slobodan tisma

KRALJ ŠUME U TRANSU ROCK'N'ROLLA

Glazbenik, književnik i nekadašnji član poznate subkulturne umjetničke grupe KÔD iz Novog Sada govori o okupljanjima benda Luna, svojim knjigama i novosadskoj alternativnoj umjetničkoj sceni

Na Exit festivalu u Novom Sadu ovog su se ljeta, nakon više od dvadeset godina, ponovo okupili Jasmina Mitrušić-Mina, Zoran Bulatović-Bale, nekada gitarist Pekinške Patke, Ivan Fece-Firči, poznat kao bubnjar EKV i Slobodan Tišma-Artur, pisac i pjesnik, te oživjeli Lunu, jednu od najuzbudljivijih grupa jugoslavenske scene osamdesetih. Slobodan Tišma, pjevač i autor tekstova Lune, svojevoljnim izborom i osobnošću, uporno opstajući na margini, svjedok je i sudionik najvažnijih perioda umjetničkog života Novog Sada.

Ljetos ste ponovo nastupili s grupom Luna. Kakav je bio osjećaj vratiti se na pozornicu? Kako ste se, uopće, našli u rock’n’rollu?

– Do kraja bilo je ugodno, da ne kažem – ugođajno, bar tako tvrde oni koji su nas gledali i slušali. Nisam baš verovao u sve to kada je u decembru Ivan Fece došao iz Njujorka da me ubeđuje da nastupimo na Exitu. Uspeli smo za svega devet dana da se navežbamo i da zvučimo bolje nego ikad – prosto, neverovatno. Ali to je magija.

Priča o Luni je počela početkom osamdesetih. Ja i Ivan Fece – Firči smo pre toga svirali u La stradi, a Zoran Bulatović i Mare Vukmanović u Pekinškoj patki. Pošto se Patka raspala zbog Čontinog odlaska u vojsku, spojili smo se i tako je nastala Luna. Posle par meseci Mare Vukmanović je otišao, a na njegovo mesto je došla Jasmina Mitrušić i ta je postava realizovala album Nestvarne stvari i niz koncerata. No, život Lune bio je kratak, pošto smo se posle snimanja albuma posvađali. Post mortem Luna je za svoj prvi i jedini album dobila nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Inače, ja sam se u rock’n’rollu našao još sredinom šezdesetih, sa bendom koji se zvao Tile i četiri bogalja nastupio sam na čuvenoj prvoj beogradskoj gitarijadi, ali to je ono što bi se reklo – in illo tempore.

Novosadska avangarda s kraja šezdesetih

Grupe Luna i La Strada ostale su u pamćenju probranih. Iako su svojom osebujnošću pripadale najoriginalnijim grupama jugoslavenske scene, ostat će zabilježene kao marginalne pojave. Jeste li tada bili svjesni ekskluzivnosti toga što radite?

– Bili smo svesni, svakako. Pre svega, mi smo se u tim grupama bavili rock’n’rollom iz čisto artističkih pobuda. To je bio period novog vala kada je umetnost jako uticala na rock’n’roll. Mi smo tada shvatili da rock’n’roll može biti umetnički medij, sredstvo da se saopšte neke stvari. Naravno da nismo računali na neki širi auditorijum, na veliku popularnost ili na neki komercijalni efekat, znali smo unapred da od toga nema ništa. U svakom slučaju, nismo nasedali na stereotipe, prezirali smo ideju da je bavljenje rock’n’rollom neka vrsta dobrog provoda.

Nije li svojevrsna hermetičnost specifična za novosadske umjetnike?

– Jeste. Sve novosadske grupe iz tog vremena su na neki način bile pomalo nerazumljive običnom, prosečnom konzumentu. Mislim tu na Boye, La stradu, Grad, Obojeni program, Lunu, Imperium of Jazz, Ove sezone vedri tonovi. Mi smo predstavljali reakciju na ono što je donosio jedan Đorđe Balašević u Novom Sadu ili Bora Đorđević u Beogradu. Bilo nam je dosta banalnosti u stilu “u razdeljak te ljubim” ili “ti si lutka sa naslovne strane”.

U Novom Sadu, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, umjetnička scena je vrlo živa, postoji Tribina mladih, časopisi Polja, Uj symposion i omladinski Index, u gradu djeluju Želimir Žilnik, Miroslav Mandić… Bili ste urednik kulture u Indexu, član umjetničke grupe KÔD s kojom ste sudjelovali na Venecijanskom bijenalu 1970., objavljivali ste poeziju. Kakva je atmosfera bila u gradu?

– To je bilo jako zanimljivo vreme. Pre svega imali smo krah šezdesetosme. Te mladalačke iluzije o mogućnosti da se u društvu nešto promeni su se raspršile. Bilo je to doba tzv. nove osećajnosti koju su propagirali Herbert Markuze i Suzan Sontag. U suštini, mi smo bili jedna anarhistička družina koja je uzurpirala jednu državnu kulturnu instituciju kakva je bila Tribina mladih u Novom Sadu. Tu se odvijao veoma dinamičan program svakodnevno tokom 24 sata. Praktično, mi smo tamo živeli, bila je to neka vrsta gradske komune. Uspeli smo da izdržimo dve godine, dok establišment nije shvatio o čemu se radi. Bili smo jako otvoreni prema svetu i bili smo u toku tada najaktuelnijih zbivanja u umetnosti. Nezaborava? je bio nastup Mikelanđela Pistoleta sa njegovom trupom koja je izvela predstavu koja je bila commedia dell arte u stilu arte povera, tada dominirajućem umetničkom pravcu u Italiji. Ostvarili smo čitav niz izložbi i predstava, bilo da smo ih realizovali mi sami sa našim grupama ili da smo dovodili umetnike sa strane. U svim tim zbivanjima veoma aktivno su učestvovali i naši zagrebački ptijatelji, umetnici, pre svih Zvonko Maković, zatim Braco Dimitrijević, Goran Trbuljak i Boris Bućan, a takođe i grupa OHO iz Slovenije.

Život jednako umjetnost

Uslijedile su žestoke reakcije. Neki su umjetnici iz te generacije zbog svojih radova bili osuđeni na zatvorske kazne. O čemu je bila riječ: sukobu s umjetničkim establišmentom ili provokaciji političkog sistema?

– Jeste. Završilo se sa osudama i progonima. Neki ljudi su završili u zatvoru, konkretno, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su osuđeni na zatvorske kazne koje su i izdržali u sremskomitrovačkoj kazneno-popravnoj ustanovi. Ali najstrašnije je bilo to, što kada su izašli iz zatvora nisu bili slobodni ljudi. Miroslav Mandić je morao da ide u Deliblatsku peščaru da tamo radi kao fizički radnik, kada je izašao iz zatvora sačekali su ga dušebrižnici rečima: “Znaš mladiću, mi smo ti našli posao...” U stvari, nas n?je interesovala politika, nismo imali iluzija da delujemo u tom smislu, mi smo samo hteli da živimo umetnost. Političarima to i nije toliko smetalo, imali su važnija posla, međutim, reakcionarni umetnički sloj nas je mrzeo. Ti umetnici su nas opanjkavali kod političara i policije, a ovi su posle obavili posao, pošto jako vole da pokažu moć, u fazonu samo kaži koga. I tako su ovi tradicionalisti uspeli da nas kao opasne konkurente eliminišu iz igre, ili bar prividno i samo privremeno da nas eliminišu. Iako, činjenica je da smo mi tematizovali politiku u okviru umetničkog medija, a to se nikako nije smelo u ono vreme. Ovo nije nikakvo optuživanje, to su samo činjenice, umetnost je, nažalost, kao i politika područje volje za moć, kultura i umetnost se takođe rađaju i opstaju kroz rat i sukobe. Prema tome, nema ljutnje. Ja danas ne mrzim nikoga, čak uvažavam te ljude, jer njihova uloga je bila nezahvalna. Ali ipak ne bih mogao ni danas da kažem da sam ljubitelj njihove umetnosti. Inače, trenutno je aktuelna pros?ava pedesetogodišnjice Tribine mladih ili Kulturnog centra, kako se danas zove ta institucija. Naravno da se sada lome koplja kako će se ispisati ta istorija, tj. kako je vide pobeđeni a kako pobednici...

Deset godina rock’n’rolla i subkulture

Tada se povlačite sa scene, ne objavljujete ništa. Prvu knjigu objavili ste tek 1995. Koji je bio razlog tog bijega od javnosti?

– Razlog je bio veliko razočarenje zbog onoga što se dogodilo početkom sedamdesetih. Velike iluzije su se skršile. Ta ideja da je život jednako umetnost je definitivno propala. Nisam želeo da se bavim strategijama u bilo kom smislu, tj. politikom. Počeo sam da sumnjam u to što smo radili i onda sam, jednostavno, prestao. Nisam imao nikakav plan. Ali to je bilo, na neki način, dobro. Bio je to odgovoran čin koji je kasnije dao nekakvog rezultata. Posle propasti Tribine napustio sam Novi Sad i živeo dve godine u Beogradu u potpunoj anonimnosti, skoro da nisam odlazio u Novi Sad. Ali u drugoj polovini sedamdesetih pojavio se punk i to me je pokrenulo, video sam tu šansu za delovanje – ‘78. sam bio u Zagrebu na koncertu grupe Stranglers i to je definitivno prevagnulo. Sledećih deset godina sam bio u rock’n’rollu.

Kako je došlo do toga da ponovo počnete objavljivati?

– Posle deset godina provedenih u tom subkulturnom prostoru kakav je rock’n’roll shvatio sam da i kada je kultura u pitanju kao jedan integralni prostor, važi ona poznata ezoterijska mudrost: kako je gore tako je i dole. Sve loše stvari su se reprodukovale i u tom nižem prostoru i to čak na jedan drastičniji način. Ista neutaživa potreba za supremacijom, za vrednovanjem, za uvažavanjem, tj. ponižavanjem, ono – “ko je bolji?”. Dakle, sve što sam oduvek prezirao. Stvarno mi se sve smučilo. I tako sam se ponovo usamio. Rasformirao sam La stradu u kojoj sam tada svirao. Ovaj put sam se povukao u prirodu. Par godina sam proveo u jednoj šumici pored Dunava gde sam odlazio svaki dan bila kiša ili ciča zima. I tu je ponovo počela da me okružuje umetnost, pre svega klasična muzika i književnost. Vratio sam se svojoj staroj velikoj ljubavi, a to je tzv. ozbiljna muzika... Počeo sam ponovo da čitam književnost i to “klasi?u”, stare dobre salatare, zatim, Hajdegera i Ničea, ali i ono što je bilo aktuelno – Rolana Barta i Žaka Deridu, zatim, Deleza i Gatarija. Bilo je sasvim razumljivo da sam uskoro počeo da beleškarim svoja razmišljanja iz šumice...

Kuda.org, Led art i Exit

Kako doživljavate umjetničku scenu Novog Sada danas?

– Ima raznih stvari, sve je jako razuđeno. Nekada kada smo mi bili mladi postojala je Tribina i tu je bilo sve. Ili početkom osamdesetih je bio Novi val i ništa drugo. Danas u Novom Sadu imate nekoliko grupa umetnika koji su na neki način na tragu onoga što se radilo na Tribini početkom sedamdesetih. Spomenuti ću samo najuticajnije: Kuda.org, Led art i Exit. Kuda.org ispoljava dosta interesovanja za ono što se događalo početkom sedamdesetih, konkretno, za konceptualizam i neoavangardu, takođe u okviru svoje podgrupe koja se zove Dizalica propagira kulturu kontre, oponira i reaguje na svaki oblik fašizma u kulturi. Kuda.org je proletos u okviru proslave prijema novih članica u EU producirao pseudo-operu Kralj šume koja je urađena po motivima jedne moje pripovetke. Led art se bavi isključivo novim mladim umetnicima i novom umetničkim praksama. O Exitu ne treba trošiti reči, pošto se sve zna, ali sigurno je da je on doveo čitav svet u naš mali grad.

Kako ste doživjeli, i preživjeli, posljednjih 15 godina, sve što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije?

– Šta da vam kažem. Doživeo sam to kao veliku sramotu i poniženje, pošto je meni sve to ličilo na veliki grabež. Moje životno geslo je uvek bilo da čovek pre svega mora da bude pristojan i da se sklanja drugom sa puta, uvažavanje drugog, uvažavanje razlike – to! Uvek mi je bio mrzak svaki oblik fašizacije. Sem toga, nacije i nacionalno za mene ne znače ništa, a takođe, ni crkvu kao instituciju ne poštujem, pošto se crkva bavi politikom, tj. homogenizacijom, a ne Bogom. Slobodan sam čovek sa svojim mislima, otvoren za sve ljude koji polaze od sličnih premisa i pre svega sam za prijateljstvo među ljudima bez obzira na versku, nacionalnu ili rasnu pripadnost – apsolutno sam protiv ksenofobije i mržnje. Možda imam osećaj grižnje savesti zbog toga što se nisam aktivnije suprotstavljao tom ludilu, ali to je bilo stvarno jako teško. Nisam bio član neke partije, pošto nikada nisam iniciran u svet odraslih, u svet muškaraca koji je i napravio čitav taj haos, bio sam celog života marginalac, otpadnik. Žene, crnci, deca i ludaci – to je moj svet... Ipak, bio sam u prilici nekoliko puta da u medijima iskažem svoje stavove, da osudim režim. Ali šta sa tim? Osim toga, uvek sam živeo više unutra, u “svojoj pećini”, tako da mi je sve to više izgledalo kao neka fantazmagorija, iako dobro znam da je mnogim nesrećnim ljudima sve to i te kako bilo stvarno, užasno stvarno. Kada nastane kovitlac, možda je, ipak, najbolje skloniti se, jednostavno, ne učestvovati. Iako, treba učestvovati ali na pravoj strani.

Pitoma religiozna razmišljanja

Vaša posljednja knjiga Blues diary je dnevnik osobnih razmišljanja, bilježenih tijekom osamdesetih i devedesetih. O čemu se riječ?

– U podnaslovu te knjige piše da su to pitoma religiozna razmišljanja, što je citat iz Pustinja ljubavi Artura Remboa. Mit o Aricijskom vrtu za mene je uvek bio nešto više od obične priče... Tekst je pisan iz pozicije slabog subjekta. Poznato je da je Hipolit po predanju ubijen od strane svog oca Tezeja, tj. Posejdona. Artemida ga je posle uvila u svoj noćni plašt i prenela u Aricijski vrt gde on živi zagrobnim životom okružen provalijama. Postojala je praksa u rimskoj antici da odbegli rob ima prava da se skloni u sveti gaj, što je Aricija i bila, i da tu ne sme niko da ga dira, sem drugi odbegli rob koji hoće da zauzme njegovo mesto, tj. hoće da ga ubije. Budući da rob nije imao identitet, tj. svi robovi su bili jedan te isti rob, o? je, praktično, stradao od svog dvojnika, trojnika, četvornika itd. Ili do kraja, od sopstvene ruke koja je samo prikačena. Sličnu poziciju ima umetnik danas – nije subjekt, nije kreator, što je paradoksalno, nego je pre objekt, artefakt, nešto radi na njemu samom, ribaju ga razni diskursi. Tu se preklapaju te dve priče. Hipolit je obrnuti Edip, žrtva, rob – odbija udvaranje maćehe Fedre, tj. majke i oklevetan bude ubijen od strane Posejdona, tj. oca Tezeja. Edip je završio slep na Kolonu koji je takođe sveti gaj. Hipolit se, pak, pretvorio u oko, budno motri u šumi na svaki detalj ne bi li preduhitrio roba koji dolazi da ga ubije iako je već ubijen. Ustvari, strepi od samog sebe, od svoje želje. To je opšte poznata metafora nove subjektivnosti koju su nam sjajno predočili Žil Delez i Feliks Gatari... Moja knjiga Blues diary je nastala upravo iz te pozicije. Ja sam se u toj šumi uživljavao u lik Virbija ili Kralja šume, igrao sam se, bio sam jedini glumac-pevač u tom delirijumu Zelenila, naravno, umnožen u beskraj, svakim korakom između crnih vlažnih stabala bio sam neko drugi. Bio sam, zapravo, bilo ko. Stvarnost oko mene je bila i suviše ružna i siva, čak je i ludilo bilo bolje od svakodnevice, od polovne svetlosti dana. Da li? U svakom slučaju, to je šizofrena, artistička pozicija kojom dominira ljubičasta boja, ali i zelena i sve druge boje, sem crne i bele, tj. sive, koje i nisu boje. Nema dubine, ne postoji podsvest, pošto je sve transparentno. Prozirnost samo bojadiše, senči, ne pokriva i to važi za sve boje, za sva osećanja, za sve emocije – sve je zamenjivo.

Mitologija Urvideka

Što trenutačno radite?

– Nedavno sam završio svoju četvrtu knjigu koja se zove Urvidek. To je knjiga proze. Sačinjena je od deset tekstova koji su na neki način povezani. Svi su pisani u prvom licu, iako, naravno, to nisam ja, u pitanju je uvek sekundarni subjekt, uživljavanje u određene likove i situacije koji su mi nekad veoma bliski a nekad veoma daleki i strani, jer uvek je pitanje kako se osećate pod određenom maskom. Sve je to opipavanje naličja maske, ispitivanje sopstvene pozicije u tuđoj koži, u liku drugog. “Životinjska maska je lice čoveka” – evo još jednog citata. Životinjski svet individualizuje ljudski lik, posebljuje ga, neko stvarno pokušava da bude štakor a neko konj, a neko, opet, svinja ili magarac. Ali s druge strane, životinjski lik je i srednji termin koji stoji nasuprot ili na ivici ponora apstrakcije subjekta ili razlike koja je nepojmljiva...

U svakom slučaju, scenografija, pejsaž je taj stari nepostojeći grad, zapravo, radi se o mitologiji i otud ta kovanica u naslovu: Ur-videk kao Pra-Sad, ili Stari Sad. Jer Novi Sad je nekad stvarno bio gradić, posedovao je nešto autentično, a danas je samo bezimeno mesto kakvih ima na stotine diljem srednje i istočne Evrope. Za to je pre svega kriva urbanistička katastrofa koju je grad doživeo tokom šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, ali i ono što se događalo poslednjeg desetleća.

Sada kada sam završio tu knjigu, moja osećanja prema njoj su veoma ambivalentna, neki tekstovi mi izazivaju mučninu i čak gađenje, neki su me razobličili, pak, kao slabog tehničara, jednostavno, nisam bio sposoban da odgovorim zahtevima koji su se postavljali pred mene kao pisca, tekst tokom pisanja postaje izazov, stvari postaju ozbiljne.

Često sam tematizovao sam čin pisanja, ali i položaj samog pisca, što, naravno, nije ništa novo, čak je to postalo manir, svi to rade, pa ni ja nisam mogao to da izbegnem. Pisanje je za mene neka vrsta samozavođenja, tako da sam nekada bio i neprijatno iznenađen krajnjim ishodom, Ugođaj je starinski i to je bila namera, ja sam staromodan, ili bolje reći: staro-moderan. Danas su svi jako opsednuti tehnologijom i urbanošću. Sećam se, kada je izašao Blues diary bili su neki komentari u stilu: “Ovo je neki povratak prirodi, šta li? Čovek je izgubljen među drvećem!” i slično. Takođe, svesno sam izbegavao jake sadržaje, dakle, ono što je najzahvalnije za obradu kada je prozni izraz u pitanju, a to su paklenske teme: politika, seks, droga, nasilje. Sve to ipak proviruje, naravno, to je neizbežno, ali se pojavljuje daleko na horizontu kao nešto nedovoljno utemeljeno u iskustvu onoga koji priča. Znači, te paklenske teme su samo nestvarne pokretne kulise, ono što je obično u središtu, bačeno je na marginu. Šta je od toga ispalo, bog će znati! U svakom slučaju, od Urvideka ne očekujem ništa specijalno. Proći će nezapaženo kao i moje prethodne knjige. Razlog tome je i moj status kao pisca. Nisam anonimus u ovdašnjem literarnom svetu, ali sam poznat po tome da sam se bavio godinama u rock’n’rollom i iz tog aspekta se na mene gleda sa podozrenjem. Ovde još uvek preovladavalo zastarelo shvatanje da pisac mora da drži do svog lika, ne sme da bude svaštar...

Razgovor sa stablima 

Imate li planova u muzici? Govori se da bi nanovo okupljena Luna mogla na kratku turneju?

– Nemam planova kada je rock’n’roll u pitanju. Imam jedino u planu da što više slušam klasičnu muziku i da što više vremena provodim u prirodi sa stablima, drvećem i pticama. Bilo je nekakvih ideja o turneji još ove jeseni, ali to je propalo, iz kojih razloga, stvarno ne znam. Firči i Bale žive u Njujorku, a ja i Mina u Ujvideku, i to je veliki problem. Drugo, ja sam u godinama i za mene je taj nastup na Exit festivalu letos bio mera. No, kada su me prošle zime nagovarali da nastupimo, nisam verovao da je to moguće, pa je ipak bilo. Prema t?me, videćemo, nikad se ne zna.

Jadran Boban