NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

четвртак, 04. децембар 2014.

Intervju: Autobiografske opservacije


Tišmin Novi Sad u književnoj fikciji jeste grad žive energije, paralelnog sveta marginalaca i alternativaca, što su prihvatili čitaoci, ali i književna kritika. Još uvek skitara po gradu, mada ga više ne prepoznaje. Novi Sad je izgubio suštinu, kaže. Uporište nalazi u porodici… i piše novi roman.Osnovao je u prošlom veku kultne novosadske grupe Luna i La strada.
 
Život sam proveo u Novom Sadu – naš odnos je kompleksan, komplikovan, u različitim nivoima javnog i intimnog. Život u centru grada ostavio je snažne i dinamične slike – knjiga proze Urvidek se najviše bazira na iskustvu mog detinjstva i mladosti u  Pap Pavlovoj ulici. Poezija je drugi prostor. Kao pesnik rodio sam se na Limanu 1. Kao dvadesetogodišnjak sam se preselio tamo i tu proveo naredne četiri decenije. Kada sam otišao na Liman nekako sam se odvojio. To je životni prelaz, nakon završetka gimnazije društvo se raziđe, ili se osamite, ili nalazite neke nove prijatelje. Otvorio se jedan novi svet, puno vremena sam provodio na Dunavu koji je u blizini. Liman je u to vreme bio prilično neizgrađen, ruralan, bili su tu šumarci vrba i topola, na mestu Limanskog parka nalazila se baruština. Puno vremena sam provodio u prirodi, imao sam neku lautu na kojoj sam svirao, par novih prijatelja, čitali smo francusku poeziju, od Stefana Malarmea i Artura Remboa, do nadrealista.
U to vreme počeo sam da studiram književnost, ispostavilo se da je mi je sused zapravo moj profesor Sreten Marić. Već sam čitao njegove eseje o francuskoj poeziji, a nisam znao da je to on. Podržavao me je, smatrao je da sam talentovan i od njega sam puno naučio.

 Ja/Mi – Konceptualisti
Na Filozofskom fakultetu i u kafani Gurman preko puta, stvorilo se fino društvo. Đorđije Vuković koji je bio Marićev asistent, vodio je kružok za tumačenje svetske poezije. Tribina mladih je bila blizu i tu smo počinjali da radimo – Judita Šalgo je bila glavna urednica i ona nas je okupljala, studente sa Filozofskog fakulteta ali i neke koji nisu bili sa tog fakulteta – Janeza Kocijančića, Mirka Radojičića, Čedu Drču, Vladu Kopicla, Anu Raković, Mišu Živanovića, Miroslava Mandića, Slavka Bogdanovića, Peđu Vranešavića, Boška Mandića, Branislava Štrboju. Mi smo bili porodica, na Tribini smo napravili revoluciju zaista, ali sve je krenulo sa Filozofskog fakulteta. Povezani smo bili sa svim relevantnim umetničkim grupama u ondašnjoj Jugoslaviji. Posebno je bila snažna horizontala Novi Sad – Zagreb – Ljubljana.
Mi smo Tribinu potpuno reformisali, bila je otvorena 24 sata, napravili smo posebne programe, bilo je to nešto sasvim novo. Tribina je zato i ustanovljena da bi se otvorio prostor za drugačije mišljenje, za drugačija ponašanja. Uvek je bila pod prismotrom da se ne bi izrodila u nešto opasno, kao, može drugačije, ali s merom. Ja to razumem i to je bilo puno s obzirom na to u kakvom smo okruženju živeli. U Mađarskoj, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj nije se smelo pisnuti.
U to vreme, u Novom Sadu su održavani Stražilovski susreti gde su se mogle čuti razne subverzivne ideje, na primer, famozna kritika svega postojećeg, zahtevi za radikalnim reformama u društvu. Te zahteve su postavljali opasni filozofi, Razlogovci, Korčulanska škola.  Tako da, kada smo došli na Tribinu, već smo bili inficirani idejama avangardnosti, potrebom da se menjaju stvari.
Takozvani umereni modernizam u umetnosti je bio zvanična partijska linija. I u Novom Sadu je takav pravac bio dominantan pre nego što smo se pojavili sa konceptualnom umetnošću.Tim umerenim modernistima naša umetnost je smetala. Nisu je voleli. Političarima apstraktna umetnost nije mnogo smetala sve dok je bila umerena, a konceptualna umetnost je neka vrsta apstraktne umetnosti i ona nije puno zadirala u društvene prilike do jednog trenutka. E, posle je to došlo. Postojali su umetnici miljenici političara  (uostalom, političari uvek vole da uz sebe imaju umetnike), koji su imali sve beneficije. Mi se nismo družili sa političarima, držali smo se podalje od njih. Tzv. umereni modernisti nas nisu razumeli, osećali su da to njih ugrožava i normalno da je došlo do sukoba. Pokušavali su kod političara da nas predstave na loš način, opanjkavali su nas. Posle su oni (političari) uspostavili kontakt sa nama, bili su i neki razgovori (sa tadašnjim predsednikom PKSKV, pr.autorke), ali tada je već bilo kasno, stvari su već otišle daleko i za njih, i za nas. I oni su nastradali, i mi smo nastradali. Okidač je bila pesma koju je Slavko Bogdanović objavio u čuvenom Studentu sa američkom zastavom i koja se zvala Tribina underground Novi Sad, ali i tekst Miroslava Mandića Pesma o filmu objavljen u časopisu Uj simpozion. Ti radovi su imali neke političke konotacije, što je bilo opasno. To je bio razlog za pokretanje istrage i podizanje optužnice, suđenje i osude. Počela je prava hajka na nas.
Mi smo bili porodica, imali smo gradsku komunu kod Jodne banje, tamo smo živeli, ne svi ali dobar deo nas je bio tamo. Počelo je s pretnjama najbanalnijim, neki studenti umetnosti su nam pretili, hteli su da nas tuku, svašta je bilo, naravno da su to radili po nečijem nagovoru. Radili smo i u studentskim novinama Index, tu su bile polemike sa grupom studenata sa Filozofskog fakulteta koja nas je napadala, ali bila je i kampanja protiv nas u čitavoj štampi. Sa Filozofskog fakulteta je oteran Đorđije Vuković kao šezdesetosmaš, Sreta Marić je penzionisan, doduše, rečeno je da je to bilo po slovu zakona. Politička represija je bila velika trauma. Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su bili u zatvoru. Životi su nam prisilno bili promenjeni.

Rokenrol – Ja – Proza
Dve godine bio sam u dobrovoljnom egzilu u Beogradu, nisam mogao ovde da živim. Kad sam se vratio pokušavao sam da se zaposlim u svim kulturnim institucijama u gradu, ali nigde niko nije hteo da me vidi. Sada kažem Hvala im, i dobro je što je tako bilo. Kao umetnik sam propao, mogao sam da objavljujem ali bio sam van svega, nisam imao svoje umetničko okruženje, bio sam usamljen.To je bilo presudno da počnem da se bavim rokenrolom, tu sam našao ljude sa kojima sam mislio na isti način i koji su me prihvatili – „Obojeni program“, „Boye“, Branislav Babić Kebra, Biljana Babić, Jasna Manjulov, koja je kasnije postala moja supruga, Firči, Bale, Mina, Bebec, Žolt, Danijel, Robert, Bora… Lepih deset godina!
Ja sam svaštar – bavio sam se i konceptualnom umetnošću i rokenrolom, pisao sam poeziju a završio sam kao prozni pisac. Spontano sam počeo da pišem priče za Urvidek, to je bio neki unutrašnji poriv, nastao iz poezije. Nisam više mogao da pišem pesmice. Posle se to razvijalo, učio sam da pišem, jer ja nisam imao nikakvog iskustva ranije, čudnovato je to kad čovek sa 50 godina počinje da piše prozu.
Po vokaciji uopšte nisam bio prozni pisac. Kao dete imao sam disleksiju. Da pročitam neki roman, bilo je nemoguće. Bio sam potpuno orjentisan na poeziju, privlačili su me umetnost i filozofija, želeo sam da se bavim umetnošću. Ipak, našao sam rešenje za tu hendikepiranost: otkrio sam Treći program Radio Beograda kad je počeo negde 1967/8. i to je bio moj večernji univerzitet. I pored pokušaja da redovno studiram, ja sam zapravo samouk, autodidakt. To jeste malo haotično, ali tek kada sam prešao na makrobiotiku rešio sam problem disleksije i sa 45 godina počeo da čitam knjige. Prva duža knjiga koju sam pročitai je Zli dusi  Dostojevskog. Tada sam otkrio ogromni svet proze. Meni ni dan danas nije jasno kako sam napisao tih par romančića, kako sam održao koncentraciju, pošto su meni  misli vrludale, rečenice su pucale. Eto, a bio sam orjentisan samo na  muziku, na čitanje pesmica i slušanje Trećeg programa… tako sam ipak uspeo nešto malo da naučim.

Književna afirmaci – ja
Stekao sam popularnost u gradu, ljudi su mi se javljali, a da ih ja nisam poznavao, kad sam dobio NIN-ovu nagradu, nisam mogao da izađem u grad da me ne zaustavi desetak nepoznatih ljudi. Moj komšiluk je bio oduševljen, ili moji rođaci, to je sve lepo, ali sa druge strane, književni svet me nije baš prihvatio, postoje oni koji su apsolutno ubeđeni da nisam zaslužio tu nagradu, mada meni nije nešto posebno ni stalo, a nisam je ni očekivao. Odrastao sam na ulici, godinama smo Čeda Drča i ja sedeli ispred samoposluge na Limanu 1. Ja nisam kabinetski pisac, kada ustanem ne znam kako će izgledati dan, dobro je ako malo ujutru  uspem nešto da napišem, posle se skitam po gradu, čitam veoma malo. To skitaranje po gradu upražnjava i jedan od mojih junaka u novom romanu koji pišem: on je matori pisac sedamdesetogodišnjak koga muči spavaća bolest. Obilazim stara mesta koja to više nisu, sve se promenilo, ta moja ulica Papa Pavla više ne liči ni na šta, odem na Podbaru, u ulicu Patrijarha Čarnojevića gde su nekada živela braća Mandić, Miroslav i Božidar, a i dan-danas živi Laslo Blašković, ne mogu da je prepoznam, Novi Sad se promenio, izgubio je suštinu.

Ja/Mi
Uporište mi je moja kuća, naš intimni prostor: Jasna, Filip i ja. Mi smo čudna porodica, moja supruga je umetnica, po profesiji je lektorka, ali neće da se eksponira. Ona je kao pesnikinja imala mnogo bolju poziciju od mene, za svoju knjigu Lažno predstavljanje dobila je nagradu Profemina. Jasnina poezija nalazi se u antologijama, za razliku od moje, ali ona se  povukla, ne znam zašto. Možda je osetila da ja počinjem da osvajam  književni prostor i onda se žrtvovala, što je meni žao, nekad me i grize savest, ali, to je tako. Filip je posebna priča, studira istoriju, čita, nema dana da mu poštar ne donese knjigu kupljenu preko interneta, preporučuje mi literaturu, primećuje kako, za jednog pisca, malo čitam.

Izvor:  KorzoPortal

Нема коментара:

Постави коментар