Intervju: Живећи свој лични мит једино тако могу поднети себе

ГЛAС: Своје прве пјесме објавили сте пријечетрдесет пет година у познатом новосадскомстудентском листу "Индекс". Рано сте почелида утичете на младе пјеснике. Шта је код Васостало од тог раног заноса?
ТИШМA: Мало тога. Било је све препатетично и смешно. Моја схватања о поезији била су у то време врло наивна. Постоји познати Пикасов портрет каталонског песника Хаима Сабартеса, то сам ја из тог времена.

ГЛAС: Прве сложеније умјетничке кораке имали сте на чувеној авангардној Трибинимладих у Новом Саду? Сад вам се књига појавила у Културном центру Новог Сада, који јенасљедних Трибине младих. Буди ли то код Вас јаке емоције?
ТИШМA: Када сам дошао на Трибину младих, моја схватања су се темељно променила: постао сам авангардиста. Наравно, вратио сам се сада тријумфално на Трибину, из које сам био својевремено најурен. Aли, емоције нису сувише јаке, имам 65 година и прилично сам угашен. Ником не замерам ништа, све је морало тако да буде. Ласло Блашковић, садашњи директор Културног центра (некадашња Трибина младих) и без чије подршке не би било ништа од свега овога, растао је у истој улици где су живела и браћа Мандић и где сам и ја стално висио.

ГЛAС: Бавили сте се перформансом, истраживали умјетнички и концептуални процесстварања? Ви сте са истомишљеницима доводили у питање смисао класичног поимањаумјетности? Шта је данас од тога остало у Вама?
ТИШМA: Сада сам еклектик. Еклектицизам даје најбоље резултате. Користим своја искуства авангардисте и експериментатора, али не претерујем, склон сам класичним решењима. Пре свега водим рачуна да будем разумљив.

ГЛAС: Рокенрол је био дио Вашег умјетничког путешествија. Основали сте познатеновосадске групе "Луна" и "Ла Страда". Поезија је увијек била средиште Вашег израза. Дали је рокенрол одредио неке Ваше погледе на свијет за сва времена?
ТИШМA: Никада нисам подлегао том стереотипу. И када сам се бавио рокенролом, уметност ми је увек била на памети, а не забава. Дакле, ништа од познатог слогана: секс-енд-драгс-енд-рокенрол. Нисам мажњавао рибе иако сам се до краја оженио рок певачицом, али која је у суштини била уметница, песникиња. Иначе, сама идеологија рокенрола ми је прилично страна. У мојим књигама се понекад тематизује та идеја, али у ироничном контексту.

ГЛAС: Ових дана сте изјавили да је Ваше бављење перформансом и рокенроломпредстављало одређене маске које сте повремено стављали на лице и тако пролазиликроз живот?
ТИШМA: Бавио сам се концептуалном уметношћу и рокенролом јер је то био једини начин да останем у јавном простору без кога нема ничега. Данас ми је помало одвратна та моја упорност да се по сваку цену бавим уметношћу. Увек је боље склонити се са пута, ослободити простор, ако ништа друго, бар је лепше. Веома је плодотворно то прескакање из једног медија у други, освежи вас, опасност је да се све претвори у сваштарење, у површност, тога се треба пазити. Наравно, све су то улоге које играте, увек треба имати дистанцу и не поистоветити се са маском.

ГЛAС: Данас слушате озбиљну музику. У њој видите могућност за брушење емоција?Помаже ли Вам та врста музике да пишете поезију и прозу?
ТИШМA: Музика открива нијансе, она је бекграунд мога писања, најсуптилније мисли настају из музике. Мислим да писање у крајњој линију ипак подупире его, док га музика раствара, што је јако лековито. Aли може се полудети и од једног и од другог. Није случајно што постоје монашки редови који се заветују на ћутање и не слушају музику.

ГЛAС: У награђеном роману главни лик доста личи на Вас, на Ваше животне постулате идосадашње погледе. Колико је неминовно у писању романа дотаћи сопствене животнетачке и искуство, а колико маштати и дописивати сопствени или туђи живот?
ТИШМA: Сваки уметник живи свој лични мит, своју разлику, кроз коју сагорева, то је та "суштинска жудња". Са друге стране, једино тако и може поднети себе. Постоји искуство, боље рећи, искушење које се апстрахује, постаје нешто друго. У мојим романима има аутобиографије, то се не може избећи. Иво Aндрић је у "Знаковима поред пута" написао да писац не би требало да прави од свог живота причу, јер тако страда истина. Aли поставља се пилатовско питање: Шта је истина? Од себе не можете побећи. Его је тврдокоран. Оно Друго увек покушавате да преведете на свој језик.

ГЛAС: Да ли су Ваша анонимност и неучествовање у јавном културном животу као поетскиманифест заувијек изгубљени за Вас?
ТИШМA: Па, не верујем. Све ће ово ускоро проћи и ја ћу се вратити свом свакодневном животарењу. Можда сам разочарао неке људе, можда сам се упрљао, али морао сам да одиграм ту улогу, шта друго. Маске су пале, ла цоммедиа е финита.

ГЛAС: Да ли сте икад били у Бањалуци? Колико познајете пјеснике, писце и умјетникеРепублике Српске?
ТИШМA: Нажалост, нисам никада био у Бањалуци. Aли ја сам у животу веома мало путовао, не волим да се тумбам, све ми је то сувише компликовано. Више волим "унутрашњи простор". Читао сам песме Ранка Рисојевића. Изванредно!

ГЛAС: Презиме Тишма је ових дана у пуном медијском замаху. Aли, новинари као да су заборавили Aлександра Тишму, Вашег презимењака, који је такође добио НИН-ову награду за роман "Употреба човека" прије двадесет пет година. Да ли смо тако лако склони забораву?
ТИШМA: Aлександар Тишма није заборављен. Он је симбол Новог Сада. Непријатно ми је да се доводим у везу са њим у било ком смислу, пошто је његова специфична тежина много већа. Наравно, заборав се свима и свему пише, али он је добар и праведан.

izvor: http://www.glassrpske.com/