slobodan tisma

"Dragi Boško,
Pišem vam drugi put. Ne znam zašto mi niste odgovorili. Verovatno moje pismo koje sam vam pisao još pre dva meseca niste ni dobili.
Imam dosta problema sa plućima, pa bih vas zamolio da mi pošaljete neke čajeve, ili da mi kažete gde mogu da ih nabavim.
Potrebni su mi preslica, kopriva, trosot i kantarion, zatim, za drugi čaj muška i ženska bokvica, islandska mahovina, plućnjak, dobričica i divizma i čaj čije latinsko ime Meum Mutellina. Takođe mi je potreban zdravac i melisa. Znam, ovo je jako mnogo, ali meni to treba u malim količinama, ili bar nešto od toga, šta ima.
Takođe bih vas zamolio ako znate nekog bioterapeuta da mi pomognete da dođem do njega. Sigurno je da je moj bioenergetski sistem narušen. Kod redovnih lekara ne želim a nemam ni socijalno.
Čuo sam se sa Ljubom Stojićem. On me je zvao. Međutim, Jasna se predomislila. Sad neće da ide. Problem je sa uputom. Ovi iz Novog Sada neće da daju uput. Mora da ide na neku komisiju, sranje!
Ako dolazite u Novi Sad, obavezno mi se javite.
Tebi, Braili i deci želim sve najbolje u Novoj godini i sve vas puno pozdravljam."

Pismo Slobodana Tišme prezeto iz knjige "Porodica Bistrih Potoka" (Božidar Mandić)


-----------------------------------------


Beleška o "Urvideku" i drugim fenomenima Sobodana Tišme, književnika, performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Lune i La Strade

"Plivač sam na pustom moru, što se bori s talasima ovu noć. Bez obala."
(Slobodan Tišma: Plavi tonik)

Slobodan Tišma mi je najbolji prijatelj još od dana kada se moj poslednji obesni teenage dan iščaurio u nešto sasvim drugo. Za klinca taloženog na iskričavosti glam-rocka, monotoniji krauta (krajnje bizarna priča, od fudbala sve počinje - pitajte Kebru ili Richarda Jobsona) i preko urgentne revolucije punka, kao uzburkavanje iz vedra neba me je za stolicu svezao demo-snimak La Strade: ON iliti Ulica. Nista slično do tada nisam čuo i, umesto raskoši mladih godina, na mene je naslonio nespokoj. To je bio trenutak kada sam shvatio da muzika nije samo zabava. Nedugo zatim, nekoliko demo-snimaka kasnije, u popodnevnim letnjim satima pod suncem, kao predgrupu Idola (?) gledao sam La Stradu u postavi u kojoj je, nekoliko dana kasnije, ostala samo Mina i - La Strada je postala Luna. Još uvek žalim što sam vremenom izgubio neponovljvi snimak: tri pesme, dovoljno za kompletnu metamorfozu. Ostalo je istorija. Za one koji ne pristaju na bilo šta, za one koji divotno i blistavo drago kamenje traže u sebi, ma koliko za druge njihov užitak ličio na bol.

Ne volim izraz fan, više volim termin srodna duša ili, kao što je sada popularno - soulmate. I takvih, nas koji vrebaju Slobodana Tišmu, svuda ima. Ne znam da li je sve ovo pretenciozno, ali oduvek je nešto postojalo u samoj Tišminoj pojavi, a pogotovo u njegovoj muzici, glasu i rečima. Negirao je da je muzičar, pesnik, pevač, pa šta je onda? Ispit savesti uvek prisutan u svim dodirima? Ko zna. Sa vama delim tajnu da sam kao gušter (u zimu) žrtvovao odsustvo, izgovarajući se više-ne-znam-čime, samo da bih gledao Lunin nastup u maloj sali SKC i da mi je taj koncert najdrači u čivotu. Još se sećam kako me je Spori Metropolis uverio u snove da postoje i drugi svetovi. Sećam se u magnovenju kako smo Rakezić i ja danima sedeli u čitaonici biblioteke i do ludila dovodili zaposlene tražeći sve moguće brojeve Letopisa Matice srpske tragajući i prepisujući Tišmine reči, spasavajući ih tako od zaborava. Njihova magija još uvek negde leti. Sećam se isto kako mi je Rakezić iz Novog Sada doneo, na papiru nažvrljani tekst, Plavog tonika, koji je dugo visio uramljen u mojoj sobi. Svakog drhtaja koji je me je punio do tog trena neznanim sokovima, svaki put kada bih čuo novu pesmu, novu konstrukciju reči. I dok ovo pričam, mirisi se razlivaju oko mene. Ništa ne umire, samo menja oblik.

Prosle godine Slobodan Tišma je izdao svoju četvrtu knjigu Urvidek (Narodna knjiga, 2005) koja je najavljena kratkim pričama u Severnom bunkeru (Kikinda) i Kvartalu (Pančevo) zahvaljujuci entuzijastima kao sto su Srđan V. Tešin i Saša Rakezić. Pre toga, kao specijalan gost, Tišma je nastupio na Grrrr festivalu u Pančevu. Nas posvećenike on je ponovo motivisao da guramo dalje. (Ako nekom treba snimak ovoga koncerta neka se slobodno javi.) Samo on, gitara i pregršt nekih nevidljivim zakonom u geto gurnutih emocija i lepote.

Ja nisam nikakav kritičar: ni muzički, a pogotovo ne književni. I, hvala milosrđu i proviđenju, ne pretendujem da to nikad ne budem. Ali slobodno mogu da kažem da je Urvidek sjajna knjiga. Topla, puna nečega što se ne da rečima objasniti, puna magije koja isijava, muzike koja svaki put svira kada se otvori kao neka nestvarna stvar, neka muzička kutija i čini, naravno, svet lepšim. Ona nije svetlo na kraju tunela, jer u ovoj sezoni pakla kojoj boravimo, svetlo u tunelu znači izlaz, a izlaza, kanda, nema. Samo iracionalnom vedrinom koja nam se kao katalog nudi u pričama, može se ići kroz život. Mnogi i sami kažu da život i jeste iracionalan. Kombinujući stvarnost sa fikcijom, vezujući događaje za Urvidek (stari Novi Sad, umesto novog Ujvideka) iako se neki nisu ni desili tamo (znam to jer sam na nekima bio i prisutan), Tišma nam kroz reči i priče nudi neku samo njegovu intimu. U 11 udisaja i izdisaja koliko ova knjiga traje, on u sebi naglas traži grad koga se seća pre snohvatice i pokušava, ali i uspeva da nas, sa nivoa posmtrača, postavi za jednog od učesnika. Za razliku od prethodne tri knjige (Marinizmi iz 1995, Vrt Kao To iz 1997. i Blues Diary iz 2001, objavljeni u Ruži lutanja), Urvidek je knjiga koja će vrlo lako naći svoju publiku i van kruga poštovalaca lika i dela Slobodana Tišme poznatog kao performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Luna/La Strada. Glas o urvideku tome trebalo bi proširiti. Znam mnoge koji se kunu u sve malopre navedeno, a nemaju pojma da Urvidek postoji. To je njihova ili tuđa greska? Istina je negde na sredini, kao i uvek. To znači, uz (neproverenu, ali nadam se tačnu) informaciju da je prvi tiraž rasprodat, dakle, da je vreme za drugo izdanje i jasniju vidljivost života knjige.

Nebitno će biti ako ova knjiga nađe put do što vise ljudi - ma koliko to Tišmi možda i bilo nevazno - meni JESTE važno da što više ljudi sazna za knjigu, jer je moje iracionalno mišljenje da je upravo ON jedan od stubova koji tiho i nenametljivo, ponekada skoro iritirajuće tiho održava meru ovoga sveta u granicama razuma. Barem sveta oko nas, onog koji se nas tiče. Čitajuci Rumija, Milarepu pa i Remboa, Bodlera shvatam da je Tišma čovek koji nikad neće dobiti nikakvu nagradu, sem one koju će mu srodne duše slati svojom ljubavlju. (Uzgred, Urvidek je uvršten u uži izbor za NIN-ov roman godine, što je presedan jer je reč o zbirci priča! I sam Tišma se, u intervjuu novosadskom Dnevniku, čudio odluci žirija. prim.ur.) Ima li išta važnijeg od toga. Zato: širite reč o ovoj knjizi. Možda neko dođe na ideju i reizda sve tri prethodne knjige koje su trenutno nenabavljive. Ja bih to jako voleo, iako ih sve imam. Kupio bih sve ponovo naravno.

Neću da prepričavam radnju bilo koje od priča ili apostrofiram ulogu nekog junaka, na primer oca, etc. Ne želim. Kao što rekoh, ja nisam kritičar. Ja sam onaj koji misli da je pojava Slobodana Tišme nešto, u najmanju ruku, nepojmljivo i neopisivo. Njegove reči su svet za sebe koji je još uvek nedefinisan. One su put u samo srce lavirinta. Zato ne verujte u bilo koju definiciju. Recenzije bi pisala srca da imaju aparaturu sposobnu da realizuju bilo kakav zapis. A za kompletiste, možda se još uvek nađe neki stari broj Severnog bunkera (broj 11, jul 2003) ili Kvartala sa Tišminim pričama. (Jedna od priča iz knjige Urvidek - "Singlica bez etikete" objavljena je u petom broju OnLine magazina Plastelin, potražite u rubrici Arhiva. prim.ur.) Rekoh već da puno ljudi ima po dve ploče Lune.

I na kraju, da citiram Remboa i kažem da je "život farsa koju smo svi pristali da živimo". U nastavku ću ga još jedared opet citirati kada kaže da je njegov "život bio svetkovina gde su sva srca bila otvorena i gde su vina tekla u potocima". Slučajno znam mnogo, mnogo ljudi za koje stvaralaštvo Slobodana Tišme ima upravo takve doživljaje. Ja se još uvek sećam prvog dana kada sam čuo Slobodana Tismu na Radio Novom Sadu. Odjedared pijan sam bio, iako nisam pio ništa. I zaista je to bio dan nad danima

Mileta Okiljević, baltazar zauberquelle, januar 2006.


-----------------------------------------


EPIZODA: Da li sam luzer

Eto mene, eto vas! O čemu li danas pišem (pritisla ova gradska žega pa zaboravljam stvari!)? A da, Slobodan Tišma i njegov Urvidek. Tišma (1946) je na književnom smislenom polju poznatiji kao pesnik, i to, ni manje ni više, sa svoje tri zbirke Ruža lutanja: Marinizmi (1995), Vrt kao to (1997), i Blues diary (2001).
Ali pustimo sad pesničarenje.
Urvidek. Proza. Knjiga priča i pričica. Njih 11. Dovoljno. A Urvidek je za vašu informaciju (da demistifikujem naslov!) jedan grad na obali Dunava.
...Čitati ili pisati, pitanje je sad?...stoji na samom početku Tišmine knjige. Nema potrebe podsećati koga je Tišma parafrazirao (ili ima!), ali ima potrebe zapitati se zašto je "biti’’ čitati, a "ne biti’’ pisati. Tišma kao da se pita, da li pisac (ajde uzeću taj primer!) može pisati bez čitanja, ili možda, pazite sad ovo, da li čitalac može čitati a da nikad nije napisao ni retka?
Odgovor ostavljam vama, dragi moji čitaoci, tako je najbolje.
Urvidek je pisan u prvom licu (znači, Ja propoveda!), ali s vremena na vreme, Tišma blago i neprimetno pređe i u treće lice (znači, On), kad to zatreba. To je u redu, recimo Kafka je zapisao da je istinski počeo da piše tek kad je sa Ja prešao na On.
Kafka je Kafka.
Tišmina rečenica je prava spisateljska, duga, tečna, tako reći, ritmična. Kombinuje gradski i lokalni jezik, ponegde se nađe i neka engleska reč (može!)
Njegov junak obično funkcioniše na liniji panka ili roka, na ivici bede i egzistencije, da ne kažem, društveno priznati luzer (e što ne volim to - društveno priznati, ali šta ću!), koji ne zna šta će sa sobom, živi sa roditeljima iako je prešao tridesetu, a ljubav mu je u fazonu, šta to beše...
Predlog - priča "Pojačalo i gitara’’.
Nije lako Tišminom junaku. Nije.
I to famozno pitanje oca, u stvari, pitanje identiteta. U svakoj priči, ajde nazvaću ih, pričete, provejava to pitanje, ko otac, šta otac, dokle otac, ja otac!
I nije čudo odakle ono hamletovsko pitanje, sad mi je tek jasno.
Okrećem sad list.
Ali zašto postmoderna? Onako čovečanski pitam, zašto? Dokle?! Mislim, ta pitanja, zašto pišem, ko je pisac, šta je tekst, zbog čega postoji i za koga, zar ona nisu iza nas.
Reći ću, hoću, zar postmoderna nije iza nas. Reći ću i to. Jeste.
Ali ja verujem da je slobodan tišma ovom knjigom raskrstio sa postmodernizmom (neka bude!)
U to ime, najčitajte Urvidek!

Marko Krstić


-----------------------------------------


PEVANJE ŽIVLJENJA I PEVANJA

Za svoju novu knjigu Blues diary (Bluz dnevnik) autor Slobodan Tišma kaže da je neka vrsta pseudodnevnika pseudopisca u pseudovremenu
Slobodan Tišma (1946) pripada onom malobrojnom krugu novosadskih pesnika znatnoga ranga za koje mimo njihove životne i književničke sredine malo ko zna. U Novom Sadu su, recimo, na sličan način poznato nepoznati, iliti nepoznato poznati, i vrsni pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac, a ima ih još takvih, i to ne samo ovde. Svako od njih je u svoju izbranu, pa i negovanu "marginalnost" ulazio na svoj način. Ali je u svih njih istovetan neki polunehajan, samosumnjičav, pa i mazohistički samokritičan odnos prema sopstvenom delu. A kanda i jedan osećaj potrebe da se bude izdvojen i sam, pa ma i - neprimećen.
U toj izabranoj i "osvajanoj" samoskrjanutosti ima, dabome, podosta od one starinske panonske, gospodstveno uznosite skromnosti. Ali, možda i više od toga, ima jedne urođene nevoljkosti, samopokolebanosti, neviolentne opuštenosti, pa čak i "oblomovske" beživotne predanosti, koja se koreni u onom strašnom Molohu vojvođanske depresivnosti, koja vuče u rasap i samozatiranje.
Nimalo slučajno ispisujem ove teške reči uz najnoviju, treću pesničku knjigu Slobodana Tišme Blues diardž (Bluz dnevnik). Jer, taj i takav mentalitet, i ta i takva filosofija življenja, u temelju je ovog "pevanja i mišljenja", za koje bi istinovernije bilo reći pevanja i življenja, a najtačnije - pevanja življenja i pevanja.
Daleko više i uočljivije nego u prethodnim knjigama (Marinizmi, 1995, i Vrt kao to, 1997) - u kojima je, najpre, okušavao deskriptivne moći svoga pesničkog izraza, a, potom, konceptualističku "strategiju i taktiku" prakse svog pesničkog pisma - u svojoj najnovijoj knjizi ovaj autor, "pevajući", neprestano i isključivo misli sušt svoga bića i življenja, kao što i, živeći, mada ne ni stalno ni jedino, misli smisao svoga "pevanja".
On je, naime, u neprestanoj potrazi za srčikom svoga bića: traži se i samoistražuje, napipava i opipava, ogoljeno i nesamilosno. A to čini jednim rendgenski prozirućim samopromišljanjem, kojemu nije do samozavaravanja i samopolagivanja. A još manje do - pevuckanja. Pa čak mu ni do pevanja nije, pošto je i ono, svo, u jednom umišljajno depoetizovanom, "direktnom", uveliko diskurzivnom izrazu, koji ispovednost ovog dnevnika uznosi u ravan rudimentarnog i fragmentizovanog autobiografskog i autopoetičkog traktata o življenju i pevanju.
Za ovo i ovakvo svoje pevanje življenja i pevanja, sam autor će, u belešci na kraju knjige, s naglašenim samonipodaštavanjem, reći: "U svakom slučaju, moglo bi se reći da je 'Blues diardž' neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudovremenu (...). Naslov knjige jasno govori da se radi o 'plačevima'. Bluz je, kao što je opštepoznato, pesma tugovanka (...) monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol."
No, pogrešiće onaj čitalac koji iz ove pesnikove beleške "iščita" bilo kakvu patetiku bola. Ni traga od nje nije u "pevanju" subjekta ovih pesama, koji je sav od netremične samoironijske distanciranosti. I od samorazorne, samoništeće iskrenosti. I od one uzvišene skrušenosti niščega, koji, samotan i samopotrven, ni na tren se ne bi drznuo ni da misli, a nekmoli da "peva" sebe s - patosom. Još manje s Narcisom.
Naprotiv.
U svome, kako sam kaže, "beleškarenju" sav ogoljen pred samogoljenim, a "bolesnim", utuljenim Erosom stvaranja ("Da li je, uopšte, još živ taj dečko") i dobrano prožet življenjem Tanatosa svoga "životarenja" ("Samo da postojim, da nestajem"), Slobodan Tišma ispoveda jednu dublju, suštastveniju dramu: drhturenje bića, jezu življenja. Onu egzistencijalnu zebnju ("Ja napušten od sveta, od univerzuma /Ja koji sam nestao, ali postoji nada / Da ću biti pronađen i ponovo rođen // I ponovo izgubljen") koja se uveliko samoprozrela, pa se tim samoprozrenjem potkrepljuje i zgreva. Ali, samo trenutačno i sasvim mlako. Pa i "peva" jednako tako, stišano i bestrasno, "između Nade i Sumnje", s reskom, grkom svešću o "pisanju kao ubijanju, poništavanju", zbog čega tako ravnodušno, a možda čak i oradovano prihvata i naglašava njegovu samoproglašenu nevažnost: "Uglavnom, ja ne znam šta pišem /Nisam svestan posledica /Njih, u stvari, i nema / Moje pisanje je bezazleno /Otud ideja o površnom pisanju /U njemu nema moći, nema značenja".
A i za "životarenje" i za "beleškarenje", taj "Virbije, krošnjar", kojemu "sve što voli(m) dolazi iz Zelenila" - i koji nikako ne bi da je učesnik nego samo posmatrač što vegetira u pustoši svoje "prigrljene Večne Dokonosti", koja mu je "Radost Večnosti"! - utehu nalazi u drveću, čiju koru opipava, čija debla obgrljuje, osluškujući "spolja unutrašnji šum sopstvenih godina".

Boško Ivkov


-----------------------------------------


"Najduhovnija ličnost u celoj grupi. Zatvoreni mistik i stvaralac sakralnog senzibiliteta. Posebnu toleranciju prema drugima i prema sebi. Fluidan. U to vreme nosio je dugačku kosu i lagano su mu ispadali zubi. Imao prvu rok-grupu u Novom Sadu, zvala se Bogalji. Prestao da piše poeziju. U njegovim pesmama oseća se uticaj Remboa i Helderlina. Ličnost mu je nežna i neaktivna. Okružen je bolestima i raspadom vremena. Njegova uloga u grupi Kod – Rafiniranost."

Božidar Mandić o Slobodanu Tišmi u knizi "Porodica Bistruh Potoka"


-----------------------------------------


"VILJUŠKA PUNA LJUBAVI"

S posla kad se vratim kući ja
moja svest se lako raspada
misli moje hrpa đubreta
moje telo puno otrova
Da kupiš cigare trebaju ti pare
da kupiš pare trebaš cigare...
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Moja svest se lako razmrda
Misli moje drvo banana
Telo moje puno otvora
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Sa poda viljuška me pogleda
U srcu mome ljubav nebeska
U lavabou izdahnula
Da kupiš gigaret trebaju ti pane
Da kupiš pane trebaš landale,
da kupiš landale trebaš...
Da kurpiš, da kurpiš, da kurpiš da ljurbiš
Da ljurbiš, da ljurbiš, da ljurbiš da kurpiš

tekst: Slobodan Tišma / muzika: Luka Stanisavljević


-----------------------------------------


"...Moj prijatelj Slobodan Tišma,
budista krošnjar, pamti vremena
kada sam bio mali, u jednoj pesmi
citirao je Gregora Strnišu..."

Nenad Milošević


------------------------------------------