slobodan tisma

RAZGOVOR GORANA LONČAREVIĆA SA SLOBODANOM TIŠMOM

G L : Odakle inspiracija za ponovno okupljanje nakon dvadesetak godina?

S T : Sam Bog zna. Znam samo da su inicijatori neki ljudi iz EXIT tima. Oni su pokrenuli onu dvojicu Njujorčanina, Firčija i Baleta. Kada je Firči pre više od godinu dana došao u Ujvidek da me bari, nisam uopšte verovao u to, oterao sam ga u peršun, međutim, bili su uporni i isplatilo se i u vidu zelembaća.

G L : Kako je toliko različiti individua našlo zajednički jezik i šta je to što vas je spojilo u jedno, u Lunu?

S T : Magija je u toj različitosti, iako mi svi imamo i puno zajedničkog. Bale i Firči su neverovatno talentovani. Firči je zemljani tip i sve mu ide neverovatno od ruke, bilo čega da se dohvati, on to realizuje. Bale je vazdušni, eterski čovek, predodređen za slavu, čist umetnik. Mina je vatra, koja ih greje i raspiruje euforiju. Ja sam vulkanski tip, dakle, intuicija. Moja pozicija je između Firčija i Mine, ali suštinska komunikacija je sa Baletom, pošto je tu kreativni potencijal grupe, u tom našem odnosu. Inače, spojila nas je sama Transcendencija, jednostavno, to je neobjašnjivo. Luna je čudo.

G L : Luna je dobila ime po istoimenom filmu. Koje je, zapravo, značenje tog filma a samim tim i imena Luna?

S T : U pitanju je čuveni Bertolučijev film La luna. Mi smo odbacili taj član La i ostala je samo Luna. Taj film se bavi odnosom majke i sina, njihovom usamljenošću i asocira potisnuti matrijarhalni model egzistencije. U svakom slučaju, luna simbolizuje ženski princip koji je subverzivan i podriva temelje ovog oveštalog dosadnog sveta muškaraca u kome živimo.

G L : Postavi paralelu izmađu Lune i La strade. Vidljiva je razlika u tekstualnom izrazu?

S T : Tekstovi za Lunu su pravljeni i morali su da ispune određene ideološke pretpostavke. Hipijevština, psihodelija, nadrealizam, iskustvo graničnih situacija – to su sve ideološki okviri u kojima se kretala umetnost Lune. Kada je La strada u pitanju stvar je mnogo jednostavnija i spontanija. Ona je kreirala liričnost i ugođaj trenutka, određeni lutalački štimumg – Radost usamljenosti ili melanholiju nedeljnog poslepodneva i slične stvari. Osim toga, La strada je moj lični autorski projekt, za razliku od Lune.

G L : Šta je to što je svih ovih godina uticalo na tebe da da budeš to što danas jesi?

S T : Teško pitanje, ali mislim da imam odgovor, to je – Umetnost. Još kao dečak znao sam da će moj život biti posvećen umetnosti. Uvek sam bio okružen književnošću, muzikom, slikarstvom i voleo sam da razmišljam. Ali sa druge strane, nikada od toga nisam očekivao ništa, mislim na ugled, novac i slične stvari. Umetnost je za mene uvek bila način života, zapravo, ono više od života, ono plus. Jer novac i ugled uvek idu na štetu doživljaja, uzbuđenja, oni uništavaju onu neopisivu čar koju umetnost nosi. Čovek uvek mora da pazi da užitak ne protraći na banalnosti, mora da se čuva za vrhunske stvari, za najviša zadovoljstva. To je to sveto iskustvo, doživljaj koji nam samo umetnost pruža.

G L : Šta te je ispunjavalo u bendovima Tile i četiri bogalja i Kod koji se znatno razlikuju od Lune?

S T : Pre svega bend Tile i četiri bogalja je postojao, što bi se reklo, in illo tempore. To su šezdesete godine prošlog veka. Imao sam samo sedamnaest godina kada sam bio pevač u tom bendu. Svirali smo pesme Bitlsa i Serčersa, dakle, nije bio u pitanju kreativan pristup, nego isključivo reproduktivan. Tada je to bio opšti pristup pop muzici. Svi domaći bendovi su isključivo skidali pesme vodećih britanskih bendova i to im je bio repertoar. Bilo je i nekih autorskih pristupa, ali vrlo retko i veoma naivno. Scena još nije bila zrela. Međutim, uživao sam da pevam Wallking the room ili Gloriju. Grupa Kod se, pak, bavila konceptualnom umetnošću početkom sedamdesetih godina, dakle, u pitanju je bio isključivo kreativni pristup. Bila je to veoma ozbiljna stvar koja je imala reperkusije u dubljem kulturološkom smislu, što je podrazumevalo i političke implikacije sa opasnim posledicama po aktere. Neoavangarda i konceptualizam su narušavali ustaljen tradicionalistički i umereno modernistički kod tadašnje umetnosti u Jugoslaviji. Za mene kao umetnika bio je to trenutak velikog osvešćivanja i sazrevanja.

G L : Da li možeš da nam približiš jednu fazu svog života, umetničku akciju svakodnevnog sedenja ispred dragstora na Limanu sa prijateljima i samostalnu akciju svakodnevnog odlaska u šumu pored Dunava?

S T : Radi se o dva različita vremena, dva različita umetnička pristupa. Akcija svakodnevnog sedenja sa prijateljima ispred dragstora i ispijanje hektolitara američke koka-kole i ruskog kvasa, pripada konceptualističkom periodu, ta umetnička akcija ima izvesne reference na popart i direktno koincidira sa krajem moderne umetnosti i urbanog iskustva. Akcija svakodnevnog odlaženja u šumu pored Dunava već ima vezu sa jednom novom postmodernom i posturbanom pozicijom. Naravno, nije bio u pitanju nikakav povratak prirodi, iako je bilo i takvih pogrešnih vuđenja. Na delu je bila mitologija, intimno, lično pozorište sa jednim glumcem-pevačem i jednim gledaocem-slušaocem objedinjenim u jednom liku, jednoj figuri. Inspiracija je dolazila od mitske pripovesti o Aricijskom gaju, o Kralju Šume. Dakle, radilo se o nekoj vrsti sakralne umetnosti. Priča je to o položaju tzv. slabog subjekta, onoga koji nije uspeo ili nije želeo da inicira u svet muškaraca. Da ne bih davio, bitne informacije o Aricijskom vrtu, svako ko je zainteresovan, može naći u Frejzerovoj «Zlatnoj grani», a o «slabom subjektu», na primer, u «Anti-Edipu» Deleza i Gatarija.

G L : Šta možemo nadalje da očekujemo od Lune i tebe kao pesnika?

S T : Pa, od Lune teško da možete da očekujete bilo šta. Mislim da je malo kasno, ja sam već u godinama. No, možda oni mogu i bez mene. Bale odlično peva. Bila je varijanta da nastupe na EXITU i bez mene, ja sam ih ohrabrivao, jer meni je jednog momenta bilo veoma naporno, mislio sam da neću moći. Problem je, naravno, i u tome što oni žive tamo, u Njujorku, a Mina i ja u Ujvideku. Ne možemo večito egzistirati na petnaestak pesama. Potrebno je napraviti nov materijal. Ali kako? Što se mene kao pesnika tiče, to je već nešto drugo. Iako ne mogu ništa da obećam, pošto sve što radim, radim kao da je oproštaj od umetnosti, ono «sad i nikad više». Oni koji me prate znaju da sam poslednjih godina prešao na prozni izraz, da pišem i objavljujem priče. Tokom ove godine treba da mi izađe knjiga priča pod naslovom «Urvidek», tekst je predat i treba da bude objavljen kod jednog poznatog beogradskog izdavača. Eto, to je nešto konkretno.

Intervju objavljen 2004. u fanzinu "In memory of mankind"