URVIDEK

"KRALJ ŠUME
ILI
POKUŠAJ PRLJANJA"

Mesečina.
Osećam kako me čereči kao Dionisa
U svim pravcima
Ali kako, šta je Mesečina
Pogled na svet, gluposti
I ko je on, u stvari
Da li sam ga, možda, lično poznavao
Kao nekog Kineza

Svakog jutra u životu svakog muškarca, ili skoro svakog, postoji jedan trenutak opasan po život, to je jutarnje oblačenje pantalona. Nagla promena položaja tela uzrok je fatalnih padova. Oko deset hiljada muškaraca dnevno u svetu završi svoj život na ovakav način.

Stan je bio, očigledno, napušten u velikoj žurbi. No, ipak se ne bi moglo reći da se tu dogodilo nešto strašno, da je bio poprište bilo kakvog sukoba.

Zovem se Socek, ali moje pravo ime je Teneka itd. Dakle, pošto je završio karijeru operskog pevača u malom provincijskom pozorištu (pevao je manje role u Verdilijevim i Pulcinelijevim operama), povukao sam se iz javnog života u skrovitost svog malog stana, u intimu svog unutrašnjeg prostora ispunjenog sećanjima i razmišljanjem. Ona zverka u njemu, koja je i te kako umela da blesne na sceni, neretko i da oduševi, kao da je oslabila, počela je da se gasi, što je bio znak da je moje vreme prošlo i da treba da oslobodim prostor scene za nove, mlade pevače. Iako je znao da peva i glavne role, na primer u "Kotki" ili "Mondenima", neke su mi bile i nuđene u određenim trenucima karijere, nikada se nisam otimao za njih, one ga nisu privlačile. Majstorski sam umeo da uobličim male uloge, što nije bilo za potcenjivanje i u tome je iskreno uživao. Takođe sam znao da pevam i role iz nekih Valdnerovih opera koje, na žalost, pozorište nije imalo na repertoaru.

Kada se najzad povukao u skromni ambijent svog malog samačkog stana koji se, inače, nikada nije zaključavao i koji je bio uvek otvoren za svakog namernika, od sveg predašnjeg događanja ostala je samo potreba, čak nužda, održavanja pevačke kondicije i postepenog smanjivanja kapaciteta pluća. Ali ni psihološki momenat nije bio zanemarljiv. Nagli prestanak pevanja bio je koban za mnoge pevače, čak pre nego jutarnje oblačenje pantalona. I zato sam svaki dan u određeno vreme, prateći se na malom raštimovanom harmonijumu, pevao deo repertoara, ili bar svaki drugi dan, ne bih li nekako očuvao zdravlje. Obično je to radio prepodne kada je većina stanara odsutna. Za nevolju, bejah okružen starijim svetom koji je vreme, uglavnom, provodio kod kuće. U početku se niko nije bunio, ali, do kraja, zidovi, ipak, behu pretanki. Počelo je sa kuckanjem, nastavilo se sa snažnijim udaranjem u plafon, da bi se završilo sa zvonjenjem na vratima i gromoglasnim negodovanjem.

Baš sam pevao ariju Kalvarosija kad neko leže na zvonce. U pitanju je bio jedan kapetan u penziji koga sam, inače, već imao prilike da vidim na nekoj svadbi kako podvriskuje i puca iz revolvera. Samo iz obzirnosti, ne iz straha, obustavih svaku dalju vežbu.

Razmišljao je šta da radi, kako da reši problem, nikako nisam smeo prestati sa pevanjem. Mogao je da vežba u pozorištu, ali tamo mi se više nije išlo. Dobar deo dana, pogotovo ako bi bilo lepo vreme, provodio je u šetnji, Dunav mi je bio blizu kuće. Voleo je da posmatra sa keja skupine vrba i topola kako obrubljuju priobalne proplanke. Jednog lepog prolećnog jutra osmelih se da siđem na samu obalu, da stupim u gaj topola koje su se uzdizale iz vode, a između kojih je vijugala isprana bela peščana staza. Nade se tako nenadano u zelenom zamku i skoro spontano zapeva ariju Kurnemanta iz prvog čina "Slepca - vilenjaka". Problem je bio rešen na najsrećniji način: ovde sam mogao da pevam arije do mile volje, u ovim veličanstvenim dvoranama punim zlatnozelene svetlosti. Zelenilo, vegetacija, pogotovo, drveće je uvek bilo nešto što ga je fasciniralo - život u Zelenom. Začuđene ptice su me posmatrale iz bujnih krošnji u rano jutro ili večernji smiraj, već kada bih držao predstavu, predstavu u kojoj je imao glavnu ulogu, hteo ne hteo, sam na sceni u derilijumu Zelenila.

Zanesen, nikada nisam pomislio da bi to mogao biti nečiji stan, log, da se tu, možda, ne krije neka veća zver. Ali jedne večeri, dok se voda odbleskivala između crnih vlažnih stabala, ugledah neko čudno stvorenje, nekog ogromnog čoveka u zelenom odelu kako me posmatra sa jedne uzvisine. Veliko mesnato lice sa sitnim crvenim očima cerilo se u mom pravcu. U trenutku prekinuh pevanje i nastavih svojim putem. Bio sam iznenađen, ali se brzo pribrah, pošto je to, ipak, bilo nešto sa čim sam, izgleda, u podsvesti računao. Bilo je sve to isuviše lepo da bi moglo da potraje. Prilično zabrinut sam proveo to veče kod kuće. No, ipak sam odlučio da nastavim da odlazim u šumu, ali da pazim: pevaću samo kada sam siguran da tamo nema nikoga. Međutim, sutradan, kada sam otišao u šumu, onaj čovek je opet bio tamo. Sada je to bila činjenica sa kojom sam morao da računam. Bilo je to nešto što se moralo trpeti, jer pravo na gaj on je polagao isto kao i ja. Jednostavno, nisam se osvrtao na njega, špartao bih stazicom gore-dole, jedino bih prestao da pevam kada bih ga ugledao. On me je, svakako, pratio, čuo bi izdaleka neku ariju i to bi ga veoma čudilo i vređalo kao nešto njegovom prostom uhu potpuno nepoznato i neprijatno. U početku, verovatno, beše radoznalost a onda mržnja, iako je bio moguć i obrnut sled.

Jednog jutra, međutim, napravih veliku grešku. Dok sam pevajući hodao kroz gaj, primetih ga dosta kasno, predhodnu noć sam loše spavao i refleksi mi nisu baš najbolje radili. Umesto da nastavim da hodam ne obracajući pažnju, pošto sam bio iznenaden blizinom tog ogromnog tela, ja se trgoh, učinih dva koraka unazad i sklonih se iza jednog stabla. Beše to veoma nesmotren postupak. Uvredih ga, sujeta divljeg čoveka beše dirnuta i već sledećeg trenutka čuo sam ga kako sikće i psuje preteći da će me ubiti kao psa koji mu pogani svojim zavijanjem teritoriju, njegovu domaju. Situacija je bila opasna, nisam imao nikakve šanse protiv te telesine i zato pružih korak u pravcu keja, ne trkom, jer bi me bilo sramota, ali žurno.

Sa odlascima u šumu bilo je gotovo, a samim tim i sa pevanjem. Jasno je bilo da tamo nije imao više šta da traži. Svojom nesmotrenošću uvredio si možda jedinog prijaptelja i on te je oterao sa scene. Povukao si se u skrovitu toplinu svog stančića. Izlazio sam samo ujutru, tek da kupiš, da kupiš da ljubiš, osnovne potrepštine, hleb, mleko i novine koje više nije ni čitao, ali sam nastavio redovno da ih kupujem po nekoj glupoj navici. Bacao ih je bilo gde, tako da je ceo stan bio već zatrpan njima. U maloj biblioteci koju si nasledio od oca pronašao sam neku knjigu o jogi, zapravo priručnik. Učinilo mu se da tu leži rešenje tvog problema, pa sam pristupio izučavanju materije da bi uskoro počeo i sa praktičnim vežbama. Pevanje si sasvim zapustio, već sam zaboravio pojedine arije, na primer, nikako nije mogao da se seti arije Kerontiusa, koju sam, inače, veoma voleo. Ipak, šetao si se ponekad u večernjim časovima kvartom prisećajući se nekih rola. Tiho je pevušio da me neko ne čuje, u stahu da ne krene priča po pozorištu da si poludeo. I tako, šetajući se jedne večeri ugledah mog prijaptelja ispred neke kafane kako ispija hektolitre piva, čitava vojska flaša beše naređana na stolu za kojim je sedeo. Bogme, trebalo je napuniti tu bačvu bez dna. Nekom drugom prilikom si ga, opet, video kako se pijan valja kvartom pevajući i pritom psujući političare, a i carevo ime je spominjao. Naime, u to vreme, zemlja je bila u ratu sa susedima i već je izgubila neke teritorije. Interesantno je bilo i to da me on prilikom tih susreta, uopšte, nije prepoznao, ili se samo pravio da me ne primećuje, kao da uloge behu zamenjene. Pomislio sam da bi mogao ponovo da odeš do šume, da on, možda, tamo više i ne boravi. Padalo ti je čak i to na pamet da je ona prilika u gaju, možda, neko priviđenje, moja halucinacija, što ga je malo brinulo, ili, pak, neki demon koji nema nikakve veze sa ovim čovekom ispred gostionice, da su to dva sasvim različita stvora. Ipak, sličnost je bila neverovatna. Ako je u pitanju bila samo halucinacija, onda si mogao slobodno da ideš u gaj, što me je radovalo. S druge strane, ako je to bila istina, to priviđenje je moglo da mi se javi opet i to bilo gde, čak i u skrovitom kutku njegovog stančića. Nikada, međutim, nisi pomislio da ja sam imam bilo šta zajedničko sa tom utvarom, sa tim demonom ili čovekom, šta li je već bio. On tako ogroman i nezajažljiv, provaljen kao bure bez dna, bio je sušta suprotnost tebi koji si pre ličio na neku grancicu nego na ljudsko stvorenje, o demonu da i ne govorim.

Ako se, pak radilo stvarno o demonu, o prijaptelju, a verovao sam da takva bića postoje, onda je bilo bolje da u gaj više ne zalazim. Ipak, jednog jutra, pošto sam se dobro naspavao, okuražih se i krenuh u pravcu keja. Izdaleka, Dunav je izgledao planetarno. Talasi su se valjali peneći pod naletima košave. Nebo, čisto i azurno, ogledalo se u vodi tako da se Dunav, zaista, plavio kao u čuvenom Brandsovom valceru. Spustih se sa keja u šumu. Gaj me je šumeći pozdravljao. Mlado lišće je treperilo propuštajući zlatnozelenu prasvetlost. Nevinost vrba i tavna monumentalnost topola zaokruživali su prostor pun ptičijeg pevanja u koji uđoh malo napet, alu se uskoro opustih pošto ne beše nigde nikog. Kretao sam se belom peščanom stazom između stabala pored same vode, čas penjući se na proplanke, čas spuštajući se u udoline. Kad najzad dodoh do stabla u koje sam davno nekad urezao krst za koji sam samo ja znao i koji je mogao da zapali čitav svet, zapevah pesmu iz "Dečakovog čarobnog brega", pardon - iz "Dečakovog čarobnog štapa": Šta mi govori Poriroda? Bejah potpuno opijen radošću, skladom trenutka u kom se nađoh. Tonuo sam u duboke lage, da bih se zatim tremolima uzdizao do najviših tonova senčeći ih falsetima. Talasao sam se kao voda pod naletima severoistočnjaka, najdražeg mi od svih vetrova. I u tom času najuzvišenije čistote i sklada, nešto iznenada dunu sipajući nerazumljive reči i cepajući mi odeću. Obuze me strava, poslednjim atomima snage se otrgoh i ugledah prijapteljevo mesnato debelo lice kako se kezi peneći, lice iskrivljeno od besa i vetra. Pokušavao je da me raskomada čupajući mi ruke i noge, glavu, međutim, nekim čudom u šakama su mu ostajali samo delovi odeće, mantil, sako, prsluk, šešir, tako da, na kraju, ostadoh samo u košulji boje trule višnje koja je bila već prilično izbledela od pranja i iskrzana od nošenja. Tako tanak i klizav migoljio sam mu se iz ruku kao gušter, ali on je uporno nasrtao u nameri da me ponovo dohvati. Povremeno taj košmar bi prelazio u skladan, čak graciozan ples dva tela prilično asimetrična po proporcijama i obliku, koja kao da su u tom trenutku postajala jedno. Vrteći se između crnih mokrih stabala u tempu valcera, zanosno smo klizili s jednog na drugi kraj šume. I to je potrajalo, to smenjivanje rata i ljubavi, haosa i harmonije. Najzad, gubeći snagu i tražeći predah, prijaptelj bi se povlačio dva-tri koraka unazad, kao da uzima zalet, pa bi ponovo navalio, ali ja sam, dobro nakokan adrenalinom, sad već potpuno nag bežao velikom brzinom uz padinu prema keju. Bio je isuviše trom da bi me stigao.

Posle ovog užasnog događaja još više se osamio, skoro da nisam izlazio iz stana, vežbao je jogu i sve manje jeo. Uskoro dode do intervencije oružanih snaga susednih zemalja i carstvo pade pod okupaciju. Ferdinand sa svitom pobeže u Ameriku gde dobi azil. Vremena su zbilja bila teška. Ipak, kao stariji čovek, bio sam pošteđen fronta, a i malo toga mu je bilo potrebno, pošto sam dobar deo dana obično provodio u meditaciji. Jednog jutra, tako sedeći na klozetu, mučen teškim zatvorom, a što beše posledica gladovanja, da prekrati vreme, dohvati neke stare novine iz ugla i ugledam ... šta?