Roman s pogledom na Okean

Slobodan Tišma, Bernardijeva soba, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2011.

Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba

U suton u srcu, čuješ neku nepoznatu muziku
U suton, u suton, tajne su deo nas dok klizimo uz obalu
Okean pun je reči, pun je mačeva
Okean je tih i tužan iza sutona...
Slobodan Tišma - La strada, Okean
 

Pišta Petrović je autsajder, marginalac, u svakom pogledu suvišan čovek iz čije vizure Slobodan Tišma (1946), ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, sigurno, zrelo, promišljeno, malkice melanholično, pokadšto nostalgično progovara o sudbini umetnosti u svetu kojim gospodare: licemerje, zavist, politika... Pištin život sačinjen je od gomile uglavnom uzaludnih napora čija suština, svakako, jeste u stalnoj potrazi za u-žitkom. Kao pojedinac koji (uvek) stoji naspram čopora, Pišta Petrović vreme provodi mimo sveta zatrovanog igrama (političkih) moći, uglavnom dokoličareći - u nostalgičnim sećanjima na neka bolja vremena. Njegov izbor jeste izbor neučestvovanja u (bilo kakvoj) javnosti: "Čovek se javno sramoti. Nema ludila bez javnosti". Opsednut je strahom od samoće. Živi u senci lika najpre odsutnog a potom i preminulog oca.

Kao prvosveštenik nežnosti, svestan svog polnog minimalizma, Pišta Petrović je opsednut ženskošću - on je "žena žene" kojem ne dozvoljavaju da promeni pol. Njegov stan opsedaju gosti koji tu vode debate (uglavnom o umetnosti, politici, instrumentima moći) da bi, vremenom, potpuno zagospodarili stanom ─ zbog čega Pišta, umesto u vlastitom stanu, živi u olupini sportskog mercedesa lociranom na parkingu ispred njegove zgrade. U jedinoj sobi koju zadržava za sebe, pod ključem drži sobnu garnituru koju je dizajnirao čuveni hrvatski arhitekta Bernardo Bernardi, autor projekta "minimalnog stana". Čitav Pištin život odvija se pod snažnim uticajem mističnog događaja s Jadranske magistrale kada se, vozeći očevu bubu, utrkivao s nepoznatom crvenokosom devojkom - vlasnicom sportskog mercedesa. Tokom utrke, devojka gubi kontrolu nad mercedesom i survava se u more. Mučen osećanjima griže savesti, navedeni događaj Pišti je poslužio za izmaštanu ljubavnu priču u kojoj nepoznata devojka zapravo postaje ćerka Bernarda Bernardija ─ ili čak Bernardi lično, prerušen u žensko.

Nakon što ga vojska izbacuje iz stana Pišta Bernardijevu sobu uvija u najlon i spušta na parking ispred zgrade, pored olupine u kojoj je nastanjen. Hrvatskom kolekcionaru sa kojim je pregovarao o njenoj prodaji ─ Bernardijevu sobu, kao jedini fetiš i dragocenost do kog je u životu držao, Pišta na kraju velikodušno poklanja. Nakon što s parkinga na kom je živeo gradske službe uklanjaju i njegovu olupinu ─ Pišta odlazi kod svoje majke koja živi u ženskoj hipi komuni na Staroj planini. Pošto se Komuna izdržava od turista Pišta pristaje da učestvuje u simulaciji ritualnog razapinjanja na krst kao glavne tamošnje turističke atrakcije. Shvativši kako mu je u životu oduvek nedostajalo koncentracije i preciznosti - Pišta sa devojkama iz komune uči gađanje iz vazdušnog pištolja. Vremenom, u gađanju iz vazdušnog pištolja on pronalazi istinski užitak i zadovoljstvo...

U najkraćem, opisano bi mogla biti (vidljiva) sadržina romana za koji je Slobodan Tišma nagrađen ovogodišnjom NIN-ovom nagradom. Sve ovo, naravno, treba shvatiti krajnje uslovno pošto Tišmin roman ─ koji u svom podnaslovu kao žanrovsku odrednicu ima i oznaku komad za glas, kontratenor i orkestar ─ nekakvu fabulu u onom tradicionalnom, uobičajenom smislu, zapravo ni nema. Baš kao što se ovaj pisac i njegove knjige i inače teško mogu smestiti unutar postojećih literarnih kanona/šablona i kategorija. Pre svega, Slobodan Tišma je pisac koji mnogo više od same fabule drži do atmosfere svojih knjiga ─ do verbalne muzike, onog specifičnog unutrašnjeg ritma koji daje ne malo razloga za zaključak kako je, ustvari, ovde mnogo pre nego o klasičnoj prozi ustvari reč o primenjenoj poeziji. Poređenja radi, u srpskoj književnosti za rodonačelnika ove vrste pisanja mogli bi uzeti Miloša Crnjanskog i njegov roman Dnevnik o Čarnojeviću, koji je, po priznanju samog Tišme, presudno uticao na to da on uopšte počne da se bavi pisanjem (i) proznih knjiga. Takođe, ne bi bilo bez osnova ni poređenje Tišminih knjiga s onim specifičnim urbano-melanholičnim srednjeevropskom štimungom prisutnim, recimo, u prozi Tomasa Berndharda.

Tišmu u ovoj, kao i u njegovim prethodnim proznim knjigama (Urvidek, Niskobudžetna proza, 2005. i Quattro Stagioni, Staromoderna travestirana ispovest s onu stranu groba, 2009) interesuje svet sa margine, sa ruba. Pozicija Tišminih (anti)junaka uvek jeste pozicija iz offa koja je na različite načine povezana sa umetnostima (Tišmini junaci su sami umetnici, ljubitelji iste ili oni koji umetnost praktikuju kroz vlastito svakodnevno postojanje). Rečima i pričom (fabulom) Slobodan Tišma koristi se kao pomoćnim sredstvom za oslikavanje okvira i kontura sveta - mnogo šireg i kompleksnijeg no što se na prvu loptu uopšte može naslutiti. Bernardijeva soba knjiga je svakodnevnih ozbiljnih egzistencijalnih preispitivanja čoveka koji za svoju životnu strategiju izabira pokorevanje vlastitim slabostima. Pišti Petroviću ni do čega zemaljskog nije posebno stalo - na kraju, on čak i vlastiti stan velikodušno ustupa neželjenim "gostima". On odbija da odraste i suoči se sa svetom i tzv. realnim životnim problemima te, kao takav, nema snage ─ a što je bitnije nema čak ni želje ─ da se suprotstavlja bilo kome i bilo čemu. Petrović svet oko sebe posmatra u izmaglici, kopreni, sfumatu koji je uzrokovan činjenicom da, umesto spoljašnjeg, Pištu kud-i-kamo više zanimaju unutrašnji svetovi. Odsutnost mnogo pre nego prisutnost. Unutrašnji ritam ove knjige možda bi mogao biti neki dobar soul. Remboovska dilema "Slabost ili snaga" u redakciji Pište Petrovića glasi: Slabost je snaga! Baš kao što je i autor ove knjige, Slobodan Tišma, kao jedan od pionira konceptualne umetnosti na ex-jugoslovenskim prostorima, dilemu umetnost i(li) život razrešio opredeljenjem Život kao umetnost - gde su svakodnevne akcije ispijanja Coca-Cole ispred jedne samoposluge na Limanu i beskrajne diskusije o/povodom umetnosti bile značajnije od stvaranja bilo kakvih artističkih predmeta i objekata.

Kao nenasilni guru generacije neoavangardista delujućih u Novom Sadu skraja 1960-ih i početkom 1970-ih, svojom konceptualnom poezijom, ali i ukupnim životnim i umetničkim pristupom i stavom, Slobodan Tišma svoju umetnost zasnovao je na prevazilaženju dualizama između spoljašnjeg i unutrašnjeg (u tekstu). U svojoj ranoj konceptualnoj poeziji Tišma je nastojao da dokaže kako „Jezik nije SVE", te da smisao umetnosti nije u samom činu kazivanja (emancipaciji reči) koliko u onome što je kazano (izrečeno). Proučavajući ezoterijska istočnjačka učenja, posebno zen budizam, Tišma čitavu svoju umetničku i životnu strategiju definiše terminom nevidljiva umetnost koji, zapravo, predstavlja mentalnu praksu kojom se trivijalnosti svakodnevice transformiu u umetničke činjenice ─ dok sam umetnik postaje otelotvorenje vlastitog dela (Umetnik kao Umetnost). Konceptualističkim načelima Tišma ostaje veran i tokom 1980-ih kao frontmen čuvenih post punk - new wave sastava Luna i La Strada.

Metafora do koje Slobodan Tišma posebno drži je Okean. Prostranstvo. Pučina... Centar ovog Okeana svakako nije u vidljivom (materijalanom) svetu. Tišnim Okean predstavlja prostranstvo nepreglednih (životnih) mogućnosti - utoliko dragoceniji onda kad se ne čini (nikakav) izbor. Odbrana prava na grešku (kako u umetnosti tako i životu) pred/uslov je postojanja našeg sveta: "Greška je pobuna, subverzivna delatnost, najintimnija, najličnija stvar: grešiti spram samog sebe, stalno se samodestruirati. Bez toga nema u-žitka, nema postojanja". Slično svojim junacima, i sam Slobodan Tišma autor je sa (književne) margine (sebe definiše kao "polupisca" i "slušatelja muzike") te je, kao takav, dalek svim klanovima, sektama i (tajnim i javnim) centrima uticaja i moći - stoga je ovogodišnja odluka NIN-ovog žirija, posle dugog vremena jedna poštena, i, uz opasnost da zvučim patetično, pravedna odluka koja makar donekle vraća dignitet kako samoj nagradi tako i srpskoj književnosti, uveliko zatrovanoj nedoslednostima svakoje vrste.

Nebojša Milenković

Tekst objavljen u kulturnom dodatku podgoričkog dvevnog lista Pobjeda.
Teks preuzet sa blog.b92.rs