Intervju: Доста нам је фудбала, о политичарима да (и) не говорим

За Слободана Тишму (1946), ако желе најкраће да га представе, добро упућени кажу да је у својим тридесетим био панкер и рокер, у педесетима песник, а у шездесетој је постао прозни писац.

Зову га “одметником стегнутог срца” и “прваком у уметничком вишебоју”, а сматрају га и  једним од оних финих, све ређих  ликова грађанског Новог Сада, које је увек лепо срести. Слободан Тишма је поштован, читан, награђиван, али и незадовољан собом. Ево зашто.

* Недавно сте добили награду Фонда “Тодор Манојловић” за модерни уметнички сензибилитет, која се односи на ваш целокупни уметнички опус. Када сте се највише осећали  модернистом, као музичар, песник, приповедач, романсијер?

- У питању је недостатак вокације, коло муза вас врти, а Аполона предводника нигде на видику. Али Мнемосина је најважнија, то јест сећање, то сваки уметник добро зна.  Обично се на ту промењивост гледа са презиром, као на нешто неозбиљно, а у  ренесанси у Италији то је скоро било правило, уметник је вајао, сликао, музицирао, писао поезију. Само онда су то били виртуози. На пример, Леонардо, или Бенвенуто Челини. У ренесанси је и корен модерности.

Данас имамо сваштаре на делу који немају појма ни о чему, све што раде је бофл. Ја сам добар пример.  Бавио сам се некада рокенролом, а нисам знао да свирам, данас се бавим писањем, а неписмен сам, прочитао сам десетак књига у животу. Али то је “анархија у Уједињеном Краљевству”, хаос у једној глави, под једном круном.

И у политичком смислу сам апсолутно непоуздан, нисам ни на чијој страни, то јест увек сам против, а пружио бих руку и црном ђаволу, јер то је суштина анархије која је моја темељна уметничка и политичка позиција. Уметник-издајник је такође и ђубре од човека! Уметнички шљам! Не прави се никаква разлика између политике и уметности, а и не треба, иако бих ја као људско биће увек помогао сваком у невољи.

Али највише сам се осећао као модерниста на почетку уметничке каријере, када сам писао песмице. Изигравао сам дендија, био сам велики кицош, естета у сваком погледу. А и поезија ми је била таква, празна, ослобођена било каквог садржаја. Ја сам сам, као лик, био уметничко дело: леп и празан.

* Рекосте да савремени медији стално траже и нуде спектакл у виду насиља, естраде, спорта... Где је онда место за модерну уметност, где да се она “нуди” поклоницима?

- У свим тим феноменима има модерног духа, али проблем је у сталном враћању истог. Темељна пропозиција модерности је “новум”, тога у овој садашњој културној ситуацији недостаје, зато обично говоримо: све смо то већ видели. Међутим, медији, пре свега телевизија, увек нуде исте садржаје, не желе ништа да мењају. Технологија стално напредује, све се убрзава, али садржаји остају исти. А тај шок спектакла увек упали, дрма човека. Иако, некада нам је  доста фудбала, или поп музике, о политичарима да не говорим. Говорим ово у смислу да све то видим само као естетске феномене. Међутим, са друге стране, никада нам није доста победе и надвладавања противника, конкретније речено, непријатеља, стара прича колико и овај свет.

А што се тиче модерне уметности у историјском смислу, ње има, на пример, гледали смо на РТС дигиталу, Мопасанове приче, или “Браћу Карамазове” на РТВ-у, да не спомињем Мецо, где сваки дан можете слушати музику Густава Малера. Али не постоји интерес за нову текућу уметничку праксу, то медије углавном не занима, можда, са изузетком театра. Имамо у новинама културне додатке и то је све, но можда је и то доста за једну лешину, јер савремена уметност доиста јесте лешина.

Радмила Лотина

Нови Сад губи аутентичност

* Има ли Нови Сад довољно потенцијала: шта му недостаје да постане једна од европских престоница културе?

- Могло би се рећи да је имао потенцијала, али како ствари стоје, чини ми се да је све даље од тога да постане културна престоница, да добије тај статус. Губи аутентичност. У архитектонском смислу доживљава праву катастрофу, и у сваком другом смислу, али то је последица транзиције кроз коју пролазимо. Иако, то пропадање је почело одавно, још средином двадесетог века: уништено је градско језгро, са улица су склоњени трамваји, нестало је аутентичних ликова који су имали референце и у Европи, мислим пре свега на фудбалере и књижевнике. То је изгледа и судбина многих мањих градова диљем средње и источне Европе, претварају се у “места”, сви личе један на другог.

Preuzeto sa: www.dnevnik.rs