slobodan tisma

VATRA I VRTLOG SVETA

Mit o kralju šume - Virbiju, u stvari je mitologija rimske antike. To je potka moje priče, ali zapravo Virnije (Hipolit) je anti-Edip što su još Delez i Gatari uveli kao paradigmu nove subjektivnosti koja stoji nasuprot Frojdove ideje o muškarcu kao oceubici - kaže autor priče po kojoj je nastala višemedijalna pseudo-opera „Kralj šume” koja je noćas izvedena na Gradilištu u režiji Andraša Urbana

Mit se teško izlaže, još teže oživljava. On se otkriva. Publika je noćas u “ponoć dočeka nove Evrope” na Gradilištu imala priliku da vidi da li je to pošlo za rukom produkciji kuda.org, reditelju Andrašu Urbanu i ekipi koja je na scenu postavila višemedijalnu pseudo-operu “Kralj šume” rađenu po priči “Kralj šume ili pokušaj prljanja” Slobodana Tišme čiji se mit Srbima davno otkrio. Tišma je bio jedan od poslenika (za sve likove novosadske scene šezdesetih i sedamdesetih) vrhovnog prabožanstva i njene visosti umetnosti, koji je s isukanim mačem uvek bio spreman da raseče tamu i pusti svetlo. Nažalost, nisu sve krvopije ljubitelji svetla pa je i Tišminoj luni preostala samo noć, skrivanje i prenošenje “s kolena na koleno”.

Tek devedesetih, tu i tamo, bogata povest isplivava na površinu, objavljuju se njegovi “Marinizmi”, “Vrt kao To”, “Blues diary”, a s knjigama i stara priča da nema mesta za stvaraoca. Stvarnost kao da ne poznaje umetnost i umetnika. Na ovom svetu izgleda da obitava samo surova istina s kojom saživljen čovek može da uživa, ali ne i da živi, već umire.

Opera je čist užitak

Prvo što upada u oči je nadnaslov “višemedijalna pseudo opera”?

- Ta definicija nije baš najsrećnije izabrana zato što opera sama po sebi uključuje pojam “«pseudo”,» jer jeste «lažna», ali dobro. Oni su to tako definisali, verovatno Urban koji je režiser, i nemam ništa protiv toga. Možda je to potreba da se akcentuje jedna stilska figura. Da se naznači da to stvarno, i sa žanrovske strane gledano, nije prava opera. Moja proza inače ima tu komponentu bavljenja stvarnošću koja je laž. Opera je čist užitak. Ona je istinita samo u umetničkom smislu. U krajnjem smislu, moja ideja umetnosti je bila zadovoljstvo i nema ništa bez toga. Užitak je ulazak u esenciju i čovek traga za tim kao za utehom izmišljajući razne igre kako bi to ostvario. Stavljamo maske, krinke i ulazimo u predstavu da bi se zadovoljili.

Koliko ste učestvovali u samoj pripremi opere?

-Zapravo nisam učestvovao u postavljanju opere iako je bilo reči o tome da bi trebalo da budem prisutan. Malo su kasnili i nije bilo dovoljno vremena za to tako da ne znam šta će od toga ispasti. Pojma nemam.

Kako je uopšte došlo do toga da se pomalo “izvučete iz školjke”?

- Celu stvar sam predložio Zoranu Panteliću jer on pokušava da na neki način ponovo animira, tako da kažem, stare novosadske umetnike. Da ih pokrene, ali mi smo već stari ljudi. Ja sam blizu 58godina, već. Više to vidim kao pažnju. On je bio zainteresovan za Miroslava Mandića, Čedu Drču, mene... S Miroslavom je bilo teže sarađivati, postavlja puno uslova. Ja sam lakši, sa mnom nema problema. Zoran Pantelić, kog ja znam i od ranije pošto se i on bavio muzikom neko vreme, bio je zainteresovan za razgovor, razmene iskustava, ali sam mu predložio: hej, znaš šta, u redu je razgovor i sve to, ali ’ajde da mi napravimo nešto konkretno, neku umetnost da radimo. Onda sam se setio da imam priču koja ima elemente opere i baleta, znači mogla bi da se postavi kao neka koreografija, na primer, i on je to prihvatio.

Koliko je vama sve to uopšte važno i zanimljivo, kako vidite sebe u aktuelnom trenutku?

-Čovek sam koji živi u svom svetu izvan svih. Čak nisam ni pisac. Radio sam razne stvari, ali to što pišem ne smatram književnošću. To i ne pripada korpusu domaće književnosti. Niti je relevantno, niti je vrednovano. A ni to, opet, nema značaja.

Priče pišem skoro desetu godinu. U proseku pišem jednu priču godišnje radeći samo nekoliko meseci. Polako. I to nije dobra literatura. Kada sam napisao prvu, 1995, koja se zvala “«Uteha kose ili moja prva i poslednja priča”» postavio sam neke propozicije, neke zahteve kako bi trebalo da pišem. Osnovna ideja je bila da bi, pre svega, trebao da pišem loše. Uopšte me ne interesuje da pišem dobru prozu, to pogotovo mislim sa tehničke strane. Neću da ispunjavam neke zahteve žanra, pismenosti i tako dalje. Ništa mi nije gore od dobre literature, od toga se užasavam, jer dobre literature ima stravično puno, mnogo ljudi piše, svi su vešti, ispekli su zanat, dobrih priča ima koliko god hoćeš, ali to je u stvari loše. Nema uzbuđenja, fali im vatre i vrtloga.

Pisanje loše proze je postalo moja umetnička igra koju sprovodim već dugo pošto sam na neki način postavio sebi uslov da izdam knjigu od deset priča a, da bi moji kriterijumi mogli biti zadovoljeni, napisaću i više. Knjiga bi trebala da se zove «”Ujvidek – deset lakih komada”». «Ujvidek» nazivam taj moj neki mitski Novi Sad iz pedesetih, šezdesetih, jer se ne osećam se kao građanin ovog Novog Sada. Kao umetnik ovde nemam nikakav tretman, ne pripadam nikakvim udruženjima, organizacijama, potpuno sam van institucija.

Šizofrenija koju samo umetnost prihvata

Da se podsetimo kako se to dogodilo?

- Iako sam krajnje tolerantan, poštovalac svega i svih, bilo je jako loših iskustava na prelazu u sedamdesete godine. To je prošlo i neću nikog da optužujem, ali uvek kažem da je u kulturi i umetnosti isto kao u politici i istoriji - stalni rat. Kultura se zapravo postavlja i odigrava preko permanentnih sukoba, svađa. Normalno, postoji i mera sukoba u smislu da on ne bi trebalo da pređe u političke implikacije. Tako to dobija dimenzije koje postaju opasne po individuu, ugrožavaju se životi ljudi, šalje se u zatvor zbog pisanja, gubiš posao zbog nečeg što si rekao. To u kulturi ne bi trebalo da se događa, ali događa se. Kroz formu sukoba i napada se odigrava i vrednovanje bez kojeg nema umetnosti iako umetnici zbog toga često ispaštaju jer se osete poniženim i neprihvaćenim. Umetnik želi da mu se priče čitaju, ne mora dobijati nagrade, ali mu treba komunikacija. Hajde to što je moje pisanje ocenjeno kao loše i netalentovano, kao promašenost i neuspela umetnost, to manje-više, nego što nisam mogao da živim kao čovek.

Mene i dan danas mama izdržava od njene penzijice, a 40 godina se bavim umetnošću. Ne kažem da imam zasluge, ali činjenica je da sam bio prisutan i da sam radio stvari koje su u ovom gradu nekim ljudima značile, a i dan danas postoje mesta gde moje ime ne sme da se izgovara. Ne žele da me vide na televiziji. Problem je što to ne rade političari, to rade umetnici. Političari imaju druga posla, ali postoje uvek umetnici koji su u kontaktu sa njima. Dobar deo naše generacije je bio u velikoj zabludi i grešio što nije kontaktirao sa političarima. Nismo imali nikakvu zaštitu. Kad smo počeli da radimo konceptualnu umetnost i kad smo probili taj provincijalni okvir i narušili dotadašnji sistem vrednosti, nas su odmah napali umetnici koji su se osetili ugroženim. Opanjkali su nas kod političara i morao sam da idem iz Novog Sada. Otišao sam u Beograd i kad sam se vratio bio sam potpuno eliminisan. Više nisam apsolutno nigde imao pristupa. Sve je bilo završeno.

O čemu onda priča “Kralj šume”? Prva glava “Zlatne grane” Džejmsa Frejzera ima isti naslov, radi se o drevnoj mitologiji, zar ne?

- Taj mit o kralju šume - Virbiju, u stvari je mitologija rimske antike. Apeninsko poluostrvo je bilo puno gajeva. U Aricijski gaj je odbegli rob mogao da se skloni i niko nije smeo da ga dira. Jedino ko je mogao da ga napadne bio je drugi odbegli rob koji je morao da ubije kralja šume da bi zauzeo njegovo mesto. Tako Virbis ima potrebu da stražari i stalno motri. Zapravo se taj mit nadovezuje na mit iz grčke antike o Hipolitu i Tezeju. Hipolitu je po nalogu Posejdona uzet život padom pod kočije, a Artemida ga je uvila u plašt i prenela u Aricijski gaj gde on, u stvari, živi zagrobni život. Venčan je sa Egerijom, rekom koja teče kroz Ariciju. To je potka moje priče, ali zapravo Hipolit je anti-Edip što su još Delez i Gatari uveli kao paradigmu nove subjektivnosti koja stoji nasuprot Frojdove ideje o muškarcu kao oceubici. Sa kraljem šume je obrnuta situacija, njega je otac ubio. Nije savladao patrijarhalni princip i oca koji se kao zli demijurg igra s njim i ubija ga. Zato on živi zagrobni život koji može na neki način da se u patološkom smislu definiše kao šizofreno stanje, neka vrsta rascepljenosti u kojoj je subjekt slab i u stanju hibernacije i sna. E, moja priča zapravo govori o tom. O šizofreniji koju samo umetnost prihvata i pomiruje.

Igor Burić