NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

петак, 03. јануар 2014.

Intervju: Čar vatre


"ČAR VATRE" (Časopis Nova Misao, 3.11.2013.)
  
Da li i dalje doživljavaš sebe kao pisca na margini? Da li je margina i dalje tvoja autentična situacija?

Slobodan Tišma: Pa jeste, marginalnost je neko unutrašnje stanje. To  je neko osećanje  poniženosti i nikakva me nagrada ne može izlečiti od toga. Ja sam intelektualno i moralno inferioran tip, ili bolje reći, infernalan, stid me je što se bavim književnošću.  Bio sam uvek loš đak, jedva da sam završio srednju školu, pokušavao sam da studiram, ali nije mi išlo. Imam slabu volju, nista ne mogu da savladam, da osvojim. Nikada nisam uspeo da naučim neki strani jezik, a ne znam koji već nisam pokušavao da naučim. Nemački sam počeo da učim kada sam imao šest godina kod čuvene tante Jelke Hadži, njena kuća još uvek postoji u ulici Matice srpske, i učio sam ga konstantno sve do druge godine fakulteta, ali ga nisam naučio. Jednostavno, nemam dara za učenje, za biflanje. Kada bih išao na test inteligencije, ne verujem da bih se proslavio. Mladost sam proveo ili bolje reći protraćio na ulici, na Limanu, ispred samoposluge u Fruškogorskoj ulici. Propalitet! Moj otac je izgleda umro kada je shvatio da od mene neće biti ništa, u to vreme sam se bavio rokenrolom. Grize me savest zbog toga. Inače, ja sam polupismen, ne znam koje se reči pišu zajedno, koje odvojeno, ne znam gde treba da stavim zarez ili zapetu, džaba je da se tešim da to ni Crnjanski nije znao, i ko zna šta još ne znam kada je pravopis u pitanju. Imam sreću da je moja supruga profesor književnosti i lektor po profesiji, pa me spasava. Jako malo sam čitao. Imam naviku da počnem sa čitanjem ali teško mogu da održim koncetraciju i da savladam više od dvadesetak strana. Sve u svemu, da li sam pročitao deset knjiga u životu? Pa, ne može se postati dobar pisac od slušanja klasične muzike. Pazite, ovo vam govori dobitnik Ninove nagrade. Da li to nešto kazuje o našem sadašnjem književnom trenutku? Sve moje obrazovanje je istrajno slušanje Trećeg programa Radio Beograda, to je moj večernji univerzitet, ali to je sve haotično i nedovoljno, bez sistema, iz druge ili treće ruke. Ja sam neka vrsta autodidakta. Osim toga, stravično sam lenj, ne volim ništa da radim. Nije mi uopšte jasno kako sam uspeo da napišem tih nekoliko knjižica proze. Nekada mi se čini kao da je to napisao neko drugi za mene. Već sam negde rekao da je čitav moj slučaj maslo rozenkrojcera sa Novalisom na čelu. Instruiran sam. Sebe uopšte ne smatram piscem, ja sam možda pseudo-pisac ili post-pisac, u smislu, poštanski pisac,  funkcionišem samo preko elektronske pošte, u realnom književnom prostoru me nema, ne postojim.  A i šte će mi to. Ipak, treba reći da je marginalnost i politička pozicija, dakle, marginalac je neko ko je gurnut u kraj, u nigdinu. I to ne čini pojedinac, politički protivnik, nego društvo u celini, zajednica koja te izopštava iz nekih razloga. Naime, društvo veoma dobro, i to u startu, prepoznaje moć, tj. nemoć nekoga i odmah ga eliminiše iz te igre u kojoj svi treba da učestvuju, svi koji mogu da poseduje makar i minimum moći. Naravno, znamo da moć postoji samo kao konstelacija, izvan društva nema moći kao ni subjekta, ako nigde ne pripadaš onda si niko i ništa. Tako je u životinjskom svetu, ali i u ljudskom društvu. Tako je bilo u staroj Grčkoj, tako je i danas. Ja sam, jednostavno, čovek bez moći, ili čovek male moći, i u tom smislu nisam interesantan „političarima“, dakle, onima koji preferiraju moć, pogotovo što svojim ponašanjem, i svojim stavovima pokušavam da ignorišem moć, što je nedopustivo i onda nemate „pristup stolu i stolovanju“, gledaju vas kao bezveznjaka. Sve ovo ima i estetsku dimenziju, čak ona je presudnija, to da se nekom sviđate ili ne sviđate. Moć je slikovita, spektakularna, nemoć je pak neprimetna i neinteresantna. Kada ovo govorim ne mislim na neposredno političko angažovanje, samim postojanjem vi ste i političko biće, imate svoj neki profil i tako delujete. I kada je umetnost u pitanju važe ova pravila. Ne možete samo pisati dobru prozu, pa da onda budete cenjeni od drugih pisaca ili uopšte drugih ljudi u kulturi, morate biti prisutni i na drugačiji način, autoritetom svoje ličnosti, ispoljavanjem znanja i moći u tom književnom prostoru, jednostavno, morate da vrednujete, da negirate i da potvrđujete, bilo preko književnih institucija ili nezavisno iz medijske sfere. Uzmite primer, uporedite mene i Basaru, ili mene i Mihajla Pantića. To što sam ja, takođe, dobio Ninovu nagradu je neka vrsta presedana i izazvalo je nesporazume. Mnogima nije jasno kako je do toga došlo i ne mogu to da svare, jer ja nisam dovoljno ozbiljna pojava, ne posedujem moć i ne ulivam poverenje, a nekima sam i odvratan. Tu pre svega mislim na novosadsku književnu sredinu, ali ni u Beogradu nije bolje. Druga je stvar što mnogi nisu pročitali ni dva reda od toga što ja pišem. Prema tome: jednom marginalac, uvek marginalac. Dugačke uši te odaju. Ali ja imam svoju publiku, to su ljudi koji su na istim granama na kojima sam i ja. Ima nas dosta.
(fragment iz intervjua)

Razgovarala: Nataša Gvozdenović
Foto: Aleksandar Kamasi
http://www.novamisao.org


1 коментар: