MARINIZMI

I

Pored mermernog ulaza
Oslonjen o ružičasti zid
Svojim prozirnim ramenima
Provodim poslepodne
Slep
Na zlatnom povetarcu trepereći
Beli I crni kvadrati
U potkrovlju
Pevaju I ćute
Dok se ispod praga kuće zgušnjava plavet
Tamni azur
Na čijoj “ponornoj ploči” plamte dve, tri zvezde
Na obližnjem stočiću šoljica kafe
Iznad koje se vijori sedefasta traka pare

Mislim na
Mermer.
Prozirno
Sedefasto. Belo. Plavo.


II

Iza prozirnoljubičastog mora
(Čuje se još samo njihova muzika u daljini)
Bela jedra na belom horizontu
Potonu iza pučine skoro neprimetno
Školjke pobele, alge se isperu
Pesak se pretvori u so
Voda pređe u penu
Zaborav počine
Iza prozirnog mora
Opet
U slepim očima
U beonjačama mermernih kipova

Što leže srušeni u belom pesku
Zaborav potone iza pučine
Na zaborav padne san
(Čuje se još samo njihova muzika u daljini)
Velike školjke se napune peskom
Vetar ih napuni do vrha
Kao pehare

I pretvori ih u pehare


III

Kao lahor
Tek malo svetlije od sveg rumenila
Na crnkastozeleni crvenkastocrni
Talas spusti se
Niže, na sam rub
Pod jedan drugi stepenik
I odeli se se od velikog žutog podneva
Purpurnog, mermernog
Zeleni na crveni i sjajnocrni
Na ugaslobelo i sivo pomeranje
Poravna se voda u površinu nemirnu
Zaobljenu gde u krug
Odeljeni horizont se suzi
Ipak, more se talasa u crnom
I u crvenom, takođe
Izađe na pučinu nešto bezbojno
Nepomično nešto
I miruje na samom rubu zelenog horizonta
Tek malo tamnije od svega
Ni bliže zelenom
Ni crnom
Nešto



Nenad Jovanović o Slobodanu Tišmi

Slobodan Tišma se u javnost vraća knjigom o moru. On ima 49 godina. Ovo je prva knjiga koju objavljuje. Njen sadržaj u potpunosti odgovara naslovu – pisac mu se sav odazvao. Osetljiviji čitalac će, kada uvidi ovo, verujem, pomisliti: „Pa da; ni o čemu drugom nije potrebno da se piše kada je more tako lepo.“ Ospokojavajuće starije od plavog „ja“, od okeanski zelenog „ja“. Od mišljenja uopšte.
Veliki procesi u ovim pesmama su bezopasni. Bezopasnost jeste princip velikih procesa; ova je u tekućoj svetskoj produkciji značajna jer podseća na to. Koje more? I šta sa njim u vezi? – Ono što upravo jeste je kao pod nekom mrenom; kao da se već dogodilo. A samo onde gde se već nešto dogodilo postoje uslovi da se dogodi nešto drugo.
Ovo je 1995. godina. U jednom od stihova ove knjige obitava cimetna svetlost.