NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

понедељак, 22. март 2010.

EKSKLUZIVNI INTERVJU: SLOBODAN TIŠMA

U okviru akcije „Kako je propao nju vejv“ donosimo vam eksluzivni intervju sa Slobodanom Tišmom, nekadašnjim frontmenom bendova „Luna“ i „ La strada“, čija je čudesna melanholija zauvek izmenila intimu svakog od nas. Intervju koji se nalazi pred vama je više, da tako kažemo, književno orijentisan, što je i logično pošto je Slobodan poslednjih nekoliko godina svoj umetnički izraz ograničio na pisanje. Autor je tri zbirke pesama („Marinizmi“ 1995, „Vrt kao to“ 1997, i „Blues diary“ 2001 – sve tri objavljene u kultnoj ediciji „Ruža lutanja“, istoimenog izdavača) i jedne knjige proze („Urvidek“, Narodna knjiga 2005). Ali naravno sa čovekom poput Slobodana razgovor o književnosti se ne svodi na razgovor o tekstu. Takođe, naš mladalački idealizam (ili nepristojnost) nam nije dozvoljavao da uradimo ovaj intervju a ne proturimo par pitanja o dobrim starim vremenima.

Fotografije na ovoj strani su dobijene ljubaznošću Aleksandra Zografa a njihov autor je Predrag Popović [iz perioda grupe "Lune", davne 1982].

Na početku vaše nove knjige "Urvidek" stoji napomena, podnaslov "niskobudžetna proza". Pretpostavljam da pod budžetom smatrate onaj deo unutrašnje, imaginativne energije uložen u stvaranje umetničkog dela. U samoj knjizi stalno naglašavate kako ste polu-pisac. Da li to znači da je onih 50% i dalje svesno ili nesvesno rezervisano za muziku?

Slobodan Tišma: Jeste. To je tačno. U intelektualnom i emocionalnom smislu nije puno uloženo. Ja sam vikend–pisac. Pisanje je neka vrsta relaksacije, da ne kažem, defekacije, ako neko to radi samo preko vikenda, onda je to opasno po zdravlje. Moj glavni posao je slušanje muzike i to one muzike koja se obično naziva «klasičnom». Prema tome, ne da je pedeset posto rezervisano, nego devedeset posto, ja sam tragalac za doživljajem koji mi samo muzika može pružiti. Čak i samo pisanje je traganje za muzikom, za tom neverovatnom čari nekog trenutka koji je pohranjen obično negde duboko u prošlosti i koga treba ponovo oživeti. Sve ostalo je skoro nevažno. Kada je reč o toj definiciji «niskobudžetna proza», treba reći da se ta proza bavi jednim svetom koji je na ivici bede, kako materijalne, tako i intelektualne i duhovne, to je svet Pavlove ulice u Ujvideku koji je nestao, koji je potonuo u vremenskom ponoru i koji sam pokušao tekstualnom mrežom da izvučem na svetlo dana. No, iza Ujvideka koji je nestao, krije se još i Urvidek koji nikada nije ni postojao.

Izvinjavam se ako je prethodno pitanje delovalo kao nepristojna nostalgija. Postavio sam ga iz dva razloga i nijedan nema direktnu vezu sa Lunom/La Stradom. Prvi je vaša izjava u jednom intervju za novosadski "Dnevnik" u kojoj kažete da je muzika vrhunska umetnost. Drugi je tvrdnja jedne moje drugarice (čijoj silini argumenata i poštenja verujem) tokom male polemike koju smo imali da je književnost protetička disciplina i da istinski, neuprljani eros leži prvenstveno u muzici. "Pisanje kao samozavođenje, kao jedenje sopstvenih govana". Da li mislite da je književnost protetička disciplina?

Slobodan Tišma: Književnost jeste protetička disciplina, pošto ne poseduje svoj autentični prostor. Ona je neka vrsta sinkrazije, slikarstvo i muzika istovremeno, ili na istom prostoru, tako da je potencijalno mesto teških nesporazuma. Književnošću se bave oni koji ne znaju da čitaju, tj. pišu note ili oni koji ne umeju da crtaju. Po meni, pevanje je uvek bolje od govorenja, govor je profana i koristoljubiva aktivnost, kao i pisanje. Ali književnost se preklapa i sa filozofijom, sa mišljenjem, što je, takođe, uzrok još težih nesporazuma. I ja mislim da istinski čisti eros leži u muzici. To kretanje tonova ka građenju i stvaranju vrhunskog ugođaja i harmonijskog sklada bića (L Estro Armonico), jeste kretanje energije, brujanje sveprožimajućeg erosa koji uzdiže. Isti je slučaj i sa pljuskom svetlosti kroz gotičke vitraže o čemu je govorio Dionizije Areopagit. Jedina razlika je u tome, ali bitna, što svetlost pada, pada na nas, a tonovi, zvuci nas uzdižu. Očigledno je da su likovna umetnost i muzika u različitim funkcijama, tj. prva je u funkciji primanja ili silaženja milosti a druga u funkciji predavanja zanosu, tj. prenošenja. Apolon i Dionis! Ali da se dalje ne upetljavam . . . ovo je jedan veoma težak teorijski problem koji prevazilazi moje moći rasuđivanja.

Uprkos Hajdegeru ("Život usamljenika je neautentičan") da li smatrate da je samoća neophodan preduslov za opstanak autentičnog čoveka u neautentičnom svetu?

Tišma: Svaki čovek, tj.svaki umetnik je pre svega u stalnom dijalogu sa samim sobom, sa sobom kao drugim i u tom smislu on nikada nije sam («Mistično sudelovanje»). Metafizička samoća bila bi jednaka ukidanju tog drugog, nestanku razlike i pretstavljala bi neku vrstu nemosti ili bar promuklosti, što je jednako smrti subjekta. Sam subjekt postaje «Ding an sich», stvar po sebi. To je stanje čiste singularnosti o čemu je nemoguće reći i jednu reč («Najstrašnija intima»). Egzistencijalna usamljenost je dobra za umetnika da bi mogao lakše da se skoncentriše na taj unutrašnji dijalog koji je suština svega i koji je u funkciji otkrivanja autentičnosti, tj razlike. Naravno, sve se ovo može preokrenuti, postaviti na glavu, ili bar na bok, pa reći da je stanje singularnosti u stvari stanje definitivne posebnosti, transcendentalni subjekt kao nesvodiva razlika, jedino istinsko biće ali sa kojim nema razgovora. Nešto u šta se može samo verovati. Možemo ali ne moramo moliti da nam se javi, da nam se ukaže ta posebnost kao sama milost božija, Bog kao beskrajna različitost («Radost večnosti»). «Iako bogovi malo mare za nas.» Ali teško je reći da li je to stanje definitivne razlike, stanje večne strave ili večne radosti, isti je problem i kada je u pitanju singularnost. Ali, zapravo između singularnosti i definitivne razlike, tj. posebnosti stoji znak jednakosti, različiti su samo putevi koji vode do njih. Do singularnosti se stiže smanjivanjem razlike i konačno njenim ukidanjem, a do definitivne razlike se, pak, dolazi povećavanjem razlike i rascepom, konačnim odvajanjem, međutim, rezultat je isti. Ali da li je to Strava ili Radost? «Sumnje mračno pitanje stoji u daljini», kako reče Helderlin koga sam i malo pre citirao. Kada je rekao da je život usamljenika neautentičan, Hajdeger je mislio na subjekt u istoriji, u vremenu koje poseduje autentičnost i koje daje autentičnost i subjektu kao akteru istorije (tu-bitak), van vremena i društva, čovek je ništa. Iz te ideje verovatno vuče korene i njegov gaf sa nacional-socijalizmom. Ne verujem u istoriju kao iskustvo, tj. kao spoljašnje iskušenje. Umetnik treba da se sačuva, njegova sloboda je neprikosnovena. Hajdeger je takođe negirao i autora, dakle, potpis, u eseju koji se zove «Reč», u kom analizira Traklovu pesmu «Zimsko veče».

U "Urvideku" se stalno provlači mit o ocu. "Kralj šume", koji je poslužio kao libreto za istoimenu multimedijalnu pseudo operu je po vašim rečima, između ostalog inspirisan i Delez/Gatarijevom paradigmom o anti-Edipu. Sa druge strane u priči "Tito in Jazz" stidljivo izranja lik pramajke. Prvo što mi je palo na pamet bila je Luna, kao simbol ženskog, majčinskog, pasivnog. Izgleda da ova dva principa imaju prilično dugu istoriju u vašem poimanju sveta. Koje je vaše viđenje ova dva principa? Da li je jedan nužno loš, a drugi nužno dobar? Da li je moguće izmiriti ih? I gde se u tom poretku nalazi "mašta sina"?

Slobodan Tišma: Levo je desno, ili mama je tata, savršena rešetka koja nas rešeta, izvan toga nema ničega. Večita igra zabune i pretvaranja, otac se pretvori u majku, majka u oca, otac u sina i to nas užasne. Otac je kastriran, kastrat, peva u kontra-tenru, dakle, falsetu. Majka je, pak, falusna majka koja pleše, igra. Sin vidi pra-scenu, bude uhvaćen kako ih posmatra u zagrljaju i zato mora biti kažnjen. Otac to prepušta majci, pošto on i nema prerogativa. Majka te samo dodirne čarobnim štapićem i pretvori te u živinče, u psa, u stvari, obezdomi te, izgubiš kuću, zavičaj, padneš u ponor univerzuma, u surovi svemir gde si izložen ledu i vatri, nemaš više ni imena i tako lutaš svetom osećajući hladnoću ili blizinu plamena koji te prlji. Najzad, otac te ipak pronađe i vrati te kući. U međuvremenu majka se ubila, izvršila je ritualno samoubistvo, obesila se kao sveštenica reda Velikih Majki. Živiš sa ocem koji je veoma star, starac, ali neće da umre, leži gore na mansardi, u potkrovlju i sluša, osluškuje šum talasa, raznobojnih talasa svemirskog okeana koji zapljuskuju kuću. Ili vas dvojica živite u grobnici, u lavirintu podzemnog grada, sudbina vam istovetna, pevate u duetu, Don Đovani i Leporelo, ili Don Kihot i Sančo. Ali kad si napunio osamnaest godina, umešaš se u politiku, ili, pak, počneš da kradeš gde stigneš i to sve, bilo šta. Budeš uhvaćen i deportovan na neko ostrvo i tamo i umreš, ali nije baš jasno koliko imaš godina. U svakom slučaju, otac ne mrdne prstom da te spase, čak postoji sumnja da te je on predao policiji u ruke, prepustio te sili zakona. Ili je hteo da te odbrani ali nije znao gde je oružje. Odbiti ljubav majke i biti ubijen od oca, ili bar smrtno ranjen, to je pozicija slabog subjekta. To je Oblomov, to je Kafka, to je Amfortas, to je, konačno, Hrist. Kada se govori o matrijarhatu, ja ga uvek vidim kao neku vrstu miljea ili pejsaža, to je horizont događanja iza koga je sve drugačije i apsolutno neshvatljivo. «Mašta sina» se iscrpljuje u nasvodivoj razlici, u rascepu, u demoniji i konačnoj otsutnosti oca, ili u singularnosti, u ukidanju razlike - kako bih se mogao definitivno identifikovati sa likom oca bez ostatka, ono, da ostanemo nasamo nas dvojica, čista muška posla. Trakl u jednoj pesmi kaže: «Uveče otac postade starac.» To se očigledno produžava, ta identifikacija sa radikalizuje. Majka sa nigde ne ukazuje. Ali naravno, otac postaje ipak mekši, mami te u zagrljaj, pretvara se u majku, štiti te uvlačeći te u svoj smrtonosni zagrljaj, da bi te na kraju prestravio vučjim osmehom kao nekim produženim zagrobnim smislom. Nijedan od ta dva principa nije ni loš, ni dobar, oni su, jednostavno, strašni. Majke su «Pra-mace».

"Tekst je jedino dobar kao vrtlog, suma kontradikcija". U "Vrtu kao to" iznosite zanimljivu poetsku teoriju o rečima ("Sve što u jednom iskazu može biti subjekat, predikat, objekat nije reč"). Šta je sve suvišno u jednom tekstu?

Slobodan Tišma: Jeste, tekst mora da izbegne uzrok i posledicu, mora da se spase od metafizike. To je zahtev ili propozicija da se izbegne providnost, jer tekst treba da bude sama čista materija («Der Mantel des Meeres»), štof od koga se šije ogrtač u kome se subjekt vrti kao derviš kad pleše. U tom smislu je i ta propozicija iz knjige «Vrt kao to». Sub. ob. i pre. grade i zatvaraju taj uzročno-posledični niz koji je čista providnost. Pravi tekst trebao bi biti bez Boga, bez uma. Naravno, to je jako teško postići a ne upasti u haos, u nerazumljivost. Kada pišem, ovo je samo zahtev, nikada dosegnuti ideal. Racio je uvek prisutan, ali najčešće on ne govori ništa ili govori ono što je opšte poznato, čak i kada ulazi u nijanse, u posebnosti, sve se ispostavi do kraja kao banalno. Ipak neki tonovi, neke nijanse mogu zazvučati kao nagoveštaj radosti i to je onda ono pravo, ono najviše. Tekst mora da iznenadi.

Taj efekat "štamparske greške" stalno prisutan u "Urvideku" (prička, varginalne, itd...) mi je prvobitno delovao kao parodija tzv. asocijativnosti teksta, ali pouzdano znam da niste ljubitelj ironije. Kakva je to vrsta pretakanja ("Ujvidek"-"Urvidek")?

Slobodan Tišma: U pitanju su mala pomeranja, «mala razlika». U principu sam protiv ironije, ali nju je često nemoguće izbeći. Upravo «mala razlika» je ironijsko sredstvo, instrument podsmevanja. Ironija svakako ne sme biti hinjena, ne smemo je činiti sa namerom, ali kao nusprodukt ona je neizbežna i moramo je trpeti. «Mala razlika» potcrtava sličnost, funkcionoše na analogiji, a sličnost je najveća misterija, to kako nešto liči na nešto drugo. Ona nas vodi ka «velikoj razlici» i ka rascepu koji bi trebalo da funkcionošu na globalnom nivou teksta. Svaki veliki tekst je hermetičan, predstavlja zagonetku. U suštini svako pisanje je mistifikacija, ali da bi stvarno tekst bio nešto, on mora da postane misterija, zagonetka prvog reda, znači, mora da bude našto više od mistifikacije, od samog prikrivanja. On treba da bude zagonetka u svom otkrivanju. Najveća zagonetka je u očiglednosti, u transparentnosti teksta («Pučina, tj. površina krije najveće tajne»). «Mala razlika» je razlika prozirnosti, označitelj i označeno su skoro isti, tj. označeno se vidi kroz označitelj, ili jednostavnije rečeno, označitelj je proziran. Kako razlika raste, označitelj, ime, metafora, postaje sve neprozirniji. Rascep bi bio stanje potpune neprozirnosti označitelja, ali bi on ipak na neki neobjašnjivi način, zapravo, skrivajući ga, ukazivao na označeno. Dakle, skrivanje kao označavanje. Apsurd.

Kafka je verovatno bio prvobitni moderni čovek. Izgleda da svaki čovek današnjice ima nešto zajedničko sa njim, bilo da su to misli o nasilnoj smrti, fantomi krivice ili činovnička klaustrofobija. Kod vas se primećuje ta kafkijanska nedorečenost, umaranje pisanjem. Ali koji deo Kafke ste vi zapravo dobili u toj tragičnoj raspodeli modernog zaveštanja?

Slobodan Tišma: Niče je govorio o resentimanu modernog subjekta, a i Šopenhauer pre njega, o tom stalnom optuživanju drugog a zatim o trpljenju «grižnje savjesti», o nemogućnosti i nesposobnosti modernog subjekta da izađe iz tog začaranog kruga. S jedne strane, u njemu još uvek prebiva arhaični divlji čovek sa svojom beskompromisnom voljom a sa druge, hrišćanin koji oseća krivicu zbog tog «podstanara». Oprostiti drugom ali ne oprostiti sebi, ili optužiti drugog i ne osećati krivicu zbog toga, to je večita dilema. A razrešenje bi bilo oprostiti drugom, tj. sebi kao drugom. Iako ljudsko biće je možda sasvim nevino, «Čovjek potpuno nevin» kako kaže Dubravko Škurla u jednoj pesmi. Ali krivica je, tj. sloboda, sa druge strane, osnovni konstituent subjekta, nema subjekta bez slobode, kao ni bez krivice.

Da li znam šta sam sada rekao? Čitavo Strindbergovo delo temelji se na ovim premisama a i ceo Dostojevski. Tačno je da je Kafka bio reprezent modernog subjekta, ali u njemu je lik oca toliko bio jak da skoro da nema pobune, nema slobode, što je bitna karakteristika modernosti. U «Preobražaju» osećanje krivice pretvara Gregora u bubu, u nešto sasvim beslovesno, nema potrebe za bekstvom , za oslobođenjem, nego baš naprotiv, predavanje toj ljudožderskoj biljci koja se zove porodica i čiji se otrovni cvet zatvara nad njim. Otuda i to «umaranje pisanjem», nedostatak energije kod njega. Ne mogu da poredim svoje pisanje sa Kafkinim, bilo bi to bespredmetno, ali kod mene svakako ima nedorečenosti i ona je u funkciji muzike, «muzike tišine», kada se udari poslednji akord, tek onda dolazi ono pravo. Kod Kafke umaranje je metafizički problem, Otac ga iscrpljuje, «kradljivac snage», a kod mene umaranje u tekstu nastaje možda usled nedovoljne tehničke pripremljenosti. Bez tehničke pripremljenosti snaga se brzo gubi, kao što se bez snage ne može ostvariti visoka tehnika. Činovničku klaustrofobiju nisam nikada iskusio s obzirom da nikada nisam bio zaposlen, živeo sam kao slobodan čovek, da ne kažem, kao klošar. Ali dobro znam šta je klaustrofobija, to najstrašnije iskustvo, «najstrašnija intima», da citiram samoga sebe. To je to stanje singularnosti o kome sam već nešto govorio. Zapravo, klaustrofobija je samo doživljaj singularnosti, potpune izdvojenosti, otcepljenosti od sveta, od okeana univerzuma za koji smo vezani dahom (udah – izdah). I taj doživljaj je samo nagoveštaj užasa, tog stanja «Večne strave». Ali postoji nada u večnu promenu koja nas teši, nada u «mali prasak» koji ruši sve zidove, ili ih samo čini nestašnim. Ubistvo, tj. samoubistvo, nasilno umiranje je najveće iskušenje čovekovo, to su krajnji činovi kao potvrda života, tj. smrti. Da li samoubistvo može biti slobodan čin? Samoubistvo kao prečica je možda vrhovni gest, setimo se samo lika Kirilova iz «Nečistih sila». Treba savladati strah, plašnju, kao vrhovnog tamničara ljudskog, treba ekspresno uskočiti u stanje krajnje neizvesnosti, pa šta bude: Strava, Radost, Ništa, Bog, Večnost. Crnjanski je takođe govorio u «Dnevniku o Čarnojeviću» da ubistvo sve izleči. Hrišćanstvo nam to zabranjuje, zagovara odlaganje, tj. trpljenje, bolest i patnju. U stvari radi se o razvodnjavanju. Šta to znači krstiti vino vodom ili imati leukemiju? Naravno, ovo nije nikakvo zagovaranje nasilja, ovde je reč o književnosti, o pisanju, Književnost nije nikakva preporuka za život. Naprotiv! Književnost je samo hula.

U "Blues Diary"-u pominjete "bracu Medarda", a u "Urvideku" konkretno "Đavolje Eliksire" E. T. A. Hofmana, kao i Žerara de Nervala. Pretpostavljam (na žalost svih zakletih gotičara) da to nije omaž gotskoj priči, već jednoj autentičnoj, marginalnoj književnosti. Kakav je vaš odnos prema pomenutoj dvojici? Šta vi podrazumevate pod marginalnom književnošću?

Slobodan Tišma: Hofman je bio primer višestruke nadarenosti, bio je opkoljen muzama. Čak pre je sebe smatrao muzičarem i slikarem, ipak, najbolje mu je išlo pisanje. Ali pre svega bio je potpuno zaluđen muzikom. Moglo bi se reći da je on bio neka vrsta inkarnacije renesansnog virtuoza. Na stranu fantastika i humor, imao je neverovatnu mekoću pisma, prijemčivost i pikturalnost, sa besprimernim osećajem za štimung, za atmosferu, jednostavno rečeno, čar pripovedanja. On i Klajst su za mene i dan danas vrhunci pripovedaštva. Klajst je bio jači u dramaturgiji, bio je jak u motivacijskom postupku, imao je neverovatan osećaj za metež, za grupne scene, ali pikturalnost mu je bila više svedena i stroža, čak klasicistička, za razliku od Hofmanove koja je bila više barokna, raskošnija. Što se tiče Nervala, iako je on bio prevashodno pesnik, treba reći da je on dosledno unoseći u priču snovnu građu, stvarao sugestivne narativne tokove neverovatnih obrta, ono što se u pripovedaštvu zove «prevrtanje rukavice». Ludilo, sumanutost, kao iskustvo je postalo legitimnim sadržajem literature. Najneposrednije, paranoja, manija gonjenja je pokretač naracije. Njegove priče, «Aurelija» i «Silvija» su nešto što i danas poseduje neodoljivu čar. Alen Furnije je bio njegov nastavljač, doduše, samo sa jednim romanom, ali izuzetnim «Velikim Monom». Naravno, sami likovi, sudbine ovih pisaca, za mene su svojevrsna mitologija neodvojiva od njihove literature. Hofman je bio nesrećno zaljubljen čitavog života, međutim ta neuzvraćena ili osujećena ljubav ga je nadahnjivala do smrti. Klajst je izvršio samoubistvo sa ženom koja ga uopšte nije volela, dakle u zabludi. Nerval je celog života čeznuo za majkom koja je umrla kada je on imao tri godine, ne zna se da li se obesio ili ga je ubila tajna policija. Alen Furnije je sa dvadeset i nešto godina nestao u Verdenskoj bitci, takoreći, nepoljubljen, nevin. Pre svega, svi oni su bili marginalci u životu, gubitnici, a na margini, sa krajeva se vrši osipanje i nestajanje, ako ih uporedimo sa Geteom koji je bio dominantna figura i čije delo nije nikada bilo u opasnosti da se izgubi, da nestane. Da li je tu bilo presudno to što je on kao ministar posedovao veliki društveni ugled, pa samim tim i pozornost? Ne znam. Ali, naravno da nije. Gete je bio veličanstveni pesnik. Šta je marginalna kjniževnost? Zavisi koliko smo samosvojni i ne dozvolimo da bilo šta remeti naš sistem vrednosti. Imam prijatelja koji tvrdi da je on najveći pisac na svetu i ja mu verujem. Zaista bilo bi jako teško bilo kakvim argumentima osporiti tu njegovu tvrdnju. Naravno, postoji tzv. Svetska književnost, ali «čitav svjet je provincija», što reče Miroslav Krleža.

Skoro sam na televiziji video jednu našu književnicu koja je svoj vidokrug interesovanja "proširila" i na politiku. Da li umetnost i politika moraju (nužno) da se ukrštaju?

Slobodan Tišma: Svakako. Političar i umetnik su braća najrođenija, Kain i Avelj. Na primer, da je Avelj umetnik, a Kain političar, iako moglo bi biti i obrnuto: Avelj kao političar, ulizica, Kain kao umetnik-ništitelj, ubistvo kao umetnički čin, kao vrhunska umetnost, kao sloboda. I umetnost i politika pripadaju području volje za moć, sferi večitog preporađanja, večite kreacije viška vrednosti. Politika je neka vrsta umetnosti, kao što je i umetnost neka vrsta politike. I jedna i druga se bave strategijama, određenim taktikama koje imaju za cilj prisvajanje određenih dobara koja po pravdi boga ne pripadaju nikom, bilo da je u pitanju kapital, tj. novac, ili pak «zadovoljstvo u tekstu». Osećaj krivice zbog doživljaja par excellence, dakle, na samom izvoru i još potpis, «to je moje, to sam ja stvorio». Što je mnogo, mnogo je. Ako je pisanje proze neka vrsta narativne strategije, neka vrsta lukavosti umetnika, onda to ima smisla potpisati, tj. ofirati se, otkriti identitet, međutim, ono što tom strategijom postižemo, što osvajamo, to zbilja nije ničije, a to je ujedno i ono najvrednije u čitavoj stvari, zbog čega se i polazi u pisanje koje je neka vrsta lova, potraga za vrhovnim užitkom, za doživljajem postojanja. Do kraja, umetnost je, ipak, milost, božanski dar («Novogodišnji peketić») koji pripada svima, ono, «za svakog i nikog», kako stoji u posveti Ničeove knjige «Tako je govorio Zaratustra».

Dosta ste pričali o ironiji i patetici i njihovoj prisutnosti, odnosno neprisutnosti u današnjoj umetnosti. Želeo bih da mi kažete nešto o jednoj drugoj vrsti distinkcije: tačnost/iskrenost.

Slobodan Tišma: Te dve reči ne pripadaju istom redu. «tačnost» je više tehničko, ili ontološko određenje a «iskrenost» etičko i psihološko. «Tačnost» koja se postiže smanjivanjem razlike, podrazumeva da označitelj bez ostatka označava označeno, što je nemoguće. To bi značilo da se označitelj ukida i da se samo golo označeno reprezentuje, neposredno pretstavlja. Stvari se same imenuju, same se neposredno predstavljaju, možda nekome ko je pod dejstvom meskalina. Još stari Grci su govorili da nas naša čula varaju, ali ne varaju nas naša čula, nego naš jezik. Naša svest je naš jezik i sve primamo preko jezika, dakle, obrađeno, upakovano. «Iskrenost» pak podrazumeva našu nameru da svedočimo istinu, da prenesemo i potvrdimo «tačno» ono što jeste. Ali još Pilat je rekao: «Šta je istina?» Od svih božjih zapovesti (zabrana) izgleda da samo jedna ne može biti ispunjena, a to je zapovest: Ne laži! I to ne zbog toga što to ne želimo, nego zbog prirode samog jezika (govora, pisma). Jezik uvek krivotvori. Što je veća usredsređenost da se govori istina, to se ispostavlja veća laž, uvećava se razlika («Dimenzija greške»). Jednostavno, naš jezik nas uvek izneveri, zaprav, on govori razlikom. Ipak, postoji nešto što se zove «intuicija», ili, pak, nešto što se zove «telepatija», ona je najtačnija, najpreciznija i to zato što zaobilazi našu svest i naš pojmovni jezik, koji su nasavršeni. No, ta nesavršenost je nužna i izbavljujuća. Jednostavno, stvarnost, samu istinu postojanja, čovek ne bi mogao da podnese. A istina je Bol, tj. Radost. Od toga se poludi.

Znam da ste bili selektor "Exit"-ovog umetničkog kampa. Kakve utiske nosite odatle?

Slobodan Tišma: Ne. Ja sam bio umetnički direktor «Balkan art samita» koji se održavao u vreme »Exit« festivala u postoru »Exitovog« kampa. I to je praktično sva veza sa »Exitom«, takorekuć, nikakva. Bila je to jedna niskobudžetna manifestacija u kojoj su učestvovali mahom mlađi umetnici sa prostora jugoistočne Evrope. Iskustvo je dosta lepo. Upoznali smo neke fenomenalne mlade ljude umetnike, kao što su Jadran Boban iz Zagreba, ili Vuk Popadić iz Stare Pazove.

Kad vec pomenusmo "Exit", delovalo je kao da niste oduševljeni ponovnim okupljanjem Lune. Kako sada gledate na to? Ima li šanse da još koji put Lunu vidimo uživo?

Slobodan Tišma: Nije da nisam bio oduševljen, jednostavno, nisam verovao da ja mogu da učestvujem u tome. Ja sam želeo da »Luna« nastupi, ali bez mene. Predlagao sam im da me zameni Goran Ivičić Tukša, koji pojavom dosta podseća na mene i odličan je pevač i muzičar, ali oni nisu hteli da čuju za to.Ali ispalo je jako dobro, bilo mi je lepo, našao sam snage. U svakom slučaju drago mi je što se to desilo. No, ne verujem da ćemo ikada više nastupiti zajedno, to je, definitivno, prošlost. Ja sam prestar i interesuje me samo pisanje, ili me možda više ništa ne interesuje osim prirode i slušanja klasične muzike.

Od svih pesama sa drugog albuma La Strade objavljena je samo "Usamljeni vozač" i to, što je paradoksalno, kao priča u "Urvideku". Šta se desilo sa drugim albumom La Strade? Zašto nisu objavljeni makar živi snimci iz studija "M"?

Slobodan Tišma: Upravo se radi na tome. Moj prijatelj, novosadski umetnik Čedomir Drča, priprema novo izdanje »La strade«. U pitanju je kompakt disk sa prvim albumom, plus snimak koncerta iz Studija »M«, tu su sve stvari koje su trebale da budu na drugom albumu »La strade«. Inače, snimak koncerta je sasvim slučajno pronašao neki čovek iz Radio Novog Sada i prosledio ga Iliji Vlaisavljeviću Bebecu, bivšem basisti »La strade«, koji ga je dao meni. Snimak je sasvim upotrebljiv, solidan.

Prošlogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade Vladimir Tasić je svojevremeno bio frontmen novosadske grupe Grad koja je zajedno sa Lunom, Bojama i Obojenim Programom činila srž novosadske new wave scene. I evo preko književnosti smo došli do otvorene nostalgije. Želeo bih da mi nešto kažete o ljudima i duhu tog vremena.

Slobodan Tišma: Pa bilo je to divno vreme, možda najlepši period moga života, produžena mladost. Iako sam bio dosta stariji od čitavog tog društva, oni su me jako dobro prihvatili. Vlada Tasić ili Kebra imali su u to vreme po petnaestak godina a ja sam već bio prevalio tridesetu. Naravno, posebno sam bio vezan za »Boye«. Svima je poznat dramatičan rascep i brzi kraj »Lune«, međutim i pored te svađe pobedila je ljubav, pomirili smo se još mnogo pre nastupa na »Exitu« koji je samo potvrdio tu neraskidivu povezanost. Danas su mi svi oni veoma dragi, ipak, proživeli smo nezaboravne trenutke.

Poslednjih godina je u popularnoj muzici na snazi 'povratak osamdesetih' ali sa jednom trash notom. Imate li neki stav prema takvom parodiranju osamdesetih? Da li im se i vi smejete?

Slobodan Tišma: Neki bendovi mi se ipak dopadaju, iako me to u stvari danas malo zanima. Na primer: »Kings of Lion«, »Franz Ferdinand« ili »Antony and the Johnsons«.

Iz ove perspektive, dal vam se čini da biste osamdesetih, ali sa životnim iskustvom koje imate danas, poželeli da ostvarite veći proboj sa Lunom i La Stradom? I da li biste u tome uspeli?

Slobodan Tišma: Ne znam, teško je to reći. Možda je to bila prava mera. Mislim da ja lično nisam predodređen u životu za neki veliki uspeh i popularnost, o komercijalnosti da i ne govorim, to se, jednostavno, ne hvata na mene.

Za kraj, molim vas da nam navedete vaših 10 najomiljenijih muzičkih albuma iz perioda novog talasa.

Slobodan Tišma: Alternativnih pet: The Sound: »From the lions mouth«; Mekons: »The quality of mercy is not strnen«; Modern eon: »Fiction tales«; Echo and the bunnymen: »Crocodiles«; Scars: »Author, author!« Apsolutnih pet: Magazine: »Correct use of soap«; Siouxsie and the Banshees: »Ju Ju«; Gang of four: »Solid gold«; Joy division: »Closer«; The stranglers: »Black and white«

Nikola Vitković
www.coldtrinity.com

Нема коментара:

Постави коментар