slobodan tisma

Intervju: Slobodan Tišma, pesnik:
U senci Lune i La Strade

Slobodan Tišma: pesnik, svedok i posmatrač vremena nastajanja urbane kulture u Novom Sadu i Jugoslaviji. Njegovo ime se najčešće vezuje za dve novosadske novotalasne grupe - za La Stradu i Lunu. Mnogi smatraju da su albumi "Nestvarne stvari" (1984) i "La Strada" (1986), vrhunac jugoslovenskog rokenrola. Iza oba izdanja, obe poetike, stoji naš sagovornik...
I kada je bio duboko u rokenrolu, okrenutost poetskom u pesmama Lune i La Strade udaljavala je Slobodana Tismu od opšteg "život-je-rokenrol" klišea (i od šire publike). A kad je ponovo počeo da bude pesnik, iza stihova se čula vitalnost ulice (otelotvorena samo u rokenrolu na pravi način) koja je obeležila jugoslovenski novi talas tokom osamdesetih godina. Slobodan Tišma, i kao pesnik, i kao pevač dve neobične jugoslovenske grupe, bio je (i ostao) Odmetnik. Od poezije i od rokenrola.

"XZ": Zašto toliko dugo nije bilo glasa od tebe?
TIŠMA: Imam otpor prema razgovorima. Ljudi pokušavaju da objasne, da rastumače ono što rade. Na neki način me to iritira, osećam nezadovoljstvo takvim nastupom. Izgleda iluzorno kad Ijudi pokušavaju da kažu šta su hteli svojom umetnošću. Šta to, zapravo, znači? Umetnost govori sama po sebi. Ali, takođe, znam da živimo u takvom vremenu, kad umetnost zahteva neka naknadna objašnjenja. Međutim, sve mi to izgleda bezuspešno, jalovo i često ništa, ama baš nista, ne znači. U stvari, to je uzaludan posao.
Bavio si se. ako je to prava reč, i rnuzikom i književnošću. Uspeo si da pomiriš ta dva prilično različita načina izražavanja; čak si, sad se čini, uspeo da pronađeš poetsko u rokenrolu i, obratno rokenrol u poeziji.
Znaš šta, ja sam, kako da kažem, kameleon. Baš u poslednjem "Transkatalogu" objavljena je jedna fotografija koju je snimila moja žena (Jasna Manjulov, nekadašnja pevačica Boya i pesnikinja - prim.aut.), zove se "Prerušavanje". Na toj fotografiji obukao sam, kožnu jaknu - jedan od sirnbola pankerske ikonografije, ali ispod nje se vidi karirani sako. To je to kameleonstvo, stalno sam prelazio iz jednog prostora u drugi. Nikad nisam poštovao rokenrol ikonografiju. Možda malo u početku, ali kasnije, s Lunom i La Stradom izgledao sam kao činovnik u sivom odelu i kariranoj košulji. Čak sam jednom i La Stradu predstavio kao grupu učitelja. Nisam podržavao taj stereotip rokenrola, nisam ga eksploatisao, mislio sam da je vredelo narušavati ga. Ako si već u rokenrolu, nemoj da izgledaš kao roker.

Kako si se upoznao s rokenrolom?

Bavio sam se njim još tokom sezdesetih, ali to je bio jedan totalno nekreativan period, negde 1964/ 65. Čak sam svirao i na prvoj Gitarijadi na Sajmištu. Prilike tad uopšte nisu bile takve da bi čovek u rokenrolu mogao da bude kreativan, što me nije zadovoljavalo, video sam da je to koješta. Bio sam uvek nekako rascepljen: to je ono kameleonstvo o kom sam govorio...

Upravo si svojim tekstovima uneo mnogo poetskog u rokenrol. sto je tad bilo, a i sad je svojevrsna subverzija.

Ti moji tekstovi bili su prilično pomereni. Nisu zadovoljavali određene medijske potrebe, neki stereotip koji je bio neophodan da bi imali bolju prođu. Kad sam ušao u rokenrol, spustio sam poetski nivo. Hteo sam da budem razumljiviji ali postoji granica do koje možeš da se spuštaš.Sigurno nisam mogao da pišem tekstove kao Đorđe Balašević ili Bora Đorđević. Neću da kažem da su njihovi tekstovi loši, ali to je više stvar jednog profila ličnosti. Nemam takva iskustva da bih mogao da pišem slične tekstove. Ipak živim malo drugačije. Muzička lična karta

Otprilike u to vreme počeo si da se baviš poezijom?

Kad sam napustio rokenrol tokom šezdesetih, kreativni period u mom životu je počeo pisanjem poezije; sećam se da sam jednom prilikom na probi video neku knjigu, a to su bila sabrana dela Artura Remboa (Artur će biti umetnički pseudonim Slobodana Tišme tokom novog talasa - prim. aut.). Uronio sam u to i za dva-tri dana bio potpuno opsednut. Mislim da za mladog čoveka koji počinje da se bavi poezijom nema ničeg boljeg od susreta s francuskim simbolistima. U neposrednoj blizini živeo je Sreten Maric, veliki stručnjak za francuski simbolizarn koji ce mi kasnije biti profesor na fakultetu. Njega sam cesto sretao na ulici, šetao je sa svojom ženom, madarn Nikol, imao je jazavičara. Tad nisam uopste znao ko je taj čovek a čitao sam njegove eseje. Pero Zubac mi je objavio prve pesme u "Indeksu" i novosadskim studentskim novinama, 1967. Već sledeće godine postao sam urednik kulturne rubrike u "lndexu". Radio sam kasnije na Tribini mladih, koja je, bez preterivanja, bila izvanredno mesto pošto su se tu skupljali svi ovi Ijudi koji danas nešto znače i to ne samo u Novom Sadu, već i šire. Tad me je poezija zanimala kao avangardni pristup, bilo mi je zanimljivo sve što je predstavljalo eksperiment i pomeranje granica. Vrlo brzo, 1968/69. godine, čuo sam za slovenački reizam, čitao sam poeziju Tomaža Šalamuna, Ivana Svetine i drugih. Imali smo uvid u sva zbivanja, odmah smo sa Slovencima stupili u vezu, preko izložbi i sličnih manifestacija. Tribina mladih nam je pružila mogućnost da radimo važne stvari, razne hepeninge. Poezijom sam počeo da se bavim zajedno sa svojim prijateljem, sad pokojnim Ivanom M. Kocijančićem: slušali smo Treci program Radio Beograda koji je često donosio priloge iz Slovenije. Presudan susret bio je s Miroslavom Mandicem, danas poznatim pesnikom, koji se bavio pisanjem, ali je bio zainteresovan za film i pozorište. Tu je bio i Božidar Mandic, koji će kasnije osnovati Porodicu bistrih potoka. Sve u svemu, sjajan krug Ijudi...

Rokenrolu si se ipak vratio...

Već sredinom sedamdesetih počeo sam da se udaljavam od poezije i umetnosti. U izvesnom smislu sam sumnjao u svoj moralno-intelektualni lik: to je problem koji se javlja kad se čovek nečim dugo bavi, kad javno nešto izvodi i stvara i kad se postavlja problem manipulacije; da li se bavim umetnošću ili se bavim politikom, da li stvarno imam potrebu da saopštavam nešto... Nisam to umeo da razlikujem. Objavio sam poslednje tekstove 1977. u "Letopisu Matice Srpske" Pošto sam izašao iz umetnosti i književnosti, osećao sam prilično olakšanje, umešao sam se s mladim Ijudima koji su me bez zazora prihvatili. Bilo mi je stvarno lepo, osecao sam se dobro, bez ikakvih pretenzija u bilo kom smislu. Nisam uopšte ni sanjao da ću se baviti rokenrolom, nije mi bilo ni na kraj pameti. Sećam se da sam jedne večeri, još 1976, sedeo za šankom, kad mi je jedan pijanac prišao i počeo da viče: "Ti ćeš biti poznati rokenrol pevač", a ja sam ga gledao, mislio sam da je čovek lud, gledao sam samo kako da se otarasim gnjavatora. Izgleda daje pijanac bio prorok, a ni dan-danas ne znam ko je taj čovek. Onda sam počeo da slušam rock muziku, pojavio se punk... Čuo sam album No More Heroes grupe Stranglers, Sex Pistols, The Clash. Sva ta muzika bila mi je jako zanimljiva. Već 1978. godine prisustvovao sam koncertu Stranglersa u Zagrebu, mada sam u tom trenutku bio u hippy fazonu, imao dugačku kosu, oblačio se u džins. Imao sam dobre ploče, stalno kupovao albume najinteresantnijih grupa. U to vreme smo živeli za onaj dan u mesecu kad će da izađe "Džuboks", da bismo čitali Stojanovićevo "Pismo iz Londona". Saša je imao izvanredan ukus.

Kako su izgledali prvi koraci La Strade?

U to doba je Dragan Gojkovic Goja, danas vrlo ugledan novosadski advokat, na Radio Novom Sadu vodio emisije "Novi vidici" i "Yu pop scena"; tu je puštao najnovije punk i new wave pesme. On je bio krojač novotalasne scene, te emisije slušale su se i u Beogradu. Prve demo snimke La Strade, pesme On i Sat emitovao je Gojkovic: bila je to mala misterija, tvrdio je da mu je neko ostavio kasetu u poštanskom sandučetu, ne zna se ko. Bio je to prvi medijski nastup La Strade. Snimke smo uradili u studiju mog prijatelja Peđe Vranješevića koji je bio radio produkciju, dok sam ja pevao i svirao gitaru. Bitno je poznanstvo s nekim Ijudima ovde u Novom Sadu, pre svega s Branetom i Biljanom Babic, a kasnije i s mojom sadašnjom suprugom Jasnom Manjulov. S tim Ijudima, koji su mlađi od mene petnaestak i više godina, sam i počeo da sviram.

Novosadska scena koja je tad nastajala delovalaje prilično zanimljivo, nekako kompaktno, možda čak zatvoreno. S La Stradom sam poceo da sviram već 1979. godine, ali scena je nastala s Boyama. Obojenim programom, grupom Grad i Lunom, negde 1980-1981. godine. Bili smo jedno veliko društvo, kasnije smo zajedno održavali koncerte - vrlo često u Beogradu. Prvi zajednički nastup imali smo u Beču. Naime, u Novom Sadu kultna ličnost bio je Branko Andrić Andrla koji predvodi grupu Imperium Of Jazz. On je živeo, kao i sad, u Beču i pomogao nam je da sviramo u poznatoj bečkoj Areni. U to vreme Pekinška patka nije više postojala. Njihovim raspadom nastao je poznati ska bend Kontraritam, koji je vodio Sreta Kovačević. Bale je postao gitarista Lune, a Firči je došao kasnije. On je svirao u grupi Šta, čiji je lider bio Nenad Čanak.

Kako ste bili prihvaćeni na sceni koja je već tad bila vrlo raznovrsna?

U izvesnom smislu bili smo bliski slovenačkoj, pogotovu Ijubljanskoj sceni; za generacije muzičara to su bili Ijudi koji su rokenrol svirali na neki svoj način.

Da li je bio problem to što ste dolazili iz Novog Sada, po nekima provincije, a ne iz Beograda ili recimo Zagreba ?

Simptomatična je razlika između beogradske i novosadske scene. Beograd je uglavnom strogo podržavao stereotip rokenrola kao dobrog provoda. Necu da kažem da je to loše, ali sve grupe od Riblje čorbe do Električnog orgazma prihvatale su takvu ideologiju, možda s izuzetkom Koje i Kičme, EKV i Partibrejkersa. U Beograduje postojao kult zabave, dok je nama u Novom Sadu cilj bio da od rokenrola napravimo umetnost, da sve bude nešto kreativno, da posedujemo određeni nivo. Muzika je morala da pomera izvesne granice, da narušava stereotipe, kako u harmonijsko-ritmičnom smislu, tako i u tekstovima. Sve se to plaćalo kroz manjak popularnosti, bili smo manje komunikativni, nekonvencionalni. Nismo se bavili muzikom da zaradimo pare, to nam nije bilo važno, nismo živeli za rokenrol. Znam Ijude koji i dan-danas žive za to: Bilja Babić ili Kebra - oni su i danas održali tu liniju nepopustljivosti. Na kraju se sve to isplati, ali ja nisam mogao da se srozavam, da pravim neke kompromise koji mi neće prijati. Moraš da praviš stvari koje će prvo neke tvoje kriterijume zadovoljavati koje će ti stvarati jedan dobar ambijent zaokruživati nešto u čemu ćeš se dobro osećati.

Da li je po tome Novi Sad sličan Rijeci - hrvatska "provincija" nasuprot metropole?

Da. Mi smo se dobro poznali, jer su Riječani posedovali sličan senzibilitet. Paraf je, recimo, bio vražan bend. Imali smo dobre veze s grupama Let 3 i Cacadoo Look. Cak smo zajedn i svirali. Secam se da je Luna objavila LP posle turneje po Hrvatskoj, na kojoj smo poslednji koncert svirali u Rijeci i fenomenalno prošli. Posle nam je prišao Marko Brecelj, koji je došao za nama iz Kopra, pošto nas je prethodno u Kopru slušao. Bio je oduševljen, rekao je : Vi ste bolji od svih slovenackih punk grupa. Niko ne svira ovako žestoko". Posle tog koncerta odneo je naše snimke Borisu Beleu, tada uredniku i Helidona a posle dve nedelje Bele se javio i mi smo imali plaćeno snimanje u studi "Aquarius" u Beogradu.

Inače, malo Ijudi zna, da su Buldožer svoj prvi album Zabranjeno plakatiranje snimali u Novom Sadu. Cele jedne zime stanovali su na Limanu, u zakupljenoj kući koja više ne postoji, a čija je vlasnica bila Firčijeva baba. Te sam zime često viđao Brecelja na Limanu, u sakou i sa šalom; smrzavao se. Buldozer su svirali po svim mogućim manjim i većim mestima Vojvodine. Brecelj je govorio: "Znam tu svako selo". Sa 1977. godnom i početkom punka Brecelj je bio Johnny Rotten jugoslovenskog rocka. Nema dileme. Sećam se koncerta u teatru "Ben Akiba". Marko je bacao jugoslovenske zastave u publiku, boksovao se sve vreme koncerta s Beleom. Bilo je neverovatno, zaista izvanredan događaj. Rokenrol stereotip je bio napušten. l onda, posle pet godina video sam čoveka s dugačkom kosom koji mi je bio poznat. Firči mi je rekao da je to Brecelj. Do danas su on i Koja moji rokenrol idoli.

Luna nije dugo opstala?

Zato što je bila na stranputici. Postojao je jaz u grupi: Firči i Mina bili su školovani muzičari, a ja, kao mnogo stariji, bio sam tip iz umetnosti koji je znao da malo drombulja po gitari. Moje muzičke mogućnosti bile su ograničene, ostali su bili nezadovoljni time i onda me nisu dovoljno poštovali. Posle te svađe mislim da sam i ja bio kriv...

Obnovio si tada La Stradu...

Mina i ja smo krenuli ponovo sa La Stradom: sve je izgledalo vrlo dobro, uradili smo par efektnih spotova, snimili lepe pesme koje su bile mnogo komunikativnije.. Ali, ne znam zašto, to je čudno, onda se sve odjednom srušilo. Tadašnji urednik PGR RTB Petar Popović je bio veoma zainteresovan za nas, a onda je na mesto urednika došao Oliver Mandić koji je odmah rekao da se to njemu ne sviđa. Naivan, od nekih Ijudi očekivao sam pomoć, ali oni su me ostavili na cedilu...

Kako je proteklo vreme nakon raspada La Strade kad si napustio rokenrol? U drugoj polovini osamdesetih vratio si se poeziji...

Počeo sam da pratim šta radi moja žena Jasna Manjulov s Boyama, krenuo da pišem dnevnik gde sam opisivao svoj unutrašnji život, živeo sam povuceno, dosta čitao, provodio vreme u prirodi. Baveći se rokenrolom izgubio sam mnoge veze. Ostali su Božidar Mandić i Miroslav Mandic. Onda me jednog dana zvao Miško Suvaković i pitao me šta radim... A u stvari, u to vreme već sam počeo da se bavim umetnoscu, Miroslav Mandic i prijatelji su me samo pokrenuli. Ja nisam interesantan čovek: moj život, kako da kažem, nije spektakularan, ipak sam ja konzervativan tip. Evo, moj prijatelj Vladimir Kopicl je mnogo više rokenrol od mene, on poseduje te prevratničke misli iako je urednik uglednog časopisa...

Kakav je osećaj objaviti prvu knjigu u 49. godini života?

Četrdeset i devet godina. Bio sam skroman. Ja sam čovek plašljiv, nespreman na ekscese. Meni su u životu najvažniji moja žena i moj sin, ništa drugo. Tek onda dolazi umetnost. Nisam spreman na žrtvovanje ili samožrtvovanje. Čudno je to... Bliska mi jeTao filozofija gde se ceni sam život, taoisti su kad god je nešto po njih bilo opasno bežali u šumu. Kad imaš dete, ono je energija, ja sam skromnost. U životu me ništa ne interesuje osim da se sklanjam od drugih Ijudi. To mi je osnovno pravilo ponašanja. Mogao sam ranije da objavim knjigu, video sam šta se sve objavljuje, mislio sam - šta ja sad tu da se guram... Sumnjao sam u sebe, možda nisam ja taj bogom dani talenat. Takođe se postavlja pitanje - zašto sad? Volja je stravična, ne možeš joj se suprotstavljati. Hteo sam da oslobodim prostor za druge, ali s druge strane nisam hteo da budem deo prosečnosti ako već ne mogu da napravim neku izuzetnu knjigu. Kad sam se povukao, počeo je da raste taj mit o nekom čoveku koji je pisao jako dobru poeziju, a onda prestao. Rasla je fama.

Ta fama me je i dovela do tebe.

Sad hocu to da demistifikujem. Ali neko će kazati - on će se opet preobratiti, pomisliće - eto, on sad hoće da sruši taj mit, opet se prerušava... To je nemoguće. Čovek živi na takav način. Sad sam odlučio da knjige objavljujem, što nije tako bolno kao nekad.

U tekstovima Lune i La Strade a i u tvojoj knjizi primećuje se fascinacija morima, okeanom.

To je jednostavno: simbol Lune je povezan s morima i okeanima. Slika mora je jedna opsesija; postojala je još jedna rana opsesija - o bekstvu i šumama, a ja sam bio kao Walganger, kao Odmetnik. Moja knjiga nije mimetička, nije nastala na konceptu realnog iskustva. Slika mora je pre model iskustva, iskustva koje je već obrađeno, o kome govori Derida u Beloj mitologiji kad govori o heliotropima. Neposredno iskustvo ne postoji, iskustvo je uvek pod znacima navoda. More predstavljeno kao slika pučine i talasa, a ne kao slika dubine i unutrašnjosti; more kao površina dakle, ono što gledamo sa obale. Najveću tajnu krije pučina a ne dubina.

"XZabava", br. 21; novembar 1998.
Vladimir Jovandić