slobodan tisma

Frontmen kultnih rok-grupa “Luna” i “La strada”, jedan od najznačajnijih likova novosadske avangarde sedamdesetih godina, književnik i književni kritičar Slobodan Tišma nedavno je objavio zbirku priča “Urvidek”, kojom je potvrdio svoje itekako važno mesto u savremenoj domaćoj književnoj produkciji. S njim razgovaramo o novoj knjizi, o temama koja ona otvara, ali i o još ponečem…

Ujvidek – Novi Sad i Urvidek – Stari Sad, dva grada koja se nalaze na istom prostoru u različitim vremenima. Da li možemo reći da je zbirka priča ili, bolje rečeno, roman “Urvidek”, zapravo oda ili potraga za gradom koji više ne postoji? Za atmosferom koja se pretvorila u izmaglicu?

- Pa, jeste, jer sve što je prošlo ima neku neopisivu čar, čak i sve one ružne stvari zbog kojih smo nekada plakali. U prošlosti se dobro i loše stapa, stvarajući mistični melanž koji je uvek primamljiv. Dobro je tako, izgleda, ipak jače i u prošlosti nadvladava zlo, dakle, sa zakašnjenjem, ali ipak nadvladava. Vreme je jedan totalitet, zapravo, doživljaj vremena. Izgleda da ipak postoji neka nada, neka uteha. Možda su ovo reakcionarne misli i imoralistički stavovi koji mogu nekoga da povrede, ali to je jedna stara istina. Naravno, tako stoje stvari samo kada je umetnost u pitanju. Do kraja zavolimo sve, sve nam postaje dragoceno. Prošlost je jedan neiscrpni ponor koji je predmet naše lične arheologije. Naravno, ne tragamo za nečim konkretnim, pokušavamo da oživimo muziku, fluid, nijansu. Dublje u vremenu živi svet estetskih fenomena, “gotovih proizvoda”, tako da kažem, koji su lepi već sami po sebi, treba samo to pronaći. Svaki umetnik ima svoj način da to ostvari.

U kakvoj vezi je taj (nestali) grad – Urvidek – sa duboko individualističkom prozom narativne potrage za identitetom glavnog junaka, odnosno da li se kulisa ovog grada u “Urvideku” mogla promeniti bilo kojim drugim gradom?

- Nažalost, izgleda da je sve zamenjivo. O tome se govori u priči ili poglavlju “Uteha kose”. Nasamerljivost razlike ili to čudo sličnosti, utvarnost je nešto što se ne može izbeći. Možemo samo verovati u stvarnost. Dokaza nema. Nekada smo toliko uplašeni da smo spremni da prihvatimo čak da je crno - belo, samo da se utešimo. Gradovi su samo pokretne kulise koje tonu na obalama vremena, na obali neke večeri, večne večeri koja je najviše ljudsko vreme. Uvek je veče i svi poroci kreću u suton, što je još Bodler lepo primetio. Ako se u suton osvrnemo oko sebe i pokušamo da se prepoznamo, izgledaćemo sami sebi kao neko drugi, neko potpuno nepoznat samom sebi, rečju, stranac. Ali to je možda ključni momenat svake egzistencije, to iskustvo koje je, naravno, teško.

Šta je Novi Sad bio nekada a šta je sada, može li se “propast” ovog grada posmatrati kao metafora svega onoga što se dešavalo na našim prostorima?

- Pa, pre svega, Novi Sad je još tokom šezdesetih i sedamdesetih godina doživeo “urbanističku katastrofu” koja je nastavljena u devedesetim i sada se finalizuje. Prva velika greška je bila uklanjanje tramvaja, zatim probijanje Bulevara maršala Tita i na kraju rušenje uzanog dela Ulice JNA, i izgradnja SNP-a. Uništeno je gradsko jezgro, ono što se na zapadu zove “city”, doduše još uvek postoji poslastičarnica sa tim nazivom. Gradić koji je imao nešto autentično, da ne kažem – dušu, polako je pretvaran u “mesto”, u bezličan grad kakvih ima na desetine i desetine diljem srednje i istočne Evrope. U tom smislu on jeste metafora kulturnog propadanja i degradacije. On nije rušen tenkovima i artiljerijom ali je na jedan podmukao način obezličen, kao, uostalom i ceo ovaj istočni prostor bivše Jugoslavije.

Vi ste »čovek rokenrola«, rokenrola shvaćenog u najširem smislu. Da li je rokenrol na prostorima bivše Jugoslavije, posebice na prostoru Srbije – mislim, pre svega, na ono što je simbolizovao – doživeo istorijski poraz?

- Pa ako rokenrol pre svega vidimo u onoj struji koja je bila oličena u ideji da “igra rokenrol cela Jugoslavija”, onda se može reći da je doživeo istorijski poraz. On jeste oličavao bratstvo pre svega omladinske populacije tadašnje države, postojao je jugoslovenski rok. Početkom osamdesetih Jura Stublić je napisao pesmu “Radio ljubav” u kojoj se govori o “zaljubljenim nacijama”. No, jugoslovenski rokenrol je imao i svoje drugo lice, svoju drugu specifikaciju oličenu u tzv. pastirskom rokenrolu i novom primitivizmu, mislim na sarajevsku školu koja je sadržavala “sevdah” kao autentičnu suštinu sa potencijalno opasnim naslagama iracionalnog koje su na kraju i dovele do onoga do čega su dovele. Kada ovo kažem, ne optužujem tu muziku, ona je samo bila dijagnoza jednog stanja, jednog kolektivnog ludila koje je upravo izranjalo na površinu. Bregović je to konačno i eksplicirao u devedesetim sa pesmom “Kalašnjikov”. S druge strane, imamo “Lajbah” koji je preuzeo nacističku ikonografiju ali tamo u Sloveniji se ništa nije dogodilo. Moglo bi se reći da se u Bosni dogodilo, da parafraziram Ničea, “rođenje tragedije iz duha muzike”.

Vaša životna i umetnička priča je priča o individualizmu, priča o čoveku koji odabire tzv. društvenu marginu (ili kojeg margina odabire) kao mesto sa kojeg će posmatrati svet koji se raspada i sebe koji pokušava da se orijentiše u tom košmarno-nestvarnom okruženju. Odabirete male teme, a one velike tek odzvanjaju, da vas parafraziram, u pozadini. Kod nas, grubo rečeno, postoje dve vrste pisaca – oni koji svojim delom i javnim radom pokušavaju da tvore i menjaju istoriju i oni koje stvarnost kao da uopšte ne dodiruje. Gde bi sebe svrstali?

- Pre svega, moja proza se ne bavi temama i sadržajima koji su obično osnova svakog ozbiljnijeg proznog postupka. Ja izbegavam da primenim koncept koji bi garantovao veliku čitalačku pozornost. Te teme su, naravno, politika, seks, nasilje, kriminal. Sve je to prisutno i u mojim tekstovima, ali se ukazuju samo daleko na vidiku kao nešto nedovoljno utemeljeno u iskustvu onoga koji pripoveda. Ja, svakako, nemam nameru da svojim pisanjem delujem u bilo kom ideološkom smislu, nemam tu iluziju, ali svako pisanje je ideološko, to je, jednostavno, nemoguće izbeći, svaki tekst sadrži ideju, tj. zalaže se za nešto. To pripovedno lice je neko ko se ne bavi politikom tj, ne drži konce u svojim rukama, ne upravlja svojom sudbinom, istorija se , naravno, bavi njim, ali na jedan sofisticiran, mekši način. Iz te pozicije “slabog subjekta” on pokušava da ukaže na to koliko je taj isuviše antropomorfni svet zaokupljen sobom, tj. politikom da uopšte ne primećuje da živi u kosmosu, u univerzumu, kao da tako nešto i ne postoji, što je apsurdno. Ponor i spoljašnji i unutrašnji je evidentan, ne zna se koji je strašniji. Ljudi obično misle da je sve to nevažno, da je bitna samo njihova moć. Iz te perspektive, tzv. male teme postaju velike, male teme postavljaju fundamentalna pitanja na koja nema odgovora. Ali, naravno, to što nema odgovora nije razlog da ne postavljamo pitanja. Uzbudljivo je ćutanje. U mojim tekstovima otac je jedan jako ćutljiv lik, ne odgovara na pitanja, ne voli razgovor.

Da li je danas moguća avangarda, da li je umetnost zarobljena svojim mogućnostima?

- Mislim da avangarda danas više nije moguća, zbog sveopšte relativizacije, a i zbog toga što je umetnost na neki način mrtva, hibernirana je. Živimo u doba medija, pre svega elektronskih. Dakle, umetnost u doba medija je u neku ruku kondomska, zamagljena je i nema više svežinu neposrednosti. Ali, s druge strane, postoji taj mit ili utopija moderne. Ernst Bloh je dao izvanrednu sliku svega toga u svom delu “Duh utopije”. To je i dan danas magični svet situiran negde krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka iz koga dolaze potsticaji i velika uzbuđenja. Taj protomodernizam je nešto apsolutno živo i neprevaziđeno. Sve što se na planu umetnosti događalo kasnije, u dvadesetom veku, samo je senka toga.

Pretpostavljam da je teško, pogotovo književniku kao što ste vi, koji je pasionirani čitalac i kome je svet knjiga često stvarniji od realnosti, da odgovori koji su pisci na njega najviše uticali? Ipak, voleo bih da pokušate…

- Teško mi je da kažem koji su pisci presudno uticali na mene kao pisca, bilo bi to isuviše pretenciozno, ali mogu da kažem šta volim u književnosti ili šta sam voleo, iako to može biti prilično nesmotreno, otkrivati svoj ukus, tj. neukus, mogu se izložiti nečijem preziru, ali neka vam bude. Ja sam dosta staromodan, da ne kažem, staromoderan. U mladosti sam pre svega jako voleo nemačku romantiku. U gimnaziji mi je nemački jezik predavala profesorka Marina Rajh, ona je jako forsirala na časovima čitanje i prevođenje nemačke književnosti. Tu me je ta književnost zarobila u mrežu jedne ljubavi čije se nijedno okce nije pokidalo do dana današnje. Voleo sam jako Johana fon Ajhendorfa. Još uvek mislim da je Klajstov “Mihael Kolhas” najbolja novela koju sam ikada pročitao, ili “Majorat” E. T. A. Hofmana, po čijim je motivima Polanski uradio scenario za svoj čuveni film “Bal vampira”. Voleo sam, takođe, prozu Gerharda Hauptmana i naročito – Adalberta Štiftera. Kasnije sam otkrio priče Žerara de Nervala, Remboovu “Sezonu u paklu” i Floberovu novelu “Novembar”. Ta Remboova proza je možda prvi primer tzv. brzog akcionog pisanja. Postoji i nakoliko romana koje sam kasnije u mladosti čitao i koji su mi bili dragoceni: Kamijev “Stranac”, Beketov “Moloa” i Sartrova “Mučnina”. Ipak, najdraža knjiga mi je “Tako je govorio Zaratustra” Fridriha Ničea, koju smatram romanom, ma šta ko o tome mislio. Ali da, setio sam se još nečega, romana Alena Furnijea “Veliki Mon” - čarobno! Ili Strindbergova drama “Na putu za Damask” – šta ima u književnosti uzbudljivije od razgovora Dame i Nepoznatog? Eto!

Nedim Sejdinović