slobodan tisma

"ASIMETRIČNI DRUGI"

TEKSTUALNOST TEKSTA

Prolog
Tekstovi I pesme Slobodana Tišme središnji za specifičnu paradigmu novosadske konceptualne umetnosti i avangardne produkcije teksta s kraja šezdesetih i sedamdesetih godina danas su gotovo nepoznati i nedostupni. Skepicizam, estetika ćutanja, etika odbijanja i individualni otpor pripadnosti, obeležavaju rad niza umetnika koji su na prelomu šezdesetih u sedammdesete stvarali i produkovali scene jezika. To su, da spomenemo samo neka imena, Mangelos, Darako Kolibaš, Iztok Geister Plamen, Slobodan Tišma. U pismu koje prethodi tekstu koji se otvara pred vama, Tišma zapisuje: „Sakupio sam nekako ove tekstove, zahvaljujući jednom prijatelju koji radi u Biblioteci M.S. Ponovni susret sa sopstvenim delima, ili, možda, nedelima, posle toliko godina, nije bio baš očaravajući“.

1. Nezadovoljstvo u tekstu

Kada je Russell u razgovoru s Wittgensteinom uzviknuo „Logika je pakao!“ ili kada je Wittgenstein u procepima filozofske analize konstatovao da je bavljenje filozofijom mučenje...Iza svakog razgovora s Tišmom a to se zatim prenelo i na čitanje njegovih tekstova i pesama odzvanjalo je „Poezija je pakao!“ i „Pisanje teksta je mučenje!“. Iza prividnog mira, elegancije stiha, jasne stukturiranosti misli, lucidnih obrta diskursa, egzistiraju prostori obračuna, lomova, traganja za znakom, pokušaji, mucanja, intelektualni cinizam, religiozna posvećenost hermetizmu teksta, razgradnja tradicije poezije i ponuda glasu muza. Slobodan Tišma rodjen je 1946. godine u Staroj Pazovi. Pisao je poeziju. Bio je član grupe KOD i (E KOD (1970-1971). Realizovao je radove na zemlji. Crtao je autoportret na pločniku. Obesio je konturu kocke iznad ulice. Provlačio je bojenu vrpcu kroz zgradu Tribine mladih. Produkovao je konceptualnu umetnost. Suočavao se s granicama umetnosti i života. Pokušavao je da s drugim KODvcima dosegne do nevidljive umetnosti.
Na keju pored Dunava napravio sam u oktobru 1970. Autoportret. Tog istog dana preselio sam se u Beograd i tamo živeo sve do marta 1972, kada sam se vratio u Novi Sad. Od tog proleća moja osnovna umetnička aktivnost je bilo svakodnevno odlaženje u jednu šumu pored Dunava. Na kori jednog stabla bio je urezan neprimetan krstić za koji sam jedino ja znao; svaki put kada bih došao u šumu bacio bih pogled na njega. Kada je Dunav nadolazio, šuma je bila poplavljena. Čekao sam kada će voda tako nadoći da krst bude pod vodom, ali se to nikada nije dogodilo. Kada bi duvao jak vetar, iz šume bih posmatrao talase. Početkom proleća, ili krajem, svirao sam tamo u frulu. U to vreme bio sam pod uticajem mitskih pripovesti o Aricijskom Gaju, o Balderu i o Atisu. Takođe, u šumi je bio i veliki panj kome smo Svetlana Belić i ja poklanjali posebnu pažnju. U istoj šumi je 1973. Svetlana Belić snimila film koji se zove „The Wood of Souls“ i u kome sam u učestvovao kao glumac. U šumu sam odlazio redovno sve do 1976. Posle to više nije bilo moguće, jer je šuma bila posečena. Jednog oktobarskog dana te godine otišao sam na Dunav i video da ljudi seku šumu. Pitao sam ih ko im je dao dozvolu ili ko im je to naredio. Smejali su se. Na drugoj strani Dunava, u Kameničkom parku, bio je jedan dvestogodišnji hrast kojeg sam preko leta obilazio; on je takođe posečen. Na jezeru, u blizini tog hrasta, Svetlana Belić je napravila još jedan film u kome sam takođe učestvovao. Druga osnovna umetnička aktivnost, koja je trajala paralelno tokom nekoliko godina (1972-1977), bilo je svakodnevno pijenje Coca Cole ispred samoposluge na Limanu. U toj akciji samnom je učestvovao i Čeda Drča. Povremeno bi nam se pridružili Svetlana Belić i Mirko Radojičić.
Tišma je u stalnim obrtima i prekidima. Tu su godine rocka, bendova, muzike, Lune, okretanja ljudima i rasipanja ljudi. Rasipanje danas vodi monologu, koncetraciji na skriveni zapis, traženju prirode govoreće / zapisujućeg bića teksta i pemse, religioznostio smeštenoj između hedonističke lenjosti i plemenite distance otpadnika koji je izdržao.
Ako lagano prelistavate i vremenom se udubljujete u Barthesovo Zadovoljstvo u tekstu, a zatim u sebi ili naglas ćitate Tišmine stihove, opažate da se Tišmina ekonomija diskursa opire zadovoljstvu u tekstu. Barthes je pisao da je zadovoljstvo u tekstu onaj trenutak kada telo nastavlja svoje sopstvene ideje, jer telo nema ideje kao on. Barthesovo zadovoljstvo u teksu kroz izlaganje teksta sa strukturom čiji su članovi diferencirani, relativno slobodni (otvoreni za alternativu, i, shodno tome, neizvesnost), svodljivi (to je rezime) i rastegljivi (da se medju njih mogu beskonačno umetati drugostepeni elementi) udovoljava, puni, prožima, prenosi iz skulpture, iz perverzija kulture, praksu pisanja i čitanja. Tišma razara ono što struktura čiji su članovi diferencirani, relativno slobodni, svodljivi i rastegljivi, nudi kao subjekt teksta, subjekt pesme, subjekt uživanja u pisanju i čitanju. Na primer u belešci uz tekst „Kao neko“ on piše:
Sve što u jednom iskazu može biti subjekt, objekt, predikat nije reč. Imenice nisu reči. Kuća, na primer, nije reč ili je to manje od drugih. Takodje glagoli možda nisu reči. Pridevi? Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA. Ja uvek kažem: spolja gledano. Šta to znači? Ovo je zamišljeno spolja ili iznutra. Ali ne do iskaza. Spoljašnost je neusmerena i nevezana. To je bilo ispoljavanje. Jezik nije SVE. Za ovu belešku ne mogu preuzeti odgovornost. Sve što je u joj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga: proizvoljno. Ja lupam i ja sam sada savmi izbezumljen. Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg. Suviše autoritativno sa moje strane.
Šta Tišma čini u belešci za tekst „Kao neko“? Razara, a razaranje je stupanj koji nadilazi deridijansku sofisticiranu i erotičnu dekonstrukciju zapadne tradicije. On razara subjekt teksta, subjek koji se uspostavlja kao hipoteza u radu teksta, da bi time što je ozančitelj postao znak, bio potvrđen kao subjekt ne samo tekstualnosti već i metafizike. Time što se on (subjekt) pojavljuje kao hipoteza on je dat rečima i zato Tišma oduzima ime „reč“ rečima, ostavljaući da su reči samo one reči koje ne nose ime (KAO, GDE, ILI, UVEK, SA). Oduzevši tekstu subjekt kao u ogledalu, Tišma se suočava s oduzimanjem teksta subjektu, sa subjektom koji oduzima teksu subjekt: sa Slobodanom Tišmom. U pitanju je suočenje koje je skeptički čin, jer sumlja u oduzimanje subjekta tekstu, a time i sam tekst, pripada području koje je Wittgenstein odredio sintagmom „o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati“. Ili, ako se pozovemo na lakanovsku tradiciju, tada oduzimanje subjekta i sumnja u subjekt koji oduzima hipotezu subjekta tekstu, pripada transferu, pokretanju realnosti nesvesnog, a kako je jezik već dat u nesvesnom, to je pokretanje realnosti jezika. Jedina realnost jezika je uklještenje između napora da se govori i napora da se ćuti.
Beleška uz tekst „Kao neko“ je tekst (statement) konceptualne umetnosti: Tišmina fenomenologija teksta korespondira analitici Roberta Barrya, Lawrencea Weinera, Victora Burgina. Ali, beleška uz tekst „Kao neko“ je u provokativnim relacijama i s prošivenim bodovima književnosti. Tišmin skepticizam je sinhrono skepticizam konceptualnog umetnika i nezadovoljstva koje je prožimalo i Mallarmeov predgovor, rećićemo, spisa „Bacanje kocke nikada neće poništiti slučaj“ (1897). Tišma je napisao:
Za ovu belešku ne mogu da preuzmem odgovornost. Sve što je u njoj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga proizvoljno.
U skrivanom dijalogu s Mallarmeom:
Najviše bih voleo da se ova Napomena ne čita ili da se, prelećena, čak zaboravi ; ona, večnog Čitaoca, uči malo čemu što je izvan njegove pronicljivosti: ali, može zbuniti bezazlenog pre nego sto spusti pogled na prve reči poeme kako bi ga sledeće, raspoređene kako jesu dovele do poslednjih, budući da je jedina novina u razuđenosti čitanja.
Dijalog s Mallarmeom u igri (witgenštajnovski pojam jezičke igre) konceptualne umetnosti anticipira smisao mesta teksta među tekstovima, tj. smisao transformacije značenja i transformacije teksta kao deskripcije ili objašnjenja u tekstu produkcije.



2. OZNAČITELJI TEKSTA

U pesmi „Ponedeljak: voda“ (iz neobjavljene zbirke „SVOD BIT REKE“, 1972-73) čitamo stihove:
Razbijen vetar otvara prozore
u ogledalo uleće koje ga
zaledi
koje se umnoži.
U poemi „Vrt (kao) To“ (1977) piše:
Kako to je to
u sebi
ako nije to
uvek
a u tekstu „Kao neko“ (1977) nižu se reči i fragmenti sintagmi:
1) kao neko
2) ili prema istom
3) kako
4)
5) ( da, a)
Šta je locirano u svakom od ovih navoda pesme, poeme, teksta? Locirane su reči bez subjekta, upravo prazno mesto: „kojega zaledi“, „koje se umnoži“, „to je to“, „kao neko“, „kako“, praznina na četvrtom mestu (4) teksta „Kao neko“, „da, da“.
Reči „koje“, „to“, „kao“, „neko“, „kako“, „da“ i samo praznina bez reči, ukazuju na mesto i funkcije označitelja. Funkcije označitelja teksta su anticipacije smisla, jer, pisao je Lacan, označitelj po svojoj priprodi uvek anticipira smisao, razotkrivajući u nekoliko unapred njegove razmere.
Kada je zapisano „uleće koje ga zaledi“ ili „koje se umnože“ ili „to je to“ ili „ kao neko“, klizanje značenja koje neosporno upravlja potencijalnom beskonačnošću produktivnosti pesničkog teksta (značenja teksta) zaustavljeno je prošivenim bodom (le point de caption) označiteljima. To su napetosti koje potiskuju iz sveta književnog (poetskog) diksursa u svet konceptualne umetnosti.
Analiza Tišminih pesama i tekstova ukazuje, formalno, na tri slučaja:

1. tekstovi, tj. pesme koje ne idu ka biću i fenomenologiji poetskog diskursa, postajući sam taj diskurs,
2. tekstovi, tj. pesme, koji idu ka suočavanju značenjske produkcije i prošivenih bodova (označitelja koji zaustavljaju beskrajno klizanje značenja), i
3. teksovi koji se mogui nazvati teorijski objekti pošto fenomenologiju teksta nude da bi oku uma otkrili mehanizme teksta, da bi pokazali, kao što je to Joseph Kosuth nagovestio, da je definicija umetnsoti (teksta) umetnost (tekst).

Tekstovi, tj. pesme, koji idu – vode ka biću i fenomenologiji poetskog diskursa, postajući sam taj diskurs ukazuju na autonomiju diskursa u simboličkom prikrivanju označiteljskih praznina (Mallarme je pisao o ulozi beline). U primeru koji sledi, pesma „Cveće na podu“, diskurs pesme je diskurs prekrivanja označiteljske topologije u građenju gotovo ikoničkih slika koje zadobijaju simboličke vrednosti da bi čiatlac došao do označiteljske topologije, mora da se upusti u arheološku avanturu, da uvek korakne iza, iza, iza...



Mesecu u suncu. Senke
Pobodene bele lale
U vrata vrta. Zefir sleđen
U poljupcu. U trouglu
Logosa voda sazvežđa.
Rukav da nađe nežni zaspao je sneg.
Sunce u mesecu,
Cveće na podu cijankalij u knjizi
Voda ulazi u zamak zamak u strereotip.
Ishitri u lugu demon
Za vratima veliko nebo



Zefir. Demon. Logos.
Cijankalij. Stereotip



Aeaoaeaoaeaoaeao

Logika simbola je jedan svet (kontekst), a logika označitelja sasvim drugi. Na primer, deo stiha „Mesec u suncu“ može biti čitan:

1. metonomijski: Mesec je u suncu (predmet u predmetu),
2. metaforično: Mesec je u suncu (telo je u telu / možda erotska dimenzija),
3. alegorijski: Mesec je u suncu ( jedan svet je u drugom, možda i alhemijska dimenzija).

A, geometrija označitelja, koja prodire u svako označeno od primera do primera i od čitanja do čitanja, kazuje sasvim formalno da su u pitanju dva označitalja S1 i S2. S1 nagoveštava S2, tj. nagoveštava da je tekst struktuiran kao jezik, da je potencijalna kombinatorika označitelja otvara smislove i čini mogućim i metomimijsko i metaforičko i alegorijsko čitanje, a čitanju je poreklo nesvesno koje ne samo da je strukturirano kao jezik, već i jezik među jezicima.
Tekstovi, tj. pesme koje idu ka suočavanju značenjske produkcije i prošivenih bodova koji zaustavljaju potencijalno beskrajna klizanja značenja, zasnivaju se na paralelizmu dva glasa (ili tipa diskursa):

1. diskurs koji produkuje beskrajna klizanja značenja, prekrivajući označiteljsku topologiju, i
2. diskurs koji otkriva (možda i simulira) označiteljsku topologiju.

Već u prethodnom primeru Cveće na podu naznačena je opozicija potencijalne značenjske produkcije i označiteljske topologije suočavanjem stihova:
Zefir. Demon. Logos.
Cijankalij. Stereotip
koji beskrupulozno pokrivaju totalitet zapadnih semantika (samo zapisati Logos, znači zapisati Sve, Apsolut i Bog), i kubofuturističke kručonihovske označiteljske sheme stiha:
Aeaoaeaoaeaoaeao.
U pesmi-poemi „Vrt (kao) To“ zamisao pozicije je dovedena do eksplicitne sheme dva paralelna diskursa. I kao što je semantika opozicija bitna, bitan je i prostorni paralelizam zapisa dva različita diskursa:
San dve porodice. Prizor Kako to je to
U Baroknoj sobi u sebi
Vrt. Klizanje ako nije to
Na jezeru uvek
Ako se pozovemo na metaforični okvir tada su pred nama dva rastera (= mreža): raster naracije i simbola (koji pripoveda) i raster shematizma označiteljske topologije (koji se upisuje i ne pripoveda već razotkriva pravu prirodu jezika). Ono zastrašujuće što se ukazuje u ovom paralelizmu, nije naracija fantazma, već rascep jezika na uobičajenu pojavnost jezika skrivanja i retku pojavnost jezika koji pokazuje svoju prirodu jezika. U pitanju je rascep koji karakteriše i slikarstvo rastera Maljeviča, Mondiana, Rymana, Reinhardta, Mertinove, Sola Le Witta, itd.
Razmatrani tekst „Kao neko“ teorijski je objekt po tome što fenomenologiju dela nudi i eksplicira kao primer mišljenja u / o umetnosti, a ne kao produkt rada umetnosti (poezije, tekstualnosti, konceptualne umetnosti). Teoretičnost teksta „Kao neko“ neteoretičnost u neeksplanatornom već u demonstrativnom smislu, definiše ga kao tekst konceptualne umetnosti. U ovakvim tekstovima sve je napisano, sve je napisano, a to ga i čini teorijskim objektom, da bi pisanje bilo pokazano kao režija i gomilanje tragova, znakova i brojeva pisanja da bi bila pokazana medjutekstualnost tj. materijalno telo teksta i besede i jezika, odnosno da bi samo pisanje (kao nizanje) bilo pokazano. Dimenzije Tišminog tekstualnog teksta ulaze i u domen relacija s tekstualnim eksperimentom autora oko pariskog časopisa Tel Quel, odnosno, sa analizom i eksplikacijom složenih strukturalnih aspekata ekonomije označavanja u praksi pisanja (pisanje pisanja).



3. KRATKA NAPOMENA O NETEKSTUALNOM

Zadržaćemo se na tri netekstualna Tišmina rada koja bacaju svetlost na pitanja teksta: „Kocka“ (1970), „ Kvadrat Kazimira Maljeviča“ i „Dimenzija greške“. U prvom koraku radovi ukazuju na Tišmine afinitete: relacija sa mallarmeovom kockom i relacija sa maljevičevim kvadratom.
„Kocka“ je žičana kontura kocke (ivica kocke) obešena iznad ulice na visini od 9m. Smeštanje kocke platonističkog idealiteta u konkretni urbani prostor deo je sistema neoavangardnih strategija intervencije, ali, to je i bacanje kocke koje nikad neće poništiti slučaj. „ Kocka“ pokazuje da je rasprava moguća između teksta (Mallarme) i vantekstualnog (Tišma).
Ukazivanje da je rasprava moguća, utvrđivanje je hijerarhije diskursa o diskursima: ne suočavaju se samo primljeni (doživljaji primera), već i znanje o mestu primera u hijerarhijama diskursa svetova umetnosti.
„Kvadrat Kazimira Maljeviča“ i „Dimenzija greške“ lociraju, mada ne istražuju, tanku graničnu crtu topologije crteža i topologije teksta. Radovi pokazuju da su topologije označitelja i njihovih geometrija tekstualnosti i crteža slične, mada ne i identične. Nema poklapanje teksta i ctreža, uvek se ispušta nešto (Pas Tout), postoji manjak koji upravlja razlikama zapisujućeg i crtajućeg bića. Postoji manjak koji Lacan određuje rečima „nema polnog odnosa“. Na MESTU razlike teksta i crteža Tišma uspostavlja (ili simulira) paralelizam koji će biti ekspliciran u tkanju teksta pesme – poeme „Vrta (kao) To“. Uspostavljanje konceptualne sheme paralelizma na metsima sa Ne-Celog i sporovodjenje kroz različite fenomenološke okvire dela (tekst, pesma, crtež, instalacija) zapravo je ispitivanje granica jezika. Tišmino nezadovoljstvo je između jezika i nejezika u tekstu: necelonecelonecelonecelonecelo.





PRILOG – DNEVNICI SLOBODANA TIŠME

1. nemoguće istorije & scene jezika –



0.
Rad novosadskog pesnika Slobodana Tišme (1946.) pripada mitskim nemogućim istorijama postavangarde. Delovanje je započeo krajem šezdesetih u istraživanjima I akcijama konceptualne umetnosti (grupa KOD, 1970-71). Razvijao je tekstualnu praksu nevizuelne apstrakcije (“Kao neko”, 1970): iz jezika je govorio o biti jezika. Zatim, život u gradskoj komuni. Pisao je protojezičku ili konceptualnu poeziju (“Vrt (kao) to”, 1977). Zatim, rok La Strada I Luna. Danas piše dnevničke beleške. Na slovenskom jugu, na prelazu šezdesete u sedamdesete, delovala su tri pesnika koji su mogli od jezika sve – Iztok Geister Plamen, Darko Kolibaš I Slobodan Tišma su, svako na svoj način, prešli prag jezika. Plamen je pokazao da je svaki subjekt teksta objekt jezika u skladu sa reističkom doktrinom. Kolibaš je poeziju transfigurisao (premestio) u područje intertekstualnostsi označiteljske tvari jezika. Tišma je reinterpretirao ontologiju moderne poezije gradeći od poezije I iz poezije koncentrične hermeneutičke krugove prelaženja iz metafore ili alegorije (diskurzivnih slika) u metajezičke I iz metajezika (jezika o granicama jezika, jezičke igre sa granicama jezika) prvostepene diskurzivne slike bića od jezika.

1.
Šta osigurava I podržava postojanje teksta? Da li postoji neki početak koji mu prethodi? Kako hiatus (zev) između poezije I proze opstaje kao govor u prvom licu? U početku je bilo uzbuđenje, a kada ga čitamo, imamo utisak da je u početku bila nelagodnost. Ali, njegov kod je čisti kartezijanski kod specifikatora, semantičke mašine koja ulazi u jezik I ujedini svet koji je za pisca moguć: svet od jezika. Čitam:

4. januar 1989.

Grund. Osnova.
Da li postoji? Ne postoji.
Postoje samo relacije, odnosi.
Svaki jezik je Meta-
Svaki jezik govori o drugom jeziku,
a ne o predmetu ili
pak samo o sebi.
Njegovo kruženje od poezije kroz prozu do diskursa subjekta koje govori u prvom licu je kruženje interpretacija koja od jezika interpretacije izuzetne uobičajenosti života pravi književnost. On pravi književnost upravo na samom mestu odsutnosti književnosti I to je varka kojoj pribegavaju oni koji brujanju jezika ne mogu pobeći jeziku ni u konceptualnoj umetnosti, ni u bučnom roku, ni u makrobiotici, ni u jednoobraznosti svakodnevnice… Čitam:
Zašto sam prestao da pišem, da se bavim umetnošću?
Zato što nisam mogao da razlikujem umetničku praksu ili praksu pisanja od politike. Ne kažem da je to isto, ali meni se tako ukazivalo, što je bilo izvor teških sumnji. Umetnost kao i politika pripada području volje za moć.
Što znači da je ona samo proivod lukavosti.
Manifestuje se kao igra (nadvladavanje) i prevazilaženje
Usavršavanje do konačne praznine i samorazaranja.
Objektivacijski nivo.
SHIT.
Tišma gradi zamku u jeziku od jezika i čitaoca uvodi u lavirint bića od jezika. Njegove sumnje su tvari pesničkog diskutsa. To je ona fina suptilna tvar jezika koju je davno osetio Wittgenstein dovršavajući filozofiju Tractatusom.



2.
Čitamo pismo koje nas uvodi u Dnevnike.
Dragi Miško, šaljem ti, najzad, ove zabeleške iz dnevnika. Tu ima par tekstova koji se mogu nazvati pesmama, zatim nešto snova i dnevnih razmišljanja, opisa nekih stvarnih situacija. Sve to daje neku sliku kako sam živeo jedno vreme. Dnevnik sam istrajno vodio oko dve godine. Rezultat je nekoliko stotina stranica, što je, ipak, prilično malo. Ovo je jedan odlomak. Pravi dnevnik bi trebalo da pokriva barem desetak godina. Ja ga, do duše, još uvek vodim, ali sam prilično štedljiv, da ne kažem škrt...
Uručeno pismo je privilegovani prolaz u zabranjeni grad zapisa o jednom životu koji pokazuje i govori da je zapis o životu pesnika Slobodana Tišme. Govor u prvom licu nije introspekcija, niti ispovest, ali ni revizija jedne lične i izuzetne istorije. Čitamo:
Čitao sam malu biografiju kineskog pesnika Li Taj Poa.
Očigledno da je bio opsednut pijanstvom.
Razmišljao sam o tome da ne bih smeo da ostavljam tragove svoje nesavršenosti, intelektualne bede, pa i moralne.
Trebalo bi sve spaliti.
Ali ne, to uopšte nije važno šta će neko misliti o meni.
Koliko ima takvih kao što sam ja, ili pak savršenih ljudi, perfektnih u svakom pogledu, pa šta?
Tišmi je veoma stran Freud, možda bi želeo da bude blizak Avgustinu, izmiče Kafkinom tragičnom grču i suprotan je Mannovoj društvenoj superiornosti, on prolazi kroz životnu igru zeva jezika Wittgeinsteina. Kada zapisuje „Sasvim sam se odvikao od pisanja. Čini mi se da ne mogu ništa da izrazim, saopštim. Nijednu misao ne mogu da uobličim. Nemam snage, ali to nije važno. ...“ On nas uvodi u središte igre jezika, upravo na ono mesto gde može biti rajski vrt savršenstva (Vrt (kao) to), ali i zmijsko klupko užasa (dimenzija greške). Jezik postoji kao (prava) književnost tek kada dođe do granice materijalne osnove besede i do granice ispunjenja sopstvenog smisla. Tišma zapisuje jezičke igre, skrivene šifre i odsutne poruke govoreći o svom skromnom i povučenom životu pišućeg bića. Dok njegov prijatelj i sadrug iz konceptualističkih vremena Miroslav Mandić pokušava da svet (celokupni svet bića i nebića evropskih drumova) pretvori u svoje umetničko delo (komad), Tišma živi gotovo neprimetno na Limanu (jedan deo Novog Sada) pokazujući, tek retkim izabranicima kako životna igra jeste, zaista i u potpunosti jezička igra. On ne govori o samojo nemoći pisca odnosno, o svojoj moći Stvaraoca – ne, on nas suočava sa nestajanjem poezije i proze u dnevničkom zapisu svakodnevnice koja zadobija jedini smisoa time što je poezija i proza. Njegov paradoks nije u prevlasti ironije ili epistemološkog ili etičkog nihilizma, mada zapisuje:
27. februar
Ali budizam kaže: Ne!
Iako nema Boga, ništa nije dozvoljeno, ili
tačnije,
Iako nema boga, ništa nije preporučljivo.
Irischer Fruhling.
Njegov paradoks je pozno-barokni sjaj simboličkog preobražaja ekstenzionalnog (prozirnog) jezika književnosti u neprozirnost koja ne otkriva samo telo simbolnog:
Vrbe pored Dunava su tako nežno zelene
Setio sam se Ljubavi
Svetlo zeleno u Duši
Zlato je zeleno
Svetlost je zelena.
ili
21. mart
Poslepodne sam malo skoknuo do šume.
Kada sam silazio, osetio sam neki miris,
neverovatno blag. Pokušao sam da pronađem
od čega je, ali nikako nisam mogao da utvrdim.
Zeleni miris, svetlozeleni, beličastozeleni.
Miris dragog kamena. Miris smaragda.
Tako nekako.
Išao sam dalje između drveća. Osetio sam
miris vode, bilo je hladnije.
Došao sam do drveta i zagrlio ga.
Malo sam pevao.
Kada sam se vratio, mirisa je nestalo.
Povukao sam se pred večernjom svežinom.
On radi sa krugovima preobražaja simbolnog u imaginarno i imaginarnog u realno jezika. On radi sa erotikom kruženja u i od jezika.



3.
Tišmina poetika je poetika postavangarde: zrelog jezika. Ovde ne želimo reći da je jezik Slobodana Tišme zreo jezik ili da je on postigao pesničku zrelost. Njegov diskurs je uvek bio savršeni jezik i privilegovani prolaz u jezik književnosti: i danas i pre dvadeset godina. Njegova poetika je postavangardna zato što se na rušilačkim temeljima utilitarnih prozirnosti jezika prepušta radu jezika u njegovoj najkompleksnijoj formi preobrata interpretativnog diskursa u diskurs simboličkog prekrivanja. Poenta nije u čistoj emociji, čvrstoj naraciji, ili lucidnoj duhovitosti, već u moći da se fragmenti i holizmi jezika kniževnosti transformišu u označiteljski prekrivač prekrivanja u kome se nazire telo simbolnog. On je prošao kroz dril direktnog avangardističkog formalizma i purizma i sada je on Tišma koji ne radi sa jezikom, već je on Tišma koga radi jezik (brujanje, simbolizacije, intertekstualnosti, ispovesi, misaoni eksperimenti, itd). Kada kažemo da je Tišmin diskurs u svetu zrelog jezika to zanči da je on ( kao subjek o pišuće biče) radjen (ili bar suočen) sa lavinom TU prisutnih civilizacijskih diskursa (književnosti, mita, logike, umovanja, ispovesti, ...). Njegov diskurs je uzlobljen u jeziku koji je od izmaglice jezika. Tišmina naracije nije pripovest, već je naracija od jezika koji gradi simbolno na mestu imaginarnog, a to znači ona gradi atmosferu jezika (životne igre u jeziku), jednom rečju svetojezika. Tu nema traganja, otkrića, postignuća, Svetog Grala ili istine – tu je samo jezik u svojoj raskošnoj protežnosti telesnosti:
8. maj
Daydream : Pronaći nekog
Kada si već mislio da si ga
Izgubio zauvek
Tražio si ga danima i nisi mogao
Da se pomiriš sa tom nepodnošljivom
Činjenicom da ga više nikada nećeš videti
A onda jednog poslepodneva sedeći
Potpuno izgubljen
Ugledao si ga
Kako posle prolećnog pljuska
gazi barice kraj auto-puta
Bio je to Dečak-pas
Ili dečak zvani Pas
Uteha zagrljaja, božansko milosrđe
Ili hemija ljubavi pod bezimenim praznim nebom
koje nam je osporavalo bilo kakvo prepoznavanje
Ipak, ili baš zato
Uprkos svemu, to je on, to sam ja sam
Ja izgubljen u večnosti
Ja i Pas, ja biće psa
Ja napušten od sveta, od univerzuma
Ja koji sam nestao ali postoji nada
da ću biti pronađen i ponovo rođen
i ponovo izgubljen
Tišma je prešao prag jezika naracije. Svet je postao jezik narativnog uobličenja intenzionalnih likova. Nema istovetnosti, nema referencije, već pretapanja ekstenzionalnih fragmenata u intenzionalne projekcije od jezika.

Miško Šuvaković "Asimetrični drugi"