QUATTRO STAGIONI

Izdavač: Laguna
godina: 2009.

Proleće

Danas sam bio u šumici. Trebalo bi da prestanem sa beleženjem trivijalnosti. Pojavio se opet onaj človek, Kralj šume, ili je to samo njegova senka, i pripretio mi prstom. Ipak, makar on me opominje. Ma koliko da me privlači svet kao u-žitak, ili kao bol, ostajem nezadovoljan, čak razočaran ako nema onog drugog, različitog, ako nema slobode, neizvesnosti, tj. odsutnosti u krajnjoj liniji. Izvesnost odsutnosti! Sve posebniji u-žitak i sve posebniji bol, to je put izlaska. Ipak, pisanje mora biti instrument nadanja, iskrenost bar kao namera (zahtev), kao polazna tačka, mora postojati, to je ta dobronamernost o kojoj sam već nešto natuknuo. Reći veliko "Da!" životu, čak i samoj odsutnosti, nepostojanju koje je najveća potvrda života. Nema ničega bez toga. Inače, u životu je postalo dosadno. Mnogo boksovanja ni oko čega. Grad je zaista postao Pakao, puno sveta se nakrcalo sa svih strana, stižu čamcima. Opšti je grabež za ovo, za ono. A najviše je taksista, kud god se okreneš – taksi. Koga oni voze? Izgleda, sami sebe. Nemaju ljudi drugog posla, u stvari, sve je to paravana. Čime se oni bave? Postoji i više taksističkih bratovština koje vode permanentno rat na asvaltu. Iza svake bratovštine stoji neka policijska, pardon, politička partija. Tuče zbog mušterija, pošto ima mnogo više taksista nego mušterija. Svi su naoružani, ispod volana pištoj. Kao u renesansi, vojne družine koje stalno podižu napetost u polisu.

Upravo sam čuo na radiju u vestima da je jutros na Vencu (vrh Fruške gore) pronađeno spaljeno taxi vozilo bratovštine "Monteki". Taksista je nestao, zapravo, taksistkinja, nije pronađeno nikakvo telo. U pitanju je izvesna Ferida Ač. Poznavao sam je, išli smo zajedno u osnovnu školu. Ona je, u stvari, bila naša zaštitnica u kvartu. Stajala je stalno sa isukanim mačem i motrila. Stanovala je na uglu Pavlove ulice i ulice Arse Teodorovića, nekadašnje ulice Crvenih fenjera. Bila je najkrupnija i najjača u razredu. Sve muškarce je krbala kao od šale. Izuzetnih atletskih sposobnosti, sa četrnaest godina bacala je koplje preko pedeset metara. Njena starija braća su bili poznati opasni momci Rotkvarije (centralni deo grada Đurvideka). Ona je, međutim, bila dobrodušna, pokušavala je da se odupre bedi i kriminalu kojima je bila okružena. Prema meni je uvek bila dobra, nešto kao starija sestra, bez trunke zavisti, iako je znala da ja živim u mnogo boljim prilikama nego ona. Sećam se jednog događaja u dvorištu škole kada je naš razred na kraju školske godine, mislim da je to bilo u osmom razredu, pravio grupnu fotografiju sa razrednim starešinom. Fotografisao nas je nastavnik fizike, jedan stravično nervozan i prilično neuračunjiv čovek. Jednog trenutka dok je pripremao aparat, učinilo mu se kao da je video odblesak nekog ogledalca. Uobrazio je da neko hoće da mu upropasti snimak. Počeo je da histeriše i da pretražuje. Pošto nije mogao da pronađe ogledalce, insistirao je da se ogledalce smesta preda. Ali ogledalca nije bilo nigde. Najverovatnije je taj odblesak poslao neko sa prozora na drugom spratu školske zgrade a zatim zbrisao. Naš razredni je ćutao, znao je da je svako objašnjavanje sa ludim nastavnikom fizike suvišno, jednostavno, nije hteo da se svađa. Na kraju nastavnik fizike u potrebi da se isprazni prišao je Feridi koja je stajala sa strane u zadnjem redu pošto je bila najviša i na iznenađenje svih joj opalio žestok šamar kao dežurnom krivcu. Nastao je tajac. Situacija je bila napeta. Postojala je opasnost da mu Ferida vrati šamar, pogotovo zato što nije bila ništa kriva. Umela je, inače, da udari levicom i to onako iz lakta, iz bekenda, što bi se reklo. Imala je strahovit udarac, neki su to zasluženo iskusili. Znali smo, ako ga udari razbiće ga. Nastavnik fizike je bio omalen, trideset kila sa krevetom, što bi se reklo, ali besan, često je tukao učenike svežnjem ključeva po glavi, to mu je bila specijalnost. U magnovenju sam primetio kako su se Ferida i Strocek, tako se zvao razredni, pogledali i Ferida se istog trena spustila, suspregla je srdžbu i odustala. Imala je poverenja u Stroceka i poslušala ga je. Bila je to sreća za nju, jer da je vratila šamar onom ludaku, bila bi sigurno izbačena iz škole bez obzira na nevinost, a onda bi njen život krenuo opasnim putem. Neće biti ništa novo ako kažem koliko je i u mom detinjstvu bilo nesporazuma između sveta odraslih i dece. Ali je prosto neverovatno koliko odrasli, pre svega muškarci, malo iskustva i sećanja iz svog detinjstva sačuvaju da bi tako mogli da izbegnu greške i često neobjašnjive nepravde i grubosti koje čine deci. Poslednji put video sam Feridu na Katoličkom groblju na Futoškoj cesti. Dok sam živeo sa prijateljima, sedamdesetih godina, u gradskoj komuni, u ulici Teslinih devojaka, imao sam običaj leti, rano ujutru, ako je lepo vreme da odem na groblje koje se nalazilo samo stotinak metara od naše kuće. Seo bih na neku klupicu pored nekog groba i pušio lulu. Uživao sam u tišini i skrušenosti tog mesta. Jednog jutra primetio sam nekoga poznatog između nadgrobnih spomenika. Bila je to Ferida Ač. Verovatno je i ona videla mene, ali nestala je, povukla se. Nije želela da me uznemirava dok meditiram. Bila je jako uviđavna. Bar pretpostavljam da je to bio razlog. Ipak, pomisio sam: šta ova traži na groblju tako rano? Posle sam sreo nekog Zorana K. koji je takođe išao sa nama u osnovnu školu i on mi je rekao da je Ferida bila nekoliko godina u Nemačkoj da arbajtuje. Tamo se udala za nekog Tunižanina koji ju je posle dve godine napustio. Ona se onda vratila kući u Đurvidek i počela da radi kao taksistkinja, ali je patila zbog razlaza sa tim čovekom. Svima je govorila da će se ubiti, da njen život više nema nikakvog smisla. Mislio sam da porazgovaram sa njom kada je sretnem. Onog jutra na groblju bili smo sasvim blizu, zapravo, sreli smo se ali nemo, bez reči. Zatim su prošle godine a naši putevi se nisu ukrstili. Sada je, izgleda, kasno. Ipak, kao da sam stalno osećao njeno prisustvo, pratio me je njen pogled kudgod da sam išao. Da li su to možda bile mamine oči? Da li su me kroz Feridu gledale mamine oči?

Naravno, svako samoubistvo ako je rezultat nekih okolnosti, nekog prethodnog činjenja je, u stvari, ubistvo. Čovek je u vlasti sila. Neko je samoubicu naveo na taj čin, u stvari, ubio ga je. Prema tome, samoubistvo bi moralo biti čin slobodne volje, dragovoljna smrt u Ujedinjenom Kraljevstvu ili bilo gde u svetu, onako iz ničega, bezrazložni postupak. Odjednom! Iako to može biti i ubistvo, Stavrogin je to dobro znao. Čista filozofija. Ali to je samo ideja. I ne tako nova, stara je to priča koliko i čovek.

Ubistvo ili šamar? Ali u priči između ubistava i šamara nema nikakve razlike. Poruka je ista. Ipak, šamar je neka vrsta komunikacije, za razliku od ubistva, tj. samoubistva, koji to apsolutno nisu. Suština, ključni momenat svake priče je ubistvo kao najteži životni čin. Ubistvo, tj. samoubistvo, nasilno umiranje je najveće iskušenje čovekovo kao potvrda života, tj. smrti. "Zločin i kazna" je klasičan primer. Ipak, šamar je travestija. On je samo slučajnost, za razliku od ubistva koje je određeno čvrstom namerom. A ubistvo na mah?! Hm, hm! To je ipak samo neka vrsta šamara. Dakle, šamar je ključni momenat svakog piskaranja, svakog površnog pisanja. U Džojsovom "Ulisu" samo je došlo do tuče. Ali šamar, pa, samoubistvo? Neko se ubije zbog šamara, zbog poruke, bilo da ga je zadao, bilo da ga je primio. Jednostavno, prekine komunikaciju. Stvari naprasno postanu ozbiljne, teške. Piskaranje se očas obruši u dublje i hladnije vode, postane teško.

Setio sam se opet one dve pohare kioska u Futoškom parku. Postavlja se problem: da li je zlodelo odmah integralno predstavljeno, tj. počinilac je poznat, a pisanje je neka vrsta otvorene istrage gde je čitav smisao u prikazivanju privođenja pravdi počinioca, tj. privođenja tog čina njegovoj savesti. Ili, pak, prikazivanje njegove nevinosti. Tu je opet klasičan primer "Zločin i kazna". U krimi-romanima, obično, ne zna se počinilac zločina i pisanje, tj. čitanje je zadovoljavanje znatiželje, potrebe za saznanjem. Ko je počinilac? Sve ovo je relevantno samo kada je ubistvo u pitanju, ubistvo ili krađa. Pažnje je usmerena na sporednu stranu, doživljaj je zapostavljen. Kada se radi o šamaru, o tuči, uvek imamo predstavljenu integralnu situaciju, znaju se sve činjenice i onda je na delu samo tumačenje, tj. otkrivanje motiva, tumačenje poruke. Dakle, komunikacija i doživljaj. Viđenje. Krađa je posle ubistva sledeći ključni momenat svake priče, ali tu sa tragičnog prelazimo na komični teren. Svaka krađa ima nešto smešno u sebi ma koliko je jad velik, velika nevolja. Ipak, krađa je samo paravan, izgovor. Kao što se ne ubijaju milicioneri zbog nekoliko pakli cigareta, tako ni Akakije Akakijevič nije umro zato što su mu razbojnici oteli šinjel. Ili je umro zbog toga, ali onda je u pitanju ubistvo, dakle banalan razlog.

24. mart 90.
Evo, upravo sam razmišljao o knjizi kao predmetu, kao temi. Kod De Kirika na slici Dečja pamet, ta knjiga izgleda nekako mala, veoma zgodna, zgodan predmet. Ali tako je samo na slici, knjiga u priči je nešto sasvim drugo, prilično je rogobatna. Jednostavno, čereči priču, tegli je na sve strane. Sirota pričica! Iako ona može i bez knjige. Prvo mi se učinilo da joj pridajem preveliki značaj, o knjizi je reč, zatim da je marginalizujem, nikako nisam mogao da predstavim tu njenu priručnost, njenu pravu meru. U toj knjizi na De Kirikovoj slici je priča o tom čoveku koji žmuri, u knjizi je njegova pamet. On je zaista dete. Da li sam to ja, človek-dete, kosmička beba? Da li sam ja Đorđo de Kiriko? Nisam više u stanju da doživim neke stvari. U priči knjiga mora biti rastresita, laka, mora se brzo premeštati s kraja na početak i obratno, ne sme nikom dosađivati svojom obaveznošću. Ipak, trebalo bi da počnem da čitam, čitanje je najbolje, ne ostavlja nikakav trag, jer čitanje je pripovedanje, govor. Brzo se sve zaboravi, a vreme je prošlo. Najbolji način da se čovek nekuda izgubi, da se zavuče, da nestane. Jer nestajanje je tako dobro, ugođajno. Ali može biti i neprijatno, pogotovo ako je suviše stvarno.

Sećam se da je deda Titus već krajem pedesetih godina prilično nakrcao kuću raznim umetninama. Nabavio je jedan lep bidermajer toaletni stočić, zapravo, bilo je to jedno zanimljivo trokrilno ogledalo. Toaletni stočić ili ogledalo? Dobro, nije bitno. Osim srednjeg glavnog ogledala, postojala su još dva sa strane. Ta krilna ogledala su bila na šarkama tako da su se mogla pokretati. Bio sam u pubertetu i inače sam voleo da se ogledam, ali u ovim ogledalima odvijala se jedna neverovatna igra odražavanja u beskraj. Tu igru su mi otkrila upravo ona dva krila koja su se pod određenim uglom odražavala jedno u drugom, ogledalo u ogledalu. Naravno, moj lik koji se odražavao u njima, bio je projektovan i prebacivan iz jednog ogledala u drugo brzinom svetlosti i na kraju je završavao u ponoru beskonačnosti. Desni profil (mamin) koji se ogledao u desnom ogledalu je prebacivan u levo ogledalo koje ga je opet vraćalo u desno, a desno ga je opet vraćalo u levo, itd. Isto se, naravno, dešavalo i sa levom stranom, levim profilom (tatinim). Bio sam u trenutku rascepljen i umnožen u bezbroj profila i istog trena ponovo slepljen. Tako sam pokušavao i da se setim roditelja, regresirao sam unazad negde do svoje treće godine kada sam nasilno odvojen od njih, tj. oni od mene, pošto su bili uhapšeni. Desni profil (mamin) bio je nekako širi i svetliji, nos je bio više izlomljen, levi profil (očev) je bio, pak, kompaktniji i tamniji, nos je bio pravilniji i puniji. Ali u desnom profilu su se pojavljivali i mamini roditelji, a u levom očevi i to je sve postajalo jako komplikovano i nekada me je iscrpljivalo, ma koliko da je bilo interesantno. Razgovarao sam tako sa maminom prabakom ili sa očevim čukundedom koji me je jednom prilikom strahovito izgrdio, vikao je na mene, ali zbog čega, to nikako nisam mogao da shvatim. Izgleda, zbog nekog šlaufa na nekoj plaži koji se otkotrljao u vodu, ja sam ga, u stvari, bacio. Svi ti likovi su se jednog trena kao u kovitlacu mešali i pretvarali jedan u drugi da mi se zaista vrtelo u glavi. No, jednom prilikom dogodilo se nešto iznenađujuće i zabrinjavajuće. Dok sam se tako igrao podešavajući krilna ogledala pod određenim uglom, u trenutku bacio sam pogled na svoj lik u centralnom, središnjem ogledalu: bilo je to, doduše, moje lice, ali nisam ga osećao tako, mogao je to biti bilo ko. Kao da sam progutao kockicu leda koja se topila i leva strana lica je polako sklizula nadole. Delovao sam sebi potpuno strano. Ja sam bio neko drugi, ja nisam bio ja. Ta-ta-ta-taaaa, upomoć, deeeeeda! Uspaničio sam se, pomerao sam krilna ogledala napred-nazad, ali ništa nije vredelo. Onda sam ih savim ispravio tako da se više nisu odražavala jedno u drugom i tek tada sam ponovo osetio sebe, prepoznao sam se. Laknulo mi je, ali posle ovog događaja počeo sam da zazirem od toaletnog stočića. Međutim, često se dešavalo i to da sam imao osećaj kao da su mi ta dva bočna ogledala srasla za šake i onda sam njima mahao kao krilima koja su me podizala u nebesa, veoma visoko, tako visoko da je svet postajao mali, predmeti su se pretvarali u tačkice, nešto veoma apstraktno, svet poda mnom je bio, u stvari, samo neka šara. Postojala je opasnost da me zaista progutaju nebesa, sama čista praznina, ali onda bih osetio laki udarac u potiljak i prizemio bih se u trenutku. Čuo bih poznati glas kako me dobroćudno opominje: "Šta to radiš, zgubidančiću?" Ipak, ove igre su mi kasnije prilično nedostajale, pogotovo ova sa krilima na kojima sam se snažnim zamasima uzdizao u visine. Osećaj moći me je ipak opijao. Posle izvesnog vremena u apstinenciji počeo sam često da sanjam kako letim, kako se na krilima uzdižem tako visoko da je zemaljska kugla postajala još samo svetla tačkica na noćnom nebu. Taj san je bio toliko uverljiv da sam se čudio kako je to moguće. No, u svakom slučaju, uvek sam sanjao da letim noću, nikada po danu, po sunčevoj svetlosti. Posvemašnji zagrljaj majčinske noći štitio me je. Ipak, uprkos deda Titusovoj nespretosti, mislim na onaj neuspeh sa maketom aviona, nešto me je podizalo u nebesa, nešto nepojmljivo.
Ako već ne možeš da putuješ, da lutaš, ili ako nemaš hrabrosti, onda čitaj. Opkoljeni smo sa svih strana, sakriveni u ovom malom predelu. Inače, svuda besni rat, ta nevolja.

27. mart
Pre svega, malo jesti, slušati stalno muziku i što više vremena provoditi sam u prirodi, među drvećem, sa pticama i razmišljati o praznini, o transcendenciji, ma koliko to pretenciozno izgledalo. Šta drugo? Sve ostalo je traćenje vremena. Jedino me brine taj benzin, ako ne bude para za benzin, šta ću onda? Kada sam bio mlađi jako sam voleo da jedem sir "ementaler", obožavao sam taj slatkasto-ljutikast ukus, a takođe i crnu čokoladu. Od toga sam zaradio cistu na čmaru. To mi je poklon iz Švajcarske. Izigravam stipsu ko švajcarska banka. Povremeno imam problema sa pražnjenjem. Sada pazim šta jedem, nije mi više do "ementalera" i crne čokolade, ali džabe je. Najverovatnije, imam cistu i na mozgu, pošto su mozak i čmar povezani, jedno bez drugog ne ide. To je taj alc sindrom. U mladosti shiza, u starosti kliza. Sećam se da mi je deda Titurel stalno govorio: "Ubiće te taj sir!" No, dobro, ali o kojoj transcendenciji razmišljati: Plavoj ili Zelenoj? Razlika, tj. sličnost između Plave i Zelene? Ili Siva na Ljubičastoj, ono između – Pukotina, Odsutnost. Ta posebna emocija! Transcendencija je ipak jedna i ne poseduje nikakvih svojstava. Ne, nije ni jedna, a ni više njih i niti poseduje, niti ne poseduje svojstva... dumine. O Bogu na nebesima da razmišljam, o Bezimenom. U petak sam bio na Dunavu. Bio je izuzetno lep sunčan dan sa povetarcem. Sa jednog posebnog mesta posmatrao sam Tvrđavu, to leglo razvrata... Jedno opasno mesto, doduše, na suprotnoj obali. Duva je tu, ali opet treba biti oprezan, mnogo je artiljerije gore dovučeno. Koliko puta je grad Đurvidek već bio razaran do temelja? Samo motriti, možda je to dovoljno da se spreči nečiji dolazak, da granate odu na drugu stranu.

Nekad davno bio sam na ivici da nestanem, da sasvim izbledim i ne samo zbog tih igara sa ogledalom o čemu sam već nešto natuknuo. U detinjstvu je to uvek pretnja, to bledilo zbog loše ishrane, jedeš gluposti. Ništa nije vredelo što mi je deda stalno govorio: jedi povrće! I jednostavno, rasplineš se, nešto te vuče na sve strane, ali najviše na gore, u visine. Nebesa te usisavaju, sama Praznina. Nisu ti potrebna nikakva ogledala. Ili te, pak, kao malog majmuna vreba tigar iz neke šikare. Šta me je spaslo? Dobrota, rekao sam: biću dobar, biću pažljiv, neću preterivati. Ili je nešto govorilo kroz mene. Mrzovolje je nestalo. Prihvatio sam privid. Prihvatio sam materijalni, predmetni svet iako je lažan (ko kaže da je lažan?), to što mi je otkrivala svest ili zaklanjala. Aktuelnost trenutka, ono "sada", ipak se ukazivala kao "moja svest" za razliku od "ničije svesti" koja je povremeno provaljivala u mene da me opasno sekira. Materija i svest su korelati (zamisli!), dva ponora. Zapravo, oni ne postoje, postoji samo diferencija, emocije, Radost i Strava, Strepnja. Morao sam poverovati u nešto drugo. U očajanju, osetio sam milost, sam sebi sam se smilovao (smislovao). Mislim da sam se tako spasao, sâm sam se spasao, naravno, uz nečiju pomoć. Ali ko to zna? Svu zahvalnost ipak dugujem dedi Titusu od čije brige i dan danas živim. Čudna je on figura. Nema rata u dvadesetom veku u kom nije učestvovao. U Prvom svetskom ratu borio se kao austrougarski vojnik u Galiciji gde je pao u rusko zarobljeništvo, u stvari, predao se. Trideset i šeste godine je kao lekar bio u Španiji gde je izgubio nikad prežaljenu ljubav, jednu poljsku Jevrejku. (Marta mu to nikada nije oprostila, možda je i umrla zbog toga.) Pa, Drugi svetski rat i lomatanje po bosanskim planinama, ne toliko iz ubeđenja, koliko iz nužde da se preživi. Da je nešto mlađi, siguran sam da bi učestvovao i u ovom ratu koji trenutno besni svuda okolo. Samo, pitanje je na čijoj strani? Bio je i ratnik ali i ljubavnik. Sećam sam se: posle baka Martine smrti deda je imao ljubavnicu, izvesnu gospođu Irenu, a možda je sa njom bio u vezi još dok je Marta bila živa. Posle je gospođi Ireni kupio lepu malu kuću u cveću na Trgu mladenaca. Kuća je bila malo uvučena sa vrtom ružičnjakom koji je gledao na sam trg. U kući je bila krojačka radnja za muško rublje koja je u stvari bila samo paravan, iako su se tamo zaista mogle naručiti izuzetne muške košulje kakve nisi mogao nigde drugde kupiti. A, u stvari, bio je to jedan fini mali burdel koji je vodila upravo gospođa Irena. Imala je nekoliko švalja-pomoćnica, veoma mladih i zgodnih. Deda Titus me je kada sam bio u uzrastu od šesnaest, sedamnaest godina, inače, slao tamo. Jednom sam naleteo i na doktora Kostrešića, što me je pomalo iznenadilo, a, u stvari, bio je on ozbiljna mušterija. Išao sam tamo da naručim košulje sa velikim kragnama i manžetama u izvanrednim cvetnim dezenima kakve su bile moderne u to vreme. Nisam ni slutio šta sam mogao još tamo da pazarim. Naročito mi se sviđala jedna devojka, švalja, po imenu Jagoda, sa dugim crnom kosom, svetlog ružičastog tena i krupnih sivoplavih očiju. Bila je tako dobra i predusretljiva: još i danas osećam njene ruke na svojim ramenima dok mi uzima meru za košulje, ruke tako prijemčive i nežne a ipak dovoljno energične. Posle je gospođa Irena krojila košulje baš onakve kakve sam želeo, bila je upućena u sve tajne muške mode, s obzirom da je jedno vreme radila u Parizu kao švalja: velike špicaste kragne ili zaobljene na zakopčavanje, ogromne manžete. Nisam ni sanjao da sam tu mogao da dobijem taj dodir nežnosti tako potreban u tim godinama i to baš od Jagode. I nisu mi za to bile potrebne nikakve pare iako sam ih imao, bila je dovoljna preporuka to što sam bio unuk Steve Nerejlića, kasnije sam to ukapirao, ali bilo je kasno. Posle godinu dana Jagoda više nije radila kod gospođe Irene. Neko mi je rekao da je otišla da arbajtuje u Holandiju, u Amsterdam. Ali košulje sam nosio još godinama, istrajno, ponekad sećajući se Jagode i njene dobrote, njene spremnosti da ugodi.

29. mart
Uvek kada idem u Provalije, moram da prođem autom kroz taj tunel zvani Mišeluk. Osećam laku nervozu. Zašto? Pomislim: Ne postoji zatvoren oblik. Svaka "zatvorena forma" ima negde rupu, ima izlaz. Kružnica se nikada ne ostvaruje. Svako kružno kretanje je u stvari spiralno, dakle, linearno pomeranje – burgijanje. Zato me hvata panika kada autom uđem u zakrivljen tunel kao što je ovaj, pouzdano znam da se vozim paralelnim tunelom i da je sve to privid. Stalno preskačem u susednu putanju, a tada je teško održati auto na pravcu. Ako povučem volan nadesno, auto skoči nalevo i obrnuto, cik-cak, u stvari ide napred-nazad. Kako ipak stignem tamo kuda sam krenuo, uopšte mi nije jasno. Nema prostora, nema kubičnosti, postoje samo površine, moj auto i ja u njemu samo smo jedna spljoštena izdužena slika koja klizi. Malo utešno. No, možda sam ja samo loš vozač, nisam svoj gospodar, što bi rekao deda. I zato me autić ne sluša. Ipak, dobar je on, malo je nestašan, ali uvek me odveze tamo gde sam naumio.

2. april
Eto, počeo sam da čitam "Iskušenje svetog Antonija" Floberovo, kod Schmitz u Provalijama, večeras. Jedino vredno što se danas dogodilo. Prihvatio sam taj unutrašnji nalog, neću više ništa da škrabam, da piskaram. Iako, između pisanja i čitanja nema nikakve razlike, lice i naličje, dakle, opet je u pitanju površina. No, možda se samo tešim ubeđujući sebe da samo piskaram, grebuckam po površini kao miš. Nevinašce? Oni koji pisanje vide kao lični problem i za koje je pisanje pitanje života i smrti, igraju se vatrom i ledom. Pametni ozbiljni ljudi pišu pak daleko od sebe, skriveni sami od sebe, pravi epičari izdaleka posmatraju ljude i događaje, zatim naštancaju tuce romana i umru u dubokoj starosti mirno i bez ropca. Nađ Kiš Daniel koji je pisao i još uvek piše sopstvenom krvlju... iako ta je krv samo još cinober, minijum, olovni oksid kojim se isfleka sve, svako pisanje se pretvara u prljave barice pored puta. Svi znaju onu priču o Roršahovoj mrlji. Roršahov otrovni trn koji treba isčupati. Get to France, zašto? Pa, tamo će biti eutanaziran kao lik iz svetske književnosti. Nešto tu ne štima, prijatelju? Pa zar on nije već u Panteonu, zar nije već eutanaziran? U Ujedinjenom Kraljevstvu to neće biti moguće, jednostavno, nema tih sredstava, suviše je prost moj način razmišljanja, slab mi je aparatos. Baš ću da vidim hoću li "Iskušenje sv. A" pročitati do kraja. Ipak oseća se neka vrst dekorativne odsutnosti, nije u pitanju stvarno iskustvo, tj. iskušenje. Izmišljotina. Koliko ima veze sa francuskim slikarstvom? Ali dobro, da vidimo tu fantaziju. "Novembar" je, pak, bio ultimativan iskaz, stav. Zato ga volim. Biti sam. Možda bi trebalo da imam prijatelje, a nemam ih. Nekada sam ih imao, na primer, sedamdesetih godina kada sam živeo u gradskoj komuni, živeli smo ne kao prijatelji, nego kao braća. Ali sve je propalo i sada sam sam. Samo ja i Schmitz, ali veliko je pitanje da li ona stvarno postoji. Nisam siguran. Veoma je ćutljiva za razliku od mene koji mnogo brbljam, često sam sa sobom. Ona živi u jednoj kućici na obroncima velike šume (Fruška gora), u mestašcu koje se zove Provalije. Fruška gora je lipova šuma, jedna od tri najveće u Evropi. Moja mala šuma, šumica, je na drugoj, levoj obali Dunava naspram Tvrđave. To je gaj crnih topola i vrba. Anton Gustav Matošić, kada je pobegao iz Tvrđave gde je bio zatočen kao dezerter, preplivavši Dunav, iako to je prosto neverovatno s obzirom da je bio veoma loš plivač, izašao je baš na mestu gde se nalazi moja šumica, uhvatio se za korenje stoletne, trokrake topole. Zagrlio je drvo. Ja sam mu pružio ruku, izvukao sam ga iz vode. Učinio sam mu dobrodošlicu. Znam da će neki poludeti od zavisti, ali ko ih j... Šalim se! Beše rođen iz vode. Priviđa mi se njegova senka između stabala. On je bio Virbije, Kralj Šume. Grlio je drvo, svirao je violončelo, ali nije imao pojma, bio je nespretan. Ali, Tvrđava je pre sto godina, kada je on svojim prisustvom posvetio šumicu, bila kojih dvestotinak metara nizvodno. Ali kako ja znam da je to bio on, neki človek koji se zvaše Anton Gustav Matošić? Neki fudbaler? Ili Gustav Maler? Gustl je isto to radio, samo nekih šesto kilometara uzvodno. Uzvodno? Kada je bio dečak na obali Duve sreo je nekog čudnog človeka u zelenoj odeći koji ga je podučio, preneo mu je znanje.

Neko će mi zameriti što se pozivam na ljude koje nisam poznavao. A da li sam, uopšte, nekog poznavao? Ali to su samo imena iza kojih stoji umetnost i koja možda nemaju nikakve veze sa tom umetnošću koja je stvarnija od same stvarnosti. Iza te, pak, umetnosti stoji prostor-vreme, svet koji se zove Evropa i koji je naš zavičaj – Zapad, Abendland, Hiperboreja. Nadam se da će tamo otići i moja duša kada umrem, da obitava na večnoj večeri, na sutonskim zracima večno zalazećeg sunca. Ipak, ja ću se samo šaliti, teraću šegu. Ali da li je to u redu? U svakom slučaju nemam nameru da se bavim tumačenjem velike umetnosti, bilo bi to suviše pretenciozno i skroz nepotrebno. Svet je zagađen tumačenjima, lupetanjima. Kao da se tumačenjem može doći do istine. A u stvari samo se pravi još veći haos. Iako tumačenje je najviši užitak, prevođenje, velika je to moć, to preinačavanje. Ili otkriti naličje nečega. Ipak, ja samo spominjem, naznačujem i tako stvaram environment, krajolik kojim se okružujem i kojim hodam radosno. Na primer, Vendi koji se samo pretvarao da je pijan u njegovoj knjizi "Moskva – Petuški", ili mali Tomica koji se stalno pretvarao da je bolestan, oni su terali šegu sa čika Sartrom i deda Hajdegerom, a, u stvari, prenemagali su se. Ono kad Tomica u "Starim majstorima" piše kako Hajdeger i njegova žena peku hleb na Švarcvaldu. Sve je to u krajnjoj liniji stvar ljubavi, iskazivanje zahvalnosti. Šta mi znači jedan Gusti Maler, Franc Mark ili Helderlin? Nešto najugođajnije što znam su Helderlinovih nekoliko pesama koje je napisao kada je poludeo, koje je potpisivao: "s poniznošću, Scardanelli". Opet ta Renesansa, Italija. Postoji priča da je, kada je bio već sasvim lud, često hteo nekud da beži. Gazda Martin Cimer kod koga je živeo u Tibingenu u onoj čuvenoj kuli i koji ga je brižno negovao, stavljao mu je crvenu kapicu na glavu, tako da je mogao da ga primeti izdaleka kada ovaj već zamakne u bregove. Onda bi ga sustigao i vraćao kući jednako mu se izvinjavajući iz strahopoštovanja pred njegovim genijem. Inače, Martin Cimer beše drvodelja kao i Josif iz Nazareta. Baš koješta! Ali kakve veze ja imam sa ovom pričom? Moji roditelji su umrli mladi, verovatno su ubijeni. Kada sam imao samo tri-četiri godine, uhapšeni su i deportovani na neko ostrvo gde su nestali. Baka Marta je umrla, da li zbog toga ili zbog nečeg drugog? Deda Nerej koji se brinuo o meni oblačio me je u crvene pantalonice da bi mogao da me vidi izdaleka, pošto sam i ja stalno nekud bežao. Kada bi me sustigao na kraju Železničke ulice, pitao bi me: "Kuda si krenuo, nevaljalče?" A ja bih mu odgovorio: "Idem mame-tate" Onda bi me on dohvatio, bacio na svoja široka plivačka pleća i ridao da se sav tresao dok bi me tako nosio kući. Kada sam jednom ispričao ovu fantaziju mom vraču on mi je rekao: "Helderlin je ipak bio genijalan... razumete šta hoću da kažem?"

Noćašnji san:
Ja i moja zaštitnica, stajali smo sa isukanim mačevima. Njen mač je bio kraći ali veoma opasan, od izvanrednog čelika, ili je to bio bodež. Nama nasuprot, stajala je preteća grupa Vikinga, ali nisu se usuđivali ništa da preduzmu. U gomili se ukazao jedan mač veoma širokog sečiva. Međutim, moja zaštitnica je delovala veoma odlučno i spremno.

– odlomak iz proze "Quattro stagioni" –


----------------------------------------------------

O knjizi

U svetu koji nestaje, nema istorije i nema znanja, zima je pakleno vrela, a leto polarno hladno. Samoća je jedina izvesnost za junaka romana Quattro stagioni, najnovijeg ostvarenja Slobodana Tišme, autora hvaljene i nagrađivane knjige priča Urvidek.

Nekoliko ukradenih umetničkih slika policija povezuje sa ubistvom dva pozornika i anarhističkim delovanjem umetničkih komuna po Evropi; u nekima od njih je živeo i bezimeni glavni junak ovog romana. Dok goniči stežu obruč oko njegove kuće, nekoliko njemu bliskih ljudi nestaje, uključujući i devojku Šmic. Polako ali sigurno tonemo u priču o nestajanju, gde se prikazani svet na obali Dunava neočekivano pretvara u ambijent koji dobija grafitne obrise noćnog grada. Kroz uzbudljivu fabulu ispresecanu iznenađujućim obrtima i novim elementima priče, Slobodan Tišma nas uvodi u paranoični vrli novi svet u kome i glavni junak nestaje, dok skriven u podrumu svoje kuće izmiče poteri i sluša radijske vesti o početku rata između Imperije i Ujedinjenog Kraljevstva, izmaštane države u kojoj se odvija radnja romana Quattro stagioni.

O tome koliko svako od nas drugačije doživljava epohalna iskustva čiji smo bili deo, Tišma svedoči nižući asocijacije na našu trenutnu i nedavnu stvarnost na sasvim poseban način: upečatljivo i diskretno.