• Budući da je jedan od povoda našeg razgovora priča o
novosadskoj avangardnoj sceni, hteo bih da od toga i počnemo. Kako sa
ove vremenske distance posmatrate Novi Sad Vaše mladosti, i kako kao
akter onoga što je izraslo iz Tribine mladih gledate na to vreme? Šta
je, dakle, bilo presudno da Novi Sad bude takav kakav je bio?
- Novi Sad je pedesetih i još šezdesetih godina prošlog veka imao nešto autentično, srednjoevropsko, koje se sedamdesetih godina izgubilo, grad se pretvorio u mesto. Uklanjanje tramvaja sa gradskih ulica je bio presudan trenutak, nestalo je onog karakterističnog gradskog zvuka. Zatim, početkom šezdesetih godina počelo je rušenje gradskog jezgra. I danas tamo postoji poslastičarnica City, ali ni nalik onoj iz pedesetih godina. Već u sedamdesetim godinama gradska populacijska struktura je bitno izmenjena. Mi na Tribini mladih smo bili poslednji izdanak tog urbanog mentaliteta. Međutim, bili smo okruženi sa svih strana suburbanim i ruralnim elementom koji nas je brzo slistio. Treba reći da je Novi Sad imao još pedesetih godina nagoveštaj avangardnog duha u grupi Dei Leči koju su činili pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac. Oni su još tad radili nešto što se kasnije zvalo ulični akcionizam.
• Povodom toga se govorilo i pisalo da je Novi Sad imao, u umetničkom smislu, jedan drugačiji, kosmopolitskiji duh. Iz čega je on crpeo svoju alternativnost i umetničku autentičnost?
- Pa crpeo je upravo iz tog evropskog duha. Mi smo svi bili okrenuti Zapadu, gledali smo na Zagreb, Ljubljanu i dalje prema Evropi. Nama rod i tradicija nisu puno značili. Bili smo bezobrazni, bez poštovanja prema precima. Pripadali smo tom čoporu šezdesetosmaške dece, nastale iz braka Herberta Marcusea i Suzan Sontag. Možda to nije lepo, nije u redu, ali tako je bilo. Jedan od moćnika koji su nas progonili lansirao je krilaticu: Odmor od Slovenaca. Mi smo bili iskreni kosmopoliti, anacionalni, ali u suštini Jugosloveni i to mnogo bolji od onih koji su nas optuživali za izdajnike.
• Imajući na umu to ranije iskustvo, šta je ono što danas, da tako kažem, blokira mogućnost stvaranja umetničkih pokreta kakav je bio onaj novosadski? Naravno, ne u epigonskom smislu, već pre svega u onome što je autentičan umetnički pokret. Kakav, čini mi se, danas ne postoji.
- Vremena su se promenila, živimo u doba post-istorije. Mi smo bili poslednji autentični modernisti. Već sedamdesetih godina je počelo post-vreme. Naravno, svaka avangardnost je kratkoveka, ako bi duže trajala, pokvarila bi se. Mi smo na Tribini izdržali oko dve godine, da smo ostali duže, sada bi bili možda neki direktori, urednici. U modernizmu smo imali čvrst sistem vrednosti koji je onda omogućavao avangardnost, znalo se protiv čega se išlo. Danas je sve relativizovano, avangardnost je donkihotska pozicija, možeš samo da ispadneš smešan. Ja sam pišući prozu postao neka vrsta eklektika, izdajnika modernosti i ne samo modernosti, nego izdajnik svega, jednostavno izbegavaš bilo kakav stav, bilo kakvo opredeljenje, ne pripadaš nigde. Kao modernista ja sam bio svrstan, bio sam na nekoj, tj. nečijoj strani.
- Novi Sad je pedesetih i još šezdesetih godina prošlog veka imao nešto autentično, srednjoevropsko, koje se sedamdesetih godina izgubilo, grad se pretvorio u mesto. Uklanjanje tramvaja sa gradskih ulica je bio presudan trenutak, nestalo je onog karakterističnog gradskog zvuka. Zatim, početkom šezdesetih godina počelo je rušenje gradskog jezgra. I danas tamo postoji poslastičarnica City, ali ni nalik onoj iz pedesetih godina. Već u sedamdesetim godinama gradska populacijska struktura je bitno izmenjena. Mi na Tribini mladih smo bili poslednji izdanak tog urbanog mentaliteta. Međutim, bili smo okruženi sa svih strana suburbanim i ruralnim elementom koji nas je brzo slistio. Treba reći da je Novi Sad imao još pedesetih godina nagoveštaj avangardnog duha u grupi Dei Leči koju su činili pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac. Oni su još tad radili nešto što se kasnije zvalo ulični akcionizam.
• Povodom toga se govorilo i pisalo da je Novi Sad imao, u umetničkom smislu, jedan drugačiji, kosmopolitskiji duh. Iz čega je on crpeo svoju alternativnost i umetničku autentičnost?
- Pa crpeo je upravo iz tog evropskog duha. Mi smo svi bili okrenuti Zapadu, gledali smo na Zagreb, Ljubljanu i dalje prema Evropi. Nama rod i tradicija nisu puno značili. Bili smo bezobrazni, bez poštovanja prema precima. Pripadali smo tom čoporu šezdesetosmaške dece, nastale iz braka Herberta Marcusea i Suzan Sontag. Možda to nije lepo, nije u redu, ali tako je bilo. Jedan od moćnika koji su nas progonili lansirao je krilaticu: Odmor od Slovenaca. Mi smo bili iskreni kosmopoliti, anacionalni, ali u suštini Jugosloveni i to mnogo bolji od onih koji su nas optuživali za izdajnike.
• Imajući na umu to ranije iskustvo, šta je ono što danas, da tako kažem, blokira mogućnost stvaranja umetničkih pokreta kakav je bio onaj novosadski? Naravno, ne u epigonskom smislu, već pre svega u onome što je autentičan umetnički pokret. Kakav, čini mi se, danas ne postoji.
- Vremena su se promenila, živimo u doba post-istorije. Mi smo bili poslednji autentični modernisti. Već sedamdesetih godina je počelo post-vreme. Naravno, svaka avangardnost je kratkoveka, ako bi duže trajala, pokvarila bi se. Mi smo na Tribini izdržali oko dve godine, da smo ostali duže, sada bi bili možda neki direktori, urednici. U modernizmu smo imali čvrst sistem vrednosti koji je onda omogućavao avangardnost, znalo se protiv čega se išlo. Danas je sve relativizovano, avangardnost je donkihotska pozicija, možeš samo da ispadneš smešan. Ja sam pišući prozu postao neka vrsta eklektika, izdajnika modernosti i ne samo modernosti, nego izdajnik svega, jednostavno izbegavaš bilo kakav stav, bilo kakvo opredeljenje, ne pripadaš nigde. Kao modernista ja sam bio svrstan, bio sam na nekoj, tj. nečijoj strani.
Bio je haos
• U jednom svom ranijem razgovoru ste kazali da
je sukus onoga što je bila Tribina mladih nastao na Filozofskom
fakultetu. Da li mislite da je danas humanistika u tom pogledu
degradirana, svedena na nekakvo kenotafsko egzistiranje?
- Ne znam kakvo je danas stanje na fakultetima. Da li ima smisla studirati književnost? Za šta se studenti spremaju, da budu samo dobri predavači ili da se bave književnošću u jednom dubljem smislu? Nama je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu svetsku književnost predavao Sreten Marić koji bio zainteresovan samo za one studente koji su želeli da se bave književnošću u tom dubljem smislu. On je imao filozofsko obrazovanje i bio je jedan od najvećih znalaca moderne književnosti, posebno francuskig simbolizma, dakle, protomodernizma. Međutim, nama je predavao antičku književnost. Modernizam počinje sa Mallarmeom i Rimbaudom o kojima je on pisao izvanredne eseje. Njegov asistent je bio Đorđije Vuković, član najtvrđeg beogradskog šezdesetosmaškog jezgra. Bio je to pravi spoj. Imali smo kružok za izučavanje svetske poezije koji je vodio upravo Đorđije Vuković. Ali na tom istom fakultetu je studirao i neko ko je sa partijskih pozicija vodio hajku protiv nas, danas, inače, poznati vojvođanski i srpski političar. Vuković je već početkom sedamdesetih godina oteran sa fakulteta, a Sreten Marić je penzionisan, navodno, po slovu zakona. Ali mislim da samo studiranje na fakultetu ne mora da znači bog zna šta. Imamo primer Jovice Aćina koji je bio najbolji Marićev učenik, a nije bio jedan dan na fakultetu. Posećivao je Sretu privatno, naravno, ovaj je prepoznao njegov vanserijski talenat. Danas je Jovica Aćin naš najveći pisac, majstor dekonstrukcionističkog postupka. Ničeg boljeg i vrednijeg nema u savremenoj srpskoj književnosti. Čitanje njegove proze pričinjava najveće zadovoljstvo.
• Zanimljiva je takođe činjenica da je Vaša generacija umetnika, dobar deo nje, gotovo živeo u komuni kod Jodne banje. Kakvo iskustvo Vam je pružio taj eskapizam, ako o eskapizmu možemo govoriti u ovom slučaju?
- Jedan deo našeg bratstva je živeo u Teslinoj 18, naspram Jodne banje. Ali sama Tribina mladih kao omladinska institucija je bila neka vrsta gradske komune. Naše komunarsko bratstvo je uzurpiralo Tribinu, pre svega, zahvaljujući Juditi Šalgo, glavnoj i odgovornoj urednici, koja nas je podržavala. Naravno, posle je to skupo platila. Uredili smo stvari tako da je Tribina bila otvorena 24 časa, uveli smo nekoliko paralelnih programa: Parket salon, Levi hol, Književna tribina, Filmski program, Akcije u prostoru Katoličke porte, itd. Bio je haos. Naravno, sve je to zapalo za oko pre svega umetnicima tradicionalistima, tzv. umerenim modernistima, koji su po pravilu bili i članovi partije. Od njih je vrlo brzo i krenula hajka, zato što smo mi pre svega ugrožavali njihove pozicije. Inače, Partijska doktrina u umetnosti je bila tzv. umereni modernizam: bićemo moderni ali bez preterivanja. Sranje! Oni su lansirali mikeantićevsku paradigmu koju je posle nastavio Đorđe Balašević, to je vizija slaninarske, site, blatnjave Vojvodine koju smo mi gradska deca duboko prezirali. U početku mi nismo imali nikakve eskapističke ideje. Naprotiv, zagovarali smo komunikaciju, zato smo se i bavili uličnim akcionizmom, uostalom, kao i pariski situacionisti, nama je bio potreban grad, život na asfaltu. Ali bili smo vrlo brzo getoizirani, pod stalnom pretnjom od batina i pod policijskom prismotrom. Svi najpriznatiji novosadski umetnici su pisali sramotna opljuvavanja po lokalnim novinama. Profesori-umetnici su slali svoje studente da nas tuku. Naravno, kada smo rastureni, ideja eskapizma je postala aktuelna. Tražili smo nekakvo imanje u prirodi, salaš, da se sklonimo. Ali nisu nam dozvolili, bar ne u Vojvodini, policija je sprečavala vlasnike da nam prodaju bilo kakvu straćaru u nekom ataru. Na kraju, Božidar Mandić je uspeo da kupi jedno imanje na planini Rudnik, dakle, u Srbiji. Tako je nastala "Porodica bistrih potoka”.
• Sve se ipak završilo u svojevrsnoj represiji, šta su pored navedenog partijci tada zamerali novosadskim avangardistima?
- U početku njima ništa nije bilo jasno, a nije ih puno ni interesovalo, političari obično nemaju pojma kada je umetnost u pitanju. Postali smo im interesantni tek kada je naša umetnost počela da dobija političke konotacije. Umetnici su samo hteli da nas tuku, ovi su odmah zapretili zatvorom. Zbog teksta "Pesma o filmu” i pesme "Tribina andergraund Novi Sad”, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su osuđeni na zatvorske kazne i poslati u sremskomitrovačku kaznionu. Judita Šalgo je smenjena, a mi ostali smo razjureni sa Tribine. Pre dve godine, bivši šef partije u Vojvodini objavio je knjigu u kojoj je opet pokušao da se opravda. Mandić i Bogdanović su, po njemu, morali u zatvor zato što ti njihovo radovi nisu bili nikakva umetnost, to su bila samo mangupska posla koja su se mogla podvesti pod krivično delo uznemiravanja javnosti, osim toga oni su bili i loši studenti, pa nije šteta što su morali na robiju. Loši studenti, jednako loši umetnici. Eto, to je njegov način razmišljanja i dan-danas. A nije ih on slao na sud i u zatvor, nego je Tito lično zvao sudiju i rekao mu da ima da ih osudi. Smejurija! Ipak, ovo govorim ne da bih nekog optuživao, svako je morao da odigra svoju ulogu. Sve je to jedna utvarna igra.
- Ne znam kakvo je danas stanje na fakultetima. Da li ima smisla studirati književnost? Za šta se studenti spremaju, da budu samo dobri predavači ili da se bave književnošću u jednom dubljem smislu? Nama je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu svetsku književnost predavao Sreten Marić koji bio zainteresovan samo za one studente koji su želeli da se bave književnošću u tom dubljem smislu. On je imao filozofsko obrazovanje i bio je jedan od najvećih znalaca moderne književnosti, posebno francuskig simbolizma, dakle, protomodernizma. Međutim, nama je predavao antičku književnost. Modernizam počinje sa Mallarmeom i Rimbaudom o kojima je on pisao izvanredne eseje. Njegov asistent je bio Đorđije Vuković, član najtvrđeg beogradskog šezdesetosmaškog jezgra. Bio je to pravi spoj. Imali smo kružok za izučavanje svetske poezije koji je vodio upravo Đorđije Vuković. Ali na tom istom fakultetu je studirao i neko ko je sa partijskih pozicija vodio hajku protiv nas, danas, inače, poznati vojvođanski i srpski političar. Vuković je već početkom sedamdesetih godina oteran sa fakulteta, a Sreten Marić je penzionisan, navodno, po slovu zakona. Ali mislim da samo studiranje na fakultetu ne mora da znači bog zna šta. Imamo primer Jovice Aćina koji je bio najbolji Marićev učenik, a nije bio jedan dan na fakultetu. Posećivao je Sretu privatno, naravno, ovaj je prepoznao njegov vanserijski talenat. Danas je Jovica Aćin naš najveći pisac, majstor dekonstrukcionističkog postupka. Ničeg boljeg i vrednijeg nema u savremenoj srpskoj književnosti. Čitanje njegove proze pričinjava najveće zadovoljstvo.
• Zanimljiva je takođe činjenica da je Vaša generacija umetnika, dobar deo nje, gotovo živeo u komuni kod Jodne banje. Kakvo iskustvo Vam je pružio taj eskapizam, ako o eskapizmu možemo govoriti u ovom slučaju?
- Jedan deo našeg bratstva je živeo u Teslinoj 18, naspram Jodne banje. Ali sama Tribina mladih kao omladinska institucija je bila neka vrsta gradske komune. Naše komunarsko bratstvo je uzurpiralo Tribinu, pre svega, zahvaljujući Juditi Šalgo, glavnoj i odgovornoj urednici, koja nas je podržavala. Naravno, posle je to skupo platila. Uredili smo stvari tako da je Tribina bila otvorena 24 časa, uveli smo nekoliko paralelnih programa: Parket salon, Levi hol, Književna tribina, Filmski program, Akcije u prostoru Katoličke porte, itd. Bio je haos. Naravno, sve je to zapalo za oko pre svega umetnicima tradicionalistima, tzv. umerenim modernistima, koji su po pravilu bili i članovi partije. Od njih je vrlo brzo i krenula hajka, zato što smo mi pre svega ugrožavali njihove pozicije. Inače, Partijska doktrina u umetnosti je bila tzv. umereni modernizam: bićemo moderni ali bez preterivanja. Sranje! Oni su lansirali mikeantićevsku paradigmu koju je posle nastavio Đorđe Balašević, to je vizija slaninarske, site, blatnjave Vojvodine koju smo mi gradska deca duboko prezirali. U početku mi nismo imali nikakve eskapističke ideje. Naprotiv, zagovarali smo komunikaciju, zato smo se i bavili uličnim akcionizmom, uostalom, kao i pariski situacionisti, nama je bio potreban grad, život na asfaltu. Ali bili smo vrlo brzo getoizirani, pod stalnom pretnjom od batina i pod policijskom prismotrom. Svi najpriznatiji novosadski umetnici su pisali sramotna opljuvavanja po lokalnim novinama. Profesori-umetnici su slali svoje studente da nas tuku. Naravno, kada smo rastureni, ideja eskapizma je postala aktuelna. Tražili smo nekakvo imanje u prirodi, salaš, da se sklonimo. Ali nisu nam dozvolili, bar ne u Vojvodini, policija je sprečavala vlasnike da nam prodaju bilo kakvu straćaru u nekom ataru. Na kraju, Božidar Mandić je uspeo da kupi jedno imanje na planini Rudnik, dakle, u Srbiji. Tako je nastala "Porodica bistrih potoka”.
• Sve se ipak završilo u svojevrsnoj represiji, šta su pored navedenog partijci tada zamerali novosadskim avangardistima?
- U početku njima ništa nije bilo jasno, a nije ih puno ni interesovalo, političari obično nemaju pojma kada je umetnost u pitanju. Postali smo im interesantni tek kada je naša umetnost počela da dobija političke konotacije. Umetnici su samo hteli da nas tuku, ovi su odmah zapretili zatvorom. Zbog teksta "Pesma o filmu” i pesme "Tribina andergraund Novi Sad”, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su osuđeni na zatvorske kazne i poslati u sremskomitrovačku kaznionu. Judita Šalgo je smenjena, a mi ostali smo razjureni sa Tribine. Pre dve godine, bivši šef partije u Vojvodini objavio je knjigu u kojoj je opet pokušao da se opravda. Mandić i Bogdanović su, po njemu, morali u zatvor zato što ti njihovo radovi nisu bili nikakva umetnost, to su bila samo mangupska posla koja su se mogla podvesti pod krivično delo uznemiravanja javnosti, osim toga oni su bili i loši studenti, pa nije šteta što su morali na robiju. Loši studenti, jednako loši umetnici. Eto, to je njegov način razmišljanja i dan-danas. A nije ih on slao na sud i u zatvor, nego je Tito lično zvao sudiju i rekao mu da ima da ih osudi. Smejurija! Ipak, ovo govorim ne da bih nekog optuživao, svako je morao da odigra svoju ulogu. Sve je to jedna utvarna igra.
Ja sam iluzionista
• Vaše bavljenje rokenrolom proizilazi, kako ste
rekli jednom prilikom, iz usamljenosti. Šta je nakon Vašeg egzila u
Beogradu bilo presudno da se odlučite za Lunu i La stradu? Tačnije, šta
je muzika u tom trenutku mogla da Vam ponudi?
- Kada sam se posle dve godine vratio u Novi Sad, vrata kulturnih institucija su bila zatvorena za mene. Pošto sam morao da se bavim umetnošću, jedini izlaz je bio rokenrol. Sredinom sedamdesetih godina se pojavio punk i nešto kasnije njew wave, bili su to izrazito artistički pokreti u rokenrolu i to mi je jako odgovaralo, tako da sam ušao u to bez razmišljanja, osećao sam jaku privlačnost. Imao sam sreću da sam bio okružen sjajnim mladim ljudima koji su me odmah prihvatili bez rezerve, mislim tu pre svega na Branislava Babića Kebru, na Biljanu Babić, na Jasnu Manjulov, na Ivana Fecea Firčija, na Zorana Bulatovića Baleta, na Minu Mitrušić, na Boru Oslovčana, na Daniela Starog. I dan-danas sam sa tim ljudima u velikoj ljubavi, iako se ne viđamo baš često. Mene je rokenrol spasao, pomogao mi je da preživim kao umetnik. Da nije bilo rokenrola, nikada ne bi bilo ništa od moje književnosti. Da sam bio malo bolje muzički potkovan, verovatno bi se i sada bavio rokenrolom. Nekada se kajem što sam se vratio književnosti.
• Veći deo svog dosadašnjeg umetničkog života pisali ste poeziju, bavili se konceptualnom umetnošću i rokenrolom, pa ipak došli ste i do proze, do romana. Kako Vas je, iako ste joj se opirali, osvojila proza?
- Siniša Tucić, moj prijatelj, danas sigurno najtalentovaniji mlađi pesnik u Vojvodini i Srbiji, napravio je sa mnom još sredinom devedesetih godina jedan intervju, u kome sam rekao da me proza uopšte ne interesuje, da me samo zanimaju poezija, filozofija i muzika. Poeziju sam prestao da pišem zato što sam izgubio refleks, to ide sa godinama, nemam više brzinu misli, pesma nastaje u trenutku. Ali pišući prozu nastavio sam da se bavim poezijom. Ja pišem tzv. pesničku prozu u kojoj uvek treba da ima poezije, pokušavam da se bavim najdubljim postojanjem, pokušavam da otkrijem muziku koja je u samim temeljima bića. Iako je moj prijatelj izvanredni pesnik Nebojša Vasović rekao da u mom romanu "Bernardijeva soba” nije našao ni "p” od poezije.
• Pomenuta "Bernardijeva soba”, za koju ste dobili i NIN-ovu nagradu, za mene je kao čitaoca bila pre svega fascinantna po nekoj imanentnoj pustoši, koja je i prijemčiva i zastrašujuća istovremeno. Šta Vam je kao piscu bilo najvažnije kada je ovaj roman u pitanju?
- Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Biti nadahnut, to je osnovna ideja Pište Petrovića. Svet u kome živimo je uvek protiv toga, hoće da vas baci u bedu i to ne samo matrerijalnu, nego pre svega, u duhovnu bedu. Čovek mora stalno da se bori protiv toga, mora uvek da bude nadahnut, mora da se raduje usred pustoši. "U-žitak rad bi da večno traje”, kako je rekao Fridrih Niče. Jedini smisao je u radosti. Umetnost nam mora to pružiti, uprkos beznađu. Živimo u paklu, ali smo veseli. Jezik i govor, zaprav, permanentna jezička igra nam to omogućava, stvarajući taj otklon naspram užasa postojanja. Pišući stvaram environment, kreiram ugođaj. U tom smislu, ja sam iluzionista, opsrenar, i nije mi cilj da bilo koga kritikujem ili osvešćujem svojom književnošću.
- Kada sam se posle dve godine vratio u Novi Sad, vrata kulturnih institucija su bila zatvorena za mene. Pošto sam morao da se bavim umetnošću, jedini izlaz je bio rokenrol. Sredinom sedamdesetih godina se pojavio punk i nešto kasnije njew wave, bili su to izrazito artistički pokreti u rokenrolu i to mi je jako odgovaralo, tako da sam ušao u to bez razmišljanja, osećao sam jaku privlačnost. Imao sam sreću da sam bio okružen sjajnim mladim ljudima koji su me odmah prihvatili bez rezerve, mislim tu pre svega na Branislava Babića Kebru, na Biljanu Babić, na Jasnu Manjulov, na Ivana Fecea Firčija, na Zorana Bulatovića Baleta, na Minu Mitrušić, na Boru Oslovčana, na Daniela Starog. I dan-danas sam sa tim ljudima u velikoj ljubavi, iako se ne viđamo baš često. Mene je rokenrol spasao, pomogao mi je da preživim kao umetnik. Da nije bilo rokenrola, nikada ne bi bilo ništa od moje književnosti. Da sam bio malo bolje muzički potkovan, verovatno bi se i sada bavio rokenrolom. Nekada se kajem što sam se vratio književnosti.
• Veći deo svog dosadašnjeg umetničkog života pisali ste poeziju, bavili se konceptualnom umetnošću i rokenrolom, pa ipak došli ste i do proze, do romana. Kako Vas je, iako ste joj se opirali, osvojila proza?
- Siniša Tucić, moj prijatelj, danas sigurno najtalentovaniji mlađi pesnik u Vojvodini i Srbiji, napravio je sa mnom još sredinom devedesetih godina jedan intervju, u kome sam rekao da me proza uopšte ne interesuje, da me samo zanimaju poezija, filozofija i muzika. Poeziju sam prestao da pišem zato što sam izgubio refleks, to ide sa godinama, nemam više brzinu misli, pesma nastaje u trenutku. Ali pišući prozu nastavio sam da se bavim poezijom. Ja pišem tzv. pesničku prozu u kojoj uvek treba da ima poezije, pokušavam da se bavim najdubljim postojanjem, pokušavam da otkrijem muziku koja je u samim temeljima bića. Iako je moj prijatelj izvanredni pesnik Nebojša Vasović rekao da u mom romanu "Bernardijeva soba” nije našao ni "p” od poezije.
• Pomenuta "Bernardijeva soba”, za koju ste dobili i NIN-ovu nagradu, za mene je kao čitaoca bila pre svega fascinantna po nekoj imanentnoj pustoši, koja je i prijemčiva i zastrašujuća istovremeno. Šta Vam je kao piscu bilo najvažnije kada je ovaj roman u pitanju?
- Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Biti nadahnut, to je osnovna ideja Pište Petrovića. Svet u kome živimo je uvek protiv toga, hoće da vas baci u bedu i to ne samo matrerijalnu, nego pre svega, u duhovnu bedu. Čovek mora stalno da se bori protiv toga, mora uvek da bude nadahnut, mora da se raduje usred pustoši. "U-žitak rad bi da večno traje”, kako je rekao Fridrih Niče. Jedini smisao je u radosti. Umetnost nam mora to pružiti, uprkos beznađu. Živimo u paklu, ali smo veseli. Jezik i govor, zaprav, permanentna jezička igra nam to omogućava, stvarajući taj otklon naspram užasa postojanja. Pišući stvaram environment, kreiram ugođaj. U tom smislu, ja sam iluzionista, opsrenar, i nije mi cilj da bilo koga kritikujem ili osvešćujem svojom književnošću.
Pesnik-budala
• Uprkos činjenici da ste kao pisac nagrađeni
najvećom književnom nagradom u Srbiji, a koja se ipak čuje i u drugim
zemljama postjugoslavije, stiče se utisak da ste pisac koji je u
permanentnom unutrašnjem egzilu. Da li Vam je namera da budete na
margini, i šta ta pozicija zapravo omogućava u sagledavanju sveta?
- Marginalnost je stanje duha. Jednom marginalac, uvek merginalac. Ne može mene nikakva nagrada pomeriti sa te pozicije. Možda je to bilo oportuno što sam primio nagradu, neke ljude, koji su se zaklinjali na mene, sam razočarao. Ali ja sam i u moralnom i u intelektualnom smislu inferioran tip, ili bolje reći infernalan, ne mogu pobeći od te činjenice. No to je kompleks iz kog je nastala moja umetnost, nisam nikakav heroj. Moj život je bio bedan, mnogo sam se ponižavao. Naravno, ta pozicija mi je omogućavala da sagledam svet iz jednog posebnog ugla. Ne verujem da moćni ljudi mogu da se na pravi način bave umetnošću, njihov prostor je istorija i politika. Naravno i u umetnosti imamo ljude koji su moćni u političkom smislu, ali su zato podeljeni, zbog toga trpi njihova umetnost. Ne treba biti naivan, svaka umetnost ima političku dimenziju, ona je ipak neka vrsta politike koja se služi svojim posebnim sredstvima. Ali između Krleže i Tina, ja se uvek opredeljujem za Tina. Znamo da je Krleža govorio da je Tin za Stenjevac, prezirao ga je, što je žalosno. Ali opet moramo priznati da su "Balade Petrice Kerempuha” neuporedive kao i čitavo Krležino delo, vrhunska poezija. Ipak ne možemo odvajati stvarni pesnički lik od literature, od poezije, život je neodvojiv od umetnosti, tu je suština u-žitka i uopšte svakog ugođaja.
• Takođe, književni svet ili bar ono što se njime po kanonu smatra, a kako ste istakli u jednom razgovoru, nije bio oduševljen činjenicom da ste dobili NIN-ovu nagradu. Zašto?
- Pa zato što ja kao lik ne zadovoljavam taj stereotip pisca, tu neophodnu masku. Pisac mora da bude obrazovan, da ima svoj pisaći sto, svoju kućnu biblioteku, da bude u nekom književnom društvu. A ja to ništa nemam. Ja sam čovek ulice, puno sam dangubio. Nisam ništa završio, nikada nisam bio zaposlen, nisam član nijednog književnog društva. Moj građanski lik je vrlo problematičan, nisam takođe član nijedne političke partije. Pesnik-budala. Nikada nisam dobio dinara od ministarstva kulture i nikada nisam putovao o trošku države. Ja sam za te ozbiljne ljude u institucijama jedan opskurni klošar iz kaste nedodirljivih. Imam poznanike, ugledne srpske pisce koji mi se kada se sretnemo obraćaju rečima: Gde si, genije? Naravno, to je posprdno, znaju oni dobro da nisam baš toliko lud da poverujem da sam genije. No, ja ćutim, otrpim tu uvredu, jer moram biti učtiv. U životu je najvažnija pristojnost, čovek ne treba da stvara nikakve relacije, da se odnosi prema drugima ili da se ponaša ovako ili onako. Jedan moj stari poznanik, inače veliki fan Lune, platio nam je čak studio da napravimo demo-snimke, danas najugledniji srpski pisac, ali bez NIN-ove nagrade, izjavio je o "Bernardijevoj sobi” da je NIN-ov žiri nagradio jedan loše napisan modernistički romančić. Verovatno je u pravu. Ali povodom tog njegovog komentara, setio sam se da sam sredinom osamdesetih godina odlazio u redakciju jednog rock časopisa gde je on bio zamenik glodura. Pitao sam glodura gde je taj moj poznanik i fan, na šta mi je glodur odgovorio: "Eno ga tamo u sobici iza redakcije, piše svoj novi roman". U to vreme ja nisam imao objavljenu nijednu knjigu, niti sam sanjao da ću pisati prozu. Da li je potreban neki komentar? Ali nisam ja tražio da mi daju tu nagradu. Takođe, jedan moj poznanik, novosadski pisac, kada sam dobio NIN-ovu nagradu, poslao mi je poruku: "Odkud pas među besmrtnicima? Skupo ćeš ovo platiti!". Naravno, nikakva nagrada neće naterati kolege da vas poštuju, naprotiv. Meni je nagrada donela pre svega ugled među mojim sugrađanima, komšijama i rođacima, među običnim svetom, gde ja i spadam, i to je lepo. Uspeh mi je, što je apsurdno, doneo medijsku marginalizaciju, zato što sam se deklarisao kao izdajnik, uzimao sam u romanima mađarski identitet, i uopšte moje ideološke pozicije su nejasne, rodne, nacionalne, profesionalne, sve je zamućeno, naravno, sasvim namerno. Još uvek postoji taj prečanski kompleks, to da mi iz Vojvodine moramo da iskazujemo patriotizam, tj. lojalnost Beogradu. Između ostalog, verovatno sam zbog toga oteran iz Lagune čiji sam bio autor pre dobijanja NIN-ove nagrade. Danas nemam izdavača.
- Marginalnost je stanje duha. Jednom marginalac, uvek merginalac. Ne može mene nikakva nagrada pomeriti sa te pozicije. Možda je to bilo oportuno što sam primio nagradu, neke ljude, koji su se zaklinjali na mene, sam razočarao. Ali ja sam i u moralnom i u intelektualnom smislu inferioran tip, ili bolje reći infernalan, ne mogu pobeći od te činjenice. No to je kompleks iz kog je nastala moja umetnost, nisam nikakav heroj. Moj život je bio bedan, mnogo sam se ponižavao. Naravno, ta pozicija mi je omogućavala da sagledam svet iz jednog posebnog ugla. Ne verujem da moćni ljudi mogu da se na pravi način bave umetnošću, njihov prostor je istorija i politika. Naravno i u umetnosti imamo ljude koji su moćni u političkom smislu, ali su zato podeljeni, zbog toga trpi njihova umetnost. Ne treba biti naivan, svaka umetnost ima političku dimenziju, ona je ipak neka vrsta politike koja se služi svojim posebnim sredstvima. Ali između Krleže i Tina, ja se uvek opredeljujem za Tina. Znamo da je Krleža govorio da je Tin za Stenjevac, prezirao ga je, što je žalosno. Ali opet moramo priznati da su "Balade Petrice Kerempuha” neuporedive kao i čitavo Krležino delo, vrhunska poezija. Ipak ne možemo odvajati stvarni pesnički lik od literature, od poezije, život je neodvojiv od umetnosti, tu je suština u-žitka i uopšte svakog ugođaja.
• Takođe, književni svet ili bar ono što se njime po kanonu smatra, a kako ste istakli u jednom razgovoru, nije bio oduševljen činjenicom da ste dobili NIN-ovu nagradu. Zašto?
- Pa zato što ja kao lik ne zadovoljavam taj stereotip pisca, tu neophodnu masku. Pisac mora da bude obrazovan, da ima svoj pisaći sto, svoju kućnu biblioteku, da bude u nekom književnom društvu. A ja to ništa nemam. Ja sam čovek ulice, puno sam dangubio. Nisam ništa završio, nikada nisam bio zaposlen, nisam član nijednog književnog društva. Moj građanski lik je vrlo problematičan, nisam takođe član nijedne političke partije. Pesnik-budala. Nikada nisam dobio dinara od ministarstva kulture i nikada nisam putovao o trošku države. Ja sam za te ozbiljne ljude u institucijama jedan opskurni klošar iz kaste nedodirljivih. Imam poznanike, ugledne srpske pisce koji mi se kada se sretnemo obraćaju rečima: Gde si, genije? Naravno, to je posprdno, znaju oni dobro da nisam baš toliko lud da poverujem da sam genije. No, ja ćutim, otrpim tu uvredu, jer moram biti učtiv. U životu je najvažnija pristojnost, čovek ne treba da stvara nikakve relacije, da se odnosi prema drugima ili da se ponaša ovako ili onako. Jedan moj stari poznanik, inače veliki fan Lune, platio nam je čak studio da napravimo demo-snimke, danas najugledniji srpski pisac, ali bez NIN-ove nagrade, izjavio je o "Bernardijevoj sobi” da je NIN-ov žiri nagradio jedan loše napisan modernistički romančić. Verovatno je u pravu. Ali povodom tog njegovog komentara, setio sam se da sam sredinom osamdesetih godina odlazio u redakciju jednog rock časopisa gde je on bio zamenik glodura. Pitao sam glodura gde je taj moj poznanik i fan, na šta mi je glodur odgovorio: "Eno ga tamo u sobici iza redakcije, piše svoj novi roman". U to vreme ja nisam imao objavljenu nijednu knjigu, niti sam sanjao da ću pisati prozu. Da li je potreban neki komentar? Ali nisam ja tražio da mi daju tu nagradu. Takođe, jedan moj poznanik, novosadski pisac, kada sam dobio NIN-ovu nagradu, poslao mi je poruku: "Odkud pas među besmrtnicima? Skupo ćeš ovo platiti!". Naravno, nikakva nagrada neće naterati kolege da vas poštuju, naprotiv. Meni je nagrada donela pre svega ugled među mojim sugrađanima, komšijama i rođacima, među običnim svetom, gde ja i spadam, i to je lepo. Uspeh mi je, što je apsurdno, doneo medijsku marginalizaciju, zato što sam se deklarisao kao izdajnik, uzimao sam u romanima mađarski identitet, i uopšte moje ideološke pozicije su nejasne, rodne, nacionalne, profesionalne, sve je zamućeno, naravno, sasvim namerno. Još uvek postoji taj prečanski kompleks, to da mi iz Vojvodine moramo da iskazujemo patriotizam, tj. lojalnost Beogradu. Između ostalog, verovatno sam zbog toga oteran iz Lagune čiji sam bio autor pre dobijanja NIN-ove nagrade. Danas nemam izdavača.
Razgovor vodio: Đorđe Krajišnik
Izvor: http://www.oslobodjenje.ba
Izvor: http://www.oslobodjenje.ba
Нема коментара:
Постави коментар