URVIDEK

"UTEHA KOSE
ILI
MOJA PRVA I POSLEDNJA PRIČA"

Moja žena je moja mama, iako ima običaj da kaže, nisam ti ja mama. Naš petogodišnji sin, to sam ja kada sam imao pet godina, ili koji mesec više. Tramvaj još uvek kruži oko sinagoge kloparajući. Ujvidek tone na kulisama večeri. Porcelan zvecka na policama i u špajzu truli zaboravljena hrana, a zvuk zvona meša se sa zvukom saksofona.

Pokušavam da pronađem ženu i sina u večernjoj gužvi luna-parka, ali nema ih. U stomaku osećam hladnoću sutona. U detinjstvu sam često morao da ostajem sam kod kuće. Otac nas je rano napustio, a mama je morala da radi nekada po ceo dan. Raznobojne svetlosne trake preleću preko gomile u kojoj vidim neku crvenu kosu, koja liči na kosu moje žene.

Jednog davno-budućeg prolećnog jutra izgubio sam se među tezgama Futoške pijace. Unezverenim pogledom tražio sam mamu, ali nje nije bilo nigde. A onda sam u pijačnom metežu video kosu neke žene koja je ličila na kosu moje mame. Iako sam u trenutku znao da to nije ona, bilo mi je lakše bar za mrvicu. Bio sam spreman da se utešim sa nekim ko je ličio na nju, nečim što me je podsećalo na nju, čak kosa je bila skoro ista, spreman sam da prihvatim bilo šta, makar komadić mame, i taj ne pravi, samo da se spasem strave. Kosa lažne mame me je smirila, miris bilo koje kose, prave ili lažne, njen kestenjasti odsjaj.
Provlačeći se kroz mnoštvo pomislio sam kako ništa nije jednako sa sobom, sve je samo gola opštost, takođe, nikad iskušana. Kao što ne postoji ništa pojedinačno, tako ne postoji ni opšte. Svuda je samo usmerenost, kretanje količina koje se smanjuju ili povećavaju kao neko lažno obećanje, varljiva nada da će se sve jednom skupiti u tačku, u ništa i onda eksplodirati. Ali to se nikada ne događa, jer to Sve ili Ništa, jednostavno ne postoji. Nastaju samo implozije, daleka potmula pomeranja u plavim uvalama pod mesečinom. Stvara se nered unutar utvrđenih granica, da bi se zatim, ponovo, uspostavljao stari poredak. Oblici plutaju u praznini udaljavajući se od plutajućeg središta, ili vraćajući mu se nikada ga ne nalazeći. Svet je samo delić nečeg nepostojećeg. Kao što nema tatice, koga se ne sećam jer je davno pobegao, nema ni žene ni sina, samo neka kosa što je seta prati. Tuga je samo razblažena radost večnosti. Moja osećanja, ili bolje, moja sećanja su nijanse radosti ili straha, njihova mešavina razdeljena svima na nejednake delove u obliku božićnih paketića u kojima nema ničeg posebnog, sve je zamenjivo. Osećam ispraznost tuge. U stvari, nema patnje. Ja sam nesrećan što nema pasije, nema istinske posvećenosti. Ako bi je bilo, trajala bi uvek, i kada prođe, bila bi nešto neizlečivo. Moj bol kao moj najveći užitak. Ali tega ni. Svuda samo bezimeni i besmisleni strah koji me zgušnjava i razređuje. Iako, možda je u pitanju samo moj inat, moje nepristajanje pre konačnog sunovrata u ljubavnu tugu noći.

Još malo sam tumarao okolo, a onda sam se vratio kući. Tamo sam zatekao ženu i sina. Žena je bila ljuta, nije mi verovala da sam ih tražio. Pokušala je da me šutne, ali sam se izmakao. Na kraju, ceh je platio sin, ali mamini šamari me nikada nisu nešto naročito boleli.

P.S.

Kada sam završio priču, ostavio sam tekst na pisaćem stolu. Žena ga je pročitala i rekla mi da je to javno ogovaranje, da sam je predstavio u najgorem svetlu. Rekao sam joj da je to samo tekst i da to, uopšte, nije priča o nama, samo je napisana u prvom licu. U priči postoji niz činjenica koje nemaju nikakve veze sa našim stvarnim životima. Istina je da sam odrastao u Ujvideku, u Pavlovoj ulici, da i danas tu živim i da je Ujvidek potonuo. Istina je da imamo sina i da sam se kao dečak izgubio jednog prolećnog jutra na Futoškoj pijaci. Ali sve ostalo sam izmislio. Kad smo bili u luna-parku? Nikada. «Uostalom», dodao sam, «kada bi Irena Petrović sve uzimala zdravo za gotovo, mislim na priče Nikole Petrovića, mogla bi odmah da traži razvod, ali ona zna da je sve to samo literatura, tekst.» Na to je žena rekla da to nije isto i da ja nisam Nikola Petrović. Naš svet je mnogo manji, skučeniji, što je tačno, mi nismo javne ličnosti. Kako će to čitati i razumeti naši rođaci ili komšije? Kada su, pak, u pitanju poznati sve je relativno, sve je istina i ništa nije istina. Treba se popeti na Olimp, pa onda možeš da radiš šta hoćeš. «Dobro», rekao sam, «ako tako misliš», a bila me je prilično ubedila, «ja ovu priču neću objaviti.»
Sutradan, ujutru kada smo se probudili, žena mi je rekla: «Možeš da objaviš onu priču, nema problema.»

P.P.S.

Onda sam ja seo i dopisao post scriptum. Dao sam ženi da ga pogleda. Kada ga je pročitala, rekla mi je: «Pa, ti si lud, uvredićeš te ljude.» Rekao sam da ne verujem da ću ih uvrediti, ali mogu, za svaki slučaj, da pokažem priču Nikoli Petroviću da čujem šta on misli o tome.

Poslepodne sam otišao u Dunavski park i tamo ga zatekao u društvu kompozitora Ivana Pavlovića, inače, mog prijatelja, koji svaki dan provodi u parku bez obzira na vremenske prilike, zapravo, on komponuje dok hoda, a park mu je idealan ambijent. Priključio sam im se slušajući njihov već ranije započeti razgovor. Posle izvesnog vremena tema je bila iscrpljena, nastajale su duže pauze, pa sam to iskoristio da se obratim Nikoli Petroviću. Rekao sam mu snebivajući se, s obzirom na poštovanje koje sam osećao prema njemu: «Ne bih hteo da Vas gnjavim, ali imao bihjednu molbu: napisao sam priču, nije dugačka, dve-tri stranice, da li biste mogli da je pogledate? U priči se spominjete Vi i Vaša supruga, gospođa Irena. Ako bi to za Vas bilo kompromitujuće, ja bih odustao od objavljivanja.» «Znate šta», rekao je Nikola Petrović, «ja priču mogu pročitati, ali Vam mogu odmah reći da Vam ne mogu dati savet da li da je objavite ili ne, o tome morate sami da odlučite. Sem toga, ako je štogod uvredljivo, ne morate ni da je objavite, dovoljno je da ste to napisali.» A onda je počeo da se smeje, očigledno, dajući mi na znanje da se šali. Izvadio sam tekst iz džepa i pružajući mu ga rekao: «Evo, ovo je ta priča. Za koji dan doći ću da, ipak, dobijem Vašu dozvolu, nadam se.»

Prošlo je nekoliko dana. Vreme se pokvarilo. Svraćao sam u park, ali Petrovića nije bilo. Ivan je hodao sam po kiši. Posle sam čuo da je Nikola Petrović otputovao u inostranstvo. Izašao mu je roman kod jednog uglednog pariskog izdavača. Imao sam vremena da razmišljam: može mi reći da tu nema ničega, da moguda činim sa pričom šta mi je volja. Ili da to, ipak, izbacim, taj deo u vezi sa njim i Irenom. Ali šta s tim? To nije nikakav kraj, priču moram nekako završiti bez obzira na sve. Imao sam, inače, običaj da stvari započinjem, ali da ih ne dovedem do kraja. Ovaj put sam morao staviti tačku.

Posle, otprilike, tri nedelje, a možda je proteklo i mnogo, mnogo više vremena, svratio sam u park i tamo našao Nikolu Petrovića. Bio je dobro raspoložen. Ivan mu je, izgleda, postavljao neka zanimljiva pitanja. Bilo mi je teško da ga pitam za priču. Očekivao sam da će mi on sam reći kako stvari stoje. Međutim, on priču nijednom reči nije spomenuo. Zaboravio je, ili je, možda, nije ni pročitao. Kružili smo okolo. Dok su on i Ivan pričali, zurio sam odsutno ispred sebe. Već sam se pomirio sa tim da ću morati da ubacim neka izmišljena imena, ali da to neće valjati, to je bilo jasno već na prvi pogled.

Kričeći labudovi su uzletali sa staklene ploče jezera vukući još dugo za sobom kristalne zavese kapljica kroz večernji sumrak. Na korzou Nikola Petrović nas je pozdravio i otišao nekim svojim poslom. Kad smo ostali nasamo, Ivan mi je odmah rekao da je, iako mu je neprijatno i ne želi da se meša, ipak odlučio da mi kaže, da je Nikola Petrović već sutradan, pošto sam mu dao priču, došao u park i rekao da ne vidi u njoj ništa kompromitujuće za njega i Irenu, ali da mu se čini da je priča veoma slaba i da baš nije oduševljen da mu se ime pojavljuje u jednom neuspelom domaćem radu.

Dok sam polako išao Bulevarom oslobođenja, razmišljao sam zašto priča nije dobra. Nikola Petrović je bio isuviše velik autoritet da bih njegovo mišljenje mogao tek tako da odbacim, a nisam sumnjao ni u njegovu dobronamernost. Brzo sam došao do rešenja. Jednostavno, priča nije dobra jer u njoj nema ironije, nema ironijske distance. Sve sam uzimao doslovno. Patetičan sam. Eto, to je moj problem. Ja, jednostavno, nemam smisla za ironiju, a u ironiji se ogleda i svest o tekstu. Ali, opet, s druge strane gledajući, danas svi koji dobro pišu ironiziraju. Ironija je postala oprobano literarno sredstvo, pretvorila se u rutinu, a to je loše. Sem toga, pokušao sam da proturim i nekakvu ideju, da budem pametan, a to je, takođe, pogrešno. Tekst je jedino dobar kao vrtlog, ako predstavlja sumu kontradikcija. Svaka rečenica treba da protivureči prethodnoj, čak svaka reč. Ali i to je nekakva ideja. Tendencioznost je, u krajnjoj liniji, nemoguće izbeći. Svaki tekst krije ideju, više ili manje, što je mistifikacija, vračanje. Ako je nema, onda je haos, tj. površnost. Banalnost je neizbežna, polovna svetlost dana, što bi rekao Hauard Divoto. Nema jezika. Sve je stvarno. Gomila kamenja u koju prži sunce.

Kada sam stigao kući, žena je odmah primetila da nešto nije u redu. «Najbolje da sve to zaboraviš», rekla je, «šta će ti to? Pomisli samo koliko ljudi piše, koliko se ljudskih prilika upinje oko toga. I da završiš tu priču i da je objaviš, da li će se nešto promeniti u životu? Neće. Pisanjem nećeš izmeniti svoju situaciju. Gde je tu poziv, profesija? To je stvar sudbine, zrelosti. Najbitnije je zadovoljstvo, moraš ga sebi priuštiti na neki drugi način. Očigledno, ti ne uživaš dovoljno u pisanju čim toliko razmišljaš o posledicama. Ja sam ti, doduše, rekla da ćeš ih uvrediti, ali, uostalom, zašto to ne učiniš? Završi priču, pa je objavi bez obzira što je loša, pa šta bude, neka mu se to ne sviđa. Pisati i objavljivati loše priče, možda je i to nešto, čak više nego pisati dobre. Ima jako puno dobrih priča. Sve dobre priče liče jedna na drugu, loša ne liči ni na šta.» Ćutao sam. Moje želje bile su sasvim nisko. «Moraš se odlučiti», nastavila je, «ili pisanje bez pardona, makar i loše i objavljivanje, ili da tražiš nekakav posao, što bi za sve nas bilo bolje.» Možda je bila u pravu. Moje uživanje u pisanju, uistinu, bilo je mlako. Bili su mi potrebni neki stvarniji eliksiri, stvarniji i privatniji. Trebalo je potponuti, utopiti se. Iznenada se pojavio sin i počeo da me moli da ga vodim u luna-park. Rekao sam mu da je kasno, nije mi se baš išlo. A onda se žena umešala, doviknula je iz kuhinje: «Možete otići na pola sata, taman da spremim večeru. I pazi, molim te, budi budan u gužvi, nemoj da toneš u razmišljanja.»

Luna-park je bio blizu kuće. Uskoro smo zaronili u šarenu papazjaniju zabave. Sin je zauzeo mesto u jednom letećem tanjiru i vrteška je krenula okićena decom. Pratio sam ga pogledom kako se udaljava, nestaje, nema ga, a zatim se pojavljuje iz krivine, približava se i maše mi. Zatim se opet u luku udaljava i nestaje i u stomaku osećam hladnoću, pa se opet pojavljuje, približava se i onda mi je toplo. Hladno, toplo, toplo, hladno. Plavo, crveno, žuto, zeleno i tako stalno. Iz te omamljenosti na karuselu čulnih senzacija prenuo me je nekakav metež. Čuo sam viku, a zatim sam ugledao tri vojna policajca kako vuku jednog mladića, gotovo dečaka. Neko iza mene je rekao: «Dezerter, uhvatili su ga, vode ga nazad na front, a možda ga čeka i preki sud.» ali ja sam dobro znao šta je moj posao. Opet sam usmerio pogled na vrtešku, ali sina nisam video nigde. Nema ga, nestao je. Osećam hladnoću u stomaku. Ali, eno, upravo se pojavljuje, u luku se priblližava i maše mi. Ali izgleda čudno, kao da je malo drugačiji.