im, očigledno, predstavljao neku značajnu personu koja bi mogla bitno da pojača njihove redove. Privatno, pred prijateljima, ja sam, pak, iskazivao svoja ubeđenja otvoreno i svi su oni znali dobro da sam u duši liberal, anarhista, dakle, da su mi diktatura i fašizam mrski, čak odvratni. Međutim, primetio sam da me na ulici izbegavaju baš ljudi koji su se javno deklarisali kao demokrate i opozicionari, što me je pomalo čudilo i čak vređalo. Pomislio sam da me je neko od fašista oklevetao iz čiste pakosti, neko kome je moj anarhizam i nonkonformizam još poodavno smetao. Rešenje je bilo da javno iskažem svoje stavove, hrabrosti mi nije manjkalo, ali pri pomisli na to osećao sam se nekako glupo, kao neko kome to apsolutno ne priliči, tako da sam odustao. A i gde sam ja to mogao da iskažem svoje stavove javno, možda samo na nekom javnom skupu, na nekoj političkoj tribini, s obzirom da su mi medji bili sasvim nedostupni. Međutim, imao sam jedan feler – kad bih govorio pred nekim širim auditorijumom, počinjao bih da zamuckujem, i to sve jače i jače, i to je bilo tako neprijatno da bi se svi prisutni namah razbežali. Da bih ipak nekako umirio svoju savest, ali i sujetu, imao sam običaj da sednem ujutru na bicikl i da se stuštim niz bulevar pritom vičući iz sveg grla: “Dole diktatura, dole đubrad fašistička!” Čistačice ispred picerija i kafića su me zapanjeno posmatrale. Jednog jutra dve su me sačekale kod Si-marketa i jedna me je gadura tako opaučila metlom da sam pao na parking i prilično se ugruvao i pritom odvalio retrovizor na jednom dzipu. Morao sam da platim sto maraka na licu mesta vlasniku koji je upravo izlazio iz prodavnice.

No, opšta situacija je bila sve gora. Nije mogao da se zaposli ni neko ko je bio u mnogo boljoj situaciji od mene, ko je imao prave veze. Tek, bilo je jasno da od mog zaposlenja neće biti ništa. Ostao je još samo fizički rad, fizički posao. A to je značilo zakupiti tezgu na Futoškoj pijaci, nabaviti neki stari “vartburg” I svako jutro, bila ciča zima ili žarko leto, na kvantaš po robu. Ali odlučiti se na tako nešto bilo je zbilja teško. Mislio sam, ako počnem da radim taj posao, umreću za dva meseca. Uprkos ratnom stanju i bedi u koju se tonulo, postala je odjednom jako popularna tzv. zdrava hrana, na sve strane su se otvarale makrobiotičke prodavnice. I tako počnem da pravim kod kuće makrobiotičko pecivo I da to valjam na crno. Morao sam svako jutro da poranim da umesim I ispečem šezdesetak kifli od integralnog brašna punjenih povrćem, koje sam tovario u jedna kolica za pijacu, a zatim ih raznosio po prodavnicama. Inače, ta kolica će kasnije postati veoma bitna, nekako će se sve oko njih vrteti. Eto, ipak je nemoguće izbeći u priči pušku koja je visila na zidu, jer ta kolica su još mnogo pre nego što je sve ovo počelo, zbilja, visila kao puška, doduše, u špajzu o jednom klinu, a da li su na kraju opalila, to ćemo još videti, tj. da li kolica za pijacu mogu biti opasno oružje.

Bilo mi je dosta teško, nisam voleo rano da ustajem, ali drugog izbora nije bilo. Ali to je bilo bolje, nego ići svakog jutra na kvantašku pijacu. U početku posao je išao dosta dobro. Skoro svakog meseca sam od pretprodavaca deviza, za taj novac od kifli, kupovao oko hiljadu maraka što je bilo solidno. Mogao sam čak I da štedim, imao sam u planu da za godinu dana kupim nov auto. Medjutim, uskoro poče inflacija I sve ode do djavola. Sada sam mogao da radim to za iste pare, ali I promet je opao, tako da često nisam mogao da prodam ni desetak kifli na dan. I onda sam, jednostavno, prestao. Za to vreme je bila karakteristična jedna pojava, jedan prirodni fenomen, tako da kažem. Naime, celu bačku ravnicu je preplavila izvesna korovska biljka, poznata pod nazivom indijska konoplja. Zanimljivo, Indija u Bačkoj. Talasala se konoplja ravnicom na sve četiri strane sveta. U ostalom, ne zovu je rastafarijanci za dzabe “internacionalna travka”, što je bilo sasvim primereno s obzirom na sastav stanovništva, kažem – bilo je primereno, a da li je još uvek? Počela policija da hapsi ljude na čijim je parcelama otkrivena ova egzotična biljka. Medjutim, ovi su se zaklinjali da ne znaju otkud korov na njihovim njivama I to nije bio nikakav blef, nisu imali ljudi pojma, neko se vozio kabrioletom od Sabatke do Urvideka I bacao semenke I levo I desno a posle ih je I vetar razneo. Bilo je toga toliko svuda da su mogli dobar deo, pogotovu seoskog življa, da pohapse. Do kraja, policija digla ruke od svega, imali su oni u to vreme I važnije poslove. Naravno, bilo je I onih koji su pokušavali da to iskoriste, da beru, pa da prodaju, što je za svaku osudu, te stvarno trebalo strpati u zatvor. Ali slabo im je išao posao s obzirom da je trava bila svakom na dohvat ruke, tako da niko nije imao potrebu da to kupuje, siđe u park, nabere, osuši I puši. Iako sam ja uvek bio protiv pušenje I to bilo kakvog, nisam bezobrazan, mislim pre svega na pušenje duvana, nikada nisam mogao da razumem one koji puše I piju, zbog toga sam, valjda, uvek mrzeo kafane I klubove u koje nikad nisam zalazio. Trava je za mene bila namernica, prehrambeni artikl. U nadev kojim sam punio one kifle, od integralnog brašna, stavljao sam uvek I nekoliko svežih listova konoplja. Nekim kupcima se to toliko svidelo, iako nisu znali u čemu je štos, da su me preklinjali da se vratim kiflama, kada sam prestao da pravim pecivo. Posle sam jednom kupcu objasnio u čemu je bila tajna tog izuzetnog ukusa kifli, kiselo se nasmejao uz psovku: “O, mamicu ti…” bio sam đavo.
April je, prvi, ležim u svom polusobičku na mansardi kod roditelja. Naime, ja i žena smo posle venčanja nastavili da stanujemo odvojeno, svako kod svojih, iako smo imali u planu da se posle rođenja deteta trajno nastanimo kod ženinih roditelja, pošto su oni imali veći stan i mogli su dan nam ustupe jednu pristojnu sobu. Nisam baš bio oduševljen tom idejom ali nije bilo drugog izbora.

Dakle, čujem ćaleta kako nešto ushićerno objašnjava kevi, kuca mi na vrata, zapljuskuje me prolećna svežina, snop aprilske svetlosti širi se u toj malenoj momačkoj jazbini. Otac viče, očigledno da je malo popio: „Izvukli ste premiju, postali ste roditelji sine, sada si otac, otac jednog ženskog deteta!“ „Kako ženskog?“ „Pa, devojčica je!“ „Ali kakva je to premija?“, po malo razočarano ću. „Premija, sine, devojčica je premija, prva nagrada. Ja imam sina i dobro znam šta je to, kamo sreće da si se rodio kao žensko. Ako ništa drugo, neće morati da ide u vojsku i u rat da gine zbog gluposti, a i posao će lakše da nađe.“ Naravno, odmah sam seo na bajs i odjurio u porodilište, ali tašta i tast su me preeduhitrili, zatekao sam ih kako već razgovaraju sa glavnom babicom.

I tako, uskoro smo se smestili kod ženinih roditelja. Dali su nam najveću sobu, ali kada smo nagurali sve neophodne stvari, slobodnog prostora skoro dai nije bilo, tek toliko da se provlačimo kao mačke. Nikako nismo mogli da se odlučimo koje ćemo ime da damo ćerki. Ja sam smislio muško, naravno neću reći koje, žensko nisam imao u planu. Žena je nešto predlagala, ali se stalno predomišljala. Vreme je prolazilo, roditelji su nas opominjali, bilo je već krajnje vreme da to obavimo u zakonskom roku. Jedno veče pošto je beba zaspala a tašta i tast sijali od zadovoljstva da preuzmu ulogu bebisiterke, otišli smo da pogledamo film izvesnog Žan Lik Blesoneksa, „Kasta Diva Nikita“. To je film o jednoj devojčici koja hoće da postane operska pevačica a završi kao teroristkinja, nešto veoma zanimljivo. Još isto veče smo znali da ćemo ćerki dati ime po tom liku, samo nikako nismo mogli da se odlučimo koje od ta tri imena. Celu noć smo se kolebali. Ujutru je pala odluka – zvaće se Nikita. Odmah sam otišao kod matičara, popunio formular, nije bila velika gužva, očigledno, nije se u to vreme rađalo puno dece. Kada je službenica pogledala formular i pročitala u pisano ime, video sam odmah da nešto nije u redu, oklevala je, kao premišlja se, a zatim mi reče: „Ovo neće moći.“ „Zašto?“ „Ne može da se daje detetu ime koje budi neke nedolične asocijacije.“ „Kakve, pobogu, asocijacije?“ Pocrvenela je: „ Pa, vi i sami dobro znate.“ Uopšte mi nije bilo jasno na šta je mislila:“ nemojte, molim vas, pa to je sasvim normalno, opšteprihvaćeno ime. Da li ste gledali Blesoneksov film u Jadranu?“ Ne, nisam, niti me interesuje.“ Zatim je zvala nekog čoveka, glavnog matičara, razgovarali su. Onda je on razgovarao samnom i na kraju je prihvatio, ubedio sam ga, bilo je sve u redu, zvaće se Nikita, sjajno ime za našu ćerku. Naravno, ni našim roditeljima se nije svidelo ovo ime, ali oni su našli rešenje, jednostavno, zvaće je Nikica ili Nike.

Jedne sparne letnje večeri video sam Nikitu kako je spljeskala leptira koji je čučao ispod prozora na zidu naše sobe, imala je dve godine i koji mesec više. Od plavog leptirka ostla je samo siva fleka. Ali pričam gluposti, to uopšte nije istina. U to vreme meni su se često priviđali raznobojni šareni leptirići. Nikita je bila ta koja je svojim nežnim ručicama rasterivala ova moja, u suštini, bezazlena priviđenja. Kada bih je podigao visoko u vazduh, ona bi me udarila dlanovima po ćelavoj tintari dok se ne bih dozvao pameti. Inače, već sa pet šest meseci stravično se dernjala noću. Žena je bila potpuno iscrpljena. Morao sam da nosim Nikitu na rukama dok ne zaspi, a onda bih je preveo u naš bračni krevet i tako se vrlo brzo navika da spava sa nama. Ali kada je imala tri godine postala je jako nemirna u snu, gurala me je i nogama i rukama, tako da sam morao da se premestim u jedan u od ona dva kreveca na sprat. Uskoro je ista sudbina snašla i ženu, pa je i ona prešla u onaj drugi krevetac. Na sreću, bili smo oboje dosta niski rastom, tako da smo mogli da se smetimo, u svakom slučaju, nije bilo potrebno da nam neko testeri noge, ili, ne daj bože, glave. Nikita je ostala sama da se baškari u velikom bračno krevetu, iz dana u noć neki usud ju je teglio i bila je sve veća i veća.

Imala je skoro sedam godina kada sam je jednog nedeljnog jutra poveo na pijacu. Kupovali smo povrće i ostale potrepštine za nedeljni ručak, sastavljao sam kraj s krajem ne bih li nekako kupio sve što mi je žena napisala na papiriću. Baš sam kupio pola kile smrtznutog oslića od poslednje stodinarke, inače imao sam uvek u rezervi novčanicu od dvadeset maraka, u zlu ne trebalo, kad me Nikita poče vući prema tezgama sa švercovanom robom, nešto je, očigledno, smislila. Radilo se o plastičnoj pušci, htela je da joj kupim tu igračku. Nije mi se to baš svidelo, više bih voleo da je htela pečenja jarećeg, ali s druge strane, bilo mi je žao da joj ne ispunim želju. U svakom slučaju onim markama iz rezerve nije bilo suđeno da prežive nedeljni pazar. Dakle, izvadio sam tu poslednju dvadeseticu i kupio joj pušku. Kada smo se vraćali kući, iako sam joj govorio da to ne čini, Nikita se razmahala puškom povremeno nišaneći u prolaznike. Kao za inat, na bulevaru smo naišli na jednog od onih mojih bivših prijatelja iz demokratske opozicije, inače jednog uglednog vojvodjanskog pisca. Sa kakvim prezirom me čovek pogledao...
Žena je uskoro počela da podučava Nikitu engleskom jeziku. Bilo nam je jasno da je znanje engleskog po značaju postalo ravno elementarnoj pismenosti. Ako ne znaš engleski, ustvari, nepismen si. Sa prvim osnovnim znanjem tog jezika, Nikita je uskoro pristupila I našem kućnom ljubimcu-kompjuteru I vrlo brzo ušla u sve njegove tajne, tako da se bolje snalazila od mene koji sam, na neki način, bio već izgubljen za te stvari. Naravno, nju su pre svega interesovale igrice I to, kao što sam već rekao, “war games”. Igrajući, strahovito se uživljavala, svaki pogodak bi propratila krikom. Ali to je bilo sasvim razumljivo I pored toga što je bila žensko – zagađenost prostora u kome smo živeli bila je izuzetno velika. Neću reći ništa novo ako kažem da je udeo televizije bio presudan I od toga, jednostavno, nije bilo leka. Čim uključimo te-ve, odmah je tu bio rat, katastrofe, kriminal kao permanentni, celodnevnonoćni spektakl ili, pak, sportska takmičenja, stalno I stalno nadmetanje, ko će brže, ko će jače, ko će više. Priprema za rat, šta drugo? Pomislio sam: svet je neka vrsta ludnice, bučanje nebrojenih okušaja, beskrajnih monologa, klizanje nesuvislih rečenica koje ne mogu da se okončaju, da postave uskličnik ili bar znak pitanja. I činilo mi se da bi sve to moglo da skonča u vatri, nekakvom kosmičkom kuršusu, što me je, naravno, plašilo.

Jednog dana pošo sam uključio kompjuter, ugledao sam na ekranu nov dizajn u kom je dominirala reč “Terror”. Pomislio sam da bi trebalo malo više pažnje da posvetim igricama, da vidim o čemu se tu, zapravo, radi. Ranije nisam tome poklanjao nikakvu pažnju. I tako, sedeći do kasno u noć, kada je Nikita uveliko spavala, pretraživao sam po programima. Većina igrica se bazirala na sadržajima iz Drugog svetskog rata, na jednoj strain saveznici, na drugoj nacisti. “Blitzkrieg” je bila Nikitina omiljena igrica. Ali ideološki predznaci, ono plus/minus, bili su uklonjeni što je bilo I uredu, šta deca imaju sa tim? No, ipak je bilo primetno da su kreatori igica bili na strani nacista, više je ulagano na tu stranu. Uostalom, zašto se Nikita opredeljivala uvek za naciste? Agresor je, valjda, osim što je zahvalniji za obradu I inspirativniji za igru. A I nacisti su imali neku prepoznatljivu estetiku, imali su stil, što se za saveznike baš ne bi moglo reći. Možda sam Nikiti trebao da objasnim neke stvari, ali posle malo razmišljanja odustao sam. Ta moja intervencija bi izazvala samo suprotan efekat. Polako ali sigurno, nacistička ikonografija je počela da osvaja našu sobu. Iznad našeg bračnog kreveta, usvari, Nikitinog kreveta, raširio se ogroman plakat sa figurom nacističkog vojnika, pešadinca koji prateći tenk puca iz puškomitraljeza. Srećom niko nam nije dolazio u posetu, sigurno bi se zabezeknuo, a možda I ne bi.

Pošto je Ničeova knjiga “Tako je gvorio Zaratustra” bila moja Biblija I uvek stojala na malom okruglom stočiću na sredini sobe, da mi bude pri ruci, da bude priručna, tako da sam je bar jedanput u toku dana otvarao I ako sam je znao napamet, a sa sterea se nije skidala Vagnerova muzika, povremeno sam se zabavljao uživljavajući se u ulogu tog vojnika da plakata koji je ispunjen kosmičkim vibracijama lako stupa stepom u pravcu sunčevog izlaska. Izlaska ili zalaska, zora ili suton? Možda je Zapad, Abendland za mene, to jest za njega, za tog izgubljenog vojnika bio baš negde na istoku tamo je zalazilo naše sunce, iako, u stvari, sunce nikad ne zalazi. U to vreme u medijima se često se postavljalo pitanje Zapada na Istoku I obrnuto. Gledao sam neke te-ve emisije sa vrlo uglednim gostima, pisci & političari – kako da postanemo deo zapadnog sveta ili gde je naše mesto u tom vetu I slično. Da ne bude zabune, nikada nisam imao ništa protiv te ideje, dapače. Jedino što mi tu nešto nije bilo baš jasno. Kada bih malo više razmišljao o svemu tome, izgubio bih orijentaciju I počinjalo bi da mi se vrti u glavi ali za Nikitu se nisam više brinuo, znao sam da će ona naći neko rešenje, igrice će je već dovesti do nečega. U ostalom, ni za nju nije više bilo bitno da li sunce izlazi na istoku ili zapadu, tj. da li uopšte izlazi ili zalazi.

U dokolici sam sve više slušao muziku. Opijao sam se Vagnerovom operom “Parsifal”. Opsednut sam bio likom kralja Amfortasa koji leži ranjen na samrti, koji čezne za smrću, ili njegovim ocem, starim kraljem Titurelom koji, pak, neće da umre, kao drevni Nerej, neuhvatljiv, hoće večno da se brčka u svom morskom plićaku. Iako sam u stvari, bio diletant, seljak, tj. nisam imao pojma, iako sam voleo operu. Ne znam ni sam zašto, ali opera mi je bila nešto jako važno u životu. Što rekla jedna naša komšinica:”Obožavam I Travijate.” Od posla sam digao ruke. Roditelji su nas izdržavali od svojih penzijica, ko zna šta su mislili, ali nisu mi ništa prebacivali. Možda je to bilo bedno s moje strane. Čak sramotno, ali, jednostavno, nije bilo drugog rešenja. Ni sa najbližim prijateljima se više nismo viđali. Televijizu smo prestali da gledamo, sa slikama je lako - kvrc! Radio nismo slušali osim “stereorame”, znači - opera, klasika, što reče Babajaga. Novine nismo kupovali, nismo imali para za takav luksuz. Živeli smo u nekoj vrsti samoizolacije. Medjutim, povremeno bi procurilo na ulici u piljarnici, čuli bismo nešto, kao na primer, da tu na četrdesetak kilometara od nas ubijaju ljude i to je izgleda stvarno bilo istina. Takođe, stalno se šuškalo da ćemo biti bombardovani, na vratima naše zgrade video sam plakat, zapravo uputstvo, kako da se ponašamo u slučaju vazdušnog napada. Međutim do tog vazdušnog nikako nije dolazilo, nije se ta pretnja obistinjavala, vreme je prolazilo. Iako su Savadom i Evicken, taj mračni zaljubljeni par, opasno sekirali dobar deo planete, izgleda da skoro niko više nije verovao da ćemo biti bombardovani. U poker- partiji koju je najverovatnije igrao neko drugi, nevodljiv, skriven iza gvozdene zavese carstva, bile su vidjive samo ogrome šake koje kao da su izvirivale iz vrtloga zvezdama osutog tamnoazurnog ogrtača. Neko će reći da pričam ispričano, da su ovo sve bukvalizmi. Jeste, ali to je jedini način da ja otkrijem zapadni put za Indiju, pardon istočni put za Indiju. No, ipak smo živeli u isčekivanju, u nadi da će se nešto desiti. Na, kraju, čovek na svoje veliko razočarenje shvati da ništa ne mora da se svrši, da živeti znači stalno nešto odlagati, odlagati u beskonačnost. Zima je bila blaga, bili smo gladni iako je hrane bilo u izobilju i proleće je pristizalo velikom brzinom.

A onda je počelo. Jednog februarskog dana, biće da je baš na svetog Savu, nešto zagrmi. Svi smo pomislili da je grom, ali nije bio grom, bila je to prva raketa koju je alijansa ispalila. Gađana je jedna policijska stanica na nekih kilometar ipo u pravoj liniji od naše zgrade. Nikita je baš skakala po krevetu nišaneći onom plastičnom puškom u nebo, kao, gađa avione alijanse, kad grunu. Kuća poče da se ljulja, nešto stravično zaškripa, kao da se cepa strop. Nikita zastane, pogleda u mene, pa u ženu a zatim briznu u plač. Ja je odmah prihvatih, počnem da je tešim, kao, neće nas, ne boj se, tu je tata. Ali ona se baci u naručje tastu koji se tu iznenada stvorio, što me prilično pogodilo. Eto, koliko je dete imalo poverenja u mene. Sutradan kad su sirene najavile nalet aviona, sklonili smo se u podrum. Sedeli smo u šupi sami nas troje uvijeni u ćebad ali posle pola sata Nikiti je procurio nos, prehladila se, vratili smo se u stan i nekako je uspavali, više nikada nismo išli u podrum ili, ne daj bože, u nekakvo javno sklonište. Pošto su napadi najčešće bili noću, u buduće je san bio najsigurnije i najudobnije pribežište. Dok su rakete krstarile tražeći cilj, mi smo mirno spavali u našim krevetima. I nije to bilo nikakvo junačenje, samo nas je praktičnost, ili, možda, lenjost navela na to rešenje.

Kada je počelo bombardovanje, opet mi se javio onaj osećaj slepljenosti, ali sada mi je čak i prijao, činio me je kompaktnijim i sigurnijim iako sam imao običaj da baš kada sirene najave vazdušni napad, izađem napolje, na ulicu. Najčešće sam odlazio na kej, pored Dunava. Osećao sam neko uzbuđenje, nešto krajnje neobično. Zvuk aviona koji se približavaju povremeno se gubeći, propadajući u nebesa, ponovo vraćajući se. A zatim stravične eksplozije, vazdušni udari koji su povijali noćne krošnje visokih topola koje su se izdizale iz same vode. Krčanje preplašenih ptica i njihovo jurcanje u svim pravcima, istovremeno. U daljini, na horizontu, neke ljudske prilike koje beže prema prvom zaklonu. I onda tišina, veličanstveni mir, visoki stubovi dima i prve kapi kiše. Uskoro bih bio mokar do gole kože. Nisam nikada ništa vikao kao što su neki činili u takvim situacijama. Sećam se da je svaki put kada bi se čulo brujanje bombardera koji se približavaju, sa terase susedne zgrade neki izbezumljeni oficir, uz žestoko psovanje, pucao iz pištolja na zvezde koje su mirno treperile. Ja sam, pak, bio uvek apsolutno smiren, smiren i blažen, čak ozaren pod golim, otvorenim nebom.

Polako ali sigurno zemlja je pretvarana u ruševinu. Ona deca gore na deset hiljada metara, van domašaja protivvazdušne odbrane, sedeći u svojim aviončićima za svojim kompjuterčićima, bila su prosto nepogrešiva u igricama. Bili su tako precizni da ne znam da je nastradao ijedan živi stvor, ili bar nismo čuli da je nastradao, pošto su isključivo gađali industrijske i vojne komplekse i to je bilo prethodno najavljeno. Možda je nastradao neki pas ili mačaka. Porušeni su svi mostovi, a zatim su rasturene i elektrane. Noći su postale stravično mračne, zvezde kao da su se udaljile, mesec nije izranjao. Posebno je bilo sumljivo to što su porušeni svi mostovi, to je ukazivalo na izvesne namere alijanse. U izgledu je bila skora kopnena invazija. Zavladala je opšta panika, jer ipak, jedno je bombardovanje i to selektivno i kompjuterski precizno, a drugo je borba prsa u prsa, ili vatra u prsa. Naime, širile su se glasine kako će kopnena invazija biti sprovedena uz pomoć izvesnih helikoptera koji su, jednostavno, u trenu spaljivali sve živo i neživo što se ukaže na vidiku. Užasna smrt u plamenu. Jedan uspaničeni poznanik na ulici mi je ispičao kako je na Telepu našao jednu staricu koja sama živi u kući i dogovorio se sa njom da se sakrije kod nje u podrum dok invazija ne prođe. Sve u svemu, rekao je da ne veruje da to može da potraje duže od nedelju dana. I pored sve uznesenosti, o kojoj sam nešto već pričao, problem većine vojno sposobnih muškaraca u tom trenutku je bio: kako izbeći mobilizaciju. Neko će reći da se ne radi o istim ljudima, ali nisam baš siguran. Bežao je kako je ko znao i umeo. Ja nisam imao taj problem s obzirom da nikada nisam služio vojni rok, na regrutaciji sam bio oslobođen zbog neuhranjenosti, preciznije rečeno, zbog loših prehrambenih navika. Uvek me je kroz život pratio taj nedostatak izvesnih prehrambenih artikala. Međutim, pošto se apsolutno približavao taj trenutak kada će početi kopnena invazija, bilo je krajnje vreme da nešto preduzmemo, da se negde sklonimo. Nije u pitanju bio strah. Nikako nisam mogao da sagledam vezu između naših života i situaciju u kojoj smo se našli. U ostalom, mi smo bili porodica, imali smo osećaj nezavisnosti od bilo čega i bilo koga, što je bilo po malo apsurdno s obzorom na prilike u kojima smo živeli, ali, stvarno, nikom nismo ništa dugovali. Prema tome, drevni savet je bio: pobeći u šumu! Mostovi su bili porušeni, ali za neke sitne pare bilo je moguće pod okriljem noći prebaciti se čamcem ili splavom preko Dunava. Tast je imao neku vikednicu u Fruškoj gori, u kraju zvanom Provalije, tako da smo tamo mogli da se smestimo. Naši roditelji kao i sav stariji svet, nisu želeli nikuda da idu. Iako smo ih na vreme obavestili o našim namerama da bežimo, nisu nas odvraćali ali i ohrabrivali na taj postupak, bili su u nedoumici.

Prvo smo se preselili u stan kod mojih matoraca, pošto smo tako bili blizu Dunava, na nekih dvesta metara od obale. Tu smo se pripremali za prelaz. Spakovali smo izvesne količine hrane, beše to popriličan prtljag koji je trebalo vugliti, što je, naravno, palo na moja krhka pleća. Ipak, našao sam tu kod kuće, u špajzu, ona stara kolica za pijacu kojima sam kadgod raznosio čuveno makrobiotičko pecivo po radnjama i ta kolica će zaista pretstavljati spas u jednom trenutku. U kućnoj biblioteci sam pronašao i knjižicu nekog pukovnika Trifunovića, „Kako preživeti u šumi“. U tu knjižicu sam polagao mnogo veće nade nego u pripremljene zalihe hrane koje, svakako, nisu mogle da potraju duže od dve tri nedelje. I u samoj vikendici su bile ostavljene od ranije izvesne zalihe brašna i ulja, kao i stare odeće, na koje smo, takodje, mogli računati. Kuća je imala i agregat za struju i rezervoar za kišnicu, što je bila dodatna povoljna okolnost.

Jedan naš komšija nam je ugovorio prevoz. Radilo se o malom ribarskom čamcu koji je trebalo da nas čeka u plićaku vrbove šume ispod nasipa, nadomak veslačkog kluba. Jedne noći u gluvo doba, mislim da je bila subota, nas troje smo se uputili na dogovoreno mesto. Bilo je veoma mračno, kej je bio neosvetljen, ali oči su nam se brzo privikle na tminu, tako da smo nekako došli na odredište i našli čamac u kome nas je čekao neki starac, bar tako je izgledao u mraku. U početku nisam ni obraćao pažnju na njega, gledao sam samo da se nekako ukrcamo. Kad smo se otisnuli niz tamnu mirnu vodu, pokušao sam ipak da mu osmotrim lice, ali kako je bio okrenut leđima, mogao sam samo da posmatram jednu pogrbljenu priliku koja je istrajno krmanila puštajući naš čamac da ga Dunav mirno nosi ka drugoj obali. Kada smo stigli, pomogao sam ženi i Nikiti da se iskrcaju, a onda sam preneo kolica i prtljag na kopno. Ostavio sam ih malo podalje od obale da se ne pokvase, a zatim sam se vratio da se pozdravim sa našim čamdzijom. Međutim, od njega i čamca nebeše ni traga. Pošto nas je Dunav odneo dosta nizvodno od početka puta koji je vodio u brda, morali smo da se uz obalu vartimo nekoliko kilometara. Najzad smo našli put i krenuli u šumu, ali ubrzo smo shvatili da taj put ne vodi u pravcu kuće. Bili smo zbunjeni i uplašeni, učinilo nam se kao da to nije onaj poznati krajolik. I tako smo nastavili da se šunajmo uz obalu. Počinjalo je da se razdanjuje i odjednom put je pukao pred nama. Kako je uspon bio prilično oštar, kolica su bila spas, a i žena i Nikita su mi povremeno, kada bi negde zapelo, priskakale u pomoć. Sunce je već uveliko pržilo kada se u daljini ukazala kuća između visokih borovih stabala. Za trenutak smo zastali i okenuli se da bacimo pogled na pređeni put. Duboko dole u ravnici, preko Dunava koji se plavio, uz samu obalu, blešteći pod suncem strave širio se gard Urvidek. Od gore, mogli smo sada lepo da vidimo kako krstareće rakete kao velike vatrene lopte lete sasvim nisko iznad grada, a zatim se strmoglavljuju lavirint rafinerije, posle čega su se na samom obodu horizonta dizali ogromni crni oblaci dima, gradeći oblike koji su ličili na ljudske prilike koje plešu u kolu kome nema kraja.

Kuću je obrasla vegetacija. Crveni zidovi bili su sasvim pokriveni vrežama bršljana i ladoleža. Ali kako crveni kada se dobro sećam da su uvek bili žuti? Ako bih malo iskosio pogled postajali bi čak plaviji a lišće bi dobijalo srebrnkasti odsjaj ili bi postajalo ljubičasto. Na sve strane bili smo okruženi bojama koje su imale neverovatan intenzitet, nikada ranije nisam video toliko svetlosti. Ta kuća je bila neka vrsta ropotarnice, slabo se u nju odlazilo i dok je bio mir. Obično su tamo dolagane stvari koje nisu bile više za upotrebu, razni tehnički predmeti, ili odeća, zatim knige i ploče. Iako, svaki ponovo pronađeni, otkriveni predmet, imao je neki nesamerljiv sjaj. Stari gramofon na navijanje je sada preuzeo ulogu kućnog ljubimca. Jedna ploča na sedamdeset osam obrtaja sa Karuzovim glasom nije prestajala da se vrti. Ali ne bih puno govorio o tome kako smo tamo živeli, nekako smo se već snašli, život se odvijao iako se ništa nije događalo, bila je to jedna zagrobna situacija, porodična robinzonijada. Leto je bilo stravično toplo, išli smo goli. Obično bi svako poslepodne, u senci borova, na zlatnom povetarcu, dremali svi troje - životinjski par sa mladunčetom. Nismo primećivali da u kućama koje su bile na vidiku, zaklonjene gustim krošnjama, ima živog stvora. Za naše kuće je bio izvor pitke vode na kom se Nikita često igrala, uživala je da ispušta dugačke krike od kojih je odjekivala čitava šuma, medjutim, primećivao sam da je povremeno jako lepo pevala. Bile su to fantastične arije koje nikada ranije nisam čuo. Na nekih kilometar ipo nalazila su se dva sela, Purpek i Lantric u koja sam ja odlazio obično subotom prepodne. Uspeo sam da kupim kozu od jednog seljaka, iako je sa gorštacima uvek teško, mumlaju kad govore i nikad neznaš šta im se vrzma po glavi. Naravno, nama je još uvek bilo važno šta se dogadjalo dole. Briga ali i znatiželja su okretale naše misli i poglede prema gradu. Dosta vremena smo provodili uz jedan tranzistorčić, informacije koje su stizale bile su krajnje kontraverzne. Jednog dana iskopao sam iz nekog sadnuka mali teleskop. Tašta se svojevremeno bavila astronomijom, zapravo astraologijom, paravila je horoskope po porudzbini. Pronalazak ovog teleskopa nam je dosta izmenio život. Puno smo vremena provodili posmatrajući grad koji smo sada imali kao na dlanu. Mogao sam lepo da vidim u celoj dužini severni bulevar koji je bio glavna gradska arterija, doduše, samo jednu njegovu stranu. Takođe, video se i dobar deo centralnog gradskog trga sa spomenikom i katedralom, a i delovi ulica iz najužeg gradskog jezgra. Noću grad je bio obavijen tamom, pošto nije bilo električne energije, jedino bi ga povremeno osvetlila vatra krstarećih raketa, ali zato preko dana, pogotovu kada je sijalo sunce, jasno su se ukazivale kulise Urvideka na kojima se, ipak, događalo malo šta. Uporno sam motrio, ali od ljudskih prilika ne beše ni traga, ulice su bile puste. Pomišljao sam na roditelje, gde su sada, da li su bili uopšte tu negde iza tih sablasnih zidina? Ali video sam često u toku dana jedan plavi tramvaj kako se polako kreće bulevarom a zatim približavajući se železničkoj stanici nestaje u jednoj pobočnoj sporednoj ulici, ili se pojavljuje ulazeći iz suprotnog pravca u raskrsnicu ali opet brzo nestaje, pošto tu stranu bulevara nisam pokrivao teleskopom, samo jedan kratak deo. Kako nikoga živog nisam uspeo da uočim, pomislio sam da taj tramvaj vozi junak mog detinjstva – dečak Pale koji je sam na svijetu. Jednom se ipak desilo nešto: krećući se u pravcu železničke stanice tramvaj se zaustavio negde oko sredine bulevara i nije se više pomerao, ni napred, ni nazad, danima je tu stajao. Ponekad se činilo kao da ga obavija plamen, ali nije sagorevao, nije se pretvarao u olupinu, ostajao je ceo i blistao se sa svojim crnilom kao kakva velika buba na riđkastoj nervoznoj svetlosti, ili bi se u toku poslepodneva na njega spuštala senka jedne visoke zgrade i onda bi izgledao još crnji, kao neki tajanstveni, nikad viđeni predmet.

Jedne noći na tranzistoru smo nešto načuli pored stravičnog šuštanja, jer ometanja su bila konstantna (kakav je smisao ometanja?), uspeli smo ipak da razumemo: invazione trupe su iz dve susedne države sa severoistoka ušle u zemlju i kretale se prema gradu.

Ujutru me je probudilo Nikitino vrištanje. Jedva sam uspeo da je odguram od teleskopa. Pretpostavljao sam da su u toku bile ulične borbe. Ali ono što sam ugledao bilo je krajnje neočekivano: ni traga od helikoptera, oklopnih vozila ili vojnika. Uz jeku neke daleke muzike, možda neke koračnice, krda belih konja koje su jahali snažni crni majmuni hrlila su bulevarom. Kao neka beskrajna reka talasale su se njihove sapi i povijeni vratovi sa kojih se vijorila bela griva kao pena talasa i nije se uopšte naziralo odakle naviru, pošto su pristizali i slivali se u bulevar iz svih mogućih pravaca. Ali odjednom, sve se pretvorilo u mozaik raznobojnih kvadrata i trouglova. Stalno kružeći a zatim klizeći s leva na desno, ovi kristali kao parčići nekog nepostojećeg sveta, nestajali su u ponoru izvan okulara teleskopa. Učinilo mi se kao da sam sedmogodišnak i da, umesto teleskopa, u rukama okrećem kaleidoskop. Medjutim, na glavnom gradskom trgu video sam opet nešto od čega mi se dizala nepostojeća kosa na galvi: tamo je sada stajao ogroman blešteći monolit iz koga se pomaljala figura staklenog čoveka, kao neki ledeni kip, svakim trenom je postajala sve veća, tako da je nadkrilila katedralu, preteći da uskoro prekrije i gradi i čitavu Frušku goru. Čule su se stravične reči optužbe, izgovorene nepojamnom dubinom koja je podsećala na grmljavinu ili tutnjavu zemljotresa. U panici rekao sam ženi da se pakuje, da moramo da bežimo. Na brzinu smo stavili nešto hrane i odeće i krenuli kroz šumu. Kretali smo se izmedju crnih i belih stabala uz sve gušći čestar, tako da na trenutke nismo znali gde smo, nismo mogli da se orijentišemo, iako smo dobro znali da moramo da idemo u pravcu zapada tj istoka. U toj situaciji Nikita nas je spasavala. Ispuštajući dugače krike koji su se odbijali od stabala, ona je pronalazila izlaz iz četara prema šumskim proplancima sa kojih smo čak mogli da osmotrimo situaciju i da odredimo pravac. Na nesreću, iako je bilo leto, odjednom je počeo da pada sneg i to sve jače i jače. Bili smo u vejavici. Propadali smo u smetove, ali nekako smo ipak napredovali. Bio sam sve umorniji, osećao sam da više ne mogu. Na kraju sam pao, ali žena i Nikita su me svojim snažnim rukama podigle na kolica. Iako sa ih preklinjao da me ostave, strpale su me pod ceradu, nisam bio previše težak izmršavio sam i što je još interesantnije – smanjio sam se, postao sam patuljak i tako su me vukle u kolicima kroz šumu. Ispuštajući krike, Nikita je proredjiavla šumu i na kraju su ostala samo dva stabla kao neka vrata, jedno belo, jedno crno. Prošavši izmedju njih našli smo se u beskrajnoj beloj pustoši, prepušteni očaju. Odjednom, Nikita je zapevala predivnu vokalizu koja je ostala da lebdi nad čitavim predelom. Čuo sam glasove, bili smo opkoljeni pograničnom patrolom. Neko je rekao da smo na stranoj teritoriji, da smo prešli granicu i onda sam se onesvestio.
Ovde se moja pripovest završava. Već dugo godina živimo u jednom gradu na zapadu, tačnije, na severozapadu, ali možda je to baš negde na istoku. No, da li je to uopšte više važno? U svakom slučaju, to je kraj u kojem vlada večno veče, večni suton, gde se senke spuštaju deset sati preko mora i ljudi hodaju usamljeni, obliveni ledenom mesečinom. Naša zemlja je davno prestala da postoji, promenila je ime ili bolje reći, izgubila je ime, a i granice su joj izmenjene tako da se sasvim izobličila. Ako bi se nekada i vratili tamo, teško da bi smo mogli da se prepoznamo.

I na kraju samo da dodam: Nikita je postala čuvena operska pevačica. Baš sutra idemo na premijeru opere „Parsifal“ u kojoj ona nastupa u ulozi Kundri koja je zavela kralj Amfortasa i tako omogućila zlom čarobnjaku Klingsuru da ga smrtno rani. Nekada davno, slušajući tu operu na našem kućnom stereu, mislio sam da je Nikita ustvari, Parsifal, stupila je u moj život kao spasitelj, ali na kraju me je ipak izdala. Veče na veče, ali veče je tako ugodno kao neko jutro, jutro... Kakva svežina, istuširao sam se, obrijao, svezao kravatu, bordo sa svetlozelenim pufnicama, ostario sam... Star sam.. Idem da slušam Nikitu kako peva... Da mi ponovo otvori rane... Da patim još malo.

P.S.
Kad god sam govorio o „notornim činjenicama“... Ipak, ta igra... Ali prezir zbog ponižavanja... Zašto?