NEOFICIJALNI BLOG O SLOBODANU TIŠMI

среда, 07. септембар 2016.

Priča za D. ili RE-FORM TORTA


Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.

Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.

Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“

„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“

„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“

Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“

Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.

Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!

Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.

I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.

Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.

Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“

„Auuu!“

Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.

Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.

„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“

„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.

Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…

Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.

Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.

„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“

Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.

(Preporuka: dalje ne čitati)

Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.

Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:

„Sanjala sam nešto strašno.“

„Šta si sanjala?“

„Sanjala sam da smo svi mi…“

Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.

P.S.

Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?


ProFemina, broj 35/36, proleće/leto 2004.
 

Нема коментара:

Постави коментар