Пре годину дана жири најугледнијег домаћег
књижевног признања - НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику
изабрао је роман „Бернардијева соба“, Слободана Тишме (1946),
новосадског писца и музичара, у издању Културног центра Нови Сад.
Тако је склопљен фини мозаик о односу уметника и града у ком је
одастао и живи, који је позорница његове литературе. Сада већ прошла
година ниновске славе показала је да да нема ничег лакшег од празних
обећања листопадних политичара. Једино се Слободан Тишма није променио.
Каква сећања и емоције остају о години у којој сте били добитник НИН-ве награде за најбољи роман, питали смо ашег саговорника?
- Осећања су помешана - каже Слободан Тишма. - Било је и лепих и
ружних ствари. Оваква ситуација као што је добијање неке значајне
награде, која вам битно подиже углед и у књижевном свету али и у друштву
уопште, јесте нека врста теста. Имате различите реакције, од одобравања
до омаловажавања. И са тим се треба помирити, уосталом, не можете
очекивати да вас сви воле. Али, све постаје транспарентно, маске падају и
сада знате ко вам је пријатељ, а ко се само претвара.
Почетком године тријумфално сам се вратио на Трибину младих из које
сам својевремено најурен, међутим тај повратак је био кратак, и сада сам
у ситуацији да поново пакујем прње. Можда неко није могао између
осталог да опрости Ласлу Блашковићу мој успех, који је, наравно, и његов
успех као издавача. Међутим, освојио сам Нинову награду и то је
најбитније, то је дефинитивно нешто “непоправљиво”, дефинитивна штета за
оне којима нисам симпатичан. Шта им ја могу?!
Да ли сте нешто ново сазнали о читаоцима, у којим местима је промовисана „Бернардијева соба“?
- Јавни наступи јако су корисна ствар. Пропутовао
сам овог пролећа и лета добар део Србије и Војводине. Непосредне
реакције и контакти су нешто заиста драгоцено. Неколико пута смо били
чак у инцидентним ситуацијама. Међутим, то смо увек лако превазилазили,
пошто сам отворен за сваку врсту критике.
У мом родном месту, Старој Пазови, напао ме је неки гимназијски
професор, рекавши да је срамота да се данас даје Нинова награда оваквим
писцима, а некада су је добијали Добрица Ћосић, Крлежа, Давичо. У
публици је почело комешање, али сам га узео у заштиту. Можда је био у
праву. У Ваљеву је неки затворски психолог, иначе књижевник, прекинуо
промоцију, сео за сто са нама и читао пола сата критички текст о неком
локалном писцу. Покушали су да га спрече, али ја сам га одбранио.
Наравно, у Београду сам имао највише публике, три пута сам имао преко
сто људи, али четврти пут, у СКЦ-у је било само тридесетак и то је био
знак да је доста. Пре наступа сам увек пуштао музику за оргуље и то је
можда привукло публику, било је веома угођајно.
Међутим, и неке промоције које нису имале велику посету, као у Белој
Цркви, биле су изузетно успеле. Довољан је један слушалац, ако је
искрено заинтресован. Некада сте расположени и елоквентни, а некад прича
не иде течно. Последња, врло успела промоција, била је у Бечеју. На
промоцији сам продао петнаестак књига, што је рекорд.
Шта мислите о појави такозване „водитељске књижевности“,
односно квазикњижевних наслова који се штампају (и продају) у десетинама
хиљада примерака?
- Тешко ми је да нешто кажем о тој књижевности, из једноставног
разлога, јер је не читам. Када бих мало завирио у те романе, ко зна шта
бих тамо нашао. Но, и ту има различитих аутора, бољих и лошијих. Нисам
заговорник акција против шунда, тј. промовисања тзв. високе културе и
уметности на рачун шунда. Често у високој уметности има више ђубрета
него у популарној уметности. У крајњој линији, све је то пијаца и свако
може да тражи и купује шта му већ треба. А и како би изгледала уметност и
књижевност када би постојала само ремек-дела, мора бити разлике, а и
одређеног миљеа у коме ће да блистају драгуљи. Верујем да шунд може
временом да се трансформише у нешто вредно и узбудљиво. Све је то
алхемија.
Кад чујете да неко каже како је Нови Сад Српска Атина, шта вам пада на памет?
- Традицији и националном идентитету претпостављам мултикултуралност,
тј. разлику и мешање. Одрастао сам у таквом Новом Саду и ту се више не
може ништа мењати. Ја сам нека врста југоносталгичара, ма колико то
данас било непопуларно. Неко ће се упитати како неко може да жали за
државом у којој је својевремено имао проблема. Можда та држава и није
била на неком високом естетском нивоу (уметницима је то увек важно), али
која је била, да ли ова данашња? Онда смо имали те комичне фигуре, а
данас имамо готик ликове. Немамо више вербални деликт, али то не значи
да смо слободни да пишемо шта нам падне на памет.
Постоје и неспоразуми у вези с уметничким слободама када је
Југославија у питању. Тито је, чини ми се, имао онај чувени говор у
Сплиту, када је напао апстрактну уметност. Али он није забранио
апстрактну уметност, само је рекао да држава неће финансирати такве
подухвате. Због бављења апстактном уметношћу ником није претио затвор.
Концептуалисти су сносили последице, али само они чији су радови имали
политичке импликације, што у крајњој линији и нема везе са
концептуализмом.
Додуше, и ја сам морао да идем из Новог Сада иако сам био чист
апстракциониста, али за то су пре свега криве колеге уметници који су
нас цинкарили код политичара. Такозвани “умерени модернисти”, боље рећи,
традиционалисти, били су увек веома подозриви према авангардистима,
пошто су угрожавали њихове позиције и то је био начин да нас елиминишу.
Шапутали су властодршцима на уво свакакве лажи о нама. И дан-данас је
тако. После ће се испоставити да смо ми били много већи Југословени него
ти који су нас цинкарили.
Музика је важан део вашег живота и литературе. Шта слушате док пишете, а шта у слободном времену?
- Волим оперу, али када пишем, углавном слушам инструменталну музику,
наравно, у питању је класика. Можда је оргуљска музика, као музика
сфера, најпогоднија за стварање угодног бекграунда. Када сам писао роман
“Бернардијева соба”, слушао сам углавном Малерову Десету симфонију,
нарочито „Адађо“ и „Седму“, која се зове и “Песме ноћи”. Тај романчић
иначе има ноћну атмосферу, доста тога се догађа управо ноћу. Музика
делује на нашу подсвест, нарочито ако је слушамо усмерени на нешто
друго. Тако је Малерова музика сигурно утицала на моје писање. Када не
пишем, углавном гледам и слушам музички ТВ канал “Мецо”.
Имате ли жељу да поново свирате пред људима? Шта мислите о повратничким турнејама великих светских и домаћих бендова?
- Стар сам, немам више снаге за тако нешто. А и не би то лепо
изгледало. Потресем се када видим Алфреда Брендела како са осамдесет и
кусур година свира Бетовенов Четврти клавирски концерт. Када је
рокенрол у питању, батргање на бини преживелих хипика или панкера ми не
изгледа уопште умесно, ако је због пара, па да их разумем, али…
Уосталом, рокенрол је омладинска ствар. Наравно, свака част онима који
истрајавају, као „Дисциплина“ или „Обојени“.
Ипак, морам да признам да сам последњих година неколико пута сањао
како имам неке песме, рокенрол је у питању, али не могу да их се сетим, и
жао ми је због тога. Мислим да тај сан значи да сам имао још тога да
кажем у рокенролу. Пропустио сам нешто да реализујем и то је потонуло у
Океан. Али тако је морало да буде због прекомпоновања, због мог сталног
пребацивања из једног медија у други. То је судбина и ту се ништа не
може.
Оскудица је инспиративнија
- У уметности увек имате весељаке који зачас промене позицију и увек
су политичарима уз ногу, било ко да је на власти - објашњава Тишма. -
Када сам освојио Нинову награду, био сам позван са највишег места и с
обзиром на мој не баш завидан материјални положај, обећано ми је свашта,
иако нисам тражио ништа. Иначе, сматрао сам да сам Нинову награду
освојио и за овај град који је, као што сам већ рекао, позорница свих
збивања у мојој прози. Али реализација побољшања мог материјалног
положаја је одлагана из ко зна каквих разлога. На крају је дошло до
промене власти, и ништа. Али мени и не треба ништа, ја сам навикао тако
да живим, оскудица је много инспиративнија од изобиља. Важно је само да
човек увек буде надахнут, да се радује, а то се не може купити никаквим
новцем.
Новосадско буђење песничких емоција Која места у овом нашем граду највише волите и зашто?
- Наравно, најдража места су она где смо провели детињство и младост,
каже Тишма. - Сваки повратак тим местима је окрепљујући. Пуно је тога
ту сачувано, и радости и бола. Ја сам детињство и део младости провео у
улици Пап Павла. Иако је добар део улице срушен, још увек постоји моја
кућа, број 1, она са истуреним еркерима, одмах иза бивше “Млинотехне”.
Сећам се добро градског језгра кога на жалост више нема: Хакерова
посластичарница где се продавао корнет и марципан, два комисиона, Србина
продавница бомбона, чоколаде и кафе, Пајина фарбара, Савина касапница,
биоскоп „Звезда“, кафана „Палић“, Млечни ресторан. Сећам се Футошке
пијаце чије су се тезге тада пружале испод платана дуж Футошке улице,
преко пута од Синагоге.
Када сам имао двадесет година, преселили смо се на Лиман, у
Фрушкогорску улицу. Дунав, велике пешчане површине, баре, мочварни
ритови, стварали су посебан угођај, распиривали су машту. Близина града,
са једне стране, и Дунава и Фрушке Горе са друге, заправо спој урбаног и
руралног, стварао је врло погодан миље за буђење песничких емоција.
Много година касније у шумици код Водовода на основу мита о Краљу шуме
настала је моја књига “Питома религиозна размишљања, дневник
непознатог”, која се у првом издању звала “Blues diary”.
Радмила Лотина
(Д Магазин)
izvor: dnevnik.rs
Нема коментара:
Постави коментар