Za Slobodana Tišmu (1946), ako žele najkraće da ga predstave, dobro upućeni kažu da je u svojim tridesetim bio panker i roker, u pedesetima pesnik, a u šezdesetoj je postao prozni pisac.
(Iz razgovora za novosadski Dnevnik povodom nagrade za moderan umetnički senzibilitet)
Nedavno ste dobili nagradu Fonda “Todor Manojlović” za moderni umetnički senzibilitet, koja se odnosi na vaš celokupni umetnički opus. Kada ste se najviše osećali modernistom, kao muzičar, pesnik, pripovedač, romansijer?
- U pitanju je nedostatak vokacije, kolo muza vas vrti, a Apolona predvodnika nigde na vidiku. Ali Mnemosina je najvažnija, to jest sećanje, to svaki umetnik dobro zna. Obično se na tu promenjivost gleda sa prezirom, kao na nešto neozbiljno, a u renesansi u Italiji to je skoro bilo pravilo, umetnik je vajao, slikao, muzicirao, pisao poeziju. Samo onda su to bili virtuozi. Na primer, Leonardo, ili Benvenuto Čelini. U renesansi je i koren modernosti.
Danas imamo svaštare na delu koji nemaju pojma ni o čemu, sve što rade je bofl. Ja sam dobar primer. Bavio sam se nekada rokenrolom, a nisam znao da sviram, danas se bavim pisanjem, a nepismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu. Ali to je “anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu”, haos u jednoj glavi, pod jednom krunom.
I u političkom smislu sam apsolutno nepouzdan, nisam ni na čijoj strani, to jest uvek sam protiv, a pružio bih ruku i crnom đavolu, jer to je suština anarhije koja je moja temeljna umetnička i politička pozicija. Umetnik-izdajnik je takođe i đubre od čoveka! Umetnički šljam! Ne pravi se nikakva razlika između politike i umetnosti, a i ne treba, iako bih ja kao ljudsko biće uvek pomogao svakom u nevolji.
Ali najviše sam se osećao kao modernista na početku umetničke karijere, kada sam pisao pesmice. Izigravao sam dendija, bio sam veliki kicoš, esteta u svakom pogledu. A i poezija mi je bila takva, prazna, oslobođena bilo kakvog sadržaja. Ja sam sam, kao lik, bio umetničko delo: lep i prazan.
Rekoste da savremeni mediji stalno traže i nude spektakl u vidu nasilja, estrade, sporta… Gde je onda mesto za modernu umetnost, gde da se ona “nudi” poklonicima?
- U svim tim fenomenima ima modernog duha, ali problem je u stalnom vraćanju istog. Temeljna propozicija modernosti je “novum”, toga u ovoj sadašnjoj kulturnoj situaciji nedostaje, zato obično govorimo: sve smo to već videli. Međutim, mediji, pre svega televizija, uvek nude iste sadržaje, ne žele ništa da menjaju. Tehnologija stalno napreduje, sve se ubrzava, ali sadržaji ostaju isti. A taj šok spektakla uvek upali, drma čoveka. Iako, nekada nam je dosta fudbala, ili pop muzike, o političarima da ne govorim. Govorim ovo u smislu da sve to vidim samo kao estetske fenomene. Međutim, sa druge strane, nikada nam nije dosta pobede i nadvladavanja protivnika, konkretnije rečeno, neprijatelja, stara priča koliko i ovaj svet…
Autor: Radmila Lotina
Izvor: Dnevnik, 5. mart 2014.
Нема коментара:
Постави коментар