NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

понедељак, 22. март 2010.

VRT KAO TO




0. KAO NEKO

1. kao kada
2. ili prema istom
3. kako
4.
5. (da, da)
6. i uvek sam u svemu
7. i uvek sam kada u svemu
8. i uvek sam kada u svemu različito
9. i uvek sam ako u svemu različito od sebe je
10. i uvek
11. sebe je
12. da li je tamo
13. to je to
14. ovo nije ovo
15. ovo je ono
16. ovo nije ovo, ali je tamo
17. ali je dugo od tada
18. davno tako
19. to je to, ako nije tu
20. ja nisam ja
21. ja je ja
22. ko sam ja
23. šta nije ja
24. ko nisam ja
25. ko nije ja
26. ko je ja
27. ni sa čim nije tako sad
28. kao da pre
29. ni sa kim nije tako u svemu
30. kao nekad
31. prema
32. ali i posle, ili samo posle
33. a to
34. da se iz tih nekad
35. tako je to
36. pa
37. i ne kao nekad
38. kao sad nikako
39. jednom i to već
40. sa kim je tada iza onih istih
41. sa svim tim više od nekad
42. nikad pre
43. nekad pre tih
44. nekad veoma blizu
45. nekad opet
46. i tako
47. uvek iako opet
48. nikad
49. gde je to sve ili kada
50. sad
51. i šta sada
52. ništa
53. ništa nije suviše
54. ili za sad
55. za sad tako
56. ništa nije suviše tamo
57. sa tim
58. kao i uvek
59. uvek pre nekad
60. ako sam suviše u tome
61. bez kakvih ili bar uopšte
62. u opštem
63. mnogo takvih
64. zar više ne
65. da li (si) već tako odavde
66. jednom
67. jedno bez drugih
68. ni za kog
69. odavde dovde
70. zar ne
71. o
72. ponovo
73. odande
74. od kada niko ni sa kim nije
75. neko
76. jednom u jedno
77. jedno u drugom
78. bez svega toga
79. skoro dosta
80. i kao to
81. skoro sasvim
82. skoro uvek ne
83. skoro uvek tu pod istim
84. zašto da ne
85. tako to
86. iznad svega

Beleška uz KAO NEKO

Sve što u jednom iskazu može biti subjekt, objekt, predikat nije reč.
Imenice nisu reči.
Kuća, na primer, nije reč ili je to manje od drugih.
TaKODje, glagoli, možda nisu reči.
Pridevi?
Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA.
Ja uvek kažem: spolja gledano.
Šta to znači?
Ovo je izmišljeno spolja ili iznutra... Ali ne do iskaza.
Spoljašnost je neusmerena i nevezana.
To bi bilo ispoljavanje.
Jezik nije SVE.
Za ovu belešku ne mogu preuzeti odgovornost.
Sve što je u njoj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga: proizvoljno.
Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg.



1. OSTACI O PLIVANJU

7. Čitava kiša znakova padne
i do jutra
sija sunce
On se kloni takvih mesta

8. Beo list
Jedna ravan
Jedan prostor
Svirajući na sebi
on gubi iz vida jedan plan
Ako ih zadobije
u povratku više i sa puno (šarenih) zastavica
to je
kao Ništa



2. KNJIGA SVEĆNJAK KROV

Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine

Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se

Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-

Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare

Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije

Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija

Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem

Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu



3. DOK JONA

1
dođe govoreći
zbližavajući bliže sve

krug
ispunjen (ispuniti se)

2
protiv
ispred na dva

idi izađe
kako zašto obrnuto

3
da beži ali bezbojno
odvoz pražnjenje

prevoz unapred
napon plati dakle kako

4
voda (drugi komad) velika
u onom što se ne da otvoriti

prećutano zora
napisano jutro

5
razbacati pobacati
spavati

šta je jedno u više obuhvatiti
niže u nepomično niže i više

6
napamet pouka
međa

ustati
opomenuto nepoznato dvoje troje

7
bacanje pa kocka
pre početka mnogo ranije

da peva dogovor
bez svesti ne-svest

8
četiri pitanja
sećanje jedno na drugo

broje

trava

9
ogledalo (u) ogledalo

ali uvek na drugom mestu
ali nikad na istom mestu

otvoriti se poravnati

10
saznati
udaljavati

prerano
bez reči shvatljivo

11
šta
utoliti i uhvatiti

mnogo da pomognu jedno
nemoći već

12
bacati
videti

sebe
zatišje

13
veslati
kraj

nemoći stići
a kamoli bliže

14
razviti razvijajući
radi

na jedan
razbacati glasove

15
uzeti
prestati

odande
i šta govoriti vratiti

16
bojati se tada
učiniti

počela
prava



4. SVOD BIT REKE

I

BITKA BOJA

Rupa umire.
Štapovi su apodiktika,
obe laž.
Duga evolucija
(U sivom kvadratu)
Na sivom putu stoji M
Svadljiva prsa padaju u drugi gaj
i kap se samo jedna broji.
Mašina otkriva potop i knjigu stablo
Litrasti mundiri
Siva su polja šumara
slušalice ulice

Prsa. Psi. Mundiri
Štapovi

Rupa. Kap. Apodiktika
Mašina. Knjiga

Stablo

II

PRAZNIK

Nad prag se vodenast nadnosi
razneseno pramenje
tako beskrajna okolina
šumeća tiha.-

u satnom mehanizmu
vedar.
Pamuk je razvejan
nahvatan na ledeni ogrtač najzad.

Ono što će se popiti
nema ga iza
kada prašina spusti
po polju
u viru
ledeni pomaci isto
tamno je okolo
ali razdvaja i dalje to.-

plavo nemo

III

PONEDELJAK: VODA

Mlad prolećni vetar buči u polju
Višestruko se razdrešilo jezerce
Tiha i dobra hidra nadkrilila je nebo
Probuđeno veliko telo zasenilo blizinom
Pogled ne dodirnuvši ga

Razbijen vetar otvara prozore
u ogledalo uleće koje ga zaledi
koje se umnoži. Udarcem zaleđena krpa
Mrlja naraste na staklu?
Senka oblaka pokriva spoljašnju unutrašnjost
Rane ružičastih ogledala

su beli trorogi krik u kvadratu
(Vazduh je stao

i putem se ništa ne kreće)
Krug je taman

Na sve se spušta
talas (snežna lavina) iznoseći površini
predmete umanjene
gomile sličnih i većih stvari



5. VRT KAO TO

1.

San dve porodice. Prizor Kako to je to
U baroknoj sobi u sebi
Vrt. Klizanje ako nije to
Na jezeru uvek
Zakopčan u crno i uvek sam u svemu
Tako čist i očešljan sjajno uvek sam kad u svemu
Stoji uveče u vrtu u svemu različit
Prolazi izmedju stabala u svemu različit od sebe
Za nečujnom muzikom ako je sam suviše
Dok ga grane udaraju po licu jednom pre
Koje se pretvori u krvavu masku opet
Pokrivenu lišćem u opštem

Pokušaj s pevanjem Bloody man

Lakovane cipele nekad veoma blizu
Ispred ogledala to (je to)
Iznenada on nacrta krug To

Nazimu kako će biti
Sons of hibernia. Contrapunkt
Pijanstvo. Evolucija
Tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok tik tok



POGOVOR

HIATUSI JEZIKA I TRANSCENDENCIJE


34. Tako (moje) telo ima značenje tajne
35. Postoji jedna istina
Ali ne izvan moga
govora

S. Tišma, Ostaci o plivanju, 1971.

Slobodan Tišma (r. 1946) je novosadski konceptualni umetnik (grupa KOD) pesnik i muzičar (grupe Luna i La Strada). Njegovo delovanje započinje kasnih šezdesetih godina u okvirima novosadske tekstualne neoavangarde i razvija se preko analitičke konceptualne umetnosti ka postkonceptualnoj ezoteriji (crteži, tekstovi i poezija) i ka postmodernističkim spojevima visoke i popularne kulture (muzička produkcija panka). Novosadsku tekstualnu neoavangardu (Vujića Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Judita Šalgo), produkcija članova grupe KOD pre njenog formiranja tokom 1969. i tokom njenog delovanja, produkcija grupe (E: Vladimir Kopicl) karakteriše postavljanje teksta kao jezičke formalne strukture (od sintagmatskog ka konkretističkom tipografskom poretku jezika) i postavljanje formalnog jezičkog poretka kao političkog pisma koje remeti utilitarni jezik umerenog pesničkog modernizma srpke kulture. Sa grupom KOD (Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Mirko Radojičić, Janez Kocijančić) delovao je u domenima parateatra, uličnih akcija, konceptualne poezije, konceptualne umetnosti, umetnosti ponašanja i nevidljive umetnosti. Konceptulna poezija u Tišminom slučaju jeste oblik autorefleksivnog govora jezikom teksta u telu poezije. Nakon perioda konceptualne umetnosti, piše tekst Sakralna umetnost (1973.) kojim autopoetički određuje svoja ezoterična interesovanja i traganje za nevidljivim i neprikazivim odnosno za procesima umetnosti i života (život kao ritual, umetnost kao ritualizovani život). Izabrane pesme (1970 – 1977 ) Slobodana Tišme, tek danas sabrane i priređene za objavljivanje, pružaju uvid u jednu od najuzbudljivijih pesničkih praksi kod nas. To su primeri postavangardnog pesništva koji u poznom modernizmu (nakon neoavangardnog nultog formalističkog pisma ) pokreću analitička (formalizovani jezik, propozicija, koncept), fenomenološka (doživljaj jezika, poniranje u jezik, hijatusi svesti i jezika) i transcendentalna (ono što se jezikom ne može izreći, ali na šta se jezikom može ukazati) pitanja pesme, pesničkog teksta, teksta kao teksta, tekstualnosti – intertekstualnosti, lirike, poezije i umetnosti. Pesma, kasnih šezdesetih, još uvek jeste simboličko telo koje Tišma izdvaja iz vrtloga modernističkog preispitivanja granica jezika ( Malarmeov glas slučaja i jezika koji traži svoju boju, Rilkeov diskretni ton u unutrašnjem zvuku vremena i prostora, Vitgenštajnova upitanost nad jezičkim i onim izvan jezika što jezik zahvata i ispušta). Početkom sedamdesetih njegov pesnički tekst jeste okret zavrtnja strukturalnog reda u simboličkom telu poezije koja, Tišma to suptilno izvodi, razotkriva svoj konkretistički, fikcionalni i simbolički poredak stvaranja atmosfere, smisla i značenja. Tekst kao tekst, nastaje tokom 1970. i 1971. godine (karakteristično delo je tekst Kao neko, 1970). Takav tekst jeste konceptualističko iskliznuće iz poezije u sam poredak jezika (semiotiku i semiologiju jezika) koja ne traži opravdanje u tradiciji poezije i istoriji književnosti, već ističe svoju suštinsku materijalnu pojavnost kao besede i kao TU prisutnosti bitka jezika (granice jezika jesu granice sveta). Njegova poezija ima svojstva tekstualnosti, a to znači produkcije koja se oslobađa referencijalnih obaveza i pokazuje moć stvaranja sveta od jezika. Taj svet jeste svet kruženja i interpretiranja, poezija nije ekstatičko pevanje, već metajezičko i hermenautičko prolaženje iz teksta u tekst. Zatim zarez između 1973-1977, Tišma čini iskorak iz hermeneutičkog kruženja između teksta i pesme (tekstualnosti i poezija) postavljajući, metaforično govoreći, jezik teksta kao ogledalo koje ogleda (pokazuje i prikazuje) poeziju / liriku u njihovoj istorijskoj otsutnosti. Tišma poemom Vrt (kao) To (1977) aparturu avangarde (granice jezika, jezik kao materija i jezik kao svet) neovangarda (jezik kao materijalna struktura i semiotički poredak) i postavangarde (jezik kao autorefleksija i interpretacija koncepta teksta i istorije poezije) upošljava u prokazivanju nepokazivog (nevidljive ezoterične atmosfere zapadne poezije u njenom istorijskom dovršetku, u njenoj istorijskoj odsutnosti). Slobodan Tišma tim gestom, blisko velikim pesničkim mimezisima mimezisa Roberta Dankana, Toma Rejvorta, Majkla Palmera, Arkadija Dragomeščenka, Iztoka Gestera Plamena ili Darka Kolibaša anticipara postmodernu postistorijsku inverziju moderne TU prisutnosti u post-moderno prikazivanje asimetričnog odstunog i različitog. Ovo je središnji moment koji ima izuzetne teoriske i estetičke konsekvence: ukazuje se na kretnje od granica prisutnosti i identiteta (Vitgenštajnovo ukazivane da treba govoriti o samo onome o čemu se može govoriti) do govara o odstutnom i uvek različitom, odnosno, asimetričnom (Deridino ukazivanje na sosirovsko isticanje razlike, zatim Lakanovo pozivanje na činjenicu da jezik govori i o onome što ne pokazuje i na Levinasovu tvrdnju mnoštvo individualnosti). Produkcije, ponašanje i učinci Slobodana Tišme imaju status umetnosti: on nije jednostavno (institucionalno) književnik, pesnik ili pisac, već subjekt koji se bavi jezičkim i životnim igrama poezije u polju fenomena umetnosti. On pokazuje kako se subjekt poezije pojavljuje u izoštrenostima hipoteza subjekta tekstualnosti i, obratno, on pokazuje kako se subjekt tekstualnosti gubi u neoštrinama i zamućenostima hipoteza subjekta lirike. Nakon 1977. godine Tišma će prekinuti bavljenje poezijom da bi se zatim tokom osamdesetih vratio pismu (pisanju dnevnika) i zatim u devedesetima napisao zbirku pesama Marinizmi (1995.)

Zbirka izabranih pesama je strukturirana u šest sekcija:
0 KAO NEKO (INDEX, 1970.)
1 OSTACI O PLIVANJU, fragmenti (integralno: Letopis Matice Srpske, 1971.)
2 KNJIGA SVEĆNJAK KROV (Letopis Matice srpske, 1973.)
3 DOK (JONA), fragmenti (integralno: Polja, 1973.)
4 SVOD BIT REKE (integralno neobjavljen rukopis pesama, 1973; fragmenti u Letopisu Matice srpske, 1975)
5 VRT (KAO) TO (Letopis Matice srpske, 1977.)

Reći da je Kao neko tekst nulte ili označiteljske dimenzije znači da se pojavljuje nešto što pokazuje samu tekstualnost, a ne tekst kao poeziju, prozu ili esej. Intencije i učinci teksta Kao neko se prepoznaju u konceptu ranog poststrukturalističkog pisma koje se ukazuje kao paradigmatski splet. Paradigmatskim tekstom se naziva tabelarni (nelinearni) model izgradnje (samog) tekstualnog diskursa. Termin splet sugeriše da svaki skup zapisa predstavlja polazište tekstualnih odnosa upijanja drugih tekstova njihovog preobražaja u čistu (samu, ogoljenu) tekstualnost. Termin paradigma sugeriše da svaki element teksta funkcioniše kao dinamički znak koji pre konstruiše nego što izražava neko značenje. Pesme Ostaci o plivanju, Knjiga Svećnjak Krov, Dok (Jona) i Vrt (kao) to su dugačke pesme (koje prelaze sto stihova) i koje svojom dužinom ostvaraju tesktualnu protežnost realnog vremena čitanja i fikcionalnog vremena simboličkog reda ili narativnih nagoveštaja. Ostaci o plivanju su eksplicitni promer konceptualne poezije, a to znači da su pisani u formi niza stihova (svaka grupa stihova je označena rednim brojem), fikcionalni i narativni elementi se prepliću sa autorefleksivnim i metajezičkim konstruktima i jezik je funkcija koncepta (jezikom se izažava strukturalni koncept pesme kao teksta i jezik je sredstvo uspostavljanja mentalne predodžbe na način na koji to Vingenštajn u Tractatusu obećava). Pesma Knjiga Svećnjak Krov odstranjuje strukturalni poredak stavova i uspostavlja tekstualni kontinuum koji ima odlike prepleta autorefleksivnog govora („ Danas bih pisao o svećnjaku“ ili „Počinjem iz početka tako kao da se može početi s kraja“ ili „O N D A događaj se ispisao“), govora egzoterične svakodnevnice („Imao sam težak dan“, „Zaboravim knjigu“), meta narativnog umetanja druge – asimetrične priče u poetski tok(„To je priča bez svoje knjige / o limaru koji se u snu okliznuo na krovu / kuće... „) i alegorijskog apostrofiranja potencijalne transcedencije („Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem / stranice bez napora / i uz smeh visoko se vinem, ...“). Pesmu Dok (Jona) čine šesnaest fragmenata označenih rednim brojevima, koji su deo veće celine. Svaki fragment ima četiri stiha. Svaki stih je pojedinačna reč ili sintagma koja se može razumeti ili kao trag nekog jezika (deridijanska interpretacija) ili kao mentalna slika (vitgenštajnovska interpretacija). Primeri formulacije traga su „ispunjen (ispuniti se)“ ili „ispred na dva“ ili „u onome što se ne da izdvojiti“ ili „razbacati pobacati / spavati“ ili „otvoriti se poravnati“, itd. Primeri formulacija mentalne slike su „krug“ ili „trava“ ili „ogledalo (u) ogledalo“, itd. Fragmentarnom strukturom pesme se alegorizuje koncept diskontinuiteta (pojedinačnog, izdvojenog, izolovanog). Jezički minimalizam (fragment, tautologija, doslovna slika i doslovna reč) upotrebljeni su u svojoj najradikalnijoj formi. Pri, tome Tišma ne uspostavlja puki formalizam (formalizam kao formalizam, estetsko ispoljenje u praznoj formi), već formalne tragove i formalne slike upotrebljava da bi indeksno ukazao na ono iza, na ono odsutno (transcendentno). Pesma ili poema Vrt (kao) to ima deset linearnih delova i dva paralelna toka (glasa). Deset delova slede logiku sintagmatske ose (moguće linijske naracije ili razvoja fikcionalizacije). Paralelni tokovi (glasovi) su preplet prvostepenog jezika i metajezika, ali, ne bez paradoksa, i empirijskog jezika i simboličkog jezika, odnosno, kao demonstracija sinhronijske TU prisutnosti razlike (TU prisutnosti nesvodljivosti razlike). Pesma gubi konceptualni i minimalistički determinizam porpimajući moć oslikavanja (citatni i kolažni aspekti pesme) lirksog subjekta i njegovih izraza. Tišma, dekonstruiše (metafizički omekšava, čini lirski) konceptualni poredak pokazujući kako se u konkretnom tekstu ogleda istorijsko odsustvo lirkog i pesničkog identiteta. Moć teksta da istovremeno bude TU prisustvo pesničke strukturalno materijalne besede koja pokazuje svoj skelet i da bude ogledalni odsjaj (multiplikacija leksija) pozije i lirike čini ovu pesmu remek delom. To je pesma, u termnologiji modalne logike, mogući svet (TRACTATUS SVET). Zbirku pesama Svod bit reke čini 31 pesma klasifikovane u tri celine. Prvih sedam pesama Bitka boja, Reka i put, Cveće na podu, San AE, Bela i plava mesta, Der Mantel Des Meeres i Rastanak je objavljeno u Letopisu Matice srpske, 1975. Drugi deo čine pesme: Praznik, Ne vazduh osrednji, Jedno sećanje, Das Bettzeug, Godišnje provod, Jazz pro, Leti se do GB, Bez promena, Oktopodi (oktobri), J.S.B.S. Trći deo čine pesme: Ponedeljak: voda, Četiri tri, Karta, Svod bit reke, Devičanstvo, Skica, Sklad – išta, Zvuk kore, Hall kocka, Ploče poda, Mreža mreža. Pesme su pisane u slobodnom stihu. Kontinuum pesničkog teksta je uspostavljen i u tipografskoj formi pesme i u fikcionalnom toku sadržaja svake pojedinačne pesme. U kontekstualnom smislu integrisani su simbolistički motivi (zamak, boja, unutrašnji život – fantazam, atmosfera prirode), modernistička introspekcija (govor u prvom licu, posmatranje sebe, motor) i konceptualizacija semantičke motivisane ili nemotivisane arbitrarnosti (neočekivani spojevi reči, sintagmi i slika). Autorefleksivni i metajezički aspekti su minimalizovani ili svedeni na pozadinsku (druga scena) ili dubinsku (ono provobitno) podršku simboličkom, metaforičkom i alegorijskom učinku jezika. Jezik više nije jezik heremeneutičkog kruženja, već jezik teksualnog uživanja smisla i ukazivanja na ono drugo, asimetrično i neprisutno („Zefir. Daemon. Logos. / Cijankalij. Stereotip / Aeaoaeaoaeaoaeao“). Za konceptualnu stukturalnu besedu se vezuje značenje („Zemlja je zvezda. / biće i znak.“), za narativne tragove i fikcionalne razvoje se vezuje sadržaj („Sunce nije ništa, to je video.“), a za simboličku akumulaciju smisao („Kuća je (dom) / otvorena u mraku. / div je sav vid. Pod je stepenice stepenice je grade / Loco – mot- ion // Ništa ništa // Stepenice stepenice.“)

Miško Šuvaković



REČ UREDNIKA

Slobodan Tišma je pesnik nenametljivosti čije osnovno jezgro opstoji u nežnosti, i kao takav, nije nikakvo čudo što se pokazuje sada a ne pre više od dvadeset godina. Nežnost je izgleda, takva da ne mari za ispoljavanje. Dakle, prisutno anoniman, Tišma je odustajući od života pesnika, zapravo sve vreme čuvao život pesmi. I šta se ispostavilo? Pre svega da vreme ni u kom slučaju ne teče već postoji, kao i Tišmina poezija koja uspešno održava beskajno skretanje sa puta prolaznosti. Otuda valjda to unutrašnje dešavanje u vidu pedesogodišnjeg pesnikovog napora da sačuva život, naprosto izaziva i učvršćuje ubeđenje / kada su male i velike istine sasvim iscrpljene / da smrt ustvari ne postoji. Postoji samo pesma: tajanstveni zamotuljak koji kada se lagano razvezuje, pesnikovo lice preplavljuje radošću, ne skrivajući pak bezrazložno ponuđenu glavu na panj. Alles ist Fanttasie. Stvarnosti su razne. Samo je jedan vlastiti osećaj. I opet. Pesnik Slobodan Tišma svojim novo-poetskim izviranjem na sasvim blag način podstiče čitaoca na Blejkovu preporuku, da je knjige najbolje ostaviti /zaboraviti/ negde u pustinji i ne brinuti. Neko će već naići. Ovo je jedna od knjiga na koje bih voleo da naiđem tamo gde je pesak sve i svja. Dok se pri duvanju zrnca raspršuju, po prvi put pronalazim ono što je od uvek postojalo. I osetim se kao neko.

Slobodan Ilić

Нема коментара:

Постави коментар