Intervju za Popboks

Omiljeni album?
Pesma o Zemlji Gustava Malera ili Zimsko putovanje Franca Šuberta. Nema ništa bez poezije. Ako je negde ima, onda je ima u ovim pesmama. Vrhunsko uzbuđenje. Nemci su to nazvali Innerlichkeit, to unutrašnje stanje koje je suština Lieda ali i svake prave poezije (lirike).

Film?
Kaspar Hauzer ali i Strocek Vernera Hercoga. Poeme o nevinosti, o nedužnosti bića. Ljudsko biće se rađa nevino, ali ljudsko društvo je zlo – mnoštvo.

Knjiga?
Tako je govorio Zaratustra Fridriha Ničea. Ovaj moderni spev spada u isti red sa drevnim Epom o Gilgamešu, sa Odisejom, ili sa jevanđeljima.

TV emisija?
Vita in diretta - Rai uno, ili  Linea blu i Linea verde - Rai uno. Volim Italiju i more. I Sunce. Večnost!

Sajt?
Nemam. Ja sam čovek drugog vremena.

Koju pesmu i knjigu bi voleo da si napisao ti, a napisao je neko drugi?
Zbirku pesama Dionisovi ditirambi Fridriha Ničea. Spoj dionizijskog i apolinijskog. Osvetljavanje nepojamnih dubina postojanja. U-žitak! O mutnim stvarima govoriti koliko je moguće jasnije, zapravo, pevati magmu, pretvoriti je u svetlost raznobojnu. Dubina i visina i preokretanje. Šta znači ljubav prema Zemlji, Životu, Postojanju i Večnosti? Ali i ciklus pesama Inferno Gregora Strniše, ili pesma Sunčani grgeč Daneta Zajca. Strava kao temelj postojanja.

Hobi?
Nemam. Hobi je površnost.

Sportista?
Lens Armstrong, američki biciklista, ili pokojni Marko Pantani. Biciklizam je prihvatljiv kao sport, pre svega zbog pejzaša, zbog prekrasnog zemaljskog predela u kom se odvijaju trke (Toskana ili Provansa). Iako, veliki problem je doping, ali za mene kao gledaoca to nema nikakvog značaja. Etička strana sporta je krajnje problematična. Pravilo da nije važno pobediti, nego učestvovati, u savremenom sportu ne važi. Bitno je samo pobediti, pošto samo pobeda može da priušti vrhunsko zadovoljstvo. Moć! Kako se osećaju oni koji su učestvovali a izgubili? Jadno.

          
Putovanje?
Nach Rom (u Rim)! Kao Tanhojzer, dakle, sa temeljnim razlogom. Samo duhovno putovanje dolazi u obzir. Turizam prezirem, pošto je to neka vrsta sveopšteg grabeža i jeftinog zadovoljstva koje je za mene, doduše, skupo. No, možda je ovo mišljenje u fazonu "kiselo je grožđe", da se poslužim jednom rustikalnom metaforom.

Za koga navijaš? Kako?
Ne volim takmičenje iako je nadmetanje neizbežno, agon je prisutan u svakom biću. Već sama reč "pobediti" je gnusna, baciti nekog u bedu. Individualni borilački sportovi su dvoboji, ja ili on. Kolektivni sportovi su priprema za rat, simulacija rata, jedni protiv drugih. Jedino biciklizam, kao što sam već rekao, iako i tu postoje ekipe sa svojim strategijama i finiš "jedan na jedan". Takođe, atletika, na primer, trčanje, ali je nekad dosadno, trčanje ukrug na stadionu, ili maraton koji je prespor. Ipak, dosta često gledam fudbal na televiziji i onda navijam za jednu stranu. Ali volim da analiziram igru. Rat je intresantan kada se gleda sa strane. Ako igraju Milan i Inter, navijam za Inter. Kada sam bio dečak navijao sam za Milan, pre sevega zbog Đanija Rivere koji je bio fantastičan igrač.

Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao na večeru?
U obzir dolaze samo ličnosti iz sveta umetnosti, političare prezirem. Dakle: Monteverdi, Niče, Strindberg, Bodler, Reverdi, Van Gog. Ipak, teško da bih se usudio. Stidljiv sam. Možda ako bih bio u ulozi kelnera (Leporello, presto in tavola!).

Fiktivni lik koji je tvoj alter ego?
Pa, ja sam. Stranac u meni, neprijatelj, dvojnik (Doppelganger). Udvojen sam, to je ta nesvodiva razlika u meni samom, koja je uzrok patnje ali i najvećeg zadovoljstva. Takođe, uvek postoji u meni onaj koji postavlja pitanja i onaj koji pokušava da da odgovor. Loše je što ovaj prvi najčešće postavlja pogrešna pitanja, a dobro je što onaj drugi najčešće laže. Jedino tako opstajem. Dakle, moj alter ego je lažljivac, iluzionista, il mio salvatore. No, treba biti uporan.

Šta voliš da misliš o sebi?
Da sam ništarija. Niko i Ništa, Nula! To je najveći užitak.

Da li psuješ? U kojim prilikama?
Psujem i to gadno. Ali samo kada sam sam.

Šta bi probao, a još nisi?
Mnogo toga nisam probao u životu, ali sada je kasno. No, nije mi žao zbog toga, ne volim halavost. Milost je bezgranična. Svako se uteši do kraja. Iako ima ljudi u kojima prebiva srdžba (nezadovoljstvo) i ništa ne može da ih smiri. Mogu da probaju sve, ali ništa ih ne zadovoljava. Ne mogu da uživaju. To je strašno, najveći nesrećnici. Ima takvih i naroda, bezgranično ozlojeđenih, prikraćenih. Bilo šta da im se ponudi, oni odbijaju. Mogu da uživaju samo u onome što su osvojili, što su oteli od drugih. Inače, sve što probamo ide na tuđ račun i zbog toga imamo grižu savesti. Ako pak ne probamo, odričemo se u korist drugog i onda pati u nama divlji čovek, zver, sama priroda. Nerešivo je to. Dakle samo milost, kao što sam rekao, da nam neko pruži nešto da probamo, ali nešto što će nas zadovoljiti i utešiti. Kolačić madelaine! Treba biti strpljiv i čekati. U svakom slučaju, ne učestvovati u grabežu. To nikako. Kada jurišaju na neko zadovoljstvo, ljudi su potpuno slepi. Ne shvataju da je to teranje.

U koga ili šta veruješ?
U Nepostojećeg, u Transcendenciju. O tome je teško reći i jednu reč. Verovanje je najviša tajna. Da bi bilo verovanje ne smeš imati nikakvih indicija, nikakvih dokaza. Dostojevski je to lepo objasnio u Velikom inkvizitoru. Vera je paradoks. Dakle, verovanje u Ništa je najispravnije. Ali šta je Ništa? Ipak, verovanje je izvesnost Istine, onaj koji veruje živi u Istini i svedoči Istinu. Ali velika većina religioznih ljudi živi između vere i sumnje, tj. njihova vera je samo nada. U njima prebiva sumnja da možda nema Istine, da je Istina iluzija, što je i Niče tvrdio. Kakva je razlika između vere i nade? Vera je izvesnost, nada je neizvesnost, i vera i sumnja istovremeno. Ali kakva je to vera?

Šta je prava žena?
Šta je prava žena, to nijedan muškarac ne može znati. To je nepojmljivo. Muškarac je hulja. Žena je bezbroj i sve se razlikuju. Muškarac je jedan, svi su isti. U svakom muškarcu čuči stari krvnik.
Ko je genije?
Niče. Zato što je bio tako pametan. Tako pametan da je poludeo od pameti. Što je sistem organizovaniji, to je veća opasnost od rasula, od urušavanja. U svakom slučaju genijalnost je povezana sa opasnošću. Ali gde raste opasnost, raste i spasonosno, što reče siroti Skardaneli. Kada sam birao onih pet ličnosti, zaboravio sam Skardanelija, sa njim bih želeo da se sretnem pre svih.

Zbog čega se kaješ?
Kajem se zbog mnogih stvari. Zato što nisam bio marljiviji i hrabriji. Što sam malo pomagao drugim ljudima, a trebalo je. Najbitnije u životu je pomagati.

Dovrši rečenicu: Slobodan Tišma je...
...sirotan, klošar, lutajući samuraj (nespretan u borbi). Zašto? Pa, zato što ne poseduje ništa, čak ni samog sebe. Baš sam sladak, he, he! Sve one koji me preziru, apsolutno razumem.

izvor:  http://popboks.com/