BLUES DIARY

SEDEFINE

7. maj 88.

Van Gog je bio Isus Hristos
Slikarstva?
Niče je bio Dionis (Raspeti)
Tako je govorio
Dimenzija greške: hteo je da bude
Dionis je Isus je Dionis je „Tigar je bio tu“
Van Gog je Niče je Patnja je Radost
Metafore prelaze jedna u drugu
Presipanje, širenje Radosti ili širenje Strave (razlike, rascepa)
Počinje opet umetnost da me okružuje
Uopšte ne znam odakle da počnem


ORANŽPLAŠ

21. jan 89.

Danas sam bio u Šumici. Dan je
Bio si. Stari kramar je radio svoj posao
Skupljao je otpale suve grane. Ali ko to beše?
Sivi Dunav je proticao kroz sivi dan. Stajao sam na obali
I pevao. U dubokom registru brujao sam

Bruj


PLAVAKUT

30. maj 90.

Ako nema Boga, nema ni Života
Ništa ne postoji – čuo sam nešto o tome
Nema stvarnosti, sve je privid
Život: Postojanje: Stvarnost
Nešto u šta se može samo verovati
Ali šta je neporecivi privid: Nešto
Što nastajući nestaje
Promena, vreme kao jedina istina, jedina izvesnost
Boje koje prelaze jedna u drugu
Crvenoplava mrlja
Nečija izgubljena plava kapica
Schlafmutze – baš zgodna reč
Boje su, ipak,nešto
Ali nešto nepostojeće
Znači, nema ni dragog plavog Boga
A ni onog Zelenog
Jer dovoljno je da ne postoji samo komadić, nijansa
Ali kakvog Boga, kojeg
Ipak, Bog može biti samo Jedan
Dva ili Jedan
Dva ili Jedan
Tatica Bezimeni ili Dionis i Apolon
Ili, možda, tirkizni Bog (plavozeleni)
Da li me zbog toga opseda priča
O Arcijskom gaju
O ljubičastoj odeći (pola-pola, ili Jedno od dva)
Priča o „zagrobnom životu“
Ali ima mnogo Manija u Ariciji
I trba biti oprezan
Ima mnogo onih koji lelujaju
Između crnih vlažnih stabala
Prazna, čista svest kao lažna novčanica
Kojom se kupuje Život
(Iako, kažu da nema prazne savesti)
Ili potrba da sačuvam, ili čak proširim
Svest o Nečemu (o čemu?) o prividu
Da bih duže i više bio mrtav
Koliko grešaka, proizvoljnosti
Ipak, piskaranje je kao i život
Samo pokušaj

Jutros sam bio u Šumici
Senke širokih krošnji vrba
Tako gostoljubive
Duvao je vetar
Shvatio sam značaj pevanja
Brujanja


CONTRALTO

7. juli 90.

Trebalo bi se prihvatiti
Nekakve uloge, prekratiti dosadu
Navući masku (životinjsku)
Krvavu masku pokrivenu lišćem
Ali zar iovako ne igram nekakvu ulogu (Neko ili Niko)
Put epizodne, male uloge
Do ispadanja iz predstave (životinjske opere)
Posmatrač?
Posmatrač ili glumac?
Ali Neko ne može da kupi
Ni kartu za predstavu
To, Nešto, je, opet, samo po sebi neki komad
Predstava koju Neko posmatra
Ali Neko bez karte, tj. bez kinte
Ili tu predstavu baš Niko ne gleda
Možda baš Niko ne mari za To
Pa samim tim, to i nije neka predstava
Đubrište?


SIVIDOLG

2. nov 91.

Zeleno kuglanje
Oktobarski odsjaj krotkosti
Miris lišća koje truli u Žutom i Crvenom
Slutim li E.
Barice kraj puta
Na klupi u parku sedim i plačem
Abendland, provincijska šežnja za zavičajem
(Još jedna tužna zabluda kao posledica zabačenosti
Verovanje da postoji autentičan prostor, centar)
Veče na Dunavu. Šta reći o ratu? Baš ništa

Par reči u vezi sa Rieslingovim textom
U Netopisu
Metastaziranje:
Čini se da Slika
Zaustavlja kretanje
Ali to nije tačno
Ona samo usporava kretanje
Do određenog stepena, kad se čini
Da sve stoji, međutim, predmeti se
Na slici, ipak kreću (u svim pravcima), ali tako usporeno
Da to ne primećujem, čak verujem
Da su nepomični
Jedino je beskonačnost, tj. Praznina nepomična
Slika je samo fragment
Ovako kako funkcioniše Slika, tj. predmetnost
Upućuje me na postojanje Praznine
Ili bolje reći, Ponora
Praznine koja je nepojmljiva
Praznina nije ono što ja zamišljam
Nekada davno me je taj problem
Veoma plašio: deljenje u beskonačnost
Strašna je unutrašnja beskonačnost
Ne spoljašnja


BERLIOR

5. juni 92.

Lied – zvuk – ritam – izraz – ekspresija
Zen – tišina – statičnost – ogledalo – poništavanje

Jezik kao hromatika
Postoje samo polutovi, prelazi
Ka neuhvatljivim tačkama. Disonantnost
Imenovanje je nemoguće. Pojmovi ne postoje
Reči ne mogu ništa da izraze, da saopšte
Ali ni da označe, da ponište
Plutaju po površini stvari, privlače se
Ne označavaju, samo pokrivaju
Der Mantel des Meers

Miris lipe podsetio me na
Smrad mačje mokraće, podsetio me na
Miris mačje lipe, na
Lipu
U vrtu mačjem


FENIK

1. juli 92

Ljiljani su uvenuli u vrtu
Stabljike su visile slomljene gole
Bez cvetova
Kao isprepletanacrna gvozdena ograda

I prastara vrata koja škripnuše
Kada kroz njih neko "prođe"

Veče je, večno veče

Na tatinom grobu
Mama i sestra su oprale nadgrobnu ploču
Stavile cveće u vazu
Kao fosfor žuto ivanjsko cveće
Nebo je bilo tamnoplavo, skoro ljubičasto
Ćarlijao je povetarac iz ravnice
Jedan veliki puž golać privučen
Glatkom, vlažnom površinom ploče
Uspuzao se gore
Klizio je polako i dostojanstveno

Pomislio sam
Da li je moguće da je to tatina duša
Ta sluzava bezoblična tvar
Otac kao puž golać, beskućnik


APRIL

5. aug 92.

Sedeo sam na terasi i čitao "Velikog Mona"
Ponovo, posle skoro trideset godina
Pejsaži, obale Solonje
Galski lavirint puteljaka
Pomislio sam na Tour de France
Kako je ta trka izgledala nekada
I danas na TV
Setio sam se opisa Žute reke
Ali ga nisu našli
Izvora, u stvari, nema
Zapravo, postoji bezbroj izvora
U mulju, u nepreglednom blatu
Početak je u neodređenosti, u množini
Zatim mešanje plemstva
sa seljacima
U "Velikom Monu"
Kao i u Nervalovim pričama
Sinoć sam na radiju slušao
Da su u Africi pronađene kosti prvog ljudskog para
Od koga svi ljudi na Zemlji vode poreklo
Kako je to mmoguće?
Da li ja mogu shvatiti
Ili osetiti svoju posebnost
Po čemu se ja razlikujem od drugih ljudi
Ne znam


LILAHARM

21. oct 92.

Mnogo vremena sam izgubio
I još uvek spavam
Dok krilati rat čuči s one strane reke
Još se nisam probudio
A sve neprestano odlazi
Ili se večno približava
"Života će uvek preostati"
Makar u nemoguće malim količinama
Pristizaće beskonačno se deleći
U sve manjim i manjim božićnim paketićima
ili će, možda, odjednom doći
Veliko podne ili Posvemašnja noć, Neko veče
Zora, Osmeh, Krik ponovo, Šapat

"Po prirodi stvari"
Zvona Uspenske crkve još uvek bruje
Jednog letnjeg jutra
Iako, draža su mi zvona crkve svetog Nikog
Ali ta zvona ne mogu da čujem


DANUBIS

14. feb 93.

Posmatrao sam F. dok je spavao
Plava kosica sa crvenkastom nijansom
I obrve iste boje, ali trepavice
Crne, ljubičaste. Čudno, ipak haos

Moj ideal umetnika je Franc Šubert
U pozajmljenom smeđem redengotu marke
mackintosh
Čija su inkarnacija danas
Jicak Perlman i Pinkas Cukerman
"Siroti Franc" sa dva lica
"Setan i nepobožan"


ROSED

21. mart 93.

Nedelja je.
Proleće buči
Bolime lepota dana
Obrijati se u kupatilu, naravno
Britvom, dok slušam na radiju
Arije iz Pučinijevih opera
"Đuzepe Verdi e morto" - zar opet?
Ali prepodne je već prošlo
Biti otac, prilično već načet
Propao, tj. neuspeo kao umetnik
Sasvim.
J., možda, nema razumevanja za tu
Moju sklonost, ali ja je volim
Iza svega je Radost Večnosti
Nemajući razumevanja za mene
Kao neuspelog, neostvarenog umetnika
Ona mi samo pomaže, podupire
Moju potrebu da se uživljavam u tu sliku


BELOTAK

15. maj 93.

Nedelja je. Dokon.
Rasturen. Da li?
Zašto sam rasturen?
Pomeren...
Vid mi je prilično oslabio
Znam da nema razloga da bilo šta beležim

Derida o Bodleru:
Anegdota o davanju milostinje
U vidu falsifikovanih novčanica
Video sam na TV nekog ljubitelja književnosti
Koji piše dnevnik
Da li sam to ja?

Brljotine, da li? Ja ne znam
Ali šta ja ide se; kako, kada si
Bio (kao) ja piše se ovo
Jako se ti zaribati se u k...
Škrabotine u glavi, tekst u k...
Jako se lako teško se zebnja
Ipak, ja

Bole je uložiti trud
Organizovati tekst, makar on bio
Banalan, neizbežno je banalan; uvek
Ali to je Nešto
Kao komad nečega
Zvuci
"Jato" crtica u prostoru

Text.txeT
Pravolinijski je
Linearan je uvek
Odvija se na nemoguć način
Meandriranje je veština koja se
Raspada. Rečenica je fuga koja sve mora
Držati na okupu, da sve bude u vezi
Velika fuga je metafora moći
Koja slavi boga tvorca (zlog demijurga)
Samog tekstopisca
Ostvarivanje celine ili poništavanje
Fragmentarnost je Sve i Ništa

Muči me posunovraćena volja
Neostvarenost
To me razara, moja sjebana muškost
Večan je samo prezir


(CRIPTO)

9. jun 89.

Antika. Opsednutost suncem
"I like gods!" (J.: I like dogs).
Čulo za večnost
Ipak, ima nečega iza svega
Neka najviša tajna
Misterije
Volim kipove
U kipovima je muzika
Razbijati kipove, koje ludilo
I koji užitak
Tela koja zvuče
Koja plivaju u sopstvenoj svetlosti
U sjaju večnosti



POGOVOR AUTORA, REČ UREDNIKA
Dnevno-noćni zapisi od kojih je sačinjena ova knjiga, zapisivani su krajem osamdesetih i početkom devedesetih, dakle, u vreme kada su se na prostorima Evrope odigrali događaji koji su bitno uticali na sudbine mnogih ljudi koji su te prostore nastanjivali, ali koji su mene, lično, ipak, malo tangirali. Iz monoloških rudimenata koji su se najčešće rađali prilikom skoro svakodnevnih šetnji obalom Dunava, nastajale su nešto kasnije kojima je teško odrediti žanrovsku pripadnost. No, možda, to i nije toliko važno, iako smatram da je opredeljenost za određeni žanr znak hrabrosti i umetničkog poštenja. U svakom slučaju, moglo bi se reći da je „Blues diary“ neka vrsta pseudo dnevnika jednog pseudo pisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko. Naslov knjige jasno govori da se radi o „plačevima“. Bluz je, kao što je opšte poznato, pesma tugovanka koju su pevali crni robovi u delti reke Misisipi. Prebirajući po žicama tanbure, oni su više pričali nego što su pevali. Bluz je monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol.
Podnaslov „Pitoma religiozna razmišljanja“ je citat iz Remboove poetske proze, mislim da je u pitanju tekst „Pustinje ljubavi“. Knjiga „Sabrana dela“ Artura Remboa je bila biblija moje mladosti. Otkrio sam je kao dvadesetogodišnjak i magija tih tekstova za mene se nije ugasila ni do dana današnjeg. Posebno tu mislim na kratka prozna dela: „Sezona u paklu“ i „ Pustinje ljubavi“. Iako se Remboovo ime vezuje pre svega za revolucionarne postupke u modernoj poeziji, po mom skromnom mišljenju koje je, naravno, pogrešno, ova dva teksta su, pre svega, preteče modernih proznih postupaka kao i Floberova novela „Novembar“.
Za moto knjige uzeo sam četiri Vitgenštajnova iskaza, četiri misli koje treba da posluže kao putokaz. One, možda, nisu tipična za Vitgenštajna kao filozofa, ali predočavaju neke važne momente kada je „Blues diary“ u pitanju.
Textovi su složeni hronološkim redom u dvanaest celina, iako je preporučljivije čitanje iz sredine ili s kraqja. Svaka celina je obeležena sasvm apstraktnim naslovom, nekom izmišljenom rečju koje nema, takoreći, nikakve veze sa sadržajem. Datiranje zapisa, iako istinito, ukazuje se kao savim irelevantno i apsurdno. Vreme klizi mimo teksta, pomerajući se čas malo unapred, čas malo unazad, izmeštajući ga. Inače, tekst jwe u celini složen u „lomljenim redovima“, nešto kao slobodan stih, ali ne radi se o slobodnom stihu, kao što ni zapisi pojedinačno ne predstavljauu pesme, iako se u knjizi može pronaći i po koja pesmica.
Možda je potrebno reći još i to da je „Blues diary“ posleednja knjiga koja se objavlkjuje u edicini pošto se ukoro završava veliki desetogodišnji projekat „Ruža lutanja“ Miroslava Mandića, ali i moja poslednja knjiga. Svako pisanje je ujedno i opraštaj od pisanja ono „sad i nikad više“.
Objavljeno je ukupno šest knjiga, četiri zbirke pesama, jedna zbirka pripovedaka i jedan dnevnik. Radi se o četri autora, poimenice to su: Srđan Valjarević, Nenad Jovanović, Slobodan Ilić i Slobodan Tišma. Naravno, sve je počećo sa Mirolsavom Mndićem koji je kao pokretač edicije bio urednik samo njene prve knjige „otkrivši“ Srđana Valjarevića koji je sa svojom kasnije kultnom knjigom „Dzo Frejzer i 49 pesama“ 1991. posato prvi autor. Sve se dalje odvijalo tako da je svaki autor bio urednik sledećeg izdanja pri čemu je u jegovom izboru bio presudan samo njegov lični aqfinitet i ništa drugo. Na kraju, došli smo u pomalo čudnu situaciju da sam ja, S. Tišma sam sebi urednik. Ispada da je presudan bio moj lični afinitet prema samom sebi. Svi su pisci, lažni ili pravi, zaljubljeni u svoje pisanje, u svoju umetnostšto je pomalo degutantno. Ali to u ovom slučaju više i nije važno, „Blues Diary“ mi se sve manje sviđa, nekada mi se čan uopšte ne sviđa. Bolje bi mi bilo da moje misli posvetim Robinsou Krusou Utnapitimu dalekom ili Nereju neuhvatljivom u njegovom morskom plićaku. Jarac na koga je Kruso naišao u ostrvoskoj pećini je večni astralis, ozvezdana priroda... ma, šta!
U Novom Sadu, 17.dec. 2000.