slobodan tisma

Susret sa Bogom

Zašto toliko ljudi danas piše? Zato što im je pisanje sve: prolaz u neki viši život i u vrednije stanje života. Pisanje je i prolaz u neko zadovoljstvo. Onda se možda ne može reći da je to stvar moranja, nego slobodne odluke, kaže autor nedavno objavljene knjige "Blues diary"
Iako ga većina pamti kao rok-autora, koji je novosadsku muzičku scenu zauvek obeležio grupama "Luna" i "La strada", poezija je oblast kojoj Slobodan Tišma priznaje važnost, mada je bila prisutna čak i u ovoj muzičkoj fazi. Pisao je i objavljivao od šezdesetih, ali tek u devedesetim godinama njegovi stihovi su se našli u objavljenim zbirkama "Marinizmi" (1995) i ""Vrt kao to" (1997). U ediciji "Ruža lutanja" takođe je nedavno objavljena i knjiga "Blues diary", koja predstavlja dnevnik ličnih razmišljanja, beleženih tokom osamdesetih i devedesetih godina.
Lako je objasniti zašto Slobodan Tišma, iako je decenijama u krugu novosadskih pesnika, ima iza sebe objavljene tek tri knjige. Ipak je to stav, odnosno stvar odluke, koju autor donosi suočavajući se sa nekada nepremostivim sumnjama da li pisati i objavljivati, ili odustati. Možda je ova nova knjiga zapisa "Blues diary" objavljena jer autor u pogovoru navodi da je poslednja koju će napisati. Možda će i naredna imati neki svoj alibi da bude objavljena.

O čemu se razmišlja na samom početku pisanja? Šta je preduslov odluke da se stvara: nesvesnost, površnost, ili pomirenost i dogovor sa samim sobom?
- Pitanje je koliko se radi o odluci, a koliko je to neka vrsta prinude i moranja. Postoji unutrašnji impuls i nešto što tera na pisanje, pa je, možda, pisanje, što se kaže, nešto najviše od života. U stvari, pitanje života i smrti. Zašto toliko ljudi danas piše? Zato što im je pisanje sve: prolaz u neki viši život i u vrednije stanje života. Pisanje je i prolaz u neko zadovoljstvo. Zato pišemo. Onda se možda ne može reći da je to stvar moranja, nego slobodne odluke.
I ja sam pisao dnevnik baš pokušavajući da se izborim sa sivilom i tom 'polarnom svetlošću dana', s banalnošću života, da bih dosegao nešto na unutrašnjem planu i preko pisanja došao do nekih suptilnijih osećanja, misli i promišljanja, tako da je pisanje neka vrsta borbe da se osvoji taj užitak.

Piskaranje, beleškaranje ili pravo pisanje

Zašto to onda ukidati najavom da je ovo poslednja knjiga?
- Zato što svako pisanje, ako je ono "sve ili ništa", znači da stavljamo sve na kocku i onda ta igra pisanja nije ni najmanje naivna. Ipak je, u izvesnom smislu, opasna. Pisanje je igra sa životom i mora bukvalno tako da se shvati. Sigurno je da je trošenje i veliko izlaganje. Čovek je, pišući, u situaciji da spoznaje neke stvari i da se razotkriva sam pred sobom. Tako ustanovljava određen sistem vrednosti, što znači da odbacuje, negira, ruši i razara, a, s druge strane, stvara novu sliku, o sebi i o svetu u kojem živi. To je uvek na neki način opasno zato što su u isto vreme moguća i razočarenja. Jer, jedan svet se ruši, a nastaje jedan nov i to je jedan aktuelni trenutak egzistencije, kada ono "pre" i "posle" ne postoji. Možda ću ja napisati još neku knjigu, ali tog trenutka, kada sam pisao "Blues diary", apsolutno sam imao to osećanje.
Iako pominjete da se bavite marginalnim i uobičajenim stvarima svakodnevice, u ovom dnevniku ipak postoji vrlo strog koncept poezije i cele književnosti koji zastupate.Tvrdnja da je prava poezija nerazumljiva isključuje čitaoce i predstavlja samo odnos između stvaraoca i poezije. Taj koncept kao da podrazumeva sakralno i tajnovito?
- Svi koji su o ovoj knjizi pisali kažu da je ona neki dnevnik tuge ili brevijar sete, a ta melanholija je maska. Ona je, u stvari, prvi plan knjige i privlači jedan krug čitalaca, dok jedan deo ljudi odbija. Ali, iza toga postoji niz stvari koje su mnogo bitnije. Pre svega, taj odnos površnog pisanja, piskaranja, beleškarenja i pravog pisanja. Dosta sam o tome razmišljao i na jednom mestu u dnevniku sam i rekao da to što radim jeste beleškarenje, ali da priznajem da ipak čeznem za pravim pisanjem. Međutim, jako je teško do toga doći. Postoje predispozicije od kojih se mora poći da bi se moglo ući u taj neki zabranjeni prostor prave književnosti, jer tamo ne može svako.
Možda bi neka dijagnoza opšteg stanja književnosti na kraju dvadesetog veka bila da postoji velika literarna produkcija i ispisanost. Ako samo pogledamo taj vek, ostvarena je grandiozna književnost. Napisane su fenomenalne knjige i šta sad ja mogu u toj poziciji da pišem?
Postavio sam i problem postojanja, odnosno egzistencije, s jedne strane, i pisanja. Jako puno ljudi egzistenciju shvata kao sramotu, kao nešto vulgarno i banalno i kao život u kojem se dešavaju razne ružne stvari. LJudi to izbegavaju, ne žele da pate i neće da prihvate patnju. Niko neće da se sramoti kroz postojanje.

Život van istorije

Hajdeger kaže da je život usamljenika neautentičan i jeste tako, jer je čovek koji živi sam van svih tokova. Nije u istoriji. Živi u posebnom, zatvorenom svetu, a autentičnost se zadobija u istoriji. Čovek mora da kontaktira sa drugima, da živi u svetu, da se udružuje i stupa u određene zajednice, ali tu postoji jedan problem. Čim se povezuje s drugima, to povezivanje i pristupanje određenoj instituciji ili zajednici uvek je u cilju vođenja rata protiv druge institucije, ili druge grupe ljudi. Jer, istorija je istorija ratova i sukoba. Taj večiti rat koji ljudi vode, najviše se ovaploćuje u samom jeziku, u govoru. Jezik je jedno opasno sredstvo, o kojem je još govorio Helderlin.

Taj odnos prema egzistenciji, prema postojanju, prema tom nekom fundamentalnom životu, uvek je postojao i mislim da je čovek uvek bežao od toga. U književnosti, baš u 20.veku, postojalo je specijalno sredstvo da se suprotstavi tome, a to je ironija koju su modernisti jako koristili. Oni su tako pokušavali da izađu na kraj sa vulgarnošću i banalnošću življenja. Pisati, a ne biti ironičan, bilo je užasno. To je značilo biti naivan. Ja sam, zapravo, rešio da odbacim ironiju. Hteo sam da prihvatim baš tu banalnost, običnost i naivnost i toga u ovom dnevniku ima puno.
Ljudi koriste ironiju da bi se distancirali i od nekih konkretnih stavova i zaključaka i od nekih definicija života. Međutim, ja sam pokušao baš to da izbegnem, da se prepustim slučaju i da prihvatim život u njegovoj neizvesnosti, ne da se nadmudrujem sa njim. Jer, ironija je u izvesnom smislu nadmudrivanje. Meni, opet, ironija često izgleda naivno. Vidim u ironiji neku infantilnost i nezrelost, jer u tom pomenutom sakralnom prostoru, gde su Bog i religioznost, ironije više nema. Ako hoćemo da uđemo u sakralno, u duhovni prostor, moramo da se oslobodimo ironije i da prevaziđemo tu nezrelost.
Ironija postavlja i problem volje za moć. Onaj koji ironiše, pretenduje na moć, na supremaciju u odnosu na nešto. Distancirajući se i ironizirajući, on to na neki način i negira, ali ne sasvim, nego provocira tom negacijom i igra jednu igru, što je često tema književnosti.
Nihilizam je, međutim, bitno mesto u modernizmu, ali je često prećutkivan. Mnogi su s velikim oprezom govorili o nihilizmu, jer je nasuprot humanizmu. Volja za moć, za razaranjem i uništavanjem, u čoveku je stravična, ali ona je u izvesnom smislu i pozitivna. Ta titanska ljudska priroda, u stvari, omogućuje kreaciju. Jer, kreacije nema bez razaranja. To su sve stvari od kojih sam i ja patio, neću da kažem ni da sam se potpuno izlečio od toga, ali, ipak sam preferirao više sakralno i ne piše slučajno u podnaslovu dnevnika da su to pitoma religiozna razmišljanja.
Moja pozicija je pozicija usamljenika, jer ne želim da učestvujem u polemosu. Mene usamljenost interesuje i da bih mogao da vodim svoj monolog, koji je u stvari dijalog. To je taj prostor poezije, lirskog i lirike, jer polemos je sama istorija, idealan sadržaj za književnost, konkretno za forme kakve su roman ili drama. Poezija traži drugi prostor, onaj unutrašnji. To je taj dijalog sa samim sobom kao drugim, i zato je nerazumljiv za druge. Lirika je nerazumljiva u nekom smislu, što ne treba bukvalno shvatiti, jer ipak može da se čita, ali je pre svega upućena sama sebi. Pesnik, u stvari, vodi taj razgovor sa samim sobom. A čim dođemo na taj unutrašnji prostor, odmah je u pitanju nešto sakralno. Čovek se tu zapravo susreće odmah sa Bogom.

Gde prestaje poezija, počinje muzika

Književnost je verbalna, a muzika neverbalna umetnost. Kakav vi odnos stvarate među njima?
- Muzika je, po meni, najveća umetnost. Ona je kruna svega. Mislim da je književnost granica prema muzici. Gde prestaje poezija, možda počinje muzika. Malarme je govorio da nas reči dovode na taj prag muzike, kada čujemo ono najviše što možemo da osetimo i da naslutimo, gde su reči nemoćne i tu nam onda govori samo osećanje.
Postoji određeni nivo apstraktnosti do koje poezija može da ide, zbog prirode jezika, odnosno tog verbalnog dela i pisma. Zapravo, jezik je ukorenjen u stvarnosti, u figuraciji, i ne može da se odvoji od određenih predmeta. Reči označavaju, one su imena za određene predmete i zato će nas jezik uvek asocirati na određene konkretne stvari.
Muzika je nešto sasvim apstraktno. Postoji programska muzika, koja nam slika neka konkretna događanja u stvarnosti, pokušava da nam prikaže buru na moru , ili ugođaj nekog pejsaža. Međutim, to nije suština muzike. Kada tako govorimo o muzici, imamo pogrešan pristup. Muzika zapravo predočava ono što je pre tih konkretnih događaja. Ona slika i potcrtava apstraktna i univerzalna kosmička kretanja koja su pre nekih figurativnih prostornih određenja. Muzika je čista apstrakcija i ugođaj koji mi imamo slušajući je temelji se na tome, a ne zato što nam predočava sliku mora ili šume.
Pisali ste i tekstove za pesme, poezija jeste bila pominjana u vezi sa tim stihovima, no, kakvo je vaše mišljenje o tome?
- Nemam neko visoko mišljenje o tim tekstovima koje sam pisao za rokenrol. Možda ima pesama koje ipak imaju nekih poetskih vrednosti koje sam iskreno napisao, ali malo ih je, na primer "Mlad i radostan", pesma "La strade". Radost je nešto što je suština muzike i taj doživljaj radosti večnosti, tako sam ga nazvao, to je trenutak izvan svih medija. Taj doživljaj stvarnosti je neposredan kontakt sa stvarnošću, ni preko čula, ni preko jezika, nego je kao telepatska veza. Postoji izraz mistična participacija. To je neki mistični doživljaj trenutka kada imamo neki prolaz u stvari, u tu aktuelnost vremena i trenutka, i kada doživljavamo neki neverovatan, potpuno bezrazložan osećaj radosti. Taj doživljaj je možda vrhunac postojanja.
Umetnost nas dovodi na tu granicu, ona može da nas približi, ali nema medijski prolaz, preko jezika. Ona tu prestaje i doživljaj radosti večnosti je trenutak tog potpuno pročišćenog mističnog stanja, a koji je neka neopisiva čar koju čovek može da oseti. Čovek je lovac na taj trenutak. On u stvari živi i lovi taj doživljaj.