Каже да је парадигма уметника у нашем друштву. Бави
се уметношћу без икакве резерве, за њега је то питање живота и смрти.
Манипулисање и калкулације аутору не доносе ништа. “Стекао сам углед,
нешто сам постигао али немам никавог утицаја или моћи.
Данас су само медији опасни, а уметност у њима не постоји јер не трпе суптилност, рефлексију и ствари близу памети. Траже директност, грубост и једноставне поруке и тек онда дејствују”, говори нам књижевник и лауреат недавно уручене награде “Тодор Манојловић” Слободан Тишма, с којим разговор отварамо Првим светским ратом, његовим заблудама и трагедијом у коју је завио породицу.
– Дан сарајевског атентата за мене има интимно значење. Да ми је отац Иван Тишма жив, данас би напунио 100 година, тај датум је трагедија за моју породицу. Тешко ми пада. Мој деда, очев отац Цветко Тишма, или Флоријан, како је у Аустроугарској морао да се зове, био је мобилисан. Отишао је као аустроугарски војник у Галицију на руски фронт и тамо је оставио кости. Бака је причала да је плакао када је кретао, знао је да се неће вратити. Један сведок је причао, били су у патроли ноћу, у чувеним галицијским купусиштима које је описао Црњански, где је изгинуо цвет Баната, а богами и Срема. Поред реке је покушао да запали цигарету у мраку. Како је упалио шибицу, с друге обале га је руски снајпериста погодио у срце. Трагично је то, отац ми је растао без оца и то се на њега одразило, није имао сигурности у животу, а бака је с двоје деце морала да оде у Карловце и запосли се као куварица. То је била добра страна, јер је отац завршио Карловачку гимназију и Правни факултет у Беграду. Рат је невероватно утицао на људске судбине.
Да ли вам је породична трагедија искривила реалну слику о рату?
– Данас смо у ситуацији да славимо рат. Говори се о Великом рату иако смо ми увек говорили о Првом светском рату, не великом. Очигледно је то у славу тог рата, та пропаганда, јер је Србија била на победничкој страни. Ниједан рат није велики, сваки је лош. У медијима се воде дискусије о Великом рату, говори се ко је први почео, да ли је био херој или није, то су за мене глупости које не могу да схватим. Рат је ирационална ствар, нема никакве истине, до ње се не може доћи. За човека је истина недохватљива, имамо само виђење. “Историју пишу победници”, а Фернанд Бродел каже “историју пишу побеђени”, на пример. О том рату расправљају људи који никада у рату нису били и сада филозофирају и проналазе истину. То је лицемерно, да не кажем дегутантно, тај симулакрум рата је повод за приче које нису у вези ни са чим.
Други је био још већи, исто смо победили, али се тога све слабије сећамо ?
– Ствари се мењају. Знате, ратна срећа је променљива ствар, још из антике, иза сваке стране су стајали богови који су вагали и одлучивали о ратној срећи – ко ће да победи, а ко изгуби. И дан данас је тако. Ми смо у том рату мало одлучивали, наша улога није велика колико желимо да је прикажемо. Имамо парадоксалну ситуацију: желимо да одбацимо кривицу да смо започели Први светски рат, и то разумем, а чини ми се да нам је и помало криво да се одричемо нечег тако значајног што би нас уздигло у нашим очима. “Нисмо ми криви, али покренути тако велику ствар...” па ми треба да смо поносни, борили смо се за слободу.
Осећање националног поноса је или дефицитарно, или погрешно протумачено?
– Национално биће је толико понижено и поражено да нам је потребно да се мало дигнемо и причамо о славној прошлости, када смо започињали ратове. Једни кажу да је херој, други да није, трећи да је Србин, четврти да је југословенска идеја, где је ту истина, пријатељу мој? Истине нема, а ако је има, не може се сазнати, она је само поглед на догађаје из свог угла. Већ Први светски рат је био рат технике. Људи су маса за употребу, нема ту херојства. Искусили смо бомбадовање, то је исто био рат технологије, зна се - ко је технолошки супериорнији, он добија рат. Ми бисмо требали другачије да размишљамо: рат је нешто што треба избећи по сваку цену.
Чиме треба да се бавимо?
– Природом и трансцеденцијом. Људским односима, да живимо пристојно. Проблем су човекове жеље и прохтеви који су често погрешни, не зна човек шта жели и оне га покрећу на акцију која често доводи до трагедије. Нисам за аскезу, треба да уредимо животе тако да немамо материјалних проблема али да се не расипамо. Немање мере је узрок патње. Ако је имамо, онда можемо и да се посветимо уметности и трансцеденцији, размишљањима шта је с друге стране и шта је смисао живота. То је проблем, а не да ли ћемо победити или обогатити се.
И сад долазимо до медија...
– У медијима је доминанта естетика спектакла и у том смислу је уметност страховито изгубила. Та естетика презентује искључиво политику, забаву и спорт. Људска пажња је окренута тим стварима јер медији имају спектакуларну форму која нас шокира и не тражи размишљање. Задовољава најниже људске пориве и потребу за насиљем и агресивношћу.
Да ли смо осуђени на личне микрокосмосе и куда то води?
– То је неминовно, али и поред тога ми живимо тај егзил с осећањем кривице. Тешко је затворити очи пред неким стварима и рећи “баш ме брига”, увек се поставља питање храбрости и да ли смо спремни нешто да учинимо. Онда пробај и види како ћеш се провести. Деведесетих сам, демократски опредељен, у тој констернираности и огорчености имао навику да сваког јутра седнем на бицикл и да се возим Булеваром ослобођења и вичем “доле диктатура, доле Милошевић, доле гадови”. Шибао сам бицикл и заправо сам бежао од људи. И, једно јутро, неко је то приметио, испред неког кафеа су ме сачекале две чистачице и једна ме је тако опаучила метлом да са пао с бицикла на неки yип и сломио му ретровизор. На несрећу, у yипу је седео власник који је изашао, ухватио ме и морао сам да му платим 200 марака одштету. То је та трагикомедија, како учовек и уметник не могу ништа, можеш само да настрадаш и изгубиш мир. Испаднеш смешан.
Награда “Тодор Манојловић” је и признање новосадској авангарди и Трибини младих?
– Ово сада је Културни центар, Трибина младих је била нешто друго. Новосадска авангарада с краја седамдесетих је сликовито говорила о проблемима тог времена, комунисти су нам омогућили да износимо другачије мишљење на Трибини али су се истовремено плашили да то не пређе у нешто непожељно. Били смо креатори нове уметничке праксе која је била неприхватљива и завршило се тако што смо разјурени. Мандић и Богдановић су ишли у затвор због уметничких дела које сада покушавају да оспоре. Нећу да му кажем име, али главни тадашњи политичар у Војводини сада покушава да се оправда и да нам своје виђење ствари. Жао ми је што се тај човек до данас није освестио и променио. Испада да је лично Тито звао судију у окружном суду и рекао му да осуди уметнике.
А сада, с Културним центром?
– Не знам која им је политика и чиме се баве. Да је Трибина младих у питању, ово што се догађа би било апсолутно непримерено. Јасно је да им је битно чување традиције, то разумем, немам ништа против. Ја гледам напред, не назад. Овом друштву треба Трибина младих, али нека она буде на неком другом месту. Ипак, чињеница је да друштво више није за то заинтересовано. Не занима нас уметност уопште. Неделотворна је. Маса конзумената жели само да ужива. Хлеба и игара, а политика им је забава, често крвава и скупа, али тог тренутка када је примају они уживају, прождиру, ручају то. Хранимо се лажима и у томе уживамо, у том завођењу.
Игор Михаљевић
izvor
Нема коментара:
Постави коментар